Postoji posebna zainteresovanost kod nas iz DSS-a za ovaj zakon. Vi znate da kruži ona priča o našoj neobaveštenosti, tako da smo, prilikom izrade i stavljanja u proceduru ovog zakona, obratili pažnju i hteli smo da damo neki svoj doprinos i da vidimo da li će ta neobaveštenost da ostane i dalje ili neće.
Na primer, jedan sam od ljudi koji je prilično neobavešten, to moram da priznam, kao jedan od ljudi koji je učestvovao u osnivanju Demokratske stranke i možda prvog odbora u unutrašnjosti Srbije. U to vreme sam mislio da učestvujem u osnivanju stranke centra, međutim, kasnije se ispostavilo da je to stranka levice. Toliko o sopstvenoj informisanosti, a sada ću nešto i ovom zakonu.
Već je rečeno da je informisanje ogledalo demokraktičnosti i stanja društva, ta stvar stoji. Međutim, jako je bitno da ceo taj sistem informisanja ima povratno dejstvo na društvene tokove i na društvene odnose. Zato se, uostalom, vodi ta borba za upliv u medije, za ostvarenje što većeg uticaja u medijima, za to da se preko medija ostvari uticaj na društvo.
Imali smo nasleđeno stanje koje nije bilo nešto pozitivno. Zamenik ministra je govorio o zakonu iz 1998. godine. Mislim da je možda racionalnije da se vratimo duži period unazad, praktično da se vratimo u period zadnje decenije, gde je i počelo da se formira višestranačko društvo i gde su mediji poprimili veći značaj nego što su imali u onom prethodnom jednopartijskom sistemu.
Sva dešavanja i oslobađanje medijskog prostora, oslobađanje ljudske misli u tom periodu, desila su se iz nužde. Sam režim nije prihvatio neke stvari zbog toga što je to želeo, već zbog toga što je morao, i taj višepartijski sistem i taj podeljeni medijski prostor. Znači, bilo je jasno da više onakvog monopola na medijima kao ranije ne može biti.
Tu se čak javlja jedna paradoksalna situacija u samom tom početku; na osnovu svoje snage i uticaja na glasačko telo, režim je imao više lufta i mogao je da da više prostora ostalim strankama, tako da se ta višestranačka borba na neki način i prividno odvijala u tom periodu. Međutim, kako se ekonomska situacija zatezala, kako je zemlja ulazila u sve dublju krizu, tako je i granica tog medijskog prostora snižavana, tako da smo i došli do tog zakona iz 1998. godine, koji nije neki primer demokratičnosti u toj medijskoj sferi.
U tom periodu smo imali situaciju naglog rasta tih medijskih kuća, privatnih televizija, listova, radija. Imali smo neuređenost i situaciju medijske džungle. Svi gradovi, retko koji grad u Srbiji nije dobio neku od televizija, kao i radio. Sa povećanjem broja medija se snižavao kriterijum kvaliteta. Na tim medijima radili su sve manje spremni i kvalitetni ljudi, sve manje ljudi sposobni da odgovore zahtevima novinarske profesije, tako da smo dolazili i do toga da nam srednjoškolci vode neke emisije na televiziji. Nije ni čudo da je taj kvalitet spušten na najnižu moguću meru. Zato su se javili problemi, nesporazumi, konflikti, što je dovelo do toga da kad-tad mora da se reguliše nekim zakonom. Mi smo imali stanje koje, praktično, nije bilo u ovoj oblasti uređeno zakonom, od dana ukidanja onog prethodnog zakona do, nadam se, donošenja ovog novog zakona.
Mislim da je nužda da se jedan zakon takve vrste donese. Tu je bilo priče o vanrednom stanju. Uglavnom je bilo primedbi da je šteta što se zakon o javnom informisanju donosi u vreme vanrednog stanja.
Kao da je vanredno stanje produkt dešavanja u zemlji, kao da je to neka kolateralna šteta koja se dešava zbog toga da bi se neke bitnije stvari završile, pa hajde, sada ćemo medijsku blokadu, da završimo te stvari, i onda više nema medijske blokade.
