Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, poštovani potpredsedniče Vlade gospodine Korać, imam opštu zamerku predsedništvu Skupštine što Skupštinu ne zakazuje na vreme, što bez razloga dovodi poslanike u situaciju da ne budu pripremljeni, što se sve više telegramom zakazuje i molim da ubuduće vodite računa o tome, da se pridržavamo osnovnih pravila Poslovnika bez obzira na vanredno stanje.
Poslednje dve godine nudi se zakon o informisanju koji po proceni narodnih socijalista nije u dovoljnoj meri odgovorio na sva pitanja savremenog novinarstva.
Jedno od pitanja gde možemo i trebalo bi razmišljati ko je taj ko donosi odluke da ne bude ni jednog državnog medija, ko je taj ko će da štiti školski program, koji ste vi nekada savršeno i sjajno vodili, gospodine Korać, kao urednik, ko je taj ko će da ponudi vaspitanje u duhu naroda koji živi na ovom području? Da li će to investitor iz Nemačke, iz Amerike ili iz neke druge zemlje?
Dalje, ako gledamo lokalnu autonomiju, što nekome smetaju "Sremske novine", koje objedinjuju sve opštine Srema, gde imamo informacije nedeljne, zašto se to brani i kome to smeta?
Dajte, dozvolite ravnopravnost, da postoji i jedna državna televizija, da postoje mediji da zaštite neka osnovna, u krajnjem slučaju, i nacionalna prava ovih građana koji žive na ovom području.
Nisam siguran, niti mogu prihvatiti da će to najbolje uraditi mediji pod onima koji imaju najviše para, bilo da su stekli nelegalno ili da su došli iz inostranstva, pa će otkupiti akcije u tome.
U članu 9. govorite o privatnosti i neprivatnosti lica. Mislim da tu mora biti tačno razdvojeno šta je to opšti interes i da nema ni jednog sudije ili javnog tužioca koji bi mogao na osnovu ovog člana izvesti šta je opšti interes koji treba novinar da objavi kod pojedinca. Bilo bi dobro da ste našli nešto što bi pobrojali i gde bi tačno bila vodilja šta je to od opšteg interesa kod političara, bilo stranaka, bilo državnih službenika.
Dalje, u članovima, mislim da su u pitanju 35. i 36, kaže se da niko ne sme unapred biti proglašen krivim. Molim vas, stalno vi iz Vlade Srbije proglašavate dok ne utvrdite; dajte da se onda ponašamo shodno ovom zakonu, da ne sme niti državni službenik niti predsednik partije, niti potpredsednik, oglasiti nikoga krivim dok se ne dokaže, ali onda moramo svojim stavovima u medijima svakodnevno tako se i ponašati.
Kad sud osudi onda je neko kriv.
U članu 37. kaže - zabranjuje se objavljivanje ideja, informacija itd. kojima se podstiče diskriminacija. Kako planirate, potpredsedniče, da zaštite srpski narod u području Bujanovca, Preševa, da ne nabrajam druga područja, gde on u Preševu čini možda 2 ili 3% stanovništva, a nije nacionalna manjina, jer se ne može tretirati kao da nije teritorija Srbije, kako ćete u medijima na tom području obezbediti njegovu zaštitu? Iz ovog člana se to ne vidi.
Molim vas, postoji nešto što je u prirodi, a tu imamo i biologa, a to znači, kada se radi o lezbijkama, kada se radi o homoseksualcima, imaju oni pravo da postoje, ali ima pravo i da se biološki, ono što je normalno, tretira sa naučne strane i da ne podleže pod ove kaznene odredbe. Nije to jezik mržnje, postoji nešto što je biološki, postoji nešto što je normalno za to područje i to ne bi smelo doći pod udar toga. Znači, može on slobodno da se bavi, ali naučno se mogu dokazivati određene stvari šta to nije biološki shodno tome normalno, a mi idemo sada, ako neko kaže da to nije normalno, odmah ćemo ga proglasiti i kažnjavati, iako to nije jezik mržnje.
Kako ćete tretirati, da li je jezik mržnje - Vučo i kompanija oko nje, koja svaki dan na područjima Srbije radi ono što radi. Da li ćete sankcionisati, vi kao Vlada Srbije, takvu nevladinu organizaciju ili njeno postojanje. Mislim da treba tome stati na put.
