Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS.

Dame i gospodo poslanici, ne možemo da ne postavimo pitanje zašto se tek sada raspravlja o zakonu o telekomunikacijama i kome je to bio interes, ako smo znali da je ovo prirodni, državni resurs koji mora da se iskoristi, gde imamo velikih gubitaka zato što se do sada nije raspravljalo o telekomunikacijama, kao i o radiodifuziji.
Da li je nekom bilo stalo da se ostavi vreme da se nekim medijima omogući da što pre ili u ovom periodu nedonošenja zakona usklade svoje poslovanje sa uslovima koje će ovaj zakon tražiti. Da li je to bio cilj ili nije, videćemo, s obzirom da je plan za raspodelu frekvencija Savezno ministarstvo telekomunikacija napravilo još jula 2001. godine, gde su pobrojani apsolutno svi sistemi i sve što treba. Tačno se vidi ko je po ovom planu trebalo da dobije frekvenciju, a ko nije. Predviđeni da dobiju frekvenciju nisu tada ispunjavali uslove. Možda se zato kasnilo sa donošenjem zakona, da bi se omogućilo njima da se pripreme i usklade sa onim što će zakon propisati. Kako ni do sada to nisu uradili, a pritisci međunarodne zajednice su veoma veliki za donošenje i zakona o radiodifuziji i zakona o telekomunikacijama, pristupilo se donošenju ovog zakona.
Koncept kao takav, iako ga ima u nekim zemljama, za mene je prilično sporan. Ovaj koncept treba vratiti ili podići na viši nivo, da Skupština bude jedan od faktora u postupku definisanja politike i uopšte svih poslova vezanih za telekomunikacije. Ovde se pominje samo Ministarstvo i imamo agenciju.
Agencija nije ništa drugo nego država u državi; za nju se kaže da je samostalni pravni subjekt, da je funkcionalno nezavisna od bilo kog državnog organa, kao i od svih organizacija i lica što se bave telekomunikacionim mrežama, sredstvima ili uslugama.
Znači, imamo apsolutno nezavisno telo. Ovde se kaže da Vlada Republike Srbije, na predlog ministarstva nadležnog za poslove telekomunikacija, utvrđuje politiku u oblasti telekomunikacija. To je u članu 5. A u članu 7. kaže se da radi obezbeđivanja uslova za efikasno sprovođenje i unapređivanje utvrđene politike - znači ne samo da agencija sprovodi, već i unapređuje odnosno menja politiku - osniva se agencija. Njoj se ostavlja mogućnost da kao samostalno, nezavisno telo, bude i finansijski nezavisna, da bude potpuno strano telo u jednom državnom poretku. Čak se ide do te mere da se izuzima iz Zakona o platama zaposlenih u državnim organima.
Da li se s tim složio ili nije ministar Đelić, da li ćemo jednoj agenciji u odnosu na sve ostale dati da može sama sebi da određuje plate, pošto ima prihode koje će sama ostvarivati, ne znam. Po meni je to potpuno neadekvatno i potpuno nemoguće da imate jednu agenciju potpuno istrgnutu iz celog sistema države, koja ima veće zarade nego druge agencije, poslanici, ministri i čitava Vlada Republike Srbije. Da li je to prirodno? Naravno da nije.
Ne može jedan deo Vlade, i to jedna agencija koja bi trebalo da pomaže ovoj skupštini u radu, da ima veće zarade i da bude izuzeta iz celokupnog sistema zarada u državnim organima. To je za nas potpuno neprihvatljivo. Sa tim nikako ne možemo da se složimo. To govori upravo o nameri da agencija ne samo sprovodi već takođe unapređuje odnosno menja politiku u oblasti telekomunikacija.
Ovde dolazimo do poente - da je Skupština potpuno razvlašćena. Skupština nema apsolutno nikakav uticaj. Pa, zašto mi onda ovde postojimo? Da bismo bili nečiji instrument, da se ovde skupljamo i raspravljamo o nekim trivijalnim stvarima, a da o suštinskim stvarima za državu, tamo gde leže prihodi, da o tome odlučuje neka agencija, koju niko ne kontroliše, koja sama sebi određuje zarade.
Kome to treba? To treba onima koji nemaju čiste namere i onima što žele da zloupotrebe ovo malo vremena na vlasti što je ostalo, kako bi se možda nešto promenilo i kako bi se neke frekvencije podelile.
