Da li se još neko od ovlašćenih učesnika u raspravi javlja za reč? (Ne.)

Pošto više nema amandmana na Predlog zakona o koncesijama, a predstavnik predlagača se izvinio i ne može dati završnu reč, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O GARANCIJSKOM FONDU (načela)

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Molim poslaničke grupe da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Dušan Ilić, Zoran Krasić, Vjerica Radeta, Milovan Radovanović, Stevan Kesejić, Dragoljub Stamenković, Branislav Blažić, Milorad Mirčić, Veroljub Arsić, Slobodan Janjić, Ljubomir Kragović, Petar Jojić, Dragan Ljubojević, Nataša Jovanović; zajedno Hranislav Perić i Rajko Baralić; zajedno Rajko Baralić i Hranislav Perić; zajedno Radojko Petrić i Dušan Cvetković i zajedno Ljubomir Mucić i Dušan Cvetković.

Primili ste izveštaje Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom i Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade Republike Srbije o podnetim amandmanima.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Da li predstavnik predlagača ministar za privredu i privatizaciju gospodin Aleksandar Vlahović želi reč?

Dame i gospodo, dobar dan. Pred vama je zakon o Garancijskom fondu čiji je osnovni zadatak da stvori jedan dodatni institucionalni uslov za razvoj malih i srednjih preduzeća. To, drugim rečima, znači da razvoj malih i srednjih preduzeća predstavlja jedan kompleksan proces koji zahteva ne samo institucionalnu podršku u smislu izgradnje pojedinih institucija, nego i zaokruženje pravnog ambijenta koji je neophodan da bi ovaj sektor, koji je jako bitan za sve zemlje u tranziciji, mogao da dođe do svog punog izražaja.

Kao što je poznato, mi smo početkom ove godine na Vladi Srbije usvojili "Strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća". U toku prošle godine smo jako puno radili na osnivanju mreže regionalnih kancelarija za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva. Takođe, pred ovim domom raspravljano je o izmenama i dopunama Zakona o privatnim preduzetnicima. Pripremani su i drugi dokumenti koji se odnose na stvaranje i formiranje međuresorskih grupa čiji je osnovni zadatak prepoznavanje prepreka za razvoj preduzetništva i njihovo uklanjanje i, čini mi se da je na kraju ostalo, institucionalno zaokruživanje u delu koji se odnosi na finansiranje razvoja malih i srednjih preduzeća.

Mi smo, za razliku od ranijih intencija da razvoj malih i srednjih preduzeća finansira država, mi smo za razliku od takvog, po nama jako pogrešnog puta, zaključili da država treba da oformi one institucije koje su potrebne kao podrška upravo preduzetnicima i malim i srednjim privatnim preduzećima, onog časa kada se pojave pred domaćim privatnim bankama za dobijanje odgovarajućih kreditnih linija za finansiranje, bilo da se radi o investicionim projektima ili finansiranju obrtnih sredstava.

Prepoznali smo da je ključni problem davanje odgovarajućih kolaterala. To znači da je ključni problem davanje garancija za dobijanje kreditnih linija. Ne nepostojanje projekata u ovom sektoru malih i srednjih preduzeća, ne nespremnost banaka da finansiraju ovakve projekte, već, naprotiv, jedna rezistentnost, jedan veoma oprezan pristup banaka upravo zbog činjenice da su kolaterali ključna prepreka koja stoji pred jednim intenzivnijim finansiranjem razvoja malih i srednjih preduzeća.

Neću vam objašnjavati razloge zašto je nepostojanje kolaterala prepreka. Možda samo nekoliko rečenica da kažem, da najveći broj malih i srednjih preduzeća nema još uvek registrovanu fiksnu imovinu, pa kao takva fiksna imovina ne može da posluži za davanje kolaterala; da postoji čitav niz problema i nezaokruženosti privredno-pravnog ambijenta koji omogućava davanje drugačijih vrsta kolaterala od hipoteka na dobijene kredite.

Zaključili smo da u jednom relativno kratkoročnom periodu država mora da stimuliše razvoj malih i srednjih preduzeća kroz osnivanje upravo, jedne ovakve institucije, kakva je institucija koja se predlaže sa donošenjem ovog zakona, a to je Garancijski fond.

