Da li želite da koristite narednih deset minuta?

Da. Mi imamo javnu mrežu za pristup globalnoj Internet mreži, javnu mrežu za prenos podataka, javnu radiodifuznu mrežu za jednosmerni prenos, to je pejdžing sistem, javnu fiksnu telegrafsku mrežu. Javna telekomunikaciona mreža predstavlja opšti pojam za sve vrste javnih telekomunikacionih mreža. Javna telekomunikaciona mreža dobija naziv u odnosu na dominantnu uslugu, a do sada je zakonima bila utvrđena regulativa za mreže u telefoniji, u telegrafiji, u prenosu podataka, radiodifuziji, kao i kod distribucije televizijskih programa.
Razvoj tehnologije u oblasti mikroelektronike i softvera omogućio je izgradnju novih mreža i nove usluge u telekomunikacijama, i zato u zakonu o telekomunikacijama treba kao što sam istakao, navesti mreže na bazi dominantne mreže.
U Predlogu zakona o telekomunikacijama vidi se pet problema koji će imati uticaj, a lično mislim i katastrofalne posledice na dalji razvoj telekomunikacija u Srbiji. To je broj članova upravnog odbora i njihov izbor, razvlašćenost kontrolora u oblasti telekomunikacija, nepostojanje nadzora nad radom Agencije, nekontrolisani pristup globalnoj Internet mreži i neregulisana izgradnja kablovske mreže za distribuciju televizijskih programa, Internet usluga, kao i za internu telefoniju i multimedijalne sisteme.
Želim posebno da naglasim, iako sam to pokušao na Odboru za saobraćaj i telekomunikacije, da član 3. zakona o telekomunikacijama, reguliše odnose u oblati telekomunikacija, treba dopuniti i staviti da kao jedno od načela bude deregulacija i liberalizacija propisa; drugo, liberalizacija tržišta, opreme, usluga, infrastrukture u oblasti telekomunikacija; treće, održavanje i razvoj osnovnih telekomunikacionih usluga; četvrto, pristup javnim telekomunikacionim mrežama putem odredbe o otvorenoj mreži.
Naravno, jedno od načela bi trebalo da bude zaštita tajni u oblasti telekomunikacija. Nisam ovo izmislio, ovo su načela i Evropskog parlamenta i Saveta ministara. Takođe, ukazujem na član 5, gde se govori da politiku i strategiju razvoja telekomunikacija vodi, odnosno donosi Vlada Republike Srbije. Ako uzmemo Zakon o planiranju i izgradnji, mi smo skoro imali taj zakon, vidimo da prostorni plan donosi Skupština Republike Srbije i mislim da, kada je u pitanju politika i strategija razvoja telekomunikacija, treba Skupština da to donosi, jer su telekomunikacije od posebnog interesa za svaku državu, pa mislim da to treba da bude i za državu Srbiju.
Mislim da je tu potreban jedan konsenzus svih stranaka koje sede u ovom parlamentu.
U članu 33. govori se da privatne telekomunikacione mreže, ukoliko ne koriste frekvenciju i karakterističnu numeraciju, nije potrebno da se obraćaju agenciji za dobijanje dozvole.
Mislim da svi imaoci telekomunikacione opreme, bilo da je grade, bilo da pružaju telekomunikacione usluge, moraju da se jave agenciji i agencija da ima u svom registru stanje telekomunikacione mreže, pa neka je to i privatna mreža, jer ta privatna mreža i ako je koristi vojska, ako je koristi i policija, elektrodistribucija, železnica ili kućna tehnika, može da u dobrom delu ugrozi javni telefonski saobraćaj ako se o njemu ne vodi računa.
Takođe u članu 33. postoji jedna tačka koja kaže da se privatne telekomunikacione mreže mogu ograditi, ne mogu imati više od jednog, kako su to rekli, priključka, jedan krajnji priključak; to ne razumem, taj jedan krajnji priključak; zavisi šta je taj krajnji priključak, jer po tom krajnjem priključku može da radi i 100 kanala, može da radi preko 100 kanala, da se priključi ta privatna mreža na javnu telekomunikacionu mrežu i mislim da to nije dobro rečeno.