Ipak mislim da je ta medijska blokada bila sama sebi cilj, da je bila iznad drugih stvari, da je bila primarna, na prvom mestu, da je mnogo bitnije bilo tu zatvoriti i regulisati neke stvari, nego u ovoj drugoj oblasti, tako da, eto, čim ovamo budu stvari rešene, onda i blokade više nema. Čak mislim, kada bi režim bio u situaciji da svojom voljom može da bira od tih stvari koje su uvedene tim vanrednim stanjem da jednu stvar može da ostavi i dalje da bi upravo ostavio tu vanrednu blokadu do daljnjeg, što njemu u ovoj situaciji prilično odgovara.
Sam zakon, za koga jedan broj ljudi ovde kaže da nije loš, ima neke pozitivne stvari, neka je vrsta usklađivanja propisa sa evropskim propisima i on je praktično u neku ruku i zakon koji je bio potreban. Forma u kojoj je ovaj zakon pisan daje utisak demokratičnosti i uvodi niz možda pozitivnih normi koje bi trebalo da daju neke pozitivne efekte u ovoj oblasti.
Ono što vidim kao skrivene namere i ono što bi možda moglo da se pokaže lošim jeste to što mi se čini da u ovom zakonu na neki način ostaju otvorena vrata za neke proizvoljnosti, za neka proizvoljna tumačenja, za neke stvari gde će moći neki članovi ovog zakona i neke oblasti da se regulišu po nečijem nahođenju, da to bude nečije diskreciono pravo, pa recimo on u jednom slučaju primenjuje jedne, a u drugom druge aršine. Uz neku, tu i tamo, delimičnu nepreciznost, mislim da su to slabije strane ovog zakona. Možda je trebalo više jasnoće i preciznosti u nekim odredbama. Tu je bilo reči i oko toga da ovim zakonom nije dovoljno zaštićena novinarska profesija.
Tu se javljaju nepreciznosti, u nekim članovima to postoji, ali ako se čita između redova. Sada je pitanje da li oni što primenjuju to hoće da čitaju između redova ili će se ponašati po svojim interesima.
Sve u svemu, mislim da je uz doradu ovog predloga zakona, uz neke male izmene, moguće doći do dobrog zakona za trajniju upotrebu.

Reč ima narodni poslanik Branko Ružić, a posle njega narodni poslanik Željko Tomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, sfera informisanja i zakonska regulativa vezana za tu sferu bilo je jedno od polja na kome je koalicija DOS zgrtala politički profit tokom predizborne kampanje 2000. godine, uz gromoglasna obećanja o novom tzv. demokratskom zakonu o informisanju i to odmah nakon izborne pobede.
Sada je april 2003. godine, a na snazi je vanredno stanje i ne postoji ministarstvo informisanja, ukinuti su TV prenosi skupštinskih zasedanja, a pred nama se nalazi Predlog zakona o javnom informisanju.
Ovaj zakonski predlog nije konzistentan, bremenit je kontradiktornostima, voluntaristički i ideološki je napisan. Predlagač, pored toga što je u zaostatku uređivanja sfere informisanja, ne pokazuje ni dobru volju da se ova problematika uredi u skladu sa standardima koji važe u demokratskom svetu i obavezuju nas na usklađivanje nacionalne zakonske regulative.
Predlagač je preuzeo pojedina rešenja iz zakonodavstava pojedinih evropskih država, međutim to je učinio vrlo selektivno i nemušto, uglavnom preovlađuju rešenja koja predstavljaju mešavinu nemačkog i ruskog modela. Postoji mnogo negativnih karakteristika u ovom zakonu. Odredbama ovog zakona ne definišu se koje instance imaju obavezu da štite opšti društveni interes i da prezentuje javnosti kulturne vrednosti, tradiciju našeg naroda, obrazovne programe koji prate proces kvalitetnog odgajanja mlade populacije.
Na samom početku zakona smatram da je potrebno utvrditi kategorijalni aparat i dati jasnu definiciju vrlo problematičnih pojmova i termina kao što su - podobnost, govor mržnje, podesna informacija, novinarska pažnja primerena okolnostima i opravdani interes javnosti. Izgleda da je vrhovni trend, intencija ovog zakonskog predloga, da se zaštiti pravo vlasti da prezentuje svoju istinu, da se zaštite vlasnici javnih glasila, spreče oponentska gledišta i da se do sramnih granica marginalizuje novinarska profesija.