U nekoliko rečenica, u čemu je suština Garancijskog fonda. Garancijski fond, kao što sam rekao, nije tu da deli kredite privatnim preduzećima, malim i srednjim i preduzetnicima, nego naprotiv, Garancijski fond je tu da pokrije delimično rizik finansiranja projekata u malim i srednjim preduzećima, finansiranje od strane privatnog bankarskog sektora i to delimično, ne više od 50%. Sve države koje su poklonile pažnju razvoja malih i srednjih preduzeća u jednom prelaznom periodu do uspostavljanja drugih mehanizama i do konačnog zaokruženja ko je obezbeđivao kolateralizaciju kredita na jedan klasičan način su imali ove institucije, poput institucije Garancijskog fonda.

Kao što vam je poznato, Predlog ovog zakona došao je u Parlament septembra meseca prošle godine. Meni je veliko zadovoljstvo da danas o tome raspravljamo. Bolje danas nego za dva meseca kasnije, ali bi svakako za nas koji realizujemo strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća mnogo značajnije bilo da smo o ovome raspravljali pre četiri, pet ili više meseci. U svakom slučaju, taj period nije propušten. Mi smo u međuvremenu pripremili sve neophodne mehanizme, sve institucionalne pretpostavke koje će nam omogućiti da, u relativno kratkom vremenskom periodu, osnujemo garancijski fond i garancijski fond će postati aktivan, ukoliko ga usvojimo na zasedanju, na ovoj sednici Parlamenta. Garancijski fond će postati aktivan već početkom jula. To znači da već od jula meseca možemo očekivati jedan ofanzivniji upliv privatnog bankarskog sektora u finansiranje razvoja malih i srednjih preduzeća.

Za te potrebe u Zakonu o budžetu Republike Srbije predviđen je iznos početnog finansiranja. Taj iznos početnog finansiranja jeste 600 miliona dinara. U kasnijoj fazi je predviđeno da se garantni potencijal Garancijskog fonda uvećava, ne samo kroz novčani portfolio, već i kroz portfolio akcija, portfolio imovine.

Nadam se da će posledica osnivanja jedne ovakve institucije zajedno sa mrežom regionalnih agencija i zajedno sa već donetim sistemskim zakonima i onima koji tek treba da budu doneseni, da će to sve zajedno doprineti realizaciji onih ključnih ciljeva "Strategije".

A podsetiću vas još jednom: ključni cilj "Strategije" jeste milion novih radnih mesta, jeste 400.000 malih i srednjih preduzeća i preduzetničkih radnji umesto 270.000, koliko danas imamo. Ovaj cilj treba da bude realizovan do 2008. godine. Nije nimalo ambiciozan, nije nerealan.

Taj cilj će biti sa 50% ostvaren, jednostavno, konverzijom sive ekonomije u legalnu ekonomiju, jer se procenjuje da se najmanje 500.000 ljudi upravo nalazi u sivoj ekonomiji.

Za sivu ekonomiju će biti isplativije da bude u legalnoj ekonomiji, kako bi koristili sve prednosti, beneficije koje nudi i regionalna mreža agencije, garancijski fond, koji će biti osnovan na osnovu ovog zakona i Fond za razvoj, koji postoji i sve druge prinadležnosti koje se mogu koristiti jedino ako ste u legalnoj zoni ekonomije.

Stoga, dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da nakon iscrpne rasprave glasate za ovaj zakon, jer ćete na taj način najbolje doprineti realizaciji reformskih ciljeva u delu razvoja malih i srednjih preduzeća. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu ministru.

Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora? (Nema prijava.)

Da li ima prijava predstavnika poslaničkih grupa? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, bolje danas, možda, nego u utorak, jer ne znam da li ćete biti tu u utorak - bićete? Dobro! Onda ću samo 10 minuta, pa ću sledećih 10, ako bude bilo potrebno, u utorak.