Ako pogledate nadležnosti agencije, one su krajnje sporne. Na primer, u članu 8. i 9. kaže se da agencija priprema i sprovodi postupak javnog nadmetanja za izdavanje određenih dozvola. U tački 9) kaže se - prati da li se telekomunikacioni operatori pridržavaju uslova sadržanih u izdatim dozvolama. Znači, oni raspisuju oglas, uslove za izdavanje dozvola, izdaju dozvole i onda kontrolišu. Sve radi jedna ista agencija; svi poslovi su koncentrisani u agenciji. Ko koga tu kontroliše? Oni sami sebi određuju plate, nezavisni su u odnosu na sve ostale državne organe, sami određuju dozvole, sami raspisuju tender i sami kontrolišu one kojima su izdali dozvole.
Da li mi govorimo ovde o transparentnom sistemu ili o sistemu koji nema ni trunke transparentnosti? Da li je ovo sistem koji nam je potreban? Naravno da nije. Ovo je sve suprotno tome. Ako će neko da nas ubeđuje da ovakvi sistemi negde postoje, može da postoji ali u državi gde su korupcija i organizovan kriminal smanjeni na najmanju meru, imate javno mnjenje i druge institucije za kontrolu.
U državi u tranziciji ovakav sistem ne sme da postoji, jer otvara mogućnost korupcije, a ne sputava je. Tamo gde nema javnog mnjenja, a ovde ga nema, vi imate korupciju. U zemljama u tranziciji borba protiv korupcije može da se vodi jedino javnošću, transparentnošću. To je ono na čemu smo svi insistirali kada smo došli u ovu skupštinu. Ovde nema transparentnosti.
Sve što smo dalje od Skupštine, to smo dalje od transparentnosti. To treba svima nama da bude jasno.
Kada se sve te tačke povežu, da oni sami raspisuju uslove, javno nadmetanje, dodeljuju dozvole, sami sebe kontrolišu, pa o čemu mi ovde govorimo? Šta mi ovde glumimo? Da li treba nekom da damo ovlašćenje da on sve radi, a mi da se skupimo jednom u šest meseci, predsednici poslaničkih grupa i samo da verifikujemo ono što će neko raditi.
Da li je poznato koja sredstva leže u telekomunikacijama i kome je cilj da se to uradi?
Ova agencija je nešto slično kao Republička direkcija za puteve, koja određuje cenu putarine, ubira putarinu, raspodeljuje sve, daje puteve i sve ostalo, pa se zato javljaju ove stvari. Apsolutno nema nikakve kontrole.
Ovo je nakaradan sistem, suprotan onome potrebnom u zemljama u tranziciji.
Onda imamo pitanje licence; ona se ovde pogrešno tumači. Ovo je pitanje koncesije. Koncesija podrazumeva davanje određenih poslova da neko radi pod određenim uslovima za određenu nadoknadu. Licenca je nešto drugo, ona znači da svi oni koji ispunjavaju određene uslove imaju dostupnost određenim poslovima. Ovde imate ograničen pristup određenim poslovima i to je jednostavno koncesija, nije licenca. Ovo se pogrešno definiše kao licenca i ovo je suprotno Zakonou o koncesijama. Treba i to pogledati.
Zatim, imate rokove koji su prilično kratki, da do juna 2003. godine ovo treba da se ukladi. Treba da se donese na stotine podzakonskih akata. Ko će ovo da uskladi? Da li će ovo biti sprovodivo? Naravno da neće.
Zašto se onda donosi ovaj zakon? Pa da bi se zadovoljila forma prema međunarodnoj zajednici i Evropskoj uniji, Evropskoj komisiji, koja insistira da mi donesemo zakon o telekomunikacijama, a njih u ovoj fazi ne zanima da li će taj zakon biti sprovođen i primenjivan. Njih zanima da se ispuni forma i to će se uraditi. Doneće se zakon, a kakav će taj zakon biti, da li će biti donekle usklađen sa pravilima Evropske unije, možda hoće, možda neće, ali ta pravila su prilično široka.
U materijalima je dobijeno, navodno je predstavnik Evropske komisije Džefri Beret dao saglasnost na ovo. Ako pogledate njegovo pismo na engleskom i pogledate prevod, vidite da se tu nešto ne slaže. Ne znam da li neko misli da mi ovde ne govorimo engleski. Treba pročitati pismo u originalu i prevod i videćete da su to dve različite stvari. On je rekao da se slaže sa nekim osnovnim načelima konkurencije, antimonopola, ali da treba da dobije još detalja da bi mogao da se upozna. Ali, ovde se to odmah tumači da smo dobili saglasnost da je naš zakon u skladu sa evropskim propisima.