Posebno bih zamolio poslanike, a i predstavnike predlagača da obrate pažlju na član 49. zakona o telekomunikacijama.
Član 49. govori o osnovnim univerzalnim uslugama. A šta to znači? To znači da ove usluge nemaju komercijalni karakter i moraju se pružiti svim korisnicima telekomunikacionih usluga, znači, svim korisnicima koji imaju telefone, pa čak možemo da tumačimo da se moraju pružiti svim građanima. Za to postoji mogućnost, ali teško ovako kako je u Predlogu zakona rečeno - početni obim univerzalnih servisa obavezno se odnosi na pristup uslugama javne fiksne telefonske mreže, uključujući uslugu prenosa podataka u govornom opsegu koji obezbeđuje kvalitetan pristup Internetu.
Ovo ni jedna zemlja u Evropi nije obezbedila. Kvalitetan pristup internetu ne može biti po fizičkom vodu; zna se šta je kvalitetan pristup Internetu, to znači da pretplatnik najmanje mora imati ISDN priključak.
Mi ne možemo imati, to mora biti u Sjenici, svuda u celoj Srbiji, u svakom naseljenom mestu, tamo gde uvodimo telefon. Mi to ne možemo obezbediti, odnosno ne može obezbediti ni agencija, ni telekomunikacioni operater.
Prema tome, mislim da ovo treba izmeniti i staviti da je to pristup fiksnoj stacionarnoj mreži, da je to mogućnost da se uključi faks itd.
Pročitao sam austrijski, hrvatski, nemački zakon i niko ovako nije rešio.
Dalje, kada su u pitanju univerzalne usluge, mislim da je tu potrebno predvideti broj javnih govornica, penetraciju govornica; broj javnih govornica koje ćemo imati u gradovima, u naseljenim mestima. U Grčkoj je pravilo da iz jedne govornice, kada se telefonira, mora da se vidi i druga govornica. To je njihova penetracija, a mi smo mogli da kažemo u odnosu na broj građana korisnika itd.
S obzirom da skoro nijedan amandman niste usvojili, a oni su tehničke prirode, koje su podneli poslanici Socijalističke partije Srbije, mi praktično ne možemo ni glasati za ovaj zakon, a imali smo nameru i zakon je potreban. Ovde je trebalo usvojiti nekoliko amandmana koji bi u datoj meri popravili ovaj zakon.

 Da li se još neko od predstavnika poslaničkih grupa prijavljuje za reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS, a zatim narodni poslanik Dragan Marković, predsednik poslaničke grupe SSJ.

Ovaj zakon je potreban, možda pod ovim naslovom i nazivom ili pod nekim drugačijim, ali u svakom slučaju potreban nam je jedan zakon koji bi uredio oblast telekomunikacija. Imamo suštinsku potrebu za tim zbog toga što od 1991. godine mi nemamo praktično kvalitetna normativna rešenja i zbog ove promene u okviru SRJ. Činjenica je da više ne postoji ta podeljena nadležnost u oblasti telekomunikacija, već je to pripalo državama članicama, samim tim i Republici Srbiji da samostalno uredi ovu oblast, a verovatno nekim spajanjem i pripajanjem da nađe zajednički jezik sa Republikom Crnom Gorom.
Dakle, ovim zakonom bi trebalo da se uredi praktično emitovanje, prenos, prijem svih poruka putem žičanih, radio optičkih i drugih sredstava komunikacije. Ono što po logici stvari treba da se nađe u ovom zakonu, to su vrlo precizne odredbe ko može da obavlja ovu delatnost, koja su njegova prava, koje uslove treba da ispunjava da bi je obavljao, kako se ona obavlja, naravno ne do tančina i do tehničkih detalja, ali u globalnim crtama. Verovatno da se regulišu i prava korisnika i naročito pitanja izgradnje, posedovanja, održavanja i eksploatacije kako mreže, tako i kvaliteta usluga koje se pružaju u ovoj oblasti.