Pred nama je jedan zakon za koji mislim da je trebalo da bude u skupštinskoj proceduri znatno ranije. Mislim da je prava šteta za mala i srednja preduzeća u našoj privredi i Republici Srbiji što ovaj zakon nismo imali u maju mesecu, ali 2001. godine! U međuvremenu, svi privredni tokovi idu u lošem smeru ili sa takvim pokazateljima sa kojima nikako ne možemo biti zadovoljni. Ma koliko da se ljudi iz Vlade upinju da i nama i javnosti pokažu kako je nešto bolje nego što je bilo, kako je mnogo toga popravljeno, pravo da vam kažem, tu popravku u takvom obimu, kako se predstavlja, ne vidim.

Mala i srednja preduzeća jesu najvitalniji deo naše srpske privrede. To je jedna nesporna činjenica i bio bi greh ne podržati mala i srednja preduzeća, jer će u budućnosti, sasvim sam siguran, kao što je to slučaj i u Evropskoj uniji, ona predstavljati preko 90% svih privrednih subjekata na području Republike Srbije. Siguran sam da će se u našim malim i srednjim preduzećima ostvarivati najmanje dve trećine nacionalnog dohotka, odnosno društvenog bruto proizvoda. Nisam siguran da ćemo to sve uspeti da ostvarimo u rokovima koji su dati od strane Vlade Republike Srbije u dokumentu koji se zove "Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća".

One koji su bili u prilici da pročitaju i taj dokument, podsećam na nekoliko činjenica iz tog dokumenta. Cilj je, pre svega, da se od sadašnjih 270.000 malih i srednjih preduzeća, koliko formalno postoji na području naše Republike, dođe do 400.000 preduzeća; kao i da se u tih 400.000 privrednih subjekata koji su male ili srednje veličine zaposli novih milion ljudi. Meni je sada ovde problem, kako da te dve činjenice koje su i te kako bitne i koje i te kako, kao čovek koji ima iskustva u privredi, podržavam, povežem sa Garancijskim fondom koji će imati osnivački kapital u iznosu od samo 600.000.000 dinara ili nepunih 10 miliona evra, obzirom da nam je kurs evra u poslednje vreme nešto korigovan. Kako je moguće da ćemo, strateški gledano, u vrlo kratkom vremenu od svega četiri preostale godine, moći da osnujemo novih 130.000 malih i srednjih preduzeća i u njima, uključujući i postojeća preduzeća, zaposlimo novih milion radnika, a da početni kapital ovog fonda bude minimalan. Rekao bih, to nije dovoljno ni za jednu srednje razvijenu opštinu, nije dovoljno imati garancijski potencijal od svega 10 miliona evra ni za jednu srednje razvijenu opštinu.

Ako pri tome imamo određenje, a što je suština ovog zakona o garancijama u članu 9. da ćemo samo delom garantovati privrednim subjektima, odnosno malim i srednjim preduzećima, iznose kredita koje će povlačiti od banaka i od finansijskih organizacija. Sada se postavlja pitanje, budite u poziciji jednog privrednika, malog privrednika, velikog preduzetnika u malom ili srednjem preduzeću koji traži 100.000 evra kredita od poslovne banke: obrati se garancijskom fondu, odnosno banka se u njegovo ime ili za njegov račun ali iz sopstvenih razloga obrati garancijskom fondu za garanciju na 50.000 evra, a za ostatak banka traži da obezbedi drugu vrstu obezbeđenja, najčešće hipoteku. Oni koji se lomataju po poslovnim bankama znaju da nijedna poslovna banka ne izdaje kredite bez hipoteke, čije je pokriće najmanje u visini dvostrukog iznosa koji se garantuje, odnosno pokriva tom hipotekom. Kod nekih čak je i trostrukog iznosa, a što bi rekli moji Lozničani pokrivaju se guberom na 40 stepeni.

Onda nastaje hod po mukama malog privrednika koji sada ima garanciju od Fonda na 50% od traženog kredita, a ne može da obezbedi hipoteku na preostalih 50%, i to zato što mu imovina nije uknjižena u katastru, što zemljišne knjige nisu ažurne, što jednostavno i nema imovinu, već ima projekat, ima ideju, ima preduzetničku sposobnost da taj posao realizuje, ali tu prestaje njegov optimizam i njegova mogućnost da sve to uradi.