Prema tome, ne nudi ovaj zakon sve, a od četrdesetog člana naovamo, mogao je biti jedan član - kažnjava se na osnovu toga i toga, taj i taj, zbog toga i toga, a u drugim krivičnim zakonima postoji regulativa, a ne ovolika pisanija radi pisanja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, vreme na raspolaganju dva minuta i to je poslednji prijavljeni govornik.

Dame i gospodo narodni poslanici, neprihvatljivo je da se ovako važan zakon, zakon o javnom informisanju, usvaja i donosi u uslovima vanrednog stanja i u uslovima kada nema TV prenosa. Doduše, potpredsednik Vlade Žarko Korać reče da javnost nije isključena, bez obzira što nema televizije. Međutim, sasvim je jasno da je javnost isključena i da ćemo veoma brzo to videti, koliko već sutra u sredstvima informisanja pojaviće se i potpuno izlaganje potpredsednika Vlade Žarka Koraća, predsednika Bojana Pajtića, delimično Mihajlova, a kada je reč o kompletnoj opoziciji, biće jedna polurečenica - opozicija se po ko zna koji put nije složila sa Predlogom zakona.
Pošto imam samo malo vremena, osvrnuo bih se samo na dva pitanja. Prvo, to je faktički grupa članova o zabrani distribucije informacije, smatramo da je ovo na neki način preventivna cenzura, jer ove odredbe nemaju nikakve veze ili, bolje reći, u dubokoj su suprotnosti sa evropskim modelima i standardima, jer po modelu Evrope nema zabrane novina, već ima samo konkretnih odgovornosti za konkretne pojedince i konkretne krivice.
Ne mogu se zabranjivati novine odokativno i bez valjanih dokaza. Primera radi, ovih dana je zabranjen možda jedini list koji nije bio provladin list, kažu zbog saradnje sa kriminalnim grupama. Možda je to istina, a možda i nije. Šta ako se vremenom dokaže da to nije bila istina. Ko će odgovarati za to? Zato što su građani uskraćeni za određene informacije.
Ili, kada je reč o odredbama člana 30. u kome se kaže da novinaru ne može prestati radni odnos zbog mišljenja izraženog u javnom glasilu, izuzev ako je to mišljenje u protivrečenosti sa uređivačkom koncepcijom. Kako se definiše uređivačka koncepcija? Na koji način? Da li to znači da ako novinar podnese određeni tekst sa kojim se urednik ne slaže, može da dobije otkaz, nezavisno da li je taj tekst i objavljen. Da li ove odredbe znače da urednik može naterati novinara da objavi tekstove koji nemaju nikakvo uporište i nemaju nikakve veze sa istinama?
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Primera radi, mi smo negde 2000. godine u listu "Danas", 24. marta ili možda dan ranije, imali sledeći tekst - Sa NATO bombama dolazi demokratija u Srbiju. Šta će biti ako dođe do sličnih zahteva od strane urednika prema novinarima. Znamo da sa NATO bombama nije došla demokratija, došlo je do uništenja ljudi, materijalnih resursa. Znači, sve su te solucije moguće i po ovom zakonu. Mislim da je zakon neprihvatljiv za nas, jer je u funkciji apsolutne kontrole vlasti nad sredstvima informisanja.

 Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS.

 Evo samo još jednom da iznesemo argumente vezane za ovaj zakon.
Prvo, generalna primedba je što se dve godine čekalo na ovo, na jedan zakon koji se tiče medija i definisanja oblasti javnog informisanja. Sada kada se radi na donošenju ovog zakona i raspravlja se u ovoj skupštini, to radimo bez prisustva kamera, odnosno direktnog prenosa. Smatram da ova rasprava jeste jedan vid i prilog javnoj raspravi o ovom zakonu, koji je izuzetno važan i može da se kaže jedan od ključnih sistemskih zakona za izgradnju demokratskih institucija. Zato je toliko važno da građani budu direktno upoznati sa tim kako pojedine stranke gledaju na sistem javnog informisanja u Srbiji.
Na ovaj način, izbegavanjem javne rasprave, mislim da se ne dobija i neće se dobiti na kvalitetu zakona. Naprotiv, mislim da će odsustvo javne rasprave doprineti da pojedina zakonska rešenja budu na štetu upravo medija i novinara, koji će u dobroj meri biti sankcionisani ovim zakonom. Za nas je izuzetno važno, to smo i pomenuli, da zakon ima celo poglavlje gde reguliše prava ličnosti u slučaju da jednom informacijom ili nizom vesti budu ugrožena, a samo jednim članom štiti novinara.
