Reč ima narodni poslanik Zoran R. Anđelković, posle njega narodni poslanik Vladimir Andrić.

Dame i gospodo, važno je da zakon iz oblasti informisanja dođe na dnevni red, ali je mnogo važnije da on dođe i pred građane Srbije.
Uopšte ne razumem zašto se Vladi Srbije ovoliko žuri, da nekoliko ključnih zakona od interesa za građane Srbije usvaja u vreme vanrednog stanja i bez prisustva javnosti. Nemojte da me ubeđujete, prošli put ste pokušali da me ubedite, da je ovo javna sednica, da je prisutno sve u medijima što se ovde kaže. Naravno, to nije tačno. Uverili ste se i sami u to na televizijskim ekranima i novinarskim stupcima.
Prema tome, ovo su objektivno zatvorene sednice, pošto nema televizijskog prenosa. U tom vremenskom periodu se usvaja nekoliko ključnih zakona, nekoliko kapitalnih zakona koji se tiču građana Srbije, koji moraju biti informisani o stavovima različitih političkih opcija, a time i o celini zakona. No, to je pitanje priče, prošli put sam je započeo, o transparentnosti i o potrebi da se ovakva pitanja tretiraju na sednicama Skupštine dok nema televizijskog prenosa.
Ovde je potpredsednik Korać, zadužen za informisanje, za tu oblast, a videli smo, poslednjih mesec i po dana bio je najangažovaniji u oblasti informisanja. Bio je informisan o svemu i saopštavao to u javnosti dnevno itd. On se čudi zašto nema televizijskog prenosa, jer on je, bože moj, zainteresovan da ima televizijskog prenosa i da o ovom zakonu sud javnosti kaže svoje političke stavove. Ko drugi to treba da donese? Mi poslanici se nismo pitali da li će biti javnih prenosa Skupštine ili neće biti prenosa. Ko upravlja zemljom, ko upravlja ovim informacijama, ko ima pravo da daje informacije ili ko nema pravo da daje informacije o nekim pitanjima? O tome je reč. Zašto to kažem? Zato što u ovom zakonu postoji nešto što se zove dalja diskriminacija odgovarajućeg broja medija.
Apsolutno se slažem, kao i SPS, sa delom Predloga zakona da u narednih 12 meseci prestanu da postoje lokalni mediji u vlasništvu države ili javnih preduzeća, koji se finansiraju iz privrede. Zašto to? Baš zbog činjenice što ti lokalni mediji služe za nekoliko funkcionera opštine, a narod plaća sve. Znači, narod na teritoriji te opštine plaća lokalne medije.
Nijedan lokalni medij ne košta ispod 20-30 miliona. Slika se predsednik opštine i predsednik izvršnog odbora, a kad predstavnik ili odbornik političke partije u toj skupštini treba da kaže neki stav mora da plati 30-40 hiljada dinara da bi bio sat vremena na toj televiziji.
Prema tome, s jedne strane je medij finansiran od strane građana, a sa druge strane, ako hoće u njemu neko da kaže svoj politički stav, koji je bio na skupštini opštine, on mora da plati 30.000 dinara da dođe i to kaže, ali predsednik opštine zato ima pravo da to jedino kaže. Na osnovu čega? Može javnost medija da postoji. To je trebalo ovde da piše.
Naravno, onda mora da se podeli vreme, koliko mogu, na osnovu raspoloženja biračkog tela u toj sredini, da imaju prostora na takvim lokalnim medijima. Vi ćete reći, tako je bilo kada smo mi bili na vlasti - bivši režim. Vi ste već tri godine. Promenite to. Imam obavezu da kritikujem ovo sadašnje vreme, jer vi dovoljno kritikujete prošlo, da ja ne moram time da se bavim.
