Molim vas da se pridržavate teme.

Ovo jeste tema, gospođo Mićić. Tema je Zakon o obrazovanju i tema je ono što je moj kolega govorio i način na koji je dobio opomenu.
Što se tiče našeg mišljenja na sednici Odbora za prosvetu, moram reći da su se poslanici Demokratske stranke Srbije našli u jednoj velikoj dilemi. Mi, naravno, imamo naš koncept obrazovanja i naš koncept reforme, koji smo pripremili u prosvetnom odboru naše stranke i o tome će govoriti ispred poslaničke grupe moj kolega Nenad Lemajić, koji jeste naš ministar u senci.
Naš koncept obrazovanja ima dosta sličnosti sa zakonom koji je predložila Vlada Republike Srbije. Zajedničko nam je sigurno što smo i jedni i drugi za promenu postojećeg sistema obrazovanja, što smatramo da je sistem obrazovanja, koji u ovom momentu imamo, izuzetno loš, zastareo, preobiman, deca su nam preopterećena gradivom koje nije prilagođeno njihovom uzrastu. Ima još uvek dosta ideološke obojenosti u tim udžbenicima i da ne nabrajam dalje. Uopšte, situacija u prosveti, svi znamo, bila je izuzetno teška prethodnih godina i prosvetni radnici su zaista skrenuti na marginu društva, njihove plate su bile strašne i došlo je do negativne selekcije u tom nastavnom kadru. Zbog tih malih plata, svega toga potpuno smo svesni.
Ono u čemu se mi razlikujemo sa Vladom Republike Srbije i to smo izneli na sednici Odbora za prosvetu, to je upravo kada je reč o tri saveta koje je predložila Vlada Republike Srbije, da se formiraju. Prvi i najvažniji od njih je prosvetni savet, koji je Vlada predložila. Mi u Demokratskoj stranci Srbije smatramo da je neophodno da postoji jedan takav savet, da on mora da ima ključnu ulogu u reformi, u sistemu obrazovanja i da on upravo zbog toga treba da se zove nacionalni prosvetni savet, da ne može da ga imenuje Vlada Republike Srbije, nego da mora da ga bira Narodna skupština. Jedan takav savet se brine zaista o najvišem nacionalnom interesu, o našoj deci, o našoj budućnosti, o budućnosti čitavih generacija i čitave naše zemlje.
Mislim da nema čoveka u ovoj skupštini, uopšte u društvu i u ovoj zemlji koji nije zainteresovan za to šta će učiti naša deca u školama, na koji će način učiti, kako će učiti. Mislim da upravo zbog toga Narodna skupština mora da bira jedan takav savet. Ne iz redova političara i nikako iz redova političara, nego isključivo iz redova stručnjaka na predlog Odbora za prosvetu, koji bi se obavezao da obavi razgovor upravo sa stručnjacima i sa ljudima od najvišeg ugleda i uz konsultacije sa Srpskom akademijom nauka, sa Srpskom pravoslavnom crkvom i uopšte najviše nacionalne institucije moraju u svemu tome da uzmu učešće.
U tom smislu, mi smo podneli jedan veći broj amandmana, koje ćemo kasnije obrazlagati i istovremeno naša osnovna primedba je da li je moguće krenuti u reformu ove školske godine. Mi mislimo da nije moguće i mislimo, ako se tek sada formiraju tela koja će biti nosioci reforme, treba im dati bar još godinu dana vremena da osmisle reformu, da osmisle planove i programe i da reforma startuje školske godine 2004/2005, a da u ovoj školskoj godini u jednom broju škola, pilot škola, se naprave ogledni programi, da vidimo na koji će način to funkcionisati, da se izabere dvadesetak škola gde će reforma startovati i da onda natenane pripremimo ono što svi željno očekuju.

 Za reč se javio narodni poslanik Bora Stanimirović, koji je takođe izdvojio mišljenje na sednici Odbora za prosvetu.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, izdvojio sam mišljenje iz više razloga, ali posebno je značajno pitanje transparentnosti. Vi koristite svaku priliku da uvek govorite kako transparentno nastupate, kako je javnost u radu zagarantovana. Mislim da je ovaj predlog zakona, ne prebrzo nego prilično tajno rađen, bez učešća javnosti. Kada kažem javnosti, mislim na institucije koje su itekako merodavne da daju mišljenje o jednom sistemskom zakonu, od koga zavisi budućnost naših generacija, od koga zavisi zemlja. To je razlog zbog čega se javljam, upravo da ukažem da smo mi, recimo, održali jedan prosvetni savet bez ikakvog materijala. Doduše, iz Ministarstva su nas informisali o nekim stavovima, ali je to bilo nedovoljno.