Član 30. reguliše mogućnost prestanka radnog odnosa novinara, što je za nas prilično sporno, jer se uvodi delikt mišljenja. Delikt mišljenja u toj meri da ukoliko se neko ne slaže ili nečije mišljenje ne slaže sa mišljenjem u redakciji, taj može da ostane bez radnog odnosa. Smatramo da je to prilično sporno i da se na taj način uvodi neki vid autocenzure u medijske kuće i među novinarima, sputava se njegovo pravo na različito razmišljanje, sloboda govora i sve ostalo što je Ustavom zagarantovano.
Uvođenjem ove odredbe, mislim da smo se vratili korak unazad od onih drugih odredbi koje su u ovom zakonu dobre i ostavljaju mogućnost novinarima da pravovremeno, istinito informišu. Ako je nama svima cilj istina, da li do istine možemo da dođemo ako uvodimo delikt mišljenja, odnosno mogućnost da neko bude izbačen sa posla zato što drugačije misli. Da li je to pravi put da se dođe do istine, ako nam je svima ona cilj. Naravno da nije.
Naravno da se suzbijanjem različitih mišljenja putem mogućnosti ili pretnje otkazom udaljavamo od istine i idemo ka cenzuri. Ovaj zakon ne treba da uvede permanentno vanredno stanje, već slobodu u sistem javnog informisanja i da omogući pravovremeno, istinito informisanje građana.
Na ovaj način, ovom odredbom, sve to se sputava. Tražim od Vlade i pozivam je da malom izmenom puno učini na kvalitetu ovog zakona. Govorimo o jednom stavu, to je stav 1. člana 30, gde bi se tom izmenom doprinelo dovoljno da se ovaj zakon kvalitativno popravi. Drugi deo člana 30. je sasvim korektan i on je upravo ta neophodna zaštita novinara koji žele da se bave istraživačkim novinarstvom i objavljivanjem istinitih informacija.
Ovde deo stavova dopušta voluntarističko tumačenje ugroženosti države, javnog interesa i svega ostalog, ukoliko ima spremnosti da budu zloupotrebljeni. Ostavljaju nekome ko je vlast ili nekom drugom da utvrđuje šta je javni interes. Mislim da to nije dobro i da je to regulisano drugim zakonima, šta je država, šta je interes države, koje su institucije države, šta je poredak i treba ići od tih tumačenja ovih odredbi.
Samim tim što ova rasprava ide ovako kako ide i bez prisustva javnosti, mi gubimo kontakt sa novinarima i novinarskim udruženjima, koji su istakle niz primedbi. Govori se o nekih sedam, osam, devet primedbi na ovaj tekst predloga zakona. A da je ova rasprava javna, odnosno da ima direktnog prenosa, mi bismo imali komunikaciju, jer smatram da ovaj zakon nećemo samo mi da primenjujemo, već će se najviše odnositi na novinare, pa treba do kraja sve iskonsultovati i doneti zakon koji će biti opšteprihvaćen i zadovoljavajući.
Naravno ne mogu svi uvek da budu zadovoljni. Kao što kaže potpredsednik Vlade Žarko Korać, nemamo nameru niti možemo da donesemo idealan zakon.
Ovaj zakon još uvek može da se prepravi, nažalost sada samo amandmanima od strane Vlade i Vlada kao predlagač da reaguje u tom delu. Smatram da bi to bilo dobro i doprinelo bi da ovaj zakon bude sa mnogo kvalifikovanijom većinom usvojen. Samim tim da dobije pečat sistemskog zakona sa velikim autoritetom da uredi oblast javnog informisanja u Srbiji.
U suprotnom, opet ćemo ići putem političkih pogodbi i preglasavanja, što neće doprineti stvarnom uređenju sfere informisanja i opet će otvoriti jaz između zakonodavne vlasti i novinara koji su učestvovali u pisanju ovog zakona, ali u tom poslednjem koraku nekako su preskočeni. Doprinelo se tome da oni opet imaju primedbe.