Znači, ovde je sada jedna stvar u kontradiktornosti sa zakonom koji smo usvojili pre par meseci, gde se kaže da će se izvršiti transformacija medija koji su u vlasništvu države, lokalne samouprave, javnih preduzeća u roku od četiri godine. Šta je sada starije? Da li je stariji ovaj zakon ili onaj zakon koji govori o transformaciji, ili se ovih 12 meseci odnose na nova glasila, nove medije, nove novine ili šta znam šta bi se napravilo na teritoriji lokalne sredine. Nije definisano i mislim da je neophodno da se definiše kako ta dva člana u ova dva zakona ne bi bila u kontradiktornosti.
Druga stvar, na neki način nije dovoljno dotaknuta, u prethodne dve godine mediji su podeljeni na sledeći način: nekoliko medija se pre svega bave faktički političkim partijama opozicije i nekim pojedinačnim funkcionerima vlasti, ali samo kao pojedincima, ne dirajući vlast, dok svi priznaju, vlast i opozicija, da se značajan broj medija bavi naručenim, plaćenim tekstovima i da znatan broj tekstova spada u takve.
To sada država saopštava, govori čak o nekim medijima, o naručiocima, o onima koji su platili. Znači, nije reč o mom političkom stavu, nego o Birou Vlade Republike Srbije, koji saopštava sada da je to tako bilo oko nekih tekstova. Ko može da plati to? Mogu jake političke grupe, jake kriminogene grupe, mogu jaki finansijski lobiji i može da potkupi, uslovno rečeno, vlast. Da li su mediji zaštićeni od toga, da li njima ovaj zakon u tom smislu služi i da li su zaštićeni oni pojedinci od tačnosti informacije?
Drugo, da li je novinar zaštićen kod dolaska do informacije? Ovde se govori o tome da je dostupnost informacije za sve ista. Međutim, da li su svi novinari ili svi mediji u istoj ravni, ako Biro Vlade Republike Srbije pravi brifing i poziva samo odgovarajuće novinare ili odgovarajuće medije da saopšte tu informaciju. Da li država ima prava i sme da zaštiti ili bolje reći da bira novinare sa kojima će praviti brifing? Da li država ili Vlada imaju pravo da biraju medije kojima će dati akreditaciju za konferenciju za štampu? Ovde to nije ograničeno i prema tome, i dalje se pravi diskriminacija između novinara, a time i između medija.
Ovde mora da se kaže da država nema pravo da sakrije informaciju, da ne može da zabrani nekome ili bolje reći ne može da ne izda akreditaciju za konferenciju za šampu, a kada kažem država mislim i na lokalnu samoupravu, regionalnu i Republiku. Za sada je to moguće i ovih dana imate sijaset informacija gde se kaže na jednom broju medija - iz poverljivih izvora Vlade Republike Srbije.
To nije snalažljivost novinara nego je pitanje faktički želje Vlade Srbije da jedan broj medija protežira i time saopštava samo te informacije, a drugi deo medija jednostavno te informacije nema. U tom smislu mediji nisu dovoljno zaštićeni ovde, tačnije rečeno nije obezbeđena ravnopravnost medija.
Ovde se sada govori o 19 razloga za neobjavljivanje demanta. Uvek možete naći od tih 19 jedan razlog da ne objavite demant. Međutim, ko je tu opet u teškoj poziciji? Opet su u teškoj situaciji javne ličnosti, jer je njih moguće napadati, a ove druge ne može, mora da se plati, da se potpiše, da se pita. Ali kada je reč o ovim drugima, uzmimo za primer to da li je opet sva informacija dostupna novinarima? Da li postoji obaveznost nas poslanika da saopštimo mediju stav, da saopštimo nekom novinaru kada izađemo politički stav ili imamo pravo da biramo kom ćemo mediju da to kažemo ili ne. Ovde je pre svega reč o onim medijima koji kritikuju vlast i sada ćete mi reći da smo i mi tako radili, pravili smo grešku jer nismo išli na Studio B.