Na sednici Odbora za razvoj pitao sam ministra Vlahovića zašto se ovome tako pristupilo i dobio sam odgovor koji na prvi pogled izgleda logičan, naime da moraju i poslovne banke da preuzmu odgovarajući rizik. S tim se slažem. Ali, koji je to mehanizam koji će naterati poslovnu banku da u toj meri, dakle najmanje 50% kredita, preuzme kao sopstveni rizik i da ta sredstva plasira u mala i srednja preduzeća, što nama i jeste cilj?

Mehanizam konkurencije u ovom momentu, kako ministar kaže, ne postoji. Zašto? Zato što su sredstva kojima poslovne banke i finansijske organizacije raspolažu u toj meri ograničena da ne možete da zadovoljite ni najminimalniji broj malih i srednjih preduzeća sa zahtevima da finansiraju realne programe u okviru svojih delatnosti. Dakle, nema konkurencije. Čim nema novca ne može niti biti konkurencije. A zašto nema novca? Novca nema zato što u privredi imamo stanje takvo kakvo jeste, zato što bankarski potencijali nisu ni navikli da finansiraju programe male veličine. Jeste istina ono što se kaže u obrazloženju da je najveći deo sredstava usmeren u velika preduzeća, ali samo zbog toga što velika preduzeća objektivno raspolažu sa velikom vrednošću imovine, što imaju nepokretnosti koje su po pravilu uknjižene i na koje se može uzeti hipoteka.

Naš bankar tako razmišlja, ma koliko da se mi upinjemo da im promenimo način mišljenja, rizik prisutan u bankarstvu jednostavno ih navodi da rade ovako kako rade. I, ako mi sada donesemo zakon koji će obavezati Vladu i odgovarajuće organe tog garancijskog fonda da ne sme ni u jednoj varijanti garantovati celokupan iznos kredita, došli smo u jedan dosta začarani krug i ne znam kako ćemo iz njega u praksi izaći, osim ako se ne pokaže da ćemo posle mesec ili dva dana od primene ovog zakona morati da idemo i korak dalje, odnosno da izbrišemo tu odredbu da bi se omogućilo fondu da on u pojedinim slučajevima, tamo gde postoji realni potencijal i realni razlozi, garantuje celokupan iznos kredita.

Ovde se u jednom članu, ne znam tačno kojem, čak optimistički razmišlja i o tome da se eventualni višak sredstava slobodno plasira na finansijsko tržište. To je pomalo za diskusiju, obzirom da bi čitava ova priča o garancijskom fondu mogla da bude i priča koja bi se jednim naslovom mogla nazvati fond za razvoj malih i srednjih preduzeća. Možda bi čitava priča išla i produktivnije da smo se opredelili da predložimo osnivanje tog fonda, a ne samo garancijskog fonda. Možda bi onda mogućnosti za podršku malim i srednjim preduzećima bile ne samo u sferi garancija nego i u sferi realnog plasiranja novčanog kapitala u pojedine privredne subjekte i njihove programe.

Ukoliko mi ne pomognemo malim privrednicima da definišu svoje poslovne programe i projekte, da skratimo sve te administrativne prepreke koje oni imaju, da ih eliminišemo, neće nam mnogo vredeti čak ni garancije koje su prihvatljive za banku. Jer, izgleda da u ovoj zemlji sve može da se nađe osim programa koji ima podršku svih. Uvek postoje oni koji na bilo koji način koče posao, a kada prođe mesec, dva ili tri u nekim aktivnostima onda u četvrtom mesecu postaje i deplasirano raditi neke stvari, jer je pitanje sezone aktuelno, pitanje konkurencije ili nešto drugo što se ispostavi kao prepreka koja u svemu tome nema odgovarajuće uporište.

I još samo nekoliko rečenica u ovom delu - najveća stvar bi bila kada bi se otvorile kreditne linije koje jesu spoljneg karaktera, koje jesu iz inostranstva, tu nam i ne ide kako treba, jer u poslednje dve i po godine od alociranih milijardu i 400 miliona evra kredita, tzv. koncesionalnih kredita, ovde je realizovano samo nekih 22% ili oko 311 miliona evra. Sve drugo je na nekom "dugom štapu", a kada se pogleda struktura tih sredstava koja su ovde, malo toga je upotrebljeno upravo za ovu priču o kojoj sada govorimo, za razvoj malih i srednjih preduzeća. Hvala lepo.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)

Prelazimo na raspravu po redosledu prijavljivanja narodnih poslanika za raspravu u načelu.