Samo mogu na početku da konstatujem da sve ove kriterijume, uslove ne ispunjava predloženi zakon. Čak naprotiv, kada se malo bolje pogledaju i analiziraju članovi, onda može da se dođe do zaključka da je ovo vrlo loš i neuspeli prevod tuđeg zakona, rekao bih čak i kombinacija nekoliko zakona, pa iz te prevodilačke papazjanije izlazi nešto što je današnji predlog, apsolutno nedorečeno i teško primenjivo.
Zbog toga verovatno predlagač i ide sa predlogom formiranja posebne agencije kao kontrolnog, regulacionog i ko zna sve kakvog tela. Ma koliko predlagač pričao da to neće biti naddržavni organ, apsolutno sam siguran da će to biti najveći monopolista u jednoj vrlo interesantnoj oblasti kao što su telekomunikacije, koja otprilike doživljava svoj maksimum, već je pri kraju ta tehnološka generacija razvoja ovakvih oblika komunikacija i u tom telu, toj agenciji vidim preplitanje interesa svetskih proizvođača opreme.
Čudi me da prethodnik o tome ništa nije rekao, već je svoje izlaganje bazirao na tehničkim detaljima koji u krajnjem slučaju nisu ni bitni za Narodnu skupštinu, obzirom da se ovde vodi politika, a ne priča o tome koliko parica treba da bude na nekom priključku.
Mislim da moramo da ukažemo i na tu stranu ideje predlagača ovog zakona.
S obzirom da imamo stare, nedorečene propise, verovatno je poznato da su, što Zajednica JPTT, što Telekom, donosili nekoliko stotina podzakonskih akata da bi mogli da primenjuju ove postojeće zakone i na taj način manifestovali svoj državni monopol, tzv. funkcionalni monopol u ovoj oblasti.
Mislim da treba da se osvrnemo kako smo došli do postojećeg stanja. Do ovog stanja smo došli tako što je telefon do pre otprilike 15 godina bio luksuz. Malo ko je imao mogućnosti da obezbedi taj telefon u okviru nekog plana razvoja TT kapaciteta, centralnog komiteta ili opštinskog komiteta, koji je pratio neke urbanističke planove. Obično se telefoni instaliraju sa zakašnjenjem i što je interesantno danas kada pričamo mnogo više o pravu svojine i na drugi način posmatramo pravo svojine, gotovo niko nije dobio telefon džabe. Svako ga je platio, pa čak i onaj ko je dobio društveni stan. U izgradnji tog stana njegova firma je morala da plati taj telefon i taj telefonski priključak.
Treba da se zna, zbog javnosti, Telekom i njegov prethodnik nikada nije doživljavao, niti dobijao donacije države. Uvek je svoj razvoj bazirao na svojim potencijalima, pa čak i kada je bila ourska podela i sizovska podela i onda je bilo situacija da OUR Niš čvorno područje tuži OUR Sarajevo čvorno područje zato što je jedini profit bio u prolaznom signalu u komunikacijama. Sve to treba da se zna da bi se reklo da to što danas mi zovemo telefonijom, javnom fiksnom telefonijom ili ovom našom celokupnom mrežom to jeste nacionalno bogatstvo.
Da je neko drugo vreme verovatno bi svaki telefonski pretplatnik koji poseduje telefon bio akcionar Telekoma, ali nažalost nije ta situacija. Telekom je državna firma koja je 1997. godine delimično i privatizovana. To je faktičko stanje i mi smo danas suočeni sa problemom monopola, naravno na drugačiji način posle samoupravnog sistema koji je za nama.