U članu 2. u drugom stavu kaže se da javno informisanje ne podleže cenzuri, što verovatno implicira da cenzura postoji i da neko treba da brani javno informisanje od cenzure.
Mnogo je lakše reći da u ovoj sferi nema cenzure, ali je to izgleda za predlagača izuzetno teško.
U članu 5. se definiše pravo posebnih kategorija lica i u isti koš se stavljaju pripadnici nacionalnih manjina i etničkih zajednica sa invalidima i hendikepiranim licima, što je naravno nedopustivo, jer pripadnici nacionalnih manjina i etničkih zajednica nikako ne mogu biti definisani kao posebna kategorija lica.
Član 7. samo govori o zabrani monopola u oblasti javnog informisanja, ali se nigde odredbama ne limitira procenat vlasništva u javnom glasilu ili u javnim glasilima, mislim na druge, čime se otvara prostor za stvaranje monopola.
Član 10, definišući pojam javnog glasila, ne govori o kablovskim televizija i satelitskim programima, koji takođe mogu da podpadnu pod jedan vid javnih glasila. Kod osnivanja javnog glasila favorizuju se strana fizička i pravna lica, samim tim što imaju ista prava i obaveze kao i domaća fizička i pravna lica.
Oblast javnog informisanja može se slobodno tretirati i kao resurs koji onda po odredbama ovog zakona strani investitori koriste za sticanje profita, a drugo pitanje koje je vrlo važno, ko će biti na taj način nosilac formiranja javnog mnjenja.
Članovi 16. do 24. govore o zabrani distribucije informacije koja može da naruši demokratski nastrojeno društvo, ali poučeni sadašnjom praksom, u najvećem broju slučajeva ove odredbe predstavljaju posledicu pre svega htenja i legalizovanja vanrednog stanja u sferi javnog informisanja i nemaju nažalost mnogo veze sa demokratskim vrednostima i načelima, već se svode na voluntarističko i selektivno tumačenje koje će se odslikati u restriktivnosti i rigidnosti.
Član 36. govori o prezumpciji nevinosti kojom se zabranjuje da neko lice bude označeno počiniocem krivičnog dela i krivcem pre pravosnažne odluke suda. To, naravno, vrlo lepo zvuči, ali sam predlagač je u prethodne tri godine u praksi najbrutalnije kršio ovaj princip prezumpcije nevinosti u sferi javnog informisanja i to bez ikakvih konsekvenci.
Član 37. u odnosu na raniji zakon u sebi ne sadrži neke suštinske novine, osim floskule govor mržnje, na kojoj predlagač jaše već tri godine, optužujući uglavnom neosnovano svoje političke protivnike. Trenutna dešavanja u državi, u kojoj je na snazi vanredno stanje, govore o nasušnoj potrebi da se u članu 37. pored svih definisanih pripadnosti i opredeljenosti - naravno, seksualne opredeljenosti, koja je, uzgred budi rečeno, ovako prezentirana i tumačena, devijantna, ali naravno u pogledu ostvarenja ljudskih prava, nesporna - da se obavezno doda i pripadanje političkoj i profesionalnoj organizaciji.
To pre svega iz razloga uvođenja većeg stepena demokratičnosti i sprečavanja satanizovanja političkih protivnika preko sredstava javnog informisanja, što se sada svakodnevno čini.
Kontradiktornost ovog zakona najbolje se oslikava na članu 44. koji relativizira, potire i praktično svojom primenom krši pravo iz sfere esencijalnih ljudksih prava, definisano u članu 42, a odnosi se na informacije iz privatnog života i lični zapis.
Takođe, ovim zakonom nije predviđena čvrsta, eksplicitna obaveza objavljivanja demantija. Odredbe ovog zakona ne definišu obavezu dokazivanja porekla novca osnivača javnih glasila, što je inače evropski i svetski standard. O tome govori i evrovizijski zakon o privatnim televizijama. Podsećam, naravno, da se Vlada trenutno bori sa organizovanim kriminalom. Pored toga, postoji opasnost, obzirom da ne postoje odredbe koje tu problematiku regulišu, da privatne televizije ili druga javna glasila postanu propagandno sredstvo pravnog ili fizičkog, stranog ili domaćeg lica koje stoji iza osnivačkih prava javnog glasila.