Prvi prijavljeni narodni poslanik je Velimir Simonović, a posle njega narodni poslanik Zoran Krasić.

Imam za ministra dva kratka pitanja i nadam se da će odmah biti i kratki odgovori, ali bih pre toga rekao nešto što mi juče gospođa Čomić nije omogućila.

Evo o čemu se radi: mi moramo da vodimo računa o autoritetu ovog doma. U ovu salu mogu da ulaze samo narodni poslanici, članovi Vlade, dakle, ministri, i predsednik Republike kada ga mi pozovemo ili kada on želi da dođe sam. Činovnici ministarstava u ovu salu ne mogu da uđu.

Ministar može da pozove svoje saradnike, pomoćnike, savetnike i zamenike samo za sednice odbora gde se raspravlja o zakonima. Oni tamo mogu da mu pomažu, dodaju papire, prave beleške i slično, ali u ovoj sali ministar treba da bude sam sa poslanicima.

Da li možete da zamislite Parlament Velike Britanije ili neki drugi evropski parlament gde u sali sede činovnici?

(Iz sale: Ima ih puno.)

Nema, nije tačno, toga ima samo ovde kod nas!

Molim predsedništvo Parlamenta da napiše pismo Vladi da predsednik Vlade obavesti ministre da će ovde dolaziti sami, a da na sednice odbora dovedu koga god hoće jer se na odborima vodi detaljna rasprava o zakonima i amandmanima.

Postoji još jedna ružna pojava u ovom parlamentu, ona se tiče samo nas poslanika, pa ću o tome govoriti drugom prilikom.

Sada prelazim na zakon. Gospodine Vlahoviću, kao što sam rekao, imam samo dva kratka pitanja: prvo pitanje odnosi se na član 20. u kojem se u prvom stavu kaže: "Nadzor nad zakonitošću rada Fonda obavlja ministarstvo nadležno za poslove privrede". Pa, pola ministarstava je nadležno. Zašto niste napisali tačno koje je to ministarstvo?

(Aleksandar Vlahović, sa mesta: Zato što ime ministarstva u narednim godinama može da se izmeni.)

Da, u narednim godinama kada se bude formirala vlada barem pet ministarstava će se baviti privredom, vidite kako je sada: Ministarstvo za privredu, vaše Ministarstvo, Ministarstvo za finansije, Pitićevo ministarstvo, Ministarstvo energetike, itd. Dakle, svi se bave privredom.

Mislim da ovde mora da stoji jasno o kojem se ministarstvu radi.

Drugo moje pitanje se odnosi na tačku 4) vaših završnih komentara gde se pominju "sredstva za sprovođenje ovog zakona u iznosu od 600 miliona dinara određena u budžetu Republike Srbije".

Ako se dobro sećam, za ovu godinu ta sredstva nisu obezbeđena.

(Aleksandar Vlahović, sa mesta: Jesu obezbeđena.)

Ako jesu, onda moje pitanje već ima odgovor. Mislio sam da ako nisu obezbeđena onda fond ne bi mogao da se formira.

Da li su sredstva obezbeđena u rebalansu ili u novembru?

(Aleksandar Vlahović, sa mesta: Obezbeđena su u izvornom budžetu.)

Molim ministra u Vladi Republike Srbije i govornika da ne vode dijalog, dok je govornik za govornicom. Govornik ima pravo da postavi pitanje, a ministar će se obratiti kasnije.

S obzirom na to da je poslanik mimo teme, ali s pravom, jer je, pretpostavljam, namera zaštite ugleda i samopoštovanja ove institucije, uputio predlog predsedništvu da se obrati Vladi - možemo da uvedemo nepisana pravila razne vrste. Pisana pravila te vrste ne postoje. Sednici Skupštine može da prisustvuje svako onaj koga predsednik Skupštine pozove na sednicu. Ali, prihvatam primedbu da ta stvar treba da se uredi i da je to interes ove institucije.

Sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Zoran Krasić. Posle njega, narodni poslanik Dragiša Marinković.

Usvajanjem ovog zakona Narodna skupština praktično kaže, ne poštujemo Ustav, ne poštujemo ništa što postoji do sada u našem pravnom sistemu. Jer, usvajanjem ovog zakona, mi samo što ne dajemo odgovore na neka pitanja, nego proširujemo mogućnost dokle država može da se pita.

Sa gledišta Srpske radikalne stranke, ovo je zakon kojim praktično država nepotrebno ulazi u neke oblasti, gde ne bi smela da se nađe, jer država ima svoje obaveze, svoje nadležnosti - vlast ima svoje nadležnosti propisane Ustavom i zakonom i u privrednoj sferi i u poslovima bankarstva. Tu su, pre svega, kontrolne funkcije, objektivni, nepristrasni, pravični uslovi poslovanja, jednakost za sve, to je ono gde država može da, eventualno, interveniše, da zakonom propiše neko pravilo ponašanja.

Sve što je ministar prethodno rekao lepo zvuči, ali ne može da se nađe u zakonu. Lepo zvuči i može da se nađe na nekoj političkoj tribini, ali zakon koji predstavlja pravni akt sa surovim imperativnim odredbama ne može da bude akt u kome se nalaze lepe želje, koje ne mogu da se ostvare. Država ne sme da ih neposredno ostvaruje.

Da krenemo redom. Vi ste u obrazloženju dali jedan kratak presek i pregled kakvo je postojeće stanje. Stanje je takvo verovatno tridesetak godina, isto, nepromenjeno. Što se tiče malih i srednjih preduzeća, gotovo da niko to kreditno ne podržava. Ukoliko se i pojavi neka podrška, odmah može da se pretpostavi šta je pozadina te podrške.

Međutim, ne možete da kažete: "Problem usled nedostatka sredstava obezbeđenja", u obrazloženju. Sredstva obezbeđenja postoje, ali je problem što ne mogu da se obezbede, ne samo zbog zemljišnih knjiga, ne zbog toga što je nemoguća zaloga ili zato što ne postoji imovina. Faktički, ona ne mogu na pravno moguć način da se obezbede, da budu validna i da budu pravo sredstvo obezbeđenja potraživanja. To što domaće banke ne kreditiraju mala i srednja preduzeća, odnosi se i na strane banke. One su spektakularno ušle na naše tržište kao veliki potencijal, kao nešto što treba da omogući razvoj našoj privredi. Međutim, vidite i sami, ni oni ne preuzimaju taj poslovni rizik.

Zašto bi država, pa makar i preko svog fonda preuzela taj rizik banaka, ne rizik razvoja malih i srednjih preduzeća? Preuzima rizik u ime banke i za račun banke. U jednom od ovih članova vi ste naveli da taj vaš fantastični fond daje samo bankarske garancije i supergarancije. Da bi se dva papira izdala, mi treba da napravimo fond.

Srpska radikalna stranka je podnela veliki broj amandmana, da bi ovaj zakon o fondu ličio na nešto. Ali, mi smatramo da država ne sme da se meša u ovu oblast i ne sme da reguliše, niti bilo kome da garantuje nešto što je čisto poslovni odnos između banke i primaoca kredita.

Šta je država mogla da koristi kao sredstvo podsticaja razvoja malih i srednjih preduzeća? Pogledajte vašu odluku o monetarnoj politici. Pogledajte šta radi Narodna banka sa poslovnim bankama! Da li je bilo moguće da se propišu neki beneficirani uslovi za one banke koje vrše plasmane u mala i srednja preduzeća, ne samo za obrtna sredstva, nego, pre svega, za osnovni kapital.

Pogledajte malo zašto druge banke ne koriste postojeća sredstva obezbeđenja - zaloga, zadržavanje prava svojine na robi koja je kupljena putem kredita ili druga sredstva obezbeđenja. Nema garancije, nema sigurnosti, nema perspektive, zato što je tržište monopolisano, i dalje je monopolisano, a razvoj, konkurencija, odnosno stvaranje konkurencije preko malih i srednjih preduzeća je praktično nemoguće.