Mi imamo i drugog monopolistu. To je Mobtel i njega nema, kao što ste videli, čak ni u nazivu ovog zakona, pa čak ni u prelaznim, ni u
završnim odredbama. Ima neka naznaka oko ekskluzivnih licenci, a one su dve i to se zna, vremenski su ograničene i daju ekskluzivno pravo korišćenja i pružanja nekih usluga u oblasti telekomunikacija. Ta ekskluzivna prava svakako treba poštovati iz prostog razloga što svaki ugovor obavezuje. Verovatno još više obavezuje onaj ugovor zaključen 1997. godine, koji još tumače ovi u Telekomu, još ne mogu da protumače ceo ugovor, bune se nešto, a tamo postoji samo problematičan član 12. koji govori kako se usklađuje cena impulsa, ali to je druga priča za neka druga vremena.
Kada pričamo o tom našem Telekomu treba da se zna da je u nekom periodu Telekom pod starim nazivom bio dužan da sprovede jednu telefonsku liniju u nekom selu koje danas mi zovemo zadnja pošta i to je jedan telefon za otprilike nekoliko sela. Niko tada nije pitao Telekom da li mu se isplati, ali je činjenica, dete je napravljeno i treba da se čuva.
Znači, ono što treba da reši ovaj zakon, nažalost, mi iz Srpske radikalne stranke ne vidimo da se nalazi u Predlogu zakona. Ovde se osniva posebna agencija i otprilike na čudnom principu. Amerikanci imaju NASU, a pošto mi nemamo NASU, verovatno će nekome pasti na pamet da se napravi agencija za istraživanje svemira, ali je tu jedan problem, mi nemamo nijedan spejs-šatl. Kada se pogleda cela naša Srbija, ona otprilike ima manje telefonskih priključaka nego jedan Minhen.
I da čudo bude veće, jedan Minhen, odnosno ta njihova telefonska centrala, ima sedam do osam puta manje inženjera elektronike nego naš "Telekom". Verovatno kada formirate agenciju dobar broj tih ljudi preći će u tu agenciju da kontroliše svoje kolege, da sputava monopol i da na drugi način verovatno ugrađuje neke proizvođače, a tu već postoji neka obveza da se posveti posebna pažnja nekim proizvođačima.
Malo ko u ovoj sali zna da je 1990. i 1991. godine u našem "Telekomu" krenuo taj tehnološki razvoj. Tada je na našem prostoru telekomunikacija postala profitabilni posao. Do tada nije bog zna šta, ali pre 1990. godine naše preduzeće koje se bavilo telefonijom, javno, najviše problema je imalo otprilike kako da se uspostavi pretplatnički odnos, kako da obaveste građane da ne postoje tehničke mogućnosti i kako da se vodi jedan isprazni upravni postupak a da čovek ne dobije telefon.
Treba da kažemo da su ljudi u selima davali od 1500 do 3500 maraka da bi dobili telefone, da bi dobili neku komunikaciju sa svetom. Pa i tada su konstatovali da kada ih pozove rođak iz Nemačke kao da je negde tu, tako se čuje, a kada pozovu Beograd, susedno mesto ili komšiju preko puta, krči i nikako da uspostave vezu.
Naš tehnološki razvoj u oblasti "Telekoma" i telefonije zaustavljen je 1992. godine, maja meseca. Tada je veliki kontingent Alkatelovih centrala zaustavljen na granici zbog sankcija.

Molim vas da se vratite na temu dnevnog reda, a to je zakon o telekomunikacijama, a ne istorija telekomunikacije. Da li želite da koristite narednih 10 minuta?

 Želim da koristim.

Izvolite, ali molim vas da se držite Predloga zakona.

 Taj predlog držim u ruci neprekidno. Gospođo, nema potrebe da se uzbuđujete. Jer pazite, ovde postoji jedan član koji praktično onemogućava bilo koga ko želi da pruža usluge fiksne telefonije da realizuje svoju obavezu. Evo da vam pomognem, pošto očigledno malo ko čitao ovaj zakon.