Prilikom razgovora sa ministrom prosvete, na njegov zahtev, u Ministarstvu, kao predstavnik poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije, imao sam prilike da razgovaram i da tek na tom sastanku dobijem jedan radni materijal, koji je, na neki način, predstavljao osnov ovog predloga zakona, ali je bilo kasno. Kasnije sam saznao da nijedan sindikat nije obavešten o ovome. Nije učestvovala osnovna škola, nije učestvovala srednja škola, nije učestvovao univerzitet, niti Akademija nauka, čuli smo malopre. Mislim da je teško izvršiti jednu ovakvu reformu, jednu ovakvu promenu, donositi jedan ovakav sistemski zakon bez šireg učešća javnosti, a naročito institucija koje su itekako zainteresovane. To su moje osnovne primedbe i ovo govorim ne zbog toga da bih kritikovao promene, nego upravo zbog toga što bi, ukoliko bi na neki način angažovali sve snage o kojima sam govorio, postigli taj konsenzus i imali mnogo više uspeha da ova reforma uspe, jer zakon, sam po sebi, nije garancija, čak i da je dobar, ukoliko nismo informisali javnost, ukoliko nismo animirali sve snage koje su važne i koje će ga, u krajnjem slučaju, sprovoditi. Mi ćemo ga, kao poslanici, možda usvojiti u ovoj parlamentu, ali je pitanje kako će se taj zakon kasnije realizovati.
Drugo, naročito se govori da je ranije bilo dosta centralizma u odnosu na Ministarstvo i škole, da su se odluke donosile u Ministarstvu, a škole su morale sve to da sprovode. Upravo je sada ovaj zakon klasičan primer centralizma i mislim da ima nešto više centralizma u ovom predlogu zakona nego u periodu tzv. državnog etatizma iz pedesetih godina, a to ću kasnije ilustrovati.
Bilo je sporno, naročito kada se radi o licenci. Licenca je dobro zamišljena. Ministar je malopre pomenuo da je 1992. godine ukinut prosvetni savet i to je tačno. To je bila greška. Kasnije je još ukinut i prosvetno-pedagoški zavod, a nije praktično nađena zamena za tu stručnu službu, koja je itekako bitna. Međutim, ovde se sada ide u jednu drugu krajnost. Formiraju se tri saveta koja nemaju maltene nikakvih kompetencija, nikakvih nadležnosti, sem što ih imenuje Vlada i mogu da predlažu Ministarstvu neke promene i neke stavove, što Ministarstvo može, ali i ne mora da prihvati. Prosvetni savet mora da bude telo koje će donositi odluke i koje će moći da važi za čitavo obrazovanje, bez učešća Ministarstva. Prema tome, ovde se upravo radi o tom centralizmu.
Drugo, kada se govori o tim savetima, mi smo čak formirali jedan savet, taj treći savet. Jedan savet je gde se razmatraju stručna pitanja, drugi načelna pitanja, a treći savet je savet za usaglašavanje stavova u obrazovanju, znači između ovih saveta.

Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena. Zahvaljujem.
Da li se narodni poslanik Vladimir Andrić, koji je takođe izdvojio mišljenje prijavljujnj za reč? (Ne.)
Prelazimo na raspravu predsednika odnosno predstavnika poslaničkih grupa. Prvi se za reč prijavio narodni poslanik Branislav Ivković, predsednik poslaničke grupe SNS, pošto su skoro promenili naziv. (Žagor.)

Dame i gospodo, tačno je rekla predsednica Skupštine, poslanička grupa Socijalističke narodne stranke, pošto je u prošli utorak na zahtev poslanika Demokratske stranke Srbije, Ustavni sud razmatrao poziciju poslanika, mi sada mirne duše možemo da se definišemo onakvim kakvi jesmo, a to je SNS.
