Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon o koncesijama, kao i prethodni zakon o finansijskom lizingu, Zakon o privatizaciji i poreski zakoni koji su usvojeni u prethodne dve ili dve i po godine otkako je DOS na vlasti, ima jedan osnovni cilj. Taj cilj je održanje aktuelne vlasti, odnosno ovog režima, po svaku cenu, odnosno pribavljanje sredstava neophodnih da se servisiraju sve budžetske potrebe, da bi ovaj režim, odnosno ova vlast ostala i opstala do kraja mandata.
To je jasno iz obrazloženja ovog zakona, gde lepo stoji da je donošenje ovog zakona, a čak kaže i po hitnom postupku, predloženo zato što ovaj zakon pripada paketu zakona koji direktno podstiču oživljavanje privrednih aktivnosti u Republici Srbiji. Svi znamo da od privrednih aktivnosti, odnosno od njihovog oživljavanja nema ništa, da su privredne aktivnosti bukvalno zamrle i da privreda sve teže i teže egzistira, odnosno da je pred kolapsom.
Takođe, u obrazloženju stoji da je donošenje ovog zakona još jedan od uslova za odobravanje kredita Svetske banke Republici Srbiji. To je ono što je ključno u ovom zakonu; znači, ključni razlog da se ovaj zakon što pre donese. To su krediti koje treba Svetska banka da odobri Srbiji i upravo to je osnovna aktivnost ove vlade u poslednje dve i po godine, znači što više kredita uzeti da bi se servisirale sve obaveze budžeta.
Pre par dana odobren je kredit od nekih 90 miliona dolara, koji je direktno otišao u budžet za socijalna davanja. Gospodo, da li je pametno i koliko je pametno da se uzimaju krediti koji idu direktno u potrošnju? To ni oni ljudi koji nisu uopšte obrazovani, a ako su iole razumni i domaćini neće dozvoliti, da uzimaju kredite da bi preživeli. Krediti se uzimaju da bi se neke privredne aktivnosti oživele, da bi se stvorilo nešto iz čega će se krediti vratiti, a što će ostati državi i društvu.
Prema tome, ovaj zakon je sporan iz tih razloga. Sporan je i iz mnogih drugih razloga, a ja ću pomenuti samo član 11. koji je izuzetno diskutabilan i koji ostavlja dosta proizvoljnosti Vladi Republike Srbije da odlučuje kada će neku koncesiju da isključi, odnosno kada će javni tender da isključi za neku koncesiju, što ostavlja mogućnost Vladi da proizvoljno utvrdi kada je nešto od nekog posebnog interesa za Republiku Srbiju i kada će javnost biti isključena.
Podneo sam amandman na član 23. da se briše stav 2. ovog člana, gde se ostavlja mogućnost da nadležni organ jedinice lokalne samouprave, uz prethodnu saglasnost Vlade, zaključuje ugovor o koncesiji. Ovaj član je u suprotnosti sa osnovnom idejom ovog zakona, sa prvim delom ovog zakona gde stoji jasno i glasno u prvom članu da se ovim zakonom uređuju uslovi i načini davanja koncesije za korišćenje prirodnog bogatstva, dobara u opštoj upotrebi za koje je zakonom određeno da su u svojini Republike Srbije.
Prema tome, Republika Srbija ne može prenositi nadležnosti na lokalnu samoupravu za imovinu kojom ona raspolaže i kojom bi ona trebalo da raspolaže.
Takođe, ovaj član 23. je u koliziji sa članom 21. ovog zakona, gde u drugom stavu stoji da Vlada imenuje pregovaračku komisiju koja će sa koncesionarom koji je određen na osnovu javnog tendera utvrđivati sadržinu ugovora u skladu sa uslovima utvrđenim koncesionim aktom i ovim zakonom itd. Znači, Vlada formira komisiju, a posle te komisije, posle izrade ugovora, posle dogovaranja, pregovaranja sa koncesionarom dolazi lokalna samouprava da potpiše taj ugovor. Nema logike i mislim da ovaj drugi stav člana 23. treba brisati, treba ovaj amandman usvojiti da bi ovaj zakon imao bar jednu nit koja je logična.