Recimo, kod zaštite korisnika, imaju pravo da budu obavešteni i da dobiju kompletan listing, da se tačno zna po računu koliko je razgovarao, s kim, koji je broj okrenuo itd. E sada, to je član 92. tačka 2). Vidite, to je moguće samo na onim Alkatelovim centralama. Ne na onim što imamo DKTS, neke stare GTI i ona naša koja nije razvijena, to treba da znate. Postojao je projekat naše domaće telefonske centrale koji nije razvijen i mi treba odmah da postavimo pitanje - zašto taj projekat nije razvijen, ko ga je razvijao?
Vidite, na ove tri centrale, stare, nemoguće je da se očita broj; može da se vidi broj impulsa itd, ali da se vidi listing - koga je zvao, sa kim je razgovarao, koliko je to trajalo - to je nemoguće. I onda, dolazimo do zaključka da su zakon pisali ljudi koji ne poznaju faktičko stanje. Znate, sada su krenule neke centrale, sada se nešto radi, prave se neke mikro lokacije po Beogradu, obezbeđuju se neki lokaliteti za montažu novih centrala. Ali, zamislite šta se desilo - centrala će da se završi u Braće Jerković, ali neće pošta smeti da priključi nikome telefon. Zašto - jer je projektovano za neselje koje je bespravno podignuto, a ministar Šumarac kaže da je krivično delo ako da neko infrastrukturni priključak nekome ko je izgradio objekat bez dozvole.
Molim vas, o čemu mi to pričamo? Pričamo o tim budalaštinama u zakonu, koje su navedene ovde i traže od nas da se ponašamo po budalaštinama. Pa nećemo mi sa budalaštinama da imamo problema, potpuno ste u pravu.
Dalje, mi smo pre nekoliko dana razgovarali o Zakonu o izgradnji objekata. Nigde se nije pojavilo odobrenje o izgradnji kao složeni upravni akt, upravo zbog "Telekoma" i onoga ko treba da razvija našu fiksnu telefoniju. Mi sada imamo faktičku situaciju da jedan daje građevinsku dozvolu za građevinski objekat, drugo ministarstvo ili organ uprave drugu dozvolu za tehničku dokumentaciju. I šta se dešava: kada onaj projektuje tehnički deo, on ne zna odakle mu ulaze kablovi. To treba da se razreši. To naša ministarstva nisu razrešila, nego "čupaj uši, krpi...", snalazi se u "Telekomu". To su neki problemi o kojima treba da se priča, a ne o agenciji, a ne o proizvođačima opreme koja će da se ugradi ovde na ovom našem tržištu.
Srbija nema spejs-šatl pa joj ne treba ni NASA. Šta će nama za dva miliona priključaka agencija? Regulatorno telo, kako reče onaj sui generis - koji sui generis, zašto poseban organ - poseban organ koji će da piše sam sebi propise, sam da sprovodi nove monopole? O tome ćemo kasnije, kada bude amandmana, sve tačku po tačku da objasnimo, zašto je koncept agencije pogrešan, ne dozvoljava razvoj, nego zadovoljava nečije interese, i to odabrane interese nekih provajdera i budućih davalaca nekih novih usluga koje treba da se razviju za godinu-dve dana.
Ovaj je zakon je zakon protiv "Telekoma" i naš "Telekom" ne spasava nijedna odredba iz prelaznih i završnih odredbi ovog našeg predloga zakona. Naravno, mi nismo za to da monopol ostane kod "Telekoma". Pitanje je da li monopol kod "Telekoma" i postoji posle svojinske transformacije i novih poteza svojinske transformacije? Pitanje je zašto ovim zakonom nije rešeno do kraja antimonopolsko ponašanje na tržištu?
Nema odredbi, ovde ima samo šarene priče o borbi protiv monopola. Ovde su načela data kao lepe želje. Gotovo 50% načela, navedenih u ovom zakonu, nalaze se u dva člana, jedan se tiče telekomunikacija, a drugi radio stanica. Dati su kao obične lepe želje, koje nikoga ništa ne obavezuju, a ono što može da liči na načelo, nije do kraja sprovedeno u odredbama ovog zakona.