Sada je još gora situacija. Sada se na nekim medijima državni funkcioner neće uopšte pojaviti. Da li on to ima pravo? On nema pravo, on je državni funkcioner, država ga je izabrala i kada ga televizija, radio-stanica, novina pozove da da intervju o političkom stavu, o zakonu o informisanju ministra Lečića ili Koraća, mora da se odazove. Da li toga ima u ovom zakonu? Nema i to znači da se pravi dalje protežiranje odgovarajućih sredstava informisanja, koja će odgovarajuću informaciju da saopšte, a koja neće.
Drugo, mi smo ovde govorili danima i povodom prošlog zakona o obavezi državnih organa i javnih preduzeća na dostupnost informacija, da novinar kada sazna odgovarajuću informaciju, evo gospodin Đelić je pomenuo naftnu mafiju, pomenuo je čak i neka imena, i sada novinar hoće tragom toga da ode u naftnu industriju, kod tih ljudi koji su pomenuti i da traži dokumentaciju, hoće da ispita šta je to. Po ovom zakonu nema pravo na to i ne omogućuje mu se da to uradi. Kako smo to obezbedili novinarima pravo dostupnosti istinite informacije i da javnost dođe do tih istinitih informacija.
O tome je ovde reč i mislim da to fali u ovom zakonu, ako hoćemo stvarno dobar zakon da napravimo. Može da bude stranac vlasnik, to nije sporno, međutim sporno je nešto drugo: mi sada imamo neravnopravnost medija po više osnova i u finansijskom smislu, da li neko živi ili ne živi od tržišta. Koji su to mediji koji sada žive od donatorstva iz inostranstva, od drugih dotacija, od nekih političkih grupa ili slično, a koji su to mediji koji žive od tržišta.
Ova skupština ima obavezu da stvori osnove da svi mediji žive samo i isključivo od tržišta, da od toga zavise, a ne od toga da li će ih Vlada pozvati na brifing ili neće, da li će im neka nevladina organizacija dati novac ili neće. To ovaj zakon, kao ni prethodni, nije obezbedio.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Andrić, a posle njega narodna poslanica Dragica Radulović.

Poštovano predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, Predlog zakona o javnom informisanju, koji je danas pred nama, predstavlja korak ka zavođenju reda u medijskoj sferi.
Garantuje slobodu saopštavanja informacija bez mešanja države, stvara uslove za profesionalno novinarstvo, u značajnoj meri usklađeno sa evropskom konvencijom. Načela javnog informisanja, kao što su sloboda javnog informisanja, obaveza profesionalne pažnje, zabrana svakog monopola, posebna podrška invalidima, kao i glasilima na jezicima nacionalnih manjina, predstavljaju rešenja o kojima su govorili i predstavnici Saveta Evrope.
Demokratska stranka Srbije će glasati za ovaj predlog u načelu, mada nismo saglasni sa svim rešenjima i zato smo podneli određene amandmane. Zakon je mogao biti kraći i manje detaljan. Mnoga od ovih rešenja mogla su da se regulišu kodeksom. Kazne za medije su visoke.
Sadašnja vlast dve godine izbegava da donese osnovne medijske zakone uprkos pritiscima Evropske unije i međunarodnih faktora. Zakon o radiodifuziji godinu i po dana je usaglašavan, a sedam meseci po usvajanju trebalo je da se formira Republička radiodifuzna agencija, odnosno njen saveta. Zakon o telekomunikacijama, kao i zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kada će biti doneti ne znamo.
U ovakvom haosu, bez zakonske kontrole sfere javnog informisanja, političari kao u prethodnoj deceniji olako izriču optužbe, recimo umešanost u organizovanje atentata, a mediji objavljuju takve izjave kao da nisu i oni odgovorni za takvo prenošenje.