Dame i gospodo, evropski propisi, ako se neko na njih poziva, jako su široki i rastegljivi. Ovde imam statut u oblasti telekomunikacija i niz drugih akata, gde se vidi da su evropski propisi nešto sasvim drugo. Oni ostavljaju veliku mogućnost da imate prostora za jedan ili dva koncepta.
Ovde govorimo o onom konceptu, za koji može u nekoj rastegljivoj varijanti da se kaže da je u skladu sa nekim evropskim normama, ali veoma teško. Na taj način dobijamo koncept potpuno suprotan potrebama građana Srbije, a one iziskuju transparentan sistem.
Ako uzmemo da agencija može donositi opšta akta, u članu 103. se govori o tome, pogledajte sam Ustav i videćete da je ova odredba protivustavna. Opšta akta može da donosi samo Skupština i Vlada, niko drugi. Ne možemo da prenesemo takvo pravo na nekog drugog. Opšti akti se donose u Skupštini i Vlada ih donosi u funkciji sprovođenja zakona ove skupštine. To su uredbe i druga opšta akta.
Ovim je definisano da agencija može da donosi opšta akta. Ako uzmete ovlašćenja ove agencije, njenu finansijsku nezavisnost, da nema javne kontrole, da može da donosi opšta akta, može da unapređuje i menja politiku u oblasti telekomunikacija, koju ne utvrđuje ova skupština već Vlada na predlog ministarstva, dobijamo zatvoren sistem bez kontrole, sistem koji neće sprečiti, već otvoriti mogućnost za korupciju, kao i da se razni poslovi, razne dozvole daju onima koji nemaju sve uslove.
Da li je ovo priprema da možda "Pink" ili neko drugi dobije dozvolu iako ne ispunjava sve uslove? Da li ovde o tome govorimo? Naravno da o tome govorimo da na mala vrata hoće da se provuku krupne stvari, gde hoće da se završe poslovi za razne režimske televizije, dok ne dođe do vanrednih izbora i promene vlasti.
Ako pogledamo kako je definisana međunarodna saradnja, to je jedan jedini član. Ko će voditi tu međunarodnu saradnju? Telekom Srbije, kao što je to bilo i do sada? Više nemamo ministarstvo na saveznom nivou. Telekomunikacije su potpuno prebačene na republički nivo. Ko će voditi međunarodnu saradnju, kako će se odvijati, to ne stoji da je u nadležnosti agencije. U čijoj je onda nadležnosti međunarodna saradnja i međunarodni odnosi?
Ko će to raditi, jednim jedinim članom je onako najopširnije definisano. To je u nadležnosti republika, to treba urediti i videti kako će se raditi. Ono što je veoma važno, a što naš Predlog zakona jako slabo reguliše u dva člana, a to je zaštita prava građanina. Ta oblast je veoma pažljivo definisana u stranim zakonodavstvima. U našem zakonu imamo samo dva člana i oni na najopštiji i najbanalniji način definišu zaštitu prava građanina, a što je potpuno nedovoljno i neadekvatno, s obzirom o kakvoj se oblasti radi. Setićemo se samo afere prisluškivanja, Interneta i svega ostalog. Bilo je anketnih odbora u ovoj skupštini. Neko je prisluškivao nekoga preko Interneta i preko raznih kablova. Tu dolazimo na pitanje zaštite prava građanina.
U zakonima zemalja daleko ispred nas u oblasti telekomunikacija, npr. Nemačke, imate nešto što se zove telekomunikaciona tajna, zloupotreba predajnika, zabrana prisluškivanja, tehničke mere zaštite, zaštita podataka. Imate podatke i zahteve za informacije organa bezbednosti. Znači, sve je do u tančina definisano. S obzirom da imamo zakone koje smo doneli u ovoj skupštini pre desetak dana, a to su izmene Zakona o krivičnom postupku i sve ostalo što je u dobroj meri suprotno Evropskoj konvenciji i Međunarodnoj konvenciji o ljudskim pravima UN, možemo da vidimo da se otvara mogućnost za mnoga ugrožavanja prava građana u Srbiji. Ovim zakonom regulisano je pravo korisnika telekomunikacija i zaštita korisnika na najmanji mogući način, gde nema apsolutno nikakve zaštite.