Zbog toga je bilo bolje, ako već imate Fond za razvoj, da ste ta sredstva plasirali u taj fond za razvoj za podršku tim preduzećima preko nekih banaka ili, još bolje, da je država formirala razvojnu banku, sve države u tranziciji formiraju razvojne banke, preko koje snose deo troškova i deo gubitaka.

Vi o ovom zadatku u ovom predlogu zakona nemate gotovo nijednu odredbu kako ćete da obezbedite vašu garanciju i supergaranciju, koju dajete nekoj banci. Ako dođe do realizacije vaše garancije, kako ćete vi da povratite sredstva? Ovim zakonom, koji pogrešno nazivate zakon o garancijskom fondu i u prvom članu pišete o lepim željama, ovo je zakon o osnivanju garancijskog fonda, propisali ste šta koji od nadležnih organa tog fonda treba da radi i mislite da ste završili posao! Šta će biti u praksi? U praksi će biti jagma za tih 600.000.000 dinara! A ko će da dobije ta sredstva? Znate i sami - na nivou lokalnih zajednica, podobni mali privrednici, koji bi mogli da budu, eventualno, i sponzori onih koji su plasirali ta sredstva!

Mi smo brojnim amandmanima ukazali na pravno - tehničke i ostale zakonske nedostatke bilo kog zakona o osnivanju nekog fonda. Vi ovde, čak, nemate ni šta je iznos osnivačkog kapitala. Vi nemate ni odredbu o sredstvima, u čijoj su svojini! Hvala.

Narodni poslanik Dragiša Marinković nije prisutan. Reč ima narodni poslanik Nebojša Jović, posle njega narodni poslanik Petar Cvetković.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, na dnevnom redu ovog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije je Predlog zakona o garancijskom fondu, a razlog za donošenje je, kako vi kažete, unapređenje privredno - ekonomskog ambijenta; da se podstakne razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, posebno imajući u vidu pozitivne efekte opšteg privrednog razvoja i stvaranja novih radnih mesta.

Ovo je još jedan zakon u domenu razvoja malih i srednjih preduzeća, ako se zna da smo doneli Zakon o Agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća. Da je to neophodno, govori činjenica da je udeo manjih i srednjih preduzeća u poslovnoj aktivi u ukupnoj privredi iznosio oko 15%, a u kapitalu preko 10%, u poslovnom prihodu preko 30%, a u poslovnom dobitku čak preko 60%.

Mislim da u periodu tranzicije i restrukturiranja privrede mala i srednja preduzeća treba da preuzmu ulogu, da ublaže posledice tranzicije i prelaska na tržišnu ekonomiju. U ovakvim uslovima poslovanja postavlja se pitanje da li ona to mogu, posebno kad se ima u vidu najveći problem malih i srednjih preduzeća i preduzetništva u Republici Srbiji - nedostatak finansijskih sredstava i teškoće prilikom njihovog obezbeđenja.

Banke su najčešće okrenute finansiranju velikih preduzeća, dok za finansiranje malih i srednjih preduzeća ne postoji interesovanje banaka; zbog rizika usled nedostatka sredstava obezbeđenja, hipoteka ili zaloga, a da ne govorim o visokoj kamatnoj stopi, bez grejs-perioda, uz visoku proviziju banaka. Zato i predlažete da država preuzme na sebe obavezu finansijske i nefinansijske podrške razvoju malih i srednjih preduzeća i preduzetnika.

Članom 6. je predviđeno da se sredstva Fonda koriste u skladu sa zakonom, statutom Fonda i programom rada Fonda. To nije sporno, ali smatram da Fond slobodna sredstva treba kratkoročno da plasira u mala i srednja preduzeća, a ne, recimo, da poslovna politika Fonda bude ulaganje u poslovne banke, velika preduzeća ili slične privredne ili neprivredne subjekte.

