Dame i gospodo narodni poslanici, samo nekoliko rečenica. Istina da je član 28. izazvao najviše pažnje od strane svih poslanika i u prethodnoj raspravi koju smo imali po osnovu Predloga zakona o koncesijama. Ispalo je da je zbog tog člana taj zakon u prvobitnom glasanju pao.
Mi ovde imamo nekoliko varijanti, koje dolaze skoro iz svih poslaničkih grupa, uključujući i vladajuću, u kojoj se jednostavno licitira na neki način sa procentima koji bi trebalo da pripadnu pojedinim subjektima u ovom zakonu, kao što su lokalne samouprave, autonomna pokrajina, ili budžet Republike Srbije.
Predloženo rešenje u zakonu predviđa da se 5% sredstava, koja se uberu od naknade po osnovu koncesija, izdvoji za lokalnu samoupravu, a 5% za autonomne pokrajine.
Predložili smo, idući rezonom ovog člana, da preostalih 90% sredstava ne bude, prosto rečeno, prihod budžeta, pa da se iz tog budžeta može upotrebiti za bilo koju namenu, uključujući potrebe u oblasti socijalne zaštite, obrazovanja, zdravstva, itd, u okviru javne potrošnje, uzevši ukupno, već da se ta sredstva iskoriste za razvoj infrastrukture u onim oblastima iz kojih jeste predmet koncesije za koji se ubira odgovarajuća naknada.
Ni prvi put, ni sada naš amandman nije prihvaćen. Mislim da je bilo više rezona da se prihvati, nego ovaj predloženi od strane vojvođanskih poslanika, da se 30% sredstava ostvarenih po osnovu koncesija koristi na području Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Zašto mislim da je to bolje? Bolje je zbog toga što bi u pojedinim varijantama, primenjujući ovaj način raspodele sredstava koji mi predlažemo, Vojvodina mogla dobiti i 90% sredstava ostvarenih po osnovu koncesione naknade, ukoliko se objekat koji je predmet koncesije nalazi na teritoriji Vojvodine. Ako se ne nalazi na teritoriji Vojvodine, onda bi dobila ovih 5%, koliko dobija i inače prema sadašnjem rešenju člana 28, koji je došao od strane Vlade. Dakle, 30% je relativna stvar; da li je to 30,40 ili 50, mi kažemo da je to 90%, ali da nije bitna teritorija, nego da je bitna oblast iz koje je predmet koncesije i u kojoj se ostvaruje taj koncesioni prihod.
Slažem se sa onima koji misle da bar u početku nećemo imati bogzna koliko velike prihode u republičkom budžetu po osnovu koncesija. To je istina. Ali, nije samo u tome smisao. Smisao je u tome da se koncesije, možda, razvijaju više u onom drugom delu koji se odnosi na sistem - izgradi, koristi i nakon 30 godina predaj na korišćenje Republici Srbiji, lokalnoj samoupravi ili autonomnoj pokrajini. To bi bila bolja varijanta primene Zakona o koncesijama, nego ono što je već izgrađeno davati na korišćenje nekome drugome, pa ma kolika ta koncesiona naknada bila.
Pri tome, ako neko izgradi i koristi 30 godina taj predmet koncesije, onda je logično da, gledajući ekonomski rezon, za tih 30 godina i ostvari dovoljan profit da izvuče ona ulaganja koja je uložio u početku tog koncesionog odnosa. Ako neko koristi 30 godina već izgrađeni objekat, onda bi naknada morala biti u visini cene koja je potrebna da se realizuje da bi se takav objekat ili predmet koncesije izgradio.
Ako ćemo mi prihod od koncesija usmeravati na neke druge vidove potrošnje u okviru budžeta, onda ćemo doći u opasnost da potrošimo bitna nacionalna dobra, a da ih iz koncesionih naknada ne isfinansiramo, odnosno da ne ostvarimo čak ni prostu reprodukciju u toj oblasti. Jer, kada neko koristi 30 godina autoput, onda je normalno da će ga pohabati i naravno da je najprirodnija stvar da se ta sredstva koja se ubiraju od koncesija na autoputu upotrebe za izgradnju drugih autoputeva. Toliko.