Mi putem ovog zakona ne štitimo građane. Nama je cilj da se zaštiti pravo građana na tajnost, na nešto što je privatnost, pa da se spreči prisluškivanje i sve ono što može da se zove zloupotrebom prava od strane države. Mi moramo ovde da ograničimo državu da zadire u prava građana. Ako ova agencija ima sve ove atribute vezane za samostalnost, sama sebe kontroliše, može da utvrđuje i unapređuje politiku i sve ostalo, postavlja se pitanje šta se dešava sa građanima i gde su tu građani. Da li se dešava da svi mi postojimo da bi neko imao telekomunikacije i da bi mogao da nas prisluškuje. Da li telekomunikacije postoje da budu servis građana i u funkciji građana. Ne postoje nikakve tehničke mere zaštite, zabrane zloupotreba drugih vidova, pa ni zaštita podataka.
U mnogo složenijim državama, kao što je Nemačka, postoji precizno razrađen sistem zaštite ovih stvari. Imamo Austriju, gde isto postoji telekomunikaciona tajna, gde se kaže da tu podležu svi podaci o komunikacijama, a posebno činjenica da li tu neko učestvuje ili ne učestvuje; znači, sve ono što se odnosi na telekomunikacionu tajnu. Postoje obaveze operatora radi zaštite tih podataka.
Puno stvari ovim zakonom nije dorađeno. Govorimo o konceptu koji može ili ne mora da bude dobar. On je, ovakav kakav je, iskrivljen nekim stvarima, vezano za nadležnost agencije koja apsolutno ima carska ovlašćenja, gde nema nikakve kontrole, gde se pravi fasada time što će Skupština imenovati upravni odbor. To je apsolutna fasada, jer taj upravni odbor, s obzirom na sva ovlašćenja same agencije, neće moći ništa da kontroliše. Mi dobijamo sistem otuđen od ove skupštine, otuđen od predstavnika građana; taj sistem može da se okrene protiv tih građana, pa da bude u funkciji vlasti.
Da li je ovaj zakon o telekomunikacijama ono što nama treba? Naravno da nije. DSS se zalaže za drugi koncept. Zalažemo se za koncept da telekomunikacionu politiku utvrđuje Skupština, da ona ima najveća ovlašćenja, a da ministarstvo, Vlada i agencija koja će biti formirana ne mogu da se bave suštinskim stvarima oko telekomunikacione politike, već da budu servis ove skupštine i u funkciji građana; za jedan servis koji će biti javan, transparentan, gde će svaki poslanik i svaki građanin moći da ima uvid kako se i šta radi.
Ovako, zakona o telekomunikacijama, dobijamo nakaradan sistem telekomunikacija otuđen od građana, bez kontrole, gde imamo samostalnost agencije i finansijsku i po pitanju zarada. Da li je taj koji radi u agenciji za telekomunikacije zaslužio da ima veću zaradu nego neki član Vlade, neki ministar. Zašto bi imao veću zaradu ako je deo državnog aparata?
Zašto se to dešava? Kome je ovo cilj? Možemo samo da pretpostavljamo. Teško da će ovaj zakon kao takav biti sprovodljiv.
Treba doneti za samo tri meseca, kako se predviđa ovim zakonom, više stotina, da ne kažem hiljada akata prateće dokumentacije. To ništa nije urađeno, niti će postojati uvid u tu dokumentaciju, niti ćemo mi imati uvid u to šta se dešava, s obzirom da je agenciji ostavljeno da ona donosi opšte akte. To je protivustavno.
Opšte akte može da donosi Skupština i Vlada. Ako je neko mislio na neke druge opšte akte, onda ne sme da ih zove opštim aktima, već se zna šta su u pravnom smislu opšti akti i za se ko može da ih donosi. Ako je neko mislio na akte kojima se bliže uređuje rad agencije, onda je trebalo tako i da kaže.
Ne može se to nazivati opštim aktima, jer je ta odredba kao takva protivustavna. Ne možemo niti mi, niti Vlada da delegira na nekoga mogućnost da donosi opšte akte, jer je to upravo naše ustavno ovlašćenje i nama su ga građani dali da bi mogli da nas kontrolišu. Ovako ćemo dobiti sistem otvoren za mahinacije i korupciju, van kontrole. Iskreno se nadam da ovaj zakon, pošto će teško biti sprovodljiv, neće proizvesti onoliko štetnih posledica koliko je moguće, ukoliko neko krene bahato i neodgovorno da ga sprovodi.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić, predsednik poslanička grupa DOS - Reforma Srbije.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, više je razloga zbog kojih se ovaj zakon našao pred Narodnom skupštinom Republike Srbije. Jedan od razloga sigurno je da je Zakon o sistemima veza donet 1991. godine i da praktično ne obuhvata čitav niz momenata vezanih za, pre svega, tehnološko napredovanje u ovoj oblasti. Praktično se Zakon o sistemima veza menjao samo 1997. godine - ako izuzmemo izmene iz 1993. i 1994. godine, radi sankcionisanja određenih postupaka koji nisu u skladu sa zakonom - kada je izvršena promena vlasničke strukture, odnosno promena statusnog oblika PTT Srbije u akcionarsko društvo zbog potrebe prodaje jednog dela ovog preduzeća.