Poštovani gospodine Kneževiću, pozdravljam vas kao ministra u Vladi Srbiji koj sigurno ima dosta posla, ali nažalost ne delim mišljenje sa mojim prethodnikom da je ovo najvažniji zakon koji se razmatra u Skupštini. Sigurno je dobronamerna izjava, jer se odnosi na formiranje jednog čovaka, ali po našem mišljenju najvažniji zakon je bio Zakon o radu, jer on definiše sistem i privredni sistem rada.
Mislim da vi, kao ministar, u oblasti jedne društvene nadgradnje i javnim službama koje faktički izdržava budžet Republike Srbije, sigurno imate problema i da mnogo više vremena treba da posvetite u Vladi Srbije kako da se pojača onaj privrednički deo, privredne aktivnosti, da bi vi uopšte imali sredstava u budžetu, a kao i Ministarstvo nauke, kao i sve ostale društvene delatnosti.
Što se tiče predloženog zakona nameće se pitanje o razlogu predlaganja zakona. Sigurno je da se ide u popravljanje onoga što ne valja. Postavlja se pitanje - kakav je do sada bio obrazovni sistem. Obrazovni sistem najbolje možete da cenite po rezultatima rada tog obrazovnog sistema. I vi i ja kao univerzitetski profesori jako dobro znamo kakav kvalitet studenata imamo, ali bar što se tiče Građevinskog fakulteta imamo i činjenicu da naši studenti, apsolutno, bilo gde u svetu, sa velikim uspehom prihvataju sve izazove i završavaju projekte koje rade.
Naime, stojimo na stanovištu da mi imamo dobar obrazovni sistem. Postavlja se veliko pitanje da li ga treba tako radikalno menjati, kako ste vi predložili u ovom zakonu. Ovaj obrazovni siste umeo je da iznedri pobednike na matematičkim i fizičkim olimpijadama, tj. olimpijadama iz fizike i matematike, informatike, čak i u vreme NATO agrasije kada su naši studenti bili drugi na svetu. To znači da je to bio jedan izuzetno kvalitetan sistem, približan ruskom sistemu koji je davao izuzetno talentovane i obrazovane đake, davao je mir porodicama - da su deca okupirana svojim školskim obavezama, da ne podležu pošastima kao što su droga, sekte itd. jer imaju dovoljno dnevnog i celodnevnog angažmana da se razvijaju kao ljudi i da se pripremaju za nove izazove.
Taj deo posla odgovara i programu SNS koja se zalaže za prava i jednake šanse svakog čoveka, posebno mladog čoveka u ukupnom razvoju, bez obzira na socijalno i edukovano poreklo porodice iz koje potiče.
Vrlo ozbiljno pitanje je da li uopšte treba i šta menjati u ... jesi li zadovoljan? (Komentar iz sale se nije čuo.) Vrlo ste šarmantni gospodine, veliki ste junak. U svakom slučaju postavlja se veliko pitanje - da li treba činiti ovako radikalne promene. Naš stav je da ne treba. Već se eksperimentisalo i probalo u ovoj zemlji sa desetogodišnjim osnovnim obrazovanjem i to je veliko pitanje - da li uopšte treba ovako radikalnu promenu učiniti, kako je vi predlažete.
Sigurno je da postoje stvari koje treba poboljšati. Svaki sistem koji postoji je dobar kada može da doživi određena poboljšanja, ali u ovoj meri u kojoj vi predlažete to sigurno nije opravdano i mi nećemo moći da glasamo za ovakav predlog zakona. Međutim, moram da ukažem, ukoliko skupštinska većina, koju Vlada Republike Srbije ovde ima, sa 128 poslanika, to izglasa postavlja se vrlo ozbiljno pitanje liceneciranja. U svetu postoje licence u oblasti građevinskih inženjera. Npr. Kraljevsko udruženja građevinskih inženjera ima svoje licence, ali to su nevladine, strukovne organizacije koje licenciranju pojedinca daju svoj renome i ugled i daju mu verifikaciju stručnosti i strukovne organizacije, ocenjuju stručnost jedanput u njegovoj karijeri i zadržavaju pravo pune kontrole i monitoringa njegovog rada, i poštovanja moralnog kodeksa udruženja kome pripada.