Znači, to je jedan od ključnih članova ovog zakona i svakako ga treba izmeniti. Ne sumnjam da mora da postoji spremnost, jer u suprotnom nismo ništa uradili i napravili smo nešto komotno u odnosu na neka ranija vremena. Ovaj zakon ostavlja mogućnost da sam urednik tumači šta je mišljenje, nije mišljenje, da li je izraženo ili nije izraženo, šta je uređivačka politika, da li svaki medij, da li svaka novina objavljuje na prvoj strani ili jednom mesečno, ovo je naša uređivačka politika, da bi svi znali da se u skladu sa tom uređivačkom politikom odnose. Kako neki novinar može da bude odgovoran za izneto mišljenje, ako je urednik taj koji uređuje novine i to objavljuje, kako može da iznese neko svoje mišljenje, ako urednik to ne pusti u novinama.
Znači, odgovornost je i na uredniku i na onome ko uređuje. Tako je ovaj prvi stav člana 30. malo kontradiktoran sa stavom drugim takođe člana 30. Treba ga jednostavno kao takvog izbrisati i ostaviti samo stav 2. da to bude ceo član. Na taj način bismo najviše doprineli slobodi informisanja. Inače, informisanje bi trebalo da bude u Srbiji slobodno i da postoje samo neki posebni uslovi kada se to može promeniti. Očekujem da Vlada ovo usvoji i time doprinese da ovaj zakon bude prihvaćen u ovoj skupštini.

Da li se još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, predsednik poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije.

 Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodine Korać, nekoliko sati vodimo raspravu o ovom predlogu zakona. Čini mi se da su poslanici SPS i drugi poslanici opozicije, ali i poslanici koji podržavaju predlog zakona, kazali dosta onoga što nedostaje ovom zakonu. Ima puno primedaba, puno stavova, puno vrlo konkretnih predloga za izmenu i dopunu određenih članova. Dosta diskutanata je reklo da ovaj zakon nije dobar.
Međutim, mi danas nismo ni od vas, a nismo ni proteklih dana od drugih ljudi, koji su pokušavali u javnosti da brane ovaj zakon, čuli odgovor na jedno vrlo prosto pitanje: zašto se ovaj zakon donosi u uslovima vanrednog stanja? Šta je to što ovaj zakon sadrži i što izaziva toliku društvenu potrebu da se donosi u uslovima vanrednog stanja?
Dve godine Vlada nije mogla da pripremi predlog zakona. Čuli smo da je bilo više predloga, više nacrta, da je više puta o tome otvarana rasprava na različitim mestima. Sinoć smo preko RTS-a imali priliku da čujemo da predstavnici, da kažem, esnafskih udruženja smatraju da ovaj zakon ima svoje manjkavosti. Šta je to što je uslovilo da Vlada u vreme vanrednog stanja predlaže Skupštini Republike Srbije da usvoji ovaj zakon?
Videlo se, u vreme kada zakona nije bilo medijski prostor se koristio u funkciji interesa i politike Vlade i DOS-a. To nije nepoznato.
Smatram da je novinarstvo prethodne dve godine, pogotovo kod nekih slučajeva, palo na vrlo niske grane, da od obećanih stavova, principa, pozivanja na načela, gotovo da ništa nije učinjeno. Moram reći da je doprinos tome dala i Vlada, baš iz razloga što nije donela zakon.
Setite se samo medijskih hajki, napisa, neproverenih informacija, osuda, sve je činjeno, a zakona nije bilo. Znači, nemamo odgovor.
Molio bih vas, ako možete, recite nam zašto se ovaj zakon donosi u uslovima vanrednog stanja? I u ovim uslovima ne postoji sloboda informisanja. postoje brojna ograničenja. Zašto se zakon mora doneti danas, sutra, prekosutra, dok traje vanredno stanje?
Druga stvar, za koju takođe nismo čuli odgovor, zašto se zakon o javnom informisanju usvaja bez mogućnosti da građani Republike Srbije čuju šta poslanici o njemu misle? I vi i mi znamo da priča, da je sednica dostupna javnosti preko novinara, nema svoju suštinu. Novinari mogu, da bi demantovali nas, predstavnike opozicije, da sutra daju širi izveštaj sa današnjeg skupa. Proteklih mesec dana oni to nisu učinili. Bilo bi licemerno i sa njihove strane da povodom ovog zakona promene svoj pristup.
Mi smo rekli puno toga što mislimo da ovaj zakon sadrži a što ne bi tu trebalo da bude i zašto ovaj zakon treba promeniti.