Neobično je važno da se donese ovaj zakon upravo zbog toga što postojeće zakonodavstvo ne poznaje čak recimo ni Internet kao sredstvo komunikacije, iako je postao jedan od uobičajenih načina komunikacije, a praktično ni na koji način nije formalno-pravno pokriven. Potrebno je doneti ovakav zakona i zbog obaveza koje imamo prema Međunarodnom savezu za telekomunikacije kao zemlja članica, obavezna da poštuje oredbe i direktive ove organizacije, ali isto tako i zbog unutrašnje potrebe razvoja u ovoj oblasti. Razvoj ove oblasti je, zbog uzročno posledičnih veza sa telekomunikacijama drugih zemalja, prosto uslovljen usklađivanjem naših standarda, kriterijuma i pravnih akata sa pravnim aktima i standardima zemalja u okruženju.
Cilj ovog zakona jeste reformisanje ove oblasti, a ona se reformiše na više načina; odredbe ovog zakona upućuju na to da tržište u ovoj oblasti mora biti otvoreno jednako za sve, ne sme doći do uspostavljanja monopola, a to je jedna od odredaba Ustava; dakle, ovaj zakon strogo sledi principe, postojeći Ustav sve to predviđa, to je nediskriminatorski pristup prilikom davanja dozvola, a nezavisno od toga da li se dozvole daju fizičkim ili pravnim, domaćim ili stranim licima, ukoliko su ispunjeni uslovi iz ovog zakona, tada je pristup svim tim potencijalnim osnivačima jednak, odnosno mogućnost dobijanja dozvole za sva ta lica i u potpunosti je izjednačena.
Kvalitet usluga takođe je u ovoj oblasti neophodno povećati. Mi smo svedoci toga šta sve rade, kako naše nacionalne kompanije, tako i ministarstvo, na poboljšanju kvaliteta u ovom smislu, posebno prethodnih nekoliko meseci i protekle dve godine; sasvim je sigurno da ove odredbe zakona koje definišu obavezu poštovanja određenog minimuma kvaliteta pružanja ovih usluga idu u prilog i u tom pravcu da se taj kvalitet još više povećava.
Deregulacija se ustanovljava kroz formiranje Republičke agencije za telekomunikacije; ona kao nezavisno regulatorno telo, dakle nezavisno od države i od klasičnih državnih organa, funkcionalno i pravno nezavisno može da donosi odluke i da ima presudnu ulogu u razvoju ove oblasti.
Kada uzmemo u obzir specifičnost telekomunikacija, jasno je koliko je važno da se ta oblast depolitizuje i u ovom smislu dereguliše.
Sa druge strane, ovaj zakon takođe predviđa i pravnu sigurnost za one operatore koji su ostvarili određena prava po prethodnom zakonu, dakle predviđa se dovoljan, razuman rok da se usaglase delatnosti, status tih preduzeća i tih operatora sa postojećim stanjem i sa zakonskim odredbama, a tako se obezbeđuju određena prava stečena na osnovu prethodnog zakona; u tom smislu ovaj zakon i te kako ima razumevanja za operatore koji tradicionalno postoje na našem tržištu.
Republička agencija za telekomunikacije ima dve osnovne funkcije. Ona kao nova institucija ima regulatornu funkciju donošenja opštih pravnih akata, dakle definisanje pravila u oblasti telekomunikacija, a sa druge strane ima pojedinačna ovlašćenja i davanje dozvola po zahtevu pojedinih operatora ako ispunjavaju zakonom potrebne uslove.
Dakle, donošenje akata na opštem i na pojedinačnom nivou, sa jedne strane, kao i kontrolna funkcija sankcionisanja ponašanja protivnih zakonskim odredbama, sa druge strane; to znači donošenje mera i ustanovljavanje sankcija za one operatore koji eventualno zloupotrebe ili na neprofesionalan ili na nezakonit način obavljaju ovu svoju dodeljenu funkciju.