Činjenica da vi iz jedne takve mogućnosti da nevladine organizacije eventualno licenciraju strukovne organizacije mimo Vlade, licenciraju rad univerzitetskih profesora, srednjoškolskih nastavnika, nastavnika u osnovnoj školi, učitelja, vi idete u jednu drugu krajnost koja možda može da nametne i jednu političku konotaciju. Vi idete u tu krajnost da Vlada formira savet koji će se baviti licentiranjem i to svakih pet godina, koliko se sećam, pa se neminovno postavlja pitanje, vi znate da je usvojen Zakon o lustraciji, i vi možete podleći pod taj zakon jer ste predlagač zakona, da će Vlada neminovno, formirajući svoje stručne savete stavljati u stručni savet u tom momentu dominantnu većinu u Parlamentu iz političkih partija i da će sigurno politički uticaj na one ljude koji se licentiraju biti moguć i da će ljudi i te kako voditi računa ko sedi u tim savetima da licentira nekog, i što je najgore svakih pet godina.
Ono što mi nije bilo prijatno da čujem juče od prosvetnog nastavnika u Nišu je da se održavaju seminari koji se plaćaju 100 evra, čak da to organizuju i delovi Ministarstva (ministar iz klupe negira)... dobro je da nije tako, drago mi je, prihvatam odmah, ali neki seminari idu. Nije za licentiranje ali opet za neko usavršavanje u oblasti obrazovnog procesa.
Naš stav je i u tom smislu smo podneli amandmane da što se tiče licenciranja radnika u obrazovnom procesu, bez obzira da li je osnovna škola ili fakultet idete na oslanjanje strukovne organizacije, da strukovna organizacija, kao nevladina organizacija dobije pravo tog licenciranja i da strukovna organizacija kao nevladina organizacija faktički jednom licenciraju nekoga ko je već završio neku školu i imaju pravo kontrole rada i poštovanja moralnih i ostalih kodeksa toga ko je završio školu. To bi bilo jedno optimalno rešenje koje bi apsolutno svaku mogućnost o ugrožavanju ljudskih prava moglo da skloni i sa vas kao predlagača i sa Vlade Republike Srbije, jer se automatski postavlja podatak - taj koji ne dobije licencu nema prava da radi. Vi mu ukidate pravo na rad. To je osnovno ljudsko pravo, tako da se taj problem postavlja.
Znači, podržavajući sve ono što je rekao gospodin Vladimir Garčević koji je ovlašćen od strane poslaničke grupe SNS za ovu tačku u daljem radu upozoravamo na oblast licenciranja, sugerišemo da se to licenciranje svodi iz domena nadležnosti Vlade Republike Srbije i matičnog Ministarstva i predlažemo da se odmeri mogućnost prihvatanja činjenice da se zadrži u suštini dosadašnji obrazovni proces. Hvala lepo.

Za reč se javio narodni poslanik Borislav Pelević, ovlašćeni prestavnik poslaničke grupe Stranke srpskog jedinstva.

Uvažena gospođa predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, gospodin ministar je u uvodnom izlaganju rekao da se ceo ovaj zakon može sažeti u jednu jedinu reč a ta reč je profesionalizacija, pa je  zatim pojasnio da se pod tim podrazumeva i demokratizacija i depolitizacija školskog sistema, ako sam vas dobro razumeo. Međutim, moraću da vas odmah demantujem, u startu, jer šta znači depolitizacija ako Vlada Republike Srbije po članu 10. bira i obrazuje prosvetni savet za predškolsko, osnovno i srednje opšte i umetničko obrazovanje i vaspitanje.
To praktično znači dalju politizaciju i dalju centralizaciju, jer je očigledno da se sve želi imati u svojim rukama a naročito sistem obrazovanja i vaspitanja. Mislimo da bi bilo mnogo primerenije kad bi Prosvetni savet birala Skupština Republike Srbije na predlog Odbora za prosvetu, jer bi u protivnom moglo da se postavi pitanje - čemu Odbor za prosvetu služi u Skupštini Srbije i čemu ova Skupština služi.
Dakle, ne mogu da se složim sa ministrom da se radi o depolitizaciji. Šta znači demokratizacija? Demokratija je društveno uređenje, a ne pedagoška metoda. Te jake reči bi trebalo izbegavati kada se radi o prosveti. Ne vidim u ovom celom zakonu da ima bilo šta što mi liči na demokratizaciju sistema obrazovanja i vaspitanja. Naprotiv, ovo mi sve više liči na centralizaciju sistema obrazovanja i vaspitanja. Dakle, u početku se apsolutno ne mogu složiti sa uvaženim ministrom prosvete.