U mnogim demokratskim zemljama doneti su posebni zakoni o kleveti. Na taj način obezbeđuje se kultura i etičnost javnog govora. Onemogućeno je iznošenje teških optužbi bez dokaza i provere. Pravno neuređena oblast javnog informisanja odgovara onoj vlasti koja nastoji da novinare i medije kontroliše i uvuče u svoje političke igre. U razvijenim zemljama mediji služe kao kontrolori institucija, a u Srbiji deo medija menja stranu i opet postaje najtvrđe propagandno sredstvo. Režimski mediji dakle opet ostaju režimski. Naravno, mediji nisu više nemoćni koliko su bili pre dve i po godine, ali još uvek teško mogu da obavljaju svoju funkciju kontrole vlasti.

Reč ima narodna poslanica Dragica Radulović, a posle nje narodni poslanik Milorad Mirčić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, SSJ neće podržati ovaj predlog zakona iz sledećih razloga - čekali smo dve i po godine da se promeni važeći Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine. Za to vreme, ono nije bilo smešteno u bilo kakve normativne okvire. Imali smo sve i svašta, haos, a najviše političkog dodvoravanja ili nastojanja da se političkom neistomišljeniku pričini što veće šteta.
Za sve to vreme smo pozivali na demokratiju i evropske konvencije, a činili suprotno. Načela javnog informisanja su dobro postavljena, ali dalja konkretizacija i razrada kroz celinu zakona nije zadovoljavajuća. Ima se osećaj da je dobar deo urađen namenski. Ako je tako, onda ovaj zakon neće dugo trajati.
Evo samo nekih pojedinosti, radi čega ovo tvrdimo: novinarima nije zagarantovana sloboda mišljenja, samim tim što se rigorozno moraju potčiniti uređivačkoj politici, a ako je pokorno ne slede, gube posao; informacije iz privatnog života građana nisu dovoljno zaštićene, u slučaju povrede privatnosti, povređeni svoja prava mora da ostvari tužbom; velika verovatnoća je da će se to pravo ostvariti u parničnom postupku.
Ovim predlogom zakona pravo na objavljivanje odgovora ili ispravke skoro se ne može ostvariti bez suda, a velika mogućnost je da se i ovo pravo ostvari parničnim postupkom, čime se gubi svaki smisao.
Na odgovor povređenog dopušteno je, uz minimalnu novčanu kaznu, ako se uopšte ostvari, da urednik da komentar, što će umanjiti značaj odgovora, odnosno ispravke. To znači da odgovorni urednik javnog glasila može, uz minimalnu novčanu kaznu od 5.000 do 60.000 dinara, da degradira ciljnu ličnost, sračunato i planirano.
Samo donošenje zakona po hitnom postupku u vanrednom stanju u Republici Srbiji onemogućava njegovu kvalitetnu izradu i učešće svih zainteresovanih političkih i drugih subjekata u tom radu. Zato SSJ neće glasati za predlog ovog zakona. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić.

Dame i gospodo narodni poslanici, iskrenost predlagača se vidi iz obrazloženja. Predlagač kaže da su razlozi za donošenje ovog zakona to što je prethodni zakon bio loš, kako to predlagač objasni - bio je katastrofalan, pa je nova vlast dolaskom 5. oktobra, odnosno decembra 2000. godine, napravila nadljudske napore, stavila taj zakon van snage, a onda u obrazloženju za hitni postupak vlast sama priznade da je stavljanjem van snage tog zakona uvela haos u Srbiju, kad je u pitanju informisanje, a neposredni razlog za hitan postupak je vanredno stanje.
Ovo se još u istoriji parlamenta nije desilo. Ovakav razlog da neko navede, to se još nije desilo. Ne kažem, bilo je možda i gorih, bilo je i boljih vlasti, ali ovakve vlasti Srbija nikada nije imala. Bio sam ubeđen da je onaj zakon, donet 1998. godine, u nekim svojim segmentima imao nedostatke, prosto rečeno, u nekim delovima je bio loš. Ali, da se nije ovaj pojavio, možda bi bilo najlošiji, ali ovo je najlošiji zakon.
Da li je sve jasno iz obrazloženja potpredsednika, čovek je političar opšteg smera, sve zna, iz njegovog obrazloženja sve nam je jasno. Gledajte, čovek izađe ovde i sa punom odgovornošću kaže - nema monopola.