Ovaj zakon praktično znači da Ministarstvo neće da radi poslove iz svoje nadležnosti, već će to da radi agencija, a nju neće moći niko da kontroliše. Šta će da se desi sa našim razvojem - naš razvoj će da stane. Zbog čega će da stane - evo da vam objasnim - iz prostog razloga što mi iz ovog zakona ne vidimo budućnost razvoja telefonije u našoj zemlji. Delovaće vam malo čudno. Obično se donosi propis kao opšti akt, pa iz njega izviru neki programi, pravci, ciljevi itd. Ovo je jedan od retkih zakona kome je morala da prethodi neka strategija ili neki program, ali jasna vizija šta to Srbija hoće. Da li Srbija želi - svaka kuća fiksni telefon; da li Srbija želi - tri, četiri nosioca posla fiksne telefonije; pa neka bude i elektroprivreda, pa neka bude i železnica, pa neka budu i drugi?
Ne ulazimo u nerešeno pitanje da li je to koncesija, licenca, odobrenje, dozvola ili sertifikat? O tome ćemo kasnije. Znači, ne ulazimo u te stvari, o tome ćemo da pričamo kada dođu ti članovi. Ali, sa ovom grupom amandmana koje smo podneli želimo da vam pokažemo koliko je besmislen ovaj koncept razvoja, odnosno ne samo razvoja, koliko je besmislen koncept uređenja u oblasti telekomunikacije.
Ako neko smatra da osnivanjem agencije može da se spreči nešto negativno što postoji u ministarstvima - a zna se kod radio frekvencija ko pravi plan, ko pravi mrežu prostiranja itd, zna se da, pre nego što želiš da dobiješ dozvolu, moraš da obiđeš tri-četiri adrese, jednu u RTS-u, sve se to zna - ali, ako neko misli da to može da spreči putem agencije, grdno se vara. Tu je problem poštovanja, primene zakona, i očigledno moralni problem.
Taj problem stoji, pa bilo u ministarstvu, bilo u agenciji. Mi zastupamo jedan drugačiji koncept, gde se osnovna prava i sve ono što je značajno, načelne prirode, reguliše ovim zakonom, a sve stručne stvari prepuštaju ministarstvu nadležnom za telekomunikacije, počev od standarda, preko inspekcijskog nadzora, kontrole, pripreme materijala itd.
Smatramo da treba posebno da se izdvoji iz toga komisija za telekomunikacije, koja bi radila nekoliko vrlo precizno određenih poslova. Jedan je da raspisuje javno nadmetanje, da dodeljuje licencu, odobrenje ili kako to budemo nazvali i posebno da ima nadležnosti u pogledu suzbijanja monopola, jer ovde do kraja nije završeno pitanje monopola. Ovde se agencija javlja kao prvostepeni, drugostepeni i kao trećestepeni organ i kao organ koji svojim odlukama pravi pravo. To je nešto nemoguće.
Posebno ćemo da pričamo o obimu prenošenja javnih ovlašćenja na agenciju: ona sama sebe finansira, sama sebi donosi propise, sama odlučuje kako će da primeni propise. Što se tiče Narodne skupštine i svih onih koji se bave politikom, bolje to neka bude u Ministarstvu, u Vladi, makar se menja na četiri godine i znamo ko je odgovoran, nego s mame na tatu, na neku agenciju koju niko živ ne može kasnije da iskontroliše, niti da pozove na odgovornost.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković, predsednik poslaničke grupe SSJ.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, SSJ neće glasati za ovaj zakon. Kada dobijete neki predlog zakona  i nakon desetak dana na 130 članova, koliko ima ovaj predloženi zakon, imate 148 amandmana, od toga predlagače amandmana i iz opozicije i iz pozicije, a moram reći da je i Vlada predložila desetak amandmana, to znači da ovaj zakon nije dobar i nije onakav kakav je bio u javnoj raspravi, ako je uopšte bio.