Ova agencija je nezavisna, naglasili smo zbog čega je to važno, a isto tako ima ovlašćenje arbitriranja u određenim sporovima, što je takođe novo - to provejava ne samo u ovoj oblasti, nego i generalno u privrednim trendovima pri razrešavanju privrednih sporova na širem i globalnom nivou - između operatora i operatora i korisnika, čime se, naravno, ne gube tradicionalni mehanizmi zaštite prava lica, upravni spor, odnosno sudski postupak, ali svakako se omogućava da se kroz arbitriranje Republičke agencije ta procedura ubrza, da bude elastičnija i da mehanizmi rešavanja sporova budu daleko efikasniji.
Zakon ustanovljava, prvo, princip zakonitosti; dakle, niko ne može da ima dozvolu i da se bavi telekomunikacionom delatnošću, ukoliko mu to agencija nije dozvolila na osnovu zakona i utvrđenih kriterijuma, osim kod određenih telekomunikacionih mreža specijalne namene, od šireg društvenog, odnosno državnog interesa, kao kod vojske ili policije; ili kod privatnih telekomunikacionih mreža kod određenih zatvorenih sistema ukoliko mogu da funkcionišu jedino ako su uvezani kroz određenu telekomunikacionu mrežu.Treći oblik je, naravno, ukoliko se zakonom predviđa da je moguće osnovati u određenoj oblasti telekomunikacionu mrežu, a da to pri tom agencija ne mora da prihvati.
Ravnopravnost takođe ustanovljava princip da svako fizičko i pravno, domaće i strano lice, ukoliko ispunjava zakonske uslove, može da pretenduje da dobije dozvolu za obavljanje ove delatnosti; zakon uvodi javnost kod izdavanja dozvola i vođenja registara, gde se insistira na javnosti ili, kako mi to često kažemo, transparentnosti u ovoj oblasti, što je takođe neobično važno.
Praktično, zakon definiše da jedan pravni subjekat može imati samo jednu javnu telekomunikacionu mrežu, može je izgraditi, može je osnovati, kroz dodeljivanje samo jedne dozvole. Dakle, strogo sprečava ustanovljavanje monopolske pozicije na tržištu, obezbeđuje otvoreno i slobodno tržište i upravo kvalitet ovog zakona jeste da kroz reformski pristup omogućuje usklađivanje naših domaćih standarda kriterijuma i zakonskih normi sa međunarodnim standardima, zakonskim normama i direktivama koje propisuju obavezno ponašanje u ovoj oblasti.
Upravo zbog ovih kvaliteta zakona, poslanički klub DOS - Reforma Srbije podržaće i usvojiće ovaj zakon. Hvala lepo.

Da li se još neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Reč ima ministar Marija Rašeta-Vukosavljević.

Nalazim se pozvana da odgovorim na par primedbi onih koji su čitali ili su čitali da ne pročitaju.
Prva stvar se odnosi na primedbu poslanika o vremenu prilagođavanja i usklađivanja sa zakonskom regulativom; kada je u pitanju Zakon o radiodifuziji date su dve godine, godinu dana više nego što je slučaj u ovom zakonu.
Za one koji se jako brinu o tome koliko je javno ili tajno ono što pričaju preko telefona, podsetila bih da pročitaju član 54, a on kaže da je javni telekomunikacioni operator dužan da preduzme odgovarajuće tehničke i organizacione mere kako bi obezbedio poverljivost i bezbednost svojih usluga i zabranjeno mu je da daje informacije o sadržaju, činjenicama i uslovima prenosa poruka.
Član 55: "Zabranjene su sve aktivnosti ili korišćenje uređaja kojima se ugrožava ili narušava privatnost i poverljivost poruka koje se prenose telekomunikacionim mrežama..."
Prema tome, kada je u pitanju bezbednost i privatnost informacija, imate ih u članovima 54. i 55.
Što se tiče poslovanja same Agencije, sav rad, a pre svega finansijski deo njenog rada podleže godišnjoj reviziji, to se nalazi u članu 18. od strane nezavisnog ovlašćenog revizora. U članu 20. vam piše da Agencija podnosi Vladi i Skupštini godišnji izveštaj o radu,a sve informacije i aktivnosti su javne po svim njenim delatnostima. Hvala.

Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika, a po prijavama za reč u pretresu Predloga zakona o telekomunikacijama. Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Miroslav Hristodulo, a posle njega narodni poslanik Milorad Mirčić.

Uvaženi auditorijume, smatram da je Predlog zakona u načelu dobar i da je bolje rešenje za telekomunikacije nego što sada postoji u našoj državi.
