Dame i gospodo narodni poslanici, evo prilike da prokomentarišem nešto od onoga što smo imali prilike danas da čujemo. Evidentno je da se pomeramo napred i juče smo imali načelnu raspravu u kojoj mislim da smo uspeli da se razumemo, šta je svrha ovog zakona i uglavnom diskusija danas pokazuje da smo napravili taj pomak napred u smislu shvatanja važnosti ovog zakona i normalno načina na koji se regulisanjem ovog dela materije popunjava praznina u pravnoj regulativi.
Rekao bih nekoliko stvari koje na neki način provejavaju od juče, neke načelne bojazni ili izbacivanje određenih strahova, pa čak i katastrofičnih predviđanja kako će sve ovo delovati na neke institucije ove zemlje, uključujući i porodicu, uključujući i neke druge institucije, a pozivajući se na eventualnu konsekvencu primene ovog zakona kao jednog od potencijalnih činilaca ili glavnog činioca upropaštavanja osnovnih vrednosti svih sistema.
Zahvaljujem na izražavanju pažnje prema ovom zakonu, ali smatram da ove posledice ne da nisu bliske, nego da apsolutno nisu vezane za ovaj zakon. Čak naprotiv, daju se i te kako šanse da se upravo građenjem preduzetničkog duha, novih poslovnih odnosa, stvara odnos za snaženje porodice i između ostalog i ovim razvojem poslovnih odnosa, davanjem prostora da se leče boljke u našem društvu koje ni u kom slučaju ne mogu da se vezuju za stvaranje zakonske regulative, odnosno za poziciju države kao takve.
Mislim da smo u jednom problemu koji podrazumeva razumevanje oko ključnih pozicioniranja po pitanju uloge države i po pitanju prepuštanja voljama ugovornih strana ili po pitanju prepuštanja tržišnim pravilima da se formiraju poslovni odnosi i da se na taj način stvaraju i provejavaju dve koncepcije koje nas stavljaju u varijante različitog viđenja Srbije u godinama ispred nas.
Znači, pitanje države kao institucije koja za osnovnu svoju oblast delovanja ima paternalizam, mislim da je nešto što sigurno ne provejava ovim zakonom, kao i u svim zakonskim predlozima gde je ključ postavljanja odnosa između ugovornih strana ugovor, koji je poslovna tajna. Ovim zakonom upravo se predviđa da se sistemom registrovanja založnog prava ta stvar postavi na javan način koji upravo obezbeđuje regulaciju odnosa i prava i obaveza kako zalogodavca, tako i založnog poverioca.
Mislim da lamentiranje nad stanjem u porodici i vezivanje za ovaj zakon nije korektno. Problemi u društvu, a posebno u porodici, kao stožeru razvoja svih odnosa u građanskom društvu, pominju se ovde iz nerazumevanja ili možda jesu politiziranje onoga što stvarno predstavlja problem, da li je to narkomanija, da li je to kriminal, da li su to neke druge stvari, ali ne možemo isto tako ni reći da je to nešto što se vezuje za kratkotrajnu eksploziju tih manifestacija, tih devijacija ili je to nešto što je normalno jedan inherentni problem društva, koji je nastao u dalekim godinama ispred nas.
Znači, sa jedne strane razlikujemo se u postavljanju koncepta. Ja lično, a i moje kolege u Vladi, zastupamo koncept kombinacije uloge države i tržišta na način da država treba da obezbedi zakonsku infrastrukturu, građenje institucija, da dođe do one granice nakon koje poslovni ljudi treba da preuzmu primat u regulisanju svojih odnosa. To je upravo i duh ovog zakona.
A sa druge strane mislim da se ne razumemo upravo u shvatanju rizika. Dozvolite građanima Srbije da preuzmu rizike za donošenje svojih poslovnih odluka. Obavestimo ih o rizicima koji postoje, uputimo ih kako da pročitaju ovaj zakon. Dajmo im dovoljno informacija, koji su potencijalni rizici, ali nemojomo ih vezivati za državu, da će im država rešiti probleme koje oni treba da rešavaju u svom lokalitetu.
Dozvolite im da im stvorimo okvir, dozvolite im da im damo prostor da se bave finansijskim lizingom, dozvolite im da im damo prostor da se bave založnim pravom, da daju predmete u zalogu. Dozvolite da se bavimo narkomanijom i drugim problemima, drugim institucijama i drugim načinima, sveopštim građenjem društva i sveopštim opismenjavanjem i civilizacijskim tekovinama društva na način da se ti problemi rešavaju i drugim metodama, a ne ovim zakonom, čija primarna uloga jeste da obezbedi da se uredi segment, koji do sada nije bio regulisan Zakonom o obligacionim odnosima, za koji smo rekli i vi se slažete da je jedan od najmodernijih zakona.
Treba ovaj deo nedržavinske, neposesorne zaloge da se reguliše ovim zakonom, da ne tumbamo moderan zakon i da onda gledamo da li treba još negde da menjamo Zakon o obligacionim odnosima itd.
Ideja je bila da se na jednom mestu reguliše ova materija i razlikujemo se u poziciji šta da radi i gde treba država da bude prisutna i razlikujemo se u poziciji i verovanju da li građani Srbije mogu i treba da podnose i snose rizik ulaska u određene poslovne poduhvate.
Da li građani treba da snose i posledice tog rizika?
Bez prihvatanja posledica tog rizika uvek ćemo se baviti pitanjima da li će država stajati iza onih koji ne znaju kako da procene svoj poslovni rizik.