Prvo, osnovno polazište je da nad informacijama uvek ima država monopol, to je osnovno polazište. Svaka država ima monopol nad informacijama. Informacije se u principu dele na tajne i javne. Koje su tajne - one koje država svojim zakonima, uređujući te informacije, predočava nekim državnim organima, nekim pojedincima, i one nisu, što bi rekli, za širu upotrebu; znači, samom činjenicom da su tajne, već se pravi neka odstupnica ili neka zabrana za sredstva javnog informisanja.
Javne informacije su dostupne javnosti, država pravi selekciju koje su to informacije i na koji način ih treba plasirati u javnost; i umesto da potpredsednik Vlade to malo prouči, da to ima neko realno uporište, to njegovo objašnjenje, on izađe ovde, pa ako izgovori pet ili šest rečenica koje hvale Evropsku zajednicu, OEBS i međunarodne institucije, očekuje da će to nas srpske radikale da fascinira i da ćemo reći - evo demokratije kroz ovaj zakon.
Ne, ovaj zakon je upravo kazneni zakon za one ljude koji rade u sredstvima javnog informisanja. Šta je najgore u ovom zakonu - što i zaštita novinara nije jasno definisana i nemojte sada da nam pričate da niste to namerno uradili. Jeste, gospodo, znate vi dobro, imate vi iskustva iz prethodnih perioda, da sve ono što nije do detalja definisano, može da se zloupotrebljava onako kako to u pojedinim trenucima odgovara vlasti ili državi.
Šta je ovde ostalo kad je u pitanju zaštita novinara - novinari su prepušteni odluci Ministarstva za kulturu i medije. Pa gospodo, na pretprošloj sednici, koliko se sećam, usvojili smo izmene i dopune Zakona o ministarstvima, gde se uz Ministarstvo kulture dodaju i mediji, i u opisu delatnosti tog ministarstva je, između ostalog, kontrola medija.
Znači, ministar će direktno ili indirektno odlučivati šta je to proverena informacija, za koju informaciju je javnost zainteresovana, za koju nije, a na osnovu toga donosiće odluku i kaznene mere kad su u pitanju novinari.
Druga stvar gde novinari nisu zaštićeni - vi tvrdite gospodo da novinar "može da objavljuje samo istinu i proverenu informaciju i zaštićen je zakonski". Nije gospodo, može da objavi najveću istinu, ali zbog te istine, zbog neslaganja sa uređivačkom politikom, može da dobije otkaz taj isti novinar. Jer, u ovom zakonu to nije definisano.
Definisano je samo u članu koji kaže - ako se uklapa u uređivačku politiku sredstava javnog informisanja. Što se tiče javnih ličnosti, pa suština i dobrobit zakona je upravo da zaštiti ličnost, a u ovom zakonu štiti samo one ličnosti koje su u vlasti, koje trenutno drže polugu vlasti, ali onog trenutka kada odu sa vlasti, a pogotovu ako su opozicija, kao mi radikali, nisu zaštićeni, o njima može sve da se objavljuje, o njima može sve da se piše.
Pa najbolji primer je upravo (vi ga pokazujete) što već mesec dana vodite kampanju, vezano za poslednje događaje, licitirate ko je sve od političara bio umešan, na prvom mestu je u svakom slučaju kod nas bio Vojislav Šešelj. Ali gospodo, nemojte da se brinete, istina će isplivati i proći će i ovo vanredno stanje, realni razlog za donošenje ovog zakona, a onda ćete vi biti pod udarom javnosti.

Određujem pauzu i nastavljamo  rad u 15,00 časova.
Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Tomislav Kitanović.
(Posle pauze - 15,35)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu.
Molim da utvrdimo da li postoji kvorum za rad.
Konstatujem da imamo kvorum za rad.
Nastavljamo raspravu po prijavama za reč narodnih poslanika u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o javnom informisanju.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Kitanović, a posle njega narodni poslanik Branko Ružić.