Juče sam na odboru predložio da se ovaj zakon skine sa dnevnog reda, da se produži za 30 dana, imajući u vidu da je sada vanredno stanje, a da treba učešće u radu da uzmu i ljudi su iz struke. To nije prihvaćeno juče na odboru. Kažem, veliki broj amandmana znači da ovaj zakon nije dobar.
Mi iz SSJ-a smatramo da nije dobro da se ponovo formiraju agencije. Svaki novi zakon koji dođe u ovu skupštinu za sobom vuče i neku agenciju. Koliko agencija do sada ima u Srbiji, niko živ ne zna da nam kaže, pa čak ni ljudi iz Vlade. Svaka agencija ima svoju administraciju, a govoreno je da će se smanjiti administracija, da će se smanjiti trošak u budžetu, na način što će ljudi koji su radili u administraciji nekada, više od polovine, biti prebačeni na neki drugi posao. Sada vidimo agencije, a sutradan se ne zna ko je nadležan, da li ministarstvo ili agencija. U ovom zakonu se kaže agencija. Do sada je to bilo u nadležnosti Ministarstva.
Ko predlaže agenciju? Predlaže je Vlada Srbije. Sve agencije koje su do sada formirane je predložila Vlada Srbije. Mi iz SSJ-a sumnjamo da će tu politika voditi glavnu reč, imajući u vidu da struka ne predlaže radnike i upravni odbor agencije.
Takođe, kada su u pitanju članovi upravnog odbora: predsednik upravnog odbora se bira na pet godina, dva člana na četiri godine i dva člana na tri godine. Ova tri člana, na čelu sa predsednikom, mogu da rade šta žele. U zakonu nije definisano da predsednik upravnog odbora bude iz struke, jer on ima najveći mandat od pet godina. Smatramo da to nije dobro. Nisu prihvaćeni ni amandmani. Mogu da vam kažem da su samo prihvaćeni amandmani Vlade Republike Srbije i gospođe Gordane Čomić.
SSJ smatra da ovaj zakon nije dobar zato što se politika meša i zato što Vlada predlaže agenciju i članove upravnog odbora. Imajući u vidu da je ovo nacionalno bogatstvo, a mi se pozivamo na zakone u Evropskoj uniji; takođe smo dobili mišljenje sindikata "Telekoma", koji kaže da je u pojedinim zemljama u Evropi ova oblast drugačije uređena, u Nemačkoj, u Austriji. Imam taj dopis Unije sindikata "Telekoma" Srbije, na više strana otkucanog materijala. Ako ti ljudi koji su iz struke i rade taj posao kažu da ovaj zakon nije dobar, treba da im poverujemo.
U ovom zakonu je problem što ljudi koji koriste mobilnu i fiksnu telefoniju, pošto ima rupa u ovom zakonu, imaju posebna ovlašćenja i mogu da rade šta žele. Ovaj zakon im daje mogućnost da koriste to nacionalno bogatstvo u nekom narednom periodu, jer kako sam mogao da protumačim, a nisam pravnik, ali oni koji su imali dozvolu za fiksnu, odnosno mobilnu telefoniju, imaju pravo da još godinu dana rade i da se prilagode novom zakonu, a to nije slučaj sa frekvencijama za radio - televizijske stanice. Kažu da je ta oblast uređena nekim drugim zakonom. Ne možemo da podvajamo, kada su u pitanju frekvencije za radio i televizijske stanice i kada iz drugog ugla pogledamo koja ovlašćenja imaju ljudi koji koriste ovo nacionalno bogatstvo kad je u pitanju fiksna i mobilna telefonija; oni su u povlašćenijem položaju.
Iz razloga koje sam naveo, SSJ neće glasati za ovaj zakon, zato što nije dobar i zato što je štetan za one koji rade u ovoj oblasti i za Srbiju.