Dozvolite da gradimo i razvijamo odnos u kome rizik stvara i potencijalni profit. Bez toga nema tržišne privrede. Bez toga mi ćemo stalno, bez obzira na to ko bude na vlasti, gledati u državu da ona rešava problem svakog pojedinca, da rešava problem na mikronivou. Moram da kažem da to nije tako, čak ni u zemljama u kojima je država i te kako prisutna, država u tom delu nije prisutna. Znači, država može da ima veće ili manje prisustvo u društvenom životu, ali u normalno razvijenim zemljama ili u zemljama koje planiraju da idu ka tržišnim privredama nema pozicije države u kojoj ona želi da definiše koliki je rizik, u smislu direktne odgovornosti, ali ga upravo na neki način dimenzionira ovakvim zakonskim projektima i upravo stvara taj okvir za potencijalni rizik pojedincima koji žele da uđu u određeni poslovni aranžman.
Juče sam inače komentarisao na temu porodice, tako da sada nije potrebno da o tome govorim, niti to želim.
Drago mi je da je gospođa Pop-Lazić, po običaju, bila veoma aktivna kada su u pitanju amandmani. Zahvaljujem joj se na komentarima, a tim pre što je u suštini, u velikoj meri, odgovorila i na amandmane svojih kolega. Tu mi je veoma pomogla da na neke komentare ne moram da reagujem.
(Lazar Marjanski, sa mesta: Recite to javno, da svi čuju.)
Mogu i to da učinim, upravo to i činim. Mislim da to nije vama u korist. Koristim ovu priliku, ovu govornicu, da sve to prokomentarišem.
Iskoristio bih priliku da prokomentarišem nešto od primedbi koje je dala gospođa Pop-Lazić.
Što se tiče primedbe da se u zakonu obezbedi komplet imperativnih normi, siguran sam da ćete se saglasiti sa mnom da nije funkcija zakona da uokviri celu priču na način da iz nje ne može da se mrdne, ako je dobro tako reći, ili da sve norme moraju da budu imperativne.
Očito je da se svi pozivamo na Zakon o obligacionim odnosima.
Nemam problem da priznam da sam ekonomista, jer poštujem pravničku struku. Upravo sam imao to zadovoljstvo da mi profesor Orlić sugeriše iz Zakona o obligacionim odnosima članove 985, 977. itd, da tu provejavaju i da tu postoje upravo one norme koje daju mogućnosti da, primera radi, poverilac, ako hoće, može itd. Tu su formulacije koje postoje u Zakonu o obligacionim odnosima. To su formulacije koje postoje u ovom zakonu, priznaćete, i na taj način prave veoma jaku, čak bih rekao, imperativnu kopču sa Zakonom o obligacionim odnosima.
Što se tiče još nekih stvari koje su rečene na temu člana 5. stava 2, samo to uzimam kao primer, nemam nameru da ulazim u svaki amandman posebno, jer ćete u narednim minutima dobiti komentare Vlade na amandmane, onda bih mogao ukratko da kažem sledeće.
U članu 5. stav 2. ako upis traži poverilac potrebna je izričita izjava zalogodavca da na to pristaje, vi ste dali amandman da postoji obavezno.
Juče ste govorili o tome da će, s jedne strane, nastradati ili zalogodavci ili, s druge strane, da će nastradati i oni koji daju novac. Znači, svi ćemo nastradati, a ništa pozitivno se neće desiti.
Ideja člana 5. jeste da se da prostora zalogodavcu da mora da se pita, znači da ima opciju da mora da se pita, da poverilac ne može kako on hoće da mu uđe u ono što želi da bude predmet zaloge, već da mora dati izričitu izjavu.
Nešto slično je dato u članu 37, u kome se određuju posebna prava za fizička lica, kao, takođe, jedan od elemenata zaštite zalogodavca.
To su upravo oni elementi koji pokazuju da ovaj zakon, kao što je to Zakon o obligacionim odnosima, samo u drugim oblicima zaloge, štiti poverioca, ima instrumente zaštite dužnika. To su neki principi koji su praćeni i slovom ovog zakona. Jednostavno rečeno, tu je praćena logika Zakona o obligacionim odnosima.
Rekao bih samo još dve stvari, naravno, ne ulazeći u mnoge detalje.
Moram da kažem da je juče bilo komentara da svi želimo da imamo terminologiju koja je primerena našoj zemlji: kratka rečenica. Osvrnuo bih se i na komentar "pismena" - verzus - "pisana". Moram da kažem da, kao što je to rečeno u drugim zakonima, nešto mora da se da u pismenoj formi, a ne u pisanoj. To je zbog toga, kako je rečeno, što je u pitanju loš prevod akata iz inostranstva.
Verujte mi da je ovaj zakon rađen tako što su korišćena iskustva i model zakona Evropske banke. Verujte mi, upravo je i na ovom zakonu potvrđeno da imamo domaću pamet, da ta domaća pamet i te kako koristi dobru poslovnu praksu, ali i iskustva loše poslovne prakse u Srbiji i u okolnim zemljama, da je ovaj zakon pisan i baziran na modelima onih zakona, naših, domaćih, koji prepoznaju terminologiju koja je srpska.
Znači, u Zakonu o obligacionom odnosima stoji "u pismenoj formi". Jednostavno, to je još jedna potvrda kopče, s jedne strane, da se radi o imperativnoj kopči i povezanosti sa Zakonom o obligacionim odnosima, a s druge strane da smo i te kako poštovali domaću srpsku pamet, domaću spsku terminologiju i da je ovo srpski zakon, a ne preslikan zakon nekih drugih zemalja ili onih koji žele da nametnu, po ne znam kojim scenarijima, nešto što stvarno u ovom zakonu ne prepoznajem.
Hvala.
(Aplauz prisutnih u sali.)