Prvih 99 članova ovog zakona u normalnoj i pravno uređenoj državi nesumnjivo će funkcionisati i dobro je rešeno. Problem je ovog zakona što je ovo Srbija, a u toj Srbiji je zapravo dobar deo korupcije bio prisutan baš u oblasti telekomunikacija i ta korupcija će morati na neki način da se iskoreni. Postoje antikorupcijska rešenja u ovom zakonu i ona će dovesti do iskorenjivanja korupcije u oblasti telekomunikacija.
Takođe, ovaj kontraverzni monopol, tj. ekskluzivna prava na javnu fiksnu telekomunikacionu mrežu Telekoma Srbije, ima ih do 9. juna 2005. godine, na dobar način su rešena u članu 109. ovog zakona. Pre svega, to nije "cementirani" monopol nego se može izmeniti uz saglasnost osnivača, praktično države Srbije. Zapravo, ko ima nameru da eksploatiše telekomunikacionu mrežu može da gradi danas da bi počeo da je eksploatiše 10. juna 2005. godine, kada istekne monopol; to je veoma dobro uređeno. Time se umanjuje monopol, u toj meri da ukoliko, zamislite, sutra ukinemo monopol, neko ko bi hteo da se bavi tim morao bi prvo godinu ili dve da uloži u izgradnju i ne bi ni mogao da počne pre 2005. godine sa eksploatacijom. U nekom smislu to je veoma dobro rešenje i to podržavam.
Amandmani, koje sam podneo, uglavnom se odnose na iste stvari koje je Vlada predložila, znači iste su nam namere. Moji amandmani popravljaju ili pojačavaju te namere Vlade. To se pre svega odnosi na Republičku agenciju za telekomunikacije; smatram da je u načelu dobar koncept da ta agencija bude nezavisna. Za razliku od Demokratske stranke Srbije, a ipak podržavajući Vladu, smatram da postoje veoma dobri razlozi zašto ta agencija treba da bude nezavisna, kako je predloženo u članu 11; predložio sam ceo novi član 11. i to ću posle da vam obrazlažem. Specifičan sastav tog upravnog odbora, izbor njegovih članova i postupak njihovog predlaganja ima za cilj da obezbedi profesionalno, nepristrasno i objektivno odlučivanje upravnog odbora agencije, tog regulatnornog tela u oblasti telekomunikacija.
Smatram da je koncept u suštini dobar, nezavisnost i treba da postoji, baš to i želim da pojačamo i zato predlažem taj novi član 11. To ću obrazlagati u raspravi u pojedinostima, a sada u načelu da kažem da sam predložio model već primenjen kod izbora članova saveta republičke radiodifuzne agencije i na osnovu njega takav način izbora regulatornog tela i u oblasti telekomunikacija.
Mislim da su neke odredbe ovog zakona, u suštini antikorupcijske, dobro napisane, a za neke druge smatram da mogu da se poboljšaju i u tom smislu sam podneo amandmane na članove 20, 42, 52. i 56. Što se tiče antimonopolskog karaktera zakona, i on je u principu dobro rešen; neka rešenja bi mogla da se pojačaju, a pre svega mislim na član 87.
U tom smislu treba podržati ovaj zakon, bez obzira da li će ti amandmani biti usvojeni ili ne, jer Srbija će konačno postati normalna i u ovoj oblasti, dakle telekomunikacija. Ako ne po usvajanju i po stupanju na snagu ovog zakona, onda sigurno u junu 2005. godine, kada istekne monopol konačno, tj. ekskluzivna prava Telekoma Srbije na korišećenje javne fiksne telekomunikacione mreže.

 Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a posle njega narodni poslanik Zoran R. Anđelković.

Zakon o telekomunikacijama u suštini bi trebalo jasno da definiše kakva je uloga države kada je u pitanju ovako značajna oblast i kakav je interes građana. Ovaj zakon, koji nam je dostavljen od Vlade, baziran je na iskustvima zemalja u tranziciji, prilagođen našim uslovima, kako je predlagač ovde izneo, ali očito da se nisu koristila ona iskustva koja su i te kako dragocena.
Ovde su bile priče o Zakonu o transformaciji PTT iz 1997. godine. Šta se tada desilo? Godine 1997, transformacijom PTT u deo koji se zove Telekomunikacije, došlo je do transfera značajnih finansijskih sredstava koje je tadašnji režim, tadašnja vlada iskoristila za podmirenje nekih socijalnih potreba, odnosno kako to već znamo, podelile su se penzije i tadašnji režim je bio razmišljanja da će na taj način pridobiti poverenje građana i produžiti svoju vlast.
