Dame i gospodo narodni poslanici, možda neko nije obratio pažnju, međutim, do sada se nije desilo da nam po bilo kom predlogu zakona (gospodin nije za to nadležan, ali, verujem, ni ministar gospodin Pitić, u pitanju je služba koja se tim bavi) dođe izveštaj Vlade, koji mi ne prihvatamo zbog toga što se pojedinačno odbijaju skoro svi amandmani Srpske radikalne stranke, u kome stoji da su amandmani u Narodnoj skupštini podneli: poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva, poslanička grupa Srpske radikalne stranke, SPS-a, itd. To uopšte nije tačno. Mi se ne bavimo pisanjem nikakvih knjižica, već svaki poslanik Srpske radikalne stranke, a koliko vidim i druge poslaničke grupe imaju isti metod delovanja, pojedinačno piše amandman, potpiše ga imenom i prezimenom, ali on je poslanik iz poslaničke grupe te i te.
Uzela sam da pregledam izveštaj Vlade. Želela sam da obavim konsultacije sa jednim kolegom u vezi sa njegovim amandmanom. Videli smo da uopšte nigde ne stoji nijedno ime i prezime. Za Vladu moraju da postoje i poslaničke grupe i pojedinačno svaki poslanik, koji snosi odgovornost za pisanu i izgovorenu reč i za ono što predlaže, a predlaže da se menja zakon u jednoj zemlji. Toliko o tome.
Zato bi bilo dobro da gospođa sekretar i predsedavajući obrate pažnju na to i da ubuduće nadležni odbori ne prihvataju ovakve izveštaje Vlade, gde se jednostavno grupišu poslanici u poslaničke grupe, što je tačno, jer su iz njih, ali nije u redu da ne stoje njihova imena, jer svako se od nas trudio da na određeni član zakona, što je najbolje moguće, predloži rešenje vladajućoj koaliciji.
Ponadala sam se u toku ovog perioda, ne zbog toga što sam mislila da se nešto ne znam kako pozitivno dogodilo u vladajućoj koaliciji, nego zbog građana Srbije, zbog zaposlenih u zdravstvu, da ćete vi da odustanete od ove ideje sadržane u članu 5, za koju amandmanom tražim da se menja, i da ćete shvatiti da nije moguće da zdravstvene ustanove budu predmet koncesije. To iz razloga što je ta odredba, odnosno ta namera i zamisao člana 5. Zakona o koncesijama delimično i u suprotnosti sa važećim ustavom, koji kaže da se apsolutno svim građanima Srbije garantuje zdravstvena zaštita.
Postavlja se hipotetičko pitanje - ako postoje koncesije za zdravstvene ustanove, odnosno ako država kao koncedent, zbog nemogućnosti da sama finansira ovu veoma važnu oblast u našem društvu, krene da daje koncesije u 80 ili 90% slučajeva, i to dođe u ruke privatnika, sa čime će se suočiti građani koji su i te kako obespravljeni zbog nemogućnosti da ostvare osnovnu zdravstvenu zaštitu? Vi ćete onda reći - jeste, našli smo se u situaciji da nema para, da sve to košta.
Gospodo, pitam vas, a to je, pre svega, upućeno vladajućem DOS-u, ministru za zdravstvo i gospodinu Pitiću, gde su onolike pare iz budžeta Republike Srbije, koje su odvojene u toku 2003. godine za ovu namenu. Ne daj bože da se bilo ko od vas ili član porodice nađe u situaciji da mora u ovako teško vreme da obezbeđuje osnovna sredstva za osnovnu zdravstvenu zaštitu, a da ne govorim o, ne daj bože, teškim bolestima; mnogo lekara i stručnjaka iz te oblasti sedi u ovoj sali, zamislite kako će to da izgleda. Vi sada nama kažete da pribegavate tom metodu zato što država nema dovoljno sredstava.
Koliko su naši građani opterećeni Đelićevom poreskom politikom, izdvajanjem za penzijsko, zdravstveno i socijalno osiguranje, da je zaista neprimereno, a u suprotnosti je sa jednim članom našeg Ustava, da se u prvo vreme počelo sa davanjem u koncesije prirodnih bogatstava, pa se proširilo na saobraćajnice, pa na komunalnu infrastrukturu. Ali, otići tako daleko i dati mogućnost da se to dešava i za zdravstvene ustanove ne da nije humano nego je monstruozno prema građanima koji traže osnovnu zdravstvenu zaštitu, a da ne govorim o onima kojima je i te kako, zbog teških bolesti, u ovo nesrećno vreme, potrebna zdravstvena pomoć.