Na kraju, kaznene odredbe eventualno učinjenih prekršaja su u ovom zakonu drakonske, neprimerene, i predstavljaju radikalan paradoksalan napredak u odnosu na Zakon o informisanju iz 1998. godine, koji se možda ne može nazvati baš demokratskom tekovinom, ali je u mnogome jasniji i koncizniji po definisanim pravima i obavezama, mnogo korektniji i demokratskiji u odnosu na ovaj predlog zakona.
Prelaznim i završnim odredbama niste pojasnili kako će se, na koji način i po kojoj zakonskoj regulativi javno glasilo upisivati u registar javnih glasila, obzirom da usvajanjem ovog zakona nastaje pravni vakuum, a što naravno otvara prostor za manipulacije.
Iz svega navedenog, jasno je da SPS ne može da podrži ovakav predlog zakona o javnom informisanju. Hvala.

 Reč ima narodni poslanik Željko Tomić, a posle njega narodni poslanik Dragoljub Stamenković.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je dosta toga već rečeno, pokušaću samo ukratko da ukažem na nekoliko najbitnijih stvari, a u vezi zakona o javnom informisanju. Prvo i osnovno pitanje poslanici  DSS danas postavljaju: zbog čega se ovaj predlog zakona nije ranije našao na dnevnom redu našeg zasedanja. Nad ovim današnjim diskusijama ostaje tamna senka, imajući u vidu da se Predlog zakona o informisanju izglasava u trenutku dok Srbijom vladaju vanredne mere. Novinari i definitivno nisu zaštićeni ovim predlogom zakona, a što svedoče brojna reagovanja naših najeminentnijih novinarskih imena. Kao da se prepoznaje namera da predlagač zakona, prema ovoj profesiji, želi da produži vanredne mere i kada one budu prestale da važe.
Nisu regulisana prava i obaveze onih koji pružaju informacije, pod izgovorom da će to biti razmotreno u zakonu o dostupnosti informacija, pa nije jasno kako će se tretirati ovo pitanje do donošenja tog zakona, odnosno kako će se novinari osloboditi balasta koji im ovaj današnji predlog zakona nameće.
Podsećam, kaznene odredbe čine veliku većinu teksta Predloga zakona, kao da samo postojanje novinarske profesije nekom smeta, odnosno da se novinari bave svojom strukom na način koji, po meni, vladajućoj eliti ne odgovara. Sindrom sujete vladajućih struktura je očigledan kada je u pitanju javna reč, što ne sme da utiče na slobodu štampe, na slobodu informisanja.
S druge strane, mora se reći, kako forma, tako i većina sadržaja ovog zakona zaista nije loša. Veći deo teksta čak i doslovce prepisan je iz nekih drugih zakona, tako da u kvalitativnom smislu zakon u načelu ima podršku poslanika DSS, jer prati standarde Evrope.
Takođe, smatram da je nekorektan sadržaj člana 5. koji pod pojam - posebne kategorije lica, svrstava nacionalne manjine i etičke zajednice, ali i invalide i hendikepirana lica. Zakon o javnom informiranju Republike Hrvatske, koji je potpisao Franjo Tuđman, a danas mu je tačno 11 godina, na današnji datum je donet, za nacionalne manjine ostavlja više prostora, kao i za, kako se navodi, druge društvene i kulturne grupe koje nisu ovim predlogom zakona ni spomenute, a ni obuhvaćene.
Predstavnik Vlade, gospodin Žarko Korać je juče na sednici Odbora za kulturu i informisanje, protiveći se pritiscima da se TANjUG i "Borba" i dalje finansiraju iz budžeta, pitao: ko "Borbu" još kupuje, ko "Borbu" još čita. Uzvratio bih pitanjem, da li je upućen u remitendu novina kao što su "Hlas ludu", "Libertate", "Rusko slovo" i druge, koje se takođe finansiraju iz budžeta države, odnosno Pokrajine Vojvodine. Bilo bi korektno otvoriti tržišnu utakmicu za sve medije, u istom trenutku pod istim uslovima, bez upuštanja u procenu ko šta i koliko kupuje i čita, gleda ili sluša.