Kako se to tada zvalo? Tada se to zvalo transformacija u skladu sa evropskim trendom funkcionisanja javnih, javno-komunalnih preduzeća, a u ovom slučaju PTT. Šta je u suštini urađeno? Upravo ovo što sadašnji zakon predlaže, a može se slobodno staviti znak jednakosti između transformacije PTT u Telekom i ovoga što Vlada zove deregulacija. Predlagač kaže da je deregulacija izmeštanje regulatorne funkcije, a to izmeštanje predlagač zakona naziva agencija.
Šta se dešavalo 1997. godine i ko je najveću korist stekao? Najveću korist su stekli tadašnji režim, odnosno ljudi koji su bili direktno uključeni u taj transfer, privatizaciju Telekoma i posrednici. Ko je bio najveći gubitnik? Najveći gubitnik su bili građani. Šta je tada bio budžet ili vlada? Bio je, bukvalno rečeno, protočni račun kroz koji su sredstva delom prostrujala, podelila se za penzije i na kraju se ispostavilo da su svi na gubitku, mislim na građane Srbije. Šta je ovo ovde? Isto, potpuno isto, samo drugačiji naziv.
Ako je deregulacija predviđena preko agencije, onda će to isto da bude agencija je pod direktnom kontrolom Vlade. Kako? Tako što Vlada predlaže sastav članova agencije. Kakva je ingerencija Skupštine? Nikakva. Ministar kaže jednom godišnje izveštaj. Bezbroj izveštaja je bilo u ovoj skupštini vezano za poslovanje telekomunikacija, odnosno za finansijski izveštaj kada su u pitanju ino-partneri. Šta se tada ustanovilo? Ustanovilo se po tadašnjim izveštajima da je sve regularno, da nema nikakvih sumnji, novac koji je dobijen utrošen je u investicije; međutim, vreme je pokazalo da ni slučajno nije bilo tako, nego je bilo upravo trošenje, slivanje novca u privatne džepove. Sada mi isto treba da doživimo od ove vlade, da na kraju kada joj prođe mandat voljom naroda, kada dođu drugi, onda ćemo ustanoviti da je ova agencija služila za pranje novca.
Interesantno je da se u ovom zakonu, kao i u mnogim zakonima, spominje tzv. ravnopravnost. To se u nekim predlozima zakona čulo kao konkurentnost. Nemojte, gospodo, da uvek ponavljate jedno te isto. Valjda je i javnost u Srbiji prepoznala šta se to krije iza te konkurentnosti ili ravnopravnosti. Nije valjda da mislite da će vam neko poverovati da su svi učesnici ravnopravni. Svi smo svesni činjenice da pošto nema izbora na konkursu, na tenderu uspevaju oni koji su finansijski najmoćniji. Kako je Merkator, kako su mnogi mega marketi, tako je i u ovoj oblasti i tako će oni koji su finansijski najmoćniji.
Šta je sa onima koji će učestvovati u tenderu, to je suština i treba da date odgovor. Njihova uloga je da učešćem na tenderu, kupujući pre svega tendersku dokumentaciju, plaćajući ogromne takse i sve ono što je učešćem u tenderu, napune na neki način državni budžet i to je suština; a oni su privilegovani i vi ste, na kraju krajeva, direktno ili indirektno priznali, jer ministar je rekao da je zakon, odnosno ugovor koji je potpisan sa ino-partnerima, akcionarima Italijanima i Grcima, iznad Ustava i zakona. To su vaše reči, gospođo ministre ili ministarka, kako vas u novogovoru zovu. Znači, postoji obaveza prema tim akcionarima, a novi akcionari biće privilegovani zato što će na tom tenderu, na tom konkursu učestvovati najveći.
Da bi bilo jasnije, to će se dešavati u dodeli frekvencija; ko će dobijati frekvencije, ko će moći da koristi usluge - oni koji su najveći. Ministar sinoć reče - to će biti RTS, jer RTS jedina ispunjava uslove. Ne sumnjam, niti imam razloga da sumnjam da je to bilo zato što vas je novinar RTS-a intervjuisao, ali kao ministar treba sada da imate podjednake kriterijume, a ne unapred da zauzimate stav.
Šta da je bio novinar Pinka, zar bi rekli - i Pink je taj koji ispunjava uslove. Prema tome, nema tu nikakve ravnopravnosti, nema tu nikakve razlike između ovog zakona i Zakona o transformaciji PTT-a iz 1997. godine. Znate šta je suštinska razlika - samo su druga imena i prezimena u Vladi.