Takođe, smatram da Fond treba da izdaje garancije, odnosno supergarancije na ime obezbeđenja celokupnog iznosa kredita koji banke ili druge finansijske organizacije u Republici Srbiji odobravaju malim i srednjim preduzećima i preduzetnicima, a ne dela kredita koji se odobrava. Nije potrebno ograničavati na deo, jer u praksi će se naići na nedostatak sredstava obezbeđenja, a za ostali deo kredita ako znamo na probi hipoteka ili zaloga i to onog zaloga, recimo, na pokretnim stvarima, nije adekvatno pravno regulisana, u smislu mogućnosti davanja pokretnih stvari u zalogu, kao i nesređenog stanja u zemljišnim knjigama čime se u velikoj meri onemogućava primena hipoteke.

Nadam se da će ovi nedostaci biti otklonjeni u postupku donošenja narednih zakona. Smatram da poslovanje Fonda treba da bude regulisano od strane budžetske inspekcije u smislu zakona o kontroli, a sve u smislu Zakona o budžetskom sistemu koji smo doneli na zasedanju ove skupštine, ne sporeći to što kontrolu vrši revizor i njegov izveštaj razmatra Nadzorni odbor Fonda.

Takođe, smatram da upravni odbor treba da podnosi izveštaj o poslovanju Fonda, ne samo Vladi, svakih šest meseci, već i Narodnoj skupštini, bez obzira što predsednike i članove Upravnog odbora imenuje Vlada, uzimajući u obzir značaj razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzimanje mera od strane države da finansijskim i drugim merama obezbedi potpuni razvoj malih preduzeća.

Ne možemo zanemariti činjenicu da su banke ušle u ovu godinu sa većom likvidnošću, ali nije pojačana kreditna aktivnost prema privredi, već su depoziti korišćeni za plasmane u drugom pravcu; i to, plasiranje viška dinara u devizna sredstva, a i po naređenju guvernera Narodne banke Jugoslavije iznos kredita koji preduzeća mogu da uzmu do kraja godine ograničava se na 100.000 evra.

Zastoj u investiranju je osnovni razlog, odnosno uzrok slabljenja privredne dinamike, a to je upravo ono što zabrinjava. U toku prva četiri meseca nije ostvarena ključna pretpostavka održivog privrednog rasta; ubrzanje rasta investicija, a investicije su ključni problem održivosti privrednog rasta, pa preko njega održivost spoljnog i fiskalnog duga. Realnost je da će privredne investicije biti niže od planiranih, jer to je izvesno, a to je potvrdio i guverner Narodne banke kada je rekao da je nerealno očekivati da u Srbiju ove godine uđu dve milijarde dolara stranih direktnih investicija. Da je to tako, potvrđuje činjenica da je od 1997. godine do danas na tržište SRJ ušlo 1,8 milijardi evra stranih direktnih investicija, od čega nešto manje od pola miliona evra prošle godine, tako da je realnost stranih direktnih investicija takva kakva jeste.

Sredstva za osnivanje i početak rada Fonda obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. Naši privrednici stalno ukazuju na problem podsticaja proizvodnje, a uvek su dobijali odgovor da nema para, pa postavljam pitanje - da li ima para za ove svrhe, ako se zna da na početku ove godine budžet ima određene probleme u pogledu priliva sredstava?

Zaista je zabrinjavajući pad prihoda u januaru u odnosu na decembar, 51,9%, a neposredni uzrok je smanjena ekonomska aktivnost, isplata stanovništva, pre svega po osnovu zarada.

Treba pozdraviti sve ono što će pospešiti privrednu aktivnost, a da li će to biti putem garancijskog fonda, videćemo.

Sada se zna da je nivo industrijske proizvodnje u prva tri meseca ove godine u Srbiji niži u odnosu na prošlogodišnji period za 6,4%; to signalizira da će industrijska proizvodnja i ove godine biti ozbiljan problem domaće ekonomije, kao i rast nezaposlenosti ako se zna da je za 3,7% smanjen broj zaposlenih u odnosu na januar prošle godine, a istovremeno broj ljudi koji traže posao povećan za čak 18% u odnosu na januar prošle godine. O tome ćemo detaljnije kada budemo govorili o Predlogu zakona o zapošljavanju. Zahvaljujem na pažnji.