Član 31. - Novinarska tajna; možda bi bilo bolje da se zove: "Zaštita izvora informisanja". Tu se navodi da novinar nije dužan da otkrije podatke u vezi sa izvorom informacije, osim ako se podaci odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora od najmanje pet godina. Znamo da su to teška krivična dela.
Ali, šta ćemo sa onim informacijama koje ne potpadaju pod ta krivična dela, a za politiku su bitna. Govorim o informacijama od značaja za ljude u sferi politike, u sferi ovog društvenog života. Takve informacije, koje ne spadaju u teško krivično delo, mogu proizvesti negativne posledice. To je činjenica.
Da li će te osobe moći na relevantan način da odbrane svoj integritet, lični, profesionalni, politički i neki drugi? Mislim da neće. Zakon daje mnogo osnova za voluntaristička tumačenja. Urednik, vlasnik lista biće onaj ko konačno odlučuje o sudbini mnogo toga, pre svega informacija. Oni odgovaraju, ali ta odgovornost je na vrlo dugom štapu. Dok se dođe do te vrste odgovornosti, proteći će mnogo vode Savom i Dunavom.
Danas sam pomenuo jedan član zakona koji govori o pretpostavci nevinosti. Moram reći da je to dobar član zakona. Dobar, ako bi se zakon primenjivao. Ako se ovaj zakon bude primenjivao u odnosu na ovo što se dešavalo tokom vanrednog stanja, onda, verujte mi, biće mnogo tužbi, jer mislim da su mediji u vreme vanrednog stanja jednostavno iskočili iz okvira koje je postavila Uredba o uvođenju vanrednog stanja. Jednostavno su napravili iskorak u desno, na još gore i radili mnogo toga čega će se i urednici stideti.
Danas sam žurio pa nisam imao vremena u potpunosti da kažem, za nas članove SPS-a najbolji pokazatelj koliko se ne poštuje ili zloupotrebljava vanredno stanje vezano za taj odnos prema političkim protivnicima jeste naslov jednih novina. Kada je bilo saopštenje Ministarstva unutrašnjih poslova - inače ga je pisao neko ko se bavi politikom, a ne pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova, a mi socijalisti smo ga odbacili kao tendenciozno i nešto što nema veze sa nama - naslov na prvoj stranici je glasio: "Ubijali za potrebe Socijalističke partije Srbije". Priznaćete, nema većeg primera kršenja ovog člana ili zloupotrebe medija, javnog informisanja i prava na neku slobodnu informaciju i na prenošenje informacija.
Moram reći da smo mi povodom toga i povodom drugih stvari tražili vrlo jasno da mediji prenesu stav Socijalističke partije Srbije, da kažu građanima Srbije da mi tražimo istinu, istinu i samo istinu i povodom toga i povodom drugih stvari.
Mislimo da je Srbiji potrebna istina, ma koliko ta istina nekome može biti gorka, inače kao društvo ne možemo napraviti korak napred.
Tražili smo da se utvrdi istina povodom svih događaja, povodom svih zločina, povodom svih ubistava i pre i posle 5. oktobra. Da se mi kao politički činioci i kao građani suočimo sa posledicama toga, pa kako kome bude.
U svakom slučaju, nijedan od medija nije našao za shodno da prenese taj stav.
Oko govora mržnje; apsurdno da ovaj član u okviru zabrane objavljivanja ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja grupi, rasi i veri, nije obuhvatio i pripadnost političkoj organizaciji. Moje kolege socijalisti su više puta ponovili da je možda ovo vanredno stanje pokazalo potrebu da takva formulacija bude sadržana u članu 37. Zakona.
Još uvek se mi u Srbiji najviše zanimamo politikom i ona neosporno dominira svim sferama društvenog života. Mislimo da je ova odredba trebalo da bude sastavni deo ovog člana.
Nije kapitalni napredak Vlade Republike Srbije i ovog predloga zakona u tome što je zabranjena diskriminacija zbog seksualne opredeljenosti. Gledali smo prethodni zakon, on se u ovom članu u odnosu na sadašnji razlikuje samo u pogledu diskriminacije zbog seksualne opredeljenosti. Smatramo da je jednostavno ovo trebalo da bude dodato. Inače, u suprotnom, za političkog protivnika možete reći sve i svašta, ali niko od toga neće ništa objaviti.