Kao što smo predložili amandmanom na član 13, smatramo da državni organi treba da imaju način da objektivno i nepristrasno upoznaju javno mnjenje preko nacionalne novinske agencije, koja ne bi imala nikakav monopol i prednost u objavljivanju navedenih informacija, a što bi se regulisalo posebnim zakonom, kako smo amandmanom predvideli.
Dakle, DSS će podržati ovaj predlog zakona u načelu, uz nekoliko principijelnih primedbi koje smo pretočili u amandmane i o kojima su moje kolege već govorile. Na kraju, da bih u najkraćem obrazložio naš stav, citirao bih naslov iz jednih današnjih novina: "Bolje ga imati, nego nemati". Hvala.

 Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, a posle njega narodni poslanik Dragan Lazić.

Dame i gospodo, neka bude pravde, pa neka svet propadne, često kaže ovde ministar Batić. Mi radikali kažemo, neka bude slobode u Srbiji, a onda će biti i pravde i blagostanja i zadovoljstva kod građana, a svet propasti neće.
Ovo ovde što smo dobili kao materijal treba da predstavlja zakon koji će regulisati neke odnose u javnom informisanju u Srbiji. Nema slobodnog i demokratskog društva bez slobode informisanja. Zaista ovo što piše u uvodnim odredbama, u prvih nekoliko članova ovog zakona, svim srcem podržava većina poslanika, a sigurno i poslanici SRS. Ovaj deo teksta kao da je prepisan iz programa SRS.
Pravo na javno informisanje, slobodno informisanje i informisanje u interesu javnosti, da javno informisanje ne podleže cenzuri, naravno sve je to želja i srpskih radikala. Da li je tako danas? Da li se uopšte tako nešto u ovoj Srbiji može desiti? Nikakav zakon neće pomoći u ovoj oblasti, dok oni koji su na vlasti ne izbiju sebi iz glave da televizija nije zbog toga da bi se oni slikali i da svojoj mami kažu kako su lepi i pametni, da novine nisu da se samo oni čuju, već da prenesu stavove svih onih građana Srbije koje su oni preko svojih predstavnika u Skupštini Srbije poslali da u njihovo ime govore i zastupaju njihove stavove i interese.
Zakon ukinut posle posle crvene revolucije, sankcionisao je neka ponašanja u oblasti javnog informisanja. Nije se moglo klevetati bez razloga, bez dokaza, nije se moglo iznositi nešto iz života građana, pre svega, pa onda i političara i onih koji su u državnim organima, ukoliko nije za to postojalo dokaza.
Bilo je zabranjeno emitovati i reemitovati programe nekih obaveštajnih službi zemalja koje su bombardovale Srbiju i učestvovale u agresiji na Srbiju. To je bio zakon po kome je radilo sigurno stotinak, a možda i više, dvesta privatnih TV stanica, a samo ih u Nišu ima petnaestak. Radile su mnoge radio stanice, izlazile su mnoge novine. U tim novinama i na tim televizijama mogli ste čuti najgore napade na Vladu Republike Srbije, na političare iz partija koje su činile Vladu Republike Srbije, a samo mali broj je kažnjen, ne zbog toga što su kritikovali Vladu, već što su iznosili neistinu, laži i klevete koje se nisu mogle dokazati.
Čitam u novinama izjavu predsednika Vlade i nekih ministara, poželjno je kritikovati Vladu ali to mora da bude umereno, sa dozom neke umerenosti, ne smeju to biti oštri napadi, jer Vlada mora da vodi računa o svima nama. Kažem, osnovni posao i dužnost poslanika opozicionih poslaničkih partija je da što oštrije, što jače kritikuju Vladu, ne bi li je doveli u red da radi onako kako odgovara interesima svih građana Srbije.
Čitam član 36. Predloga zakona, koji kaže, mora postojati pretpostavka nevinosti. Slažem se, niko nije kriv dok se drugačije ne dokaže, a teret dokazivanja krivice nije na onome koga optužuju, nego na onome koji optužuje. Evo, imamo slučajeva, ministar poljoprivrede umesto da se brine o cenama đubriva, o niskoj otkupnoj ceni žive stoke, on pronalazi ubice, on unapred osuđuje, ovi su to uradili, ovaj je toliko para zamenio, Nenad Čanak takođe, Vladan Batić takođe; onomad se javi Orlić pa i on donosi zaključke, čekajte; gospodo, neka ti sudski organi urade svoje, a onda neka sredstva javnog informisanja potpišu ime i prezime onoga ko je to uradio, a ne da kažu neko je uradio, nešto je uradio, mora da se zna ime i prezime.
Sumnja se da će ovaj zakon doneti nešto novo u oblasti medija. Mislim da će i dalje postojati dve strane. Jednu čini Vladu Republike Srbije, ona će biti apsolutno privilegovana, njeni ljudi će reći - nemoj ovo da objaviš, nemoj ovo. Biro za informacije Vlade Republike Srbije će raditi svoj posao u oblasti informisanja, a novinari će morati, nažalost, da pišu i protiv svoje savesti. Ali, neka bude slobode u Srbiji i neće svet propasti, a slobode će biti vrlo brzo, biće novih izbora. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Lazić, posle njega narodni poslanik Đura Lazić.

Dame i gospodo, što se tiče zakona o informisanju dosta toga je rečeno od strane šefa našeg poslaničkog kluba i kolega iz Demokratske stranke Srbije.
Ono što od uvodničara nisam mogao da čujem, nažalost on nije trenutno prisutan, jeste kakav je status dela državne televizije na Kosovu i Metohiji i kakav je status Novinsko-izdavačke kuće "Jedinstvo". Oni jesu važan i bitan detalj kao jedini segment naše države na prostoru Kosova i Metohije i treba povesti računa o njihovom statusu.
Naime, kuća RTS na Kosovu i Metohiji do 1999. godine imala je negde oko hiljadu radnika, oni su bili uposleni u različitim sektorima radija i televizije. Oni su sada diljem po Srbiji, ne zna se gde je ko. Jedino se skupljaju u Zvečanu i u Prokuplju. Tamo radi Radio-televizija "Toplica", ona na neki način reemituje ili emituje program interesantan za živalj na Kosovu i Metohiji, koliko je vidljivost moguća, i za živalj koji gravitira tim krajevima.
Mi od Vlade Republike Srbije do sada nismo dobili nikakvo uverenje, sem onoga što postoji preko Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Mislim da je potrebno da se njihov status u dogledno vreme reši, da se ne bi lutalo kakav oni status imaju.
Potpuno razumem činjenicu da je potrebna racionalizacija i neka vrsta profesionalizacije unutar RTS-a. Kada je ta kuća rađena i građena u svoje vreme, građena je po sasvim drugačijim kriterijumima i za sasvim drugačiji prostor koji je trebalo da pokriva. Međutim, sada je situacija drugačija i trebalo bi njihov status da se reši. Mnogo ima samohranih majki, čiji su muževi poginuli na ratištima diljem bivše Jugoslavije i na području Kosova i Metohije, u vreme oružane intervencije NATO-a, tako da ni njihov status nije rešen. Njima treba da se pomogne.
Što se tiče Novinsko-izdavačke kuće "Jedinstvo", ta je kuća i sada zastupljena, nažalost, sa jednonedeljnim izdanjem. Naime, list izlazi jednom nedeljno - ponedeljkom. To je jedina informacija koja može da dopre sa područja Kosova i Metohije. Smatram da ta ekipa ljudi ubedljivo najbolje zna šta se dešava dole, na koji način treba obaveštavati javnost i kako javnost treba da bude usmerena određenim informacijama.
Međutim, oni su doživeli u jednom trenutku i neku vrstu transformacije, koliko se sećam, negde pred sam rat 1998. godine. Naime, Novinsko-izdavačka kuća "Jedinstvo" je bila na neki način privatizovana. Preko "Službenog lista SRJ" ili preko "Službenog glasnika" Srbije moglo je da se pročita da je petoro ljudi iz Novinsko-izdavačke kuće "Jedinstvo" privatizovalo taj list za ne više od pet hiljada dolara. Međutim, u međuvremenu izašao je demanti u "Službenom glasniku", gde se vidi da oni više nisu vlasnici. Iza te kuće, kao jedini organizator, stoji Skupština Republike Srbije, ona treba da se pozabavi tim listom, da se reši njihov status. Do danas nemam obedljiva saznanja da se status Novinsko-izdavačke kuće "Jedinstvo" iz Prištine do sada rešavao na pravi način. Stižu obećanja iz Koordinacionog centra i iz Vlade Republike Srbije. Nažalost, sve se svodi samo na to.