Članovi o objavljivanju informacija iz privatnog života i ličnih zapisa potiru jedni druge. Praktično ne obezbeđuju nikakvu zaštitu ličnog i privatnog života i uvode arbitrarnost nedefinisanih grupa, koje treba da procenjuju da li je izvršena povreda prava na privatni život ili lični zapis.
Možda pravi karakter ovog zakona i njegovu suštinu pokazuje član 57. koji sadrži tačno 19 stavki, razloga zašto neki odgovor ne treba da bude objavljen.
Mislim da ovde ima formulacija koje se apsolutno mogu tumačiti arbitrarno kako kome odgovara i da neće biti moguće dobiti uvek adekvatan odgovor. Tačka 4) - pravosnažna parnica. U onim delovima koje sam pomenuo, vezano za krivična dela ispod pet godina, a nisu teška krivična dela, pitanje je koliko vremena treba sudu da presudi, a u političkom životu, društvenom životu to će biti zakasnela reakcija i neće satisfakciju dobiti ni onaj ko je u pitanju, niti će biti u situaciji da odgovori.
U svakom slučaju, mislim da je ovaj zakon dugo najavljivan i da nije opravdao onoliku priču koja ga je pratila, da jednostavno zakon nema onaj sadržaj da bi se mogao kvalifikovati kao moderan, transparentan itd. Mislimo da se ovim zakonom jednostavno neće unaprediti cela oblast javnog informisanja u Srbiji. Poslanici Socijalističke partije Srbije ovakav zakon ne mogu podržati.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, predsednik poslaničke grupe Nova Srbija.

Gospođo predsedavajuća, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u pogledu ovog zakona biću kratak i neke ću stvari telegrafski da saopštim. Dakle, navešću šta su dobre strane ovog zakona.
1. Zakon je konačno podnet, a odavno je najavljivan i on zaista uređuje važnu oblast odnosa u sedmoj sili.
2. Zakon je većim delom podržan od novinarske branše i to znači da je dobar, ukoliko ga većina novinara i ljudi od zanata podržavaju.
3. Zakon je u priličnoj meri liberalan i mislim da će ispuniti svoj cilj da širi prostor medijskih sloboda, a naravno i zahteva veću odgovornost za javno izgovorenu reč.
Sada ću navesti dve osnovne, krucijalne primedbe na ovaj zakon. Nije dobro što se zakon donosi u vreme vanrednog stanja. To nije dobro za afirmaciju ovog zakona, dobrih odnosa u novinarskoj branši i u sferi javnog informisanja.
Druga stvar, takođe veoma značajna, a u svom prethodnom izlaganju sam propustio da je istaknem, pa to sada činim, jeste da zakon nije uredio pitanja procedure osnivanja medija i to je njegova velika manjkavost. Smatramo da je to ozbiljna mana ovog zakona, jer zakon treba da bude celovit tako da celu materiju informisanja uredi na jednom mestu. Držaću se obećanja da ću biti kratak, završavam ovo i saopštavam da će poslanička grupa Nova Srbija podržati u načelnoj raspravi donošenje ovog zakona.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Zaključujem načelni pretres i, saglasno članu 136. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Obaveštavam vas da su do početka pretresa Predloga zakona amandmane podneli narodni poslanici: Zoran Krasić, Nataša Jovanović, Vjerica Radeta, Milorad Mirčić, Dragoljub Stamenković, Stevan Kesejić, Veroljub Arsić, Branislav Blažić, Zlatan Jovanović, Goran Cvetanović, Dragan Čolić, Ljubomir Kragović, Milovan Radovanović, Vitomir Plužarević, Dragan Slavka Pavlović, Lazar Marjanski, Petar Jojić, Slobodan Janjić, Dragan Ljubojević, Branislav Vakić, Srboljub Živanović, Dragor Hiber, Golub Rajić, zajedno Dušan Cvetković i Đura Lazić, zajedno Đura Lazić, Dušan Cvetković i Živodarka Dacin, zajedno Sreten Mitrović i Đura Lazić, zajedno Rade Bajić i Nebojša Jović, zajedno Radojko Petrić i Joca Arsić, Rajko Baralić, zajedno Miloš Nešović, Dušan Cvetković i Radojko Petrić, Bora Stanimirović, Joca Arsić, Miroslav Hristodulo i zajedno Dragan Marković, Petar Petrović, Adam Urošević i Miloš Lukić.

Reč traži zamenik predsednika poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije, narodni poslanik Siniša Mitrović.