Očekujem da u dogledno vreme Vlada Republike Srbije konačno reši njihov status, jer je u interesu i države Srbije, i kompletnog građanstva, i ljudi sa Kosova i Metohije da taj list izlazi ne samo jednom nedeljno, nego da izlazi najmanje tri ili četiri puta nedeljno, što bi otprilike moglo da zadovolji neke potrebe informisanja našeg građanstva.
Ono čime sam hteo da se pozabavim nekoliko trenutaka, jeste način uređivanja u našim listovima. Očigledno da nije problem u informisanju i u zakonu. Zakon može da bude dobar, može da bude bolji i može da se dopunjuje, i da nikad ne bude savršen, ali uvek ostaje suštinski problem, a to je problem uređivačke politike.
Naime, i dalje robujemo tome da uređivačka politika umnogome zavisi od vladajuće nomenklature. To se dešavalo ranije, nažalost to se dešava i sada, i ako neko pokušava da se sakrije iza svega, iza vanrednog stanja, mislim da to nije pravo rešenje.
Podsetiću vas šta se dešavalo na području Kosova i Metohije i koliko smo u tom uređivačkom smislu lutali pri izboru termina kako treba jednu pojavu nazvati.
Recimo 1981. godine, kada su izbile demonstracije na Kosovu i Metohiji, tada su ih nazvali kontrarevolucijom. Kada je Zapad čuo za termin "kontrarevolucija", naravno da su se svi oduševili; kako da ne, pa to je kontrarevolucija protiv komunističke nomenklature. Znači, da je njima išla u prilog. Umesto da se nazove pravim imenom, kao što se to nazvalo mnogo kasnije, i bojim se da je bilo stvarno kasno, to je bila oružana pobuna, koja je kasnije prerasla u čist i klasičan terorizam, teroristički nasrtaj na državni integritet tadašnje SFRJ, pa kasnije Savezne Republike Jugoslavije i Srbije.
Drugi termin prihvaćen u tom trenutku je "iredentizam". Iredentizam suštinski znači prisajedinjenje svih Albanaca matici zemlji. Mi smo prihvatili tadašnji termin Albanske akademije nauka, zatim Kosovske akademije nauka i sve se to godinama koristilo. Nekome je to prijalo. Trebalo je da se upotrebi pravi termin, a to je secesionizam. Mi to opet koristimo 20 godina kasnije. Uvek smo tapkali u mestu, umesto da pravim terminom nazovemo bilo koju pojavu.
Nešto bliže, 1996. godine, kada je došlo do "Bljeska" i "Oluje" u Hrvatskoj, tada sam živeo u Prištini i dobio sam poziv sa releja Goliš, gde su mi javili da gledaju direktan prenos ulaska hrvatskih snaga, odnosno Zbora nacionalne garde u Knin. Kad je istaknuta hrvatska šahovnica i zastava na Kninskoj tvrđavi, niko od naših ljudi, niko iz zvanične televizije, iz svih listova nije objavio pravu vest na pravi način. I dok su svi gledali šahovnicu na Kninskoj tvrđavi, verovali ili ne, sećam se do dana današnjeg da je "Politika" sutradan krupnim slovima na prvoj stranici objavila vest, umesto da je Knin pao, "da je Vrhovna komanda Vojske Republike Srpske Krajine prešla na rezervni položaj".
Mi stalno robujemo nekoj vrsti eufemizma. Posle toga se čudimo zbog čega je tako. To se dešava i sada u vanrednoj situaciji.
Svedoci smo da su neki listovi zbog nekih napisa zabranjeni. To je opravdano - vanrednom situacijom.
Podsetiću vas, 1999. godine, kad je uvedeno vanredno stanje na području Kosova i Metohije, nijedan jedini albanski list nije bio zabranjen. Svi su u isto vreme izlazili, sve je moglo da se pročita, svi su mogli da saznaju. Kod nas se dešava ovo. Dobro ljudi, da li je moguće da naši građani treba da saznaju istinu preko zagrebačkog "Nacionala" ili preko nekog drugog lista iz Slovenije, a da ne može da se objavi ovde bilo šta u nekim našim novinama.

Reč ima narodni poslanik Đura Lazić, posle njega narodni poslanik Branislav Blažić.