Opšte je poznato i činjenica jeste da program redefinisanja sistema obrazovanja u 19 zemalja centralne, istočne Evrope i Sovjetskog Saveza radi Institut za otvoreno društvo, čiji valsnik je Džordž Soroš, isti gospodin koji se prima na najvišem nivou u našoj zemlji i pritom insistira na nezavisnosti Kosova. Otvoreno se u tom programu kaže, a program se zove Step by step, Program for children and father. Znači, očigledno se radi o amerikanizaciji programa školstva u celoj istočnoj, centralnoj Evropi i Sovjetskom Savezu. Sovjetski Savez je platio ceh takvog sistema napustivši svoj, veoma cenjen u svetu, sistem obrazovanja i vaspitanja. Sovjetski Savez sada plaća debelu cenu amerikanizacije svog sistema.
Nemam ništa protiv da svaka zemlja na svoj način uređuje svoj sistem obrazovanja i vaspitanja. Ono što je dobro u američkom sistemu, jeste uska specijalizacija po određenim predmetima. Ono što je dobro u našem sistemu, jeste to što je naš sistem opšteobrazovani, tako da naši maturanti, naša deca predstavljaju možda najobrazovaniju decu nakon završetka tzv. male mature ili srednje škole, u svetu. Naravno, ono što nama nedostaje, to je ta uska specijalizacija koja bi dovela do obrazovanja mladih stručnjaka koji bi bili uspešni u svojim fahovima.
Mislim da bi to trebalo biti predmet reforme, a ne predmet reforme da bude samo to ne osam godina osnovno školstvo, nego devet godina plus tri godine. To je samo forma. Nije reforma školstva samo reformisati formu, nego je reforma školstva reformisati suštinu školstva, odnosno sistem obrazovanja i vaspitanja. To je onda prava reforma. Ovde smo došli do situacije u kojoj neće biti osam godina, nego će biti devet godina, čime oduzimamo našoj deci godinu bezbrižnog detinjstva. Ja to mogu da kažem, jer ja ima petoro dece, pa znam kako to izgleda. Mislim da nije dobro da se na ovakav način vrši reforma školstva.
Osim toga, ono što treba posebno reći, jeste da se ovde obrazuju tri saveta. Po meni, treći savet za usaglašavanje stavova u obrazovanju je apsolutno nepotreban. Sve se to može svesti u ova dva saveta, u prosvetnom savetu i u savetu za stručno obrazovanje.
Ono što je takođe loše, to je što je u ciljevima obrazovanja i vaspitanja pod tačkom 5) navedeno "razvijanje svesti o državnoj pripadnosti i negovanje tradicije i kulture". Ne znam zašto se stidimo da kažemo - razvijanje srpske tracije i kulture i tradicije i kulture nacionalnih manjina koji žive u Srbiji. Zašto izbegavamo reč srpski u svakom zakonu, kao da se toga treba stideti? Zašto se samo u jednoj rečenici pominje "obrazovno - vaspitni rad ostvaruje se na srpskom jeziku", ali po našem mišljenju bi trebalo da stoji - ćirilicom. Ovo je bila prilika da se sačuva ćirilica kao jedan od stubova naše duhovnosti, kao jedan od stubova svake nacije. Ovde nema ni "ć" od ćirilice. Slažem se da se ravnopravno tretiraju oba pisma, i ćirilica i latinica, ali kako smo počeli, ćirilica sve brže i brže izbacuje. Ako je budemo izbacivali i iz naših programa za osnovno i srednje obrazovanje, onda ćemo je totalno ugasiti, a time sečemo granu na kojoj stojimo, jedan od stubova naše nacije, srpske nacije, čega se ne treba stideti, već naprotiv, čime se trebamo ponositi.
Ne bih želeo da u novom programu obrazovanja heroji i idoli naše dece budu Hari Poter, a već imamo udžbenik - čitanku za peti razred, u kome se citira jedna anegdeta o Hari Poteru, tom velikom srpskom junaku. Bojim se da će polako da se izbacuje i ciklus junačkih narodnih pesama o Kosovskom boju i sve ono što je krasilo našu istoriju i našu traciju, a da će njihova mesta zauzimati takvi Hari Poteri, koji su trenutno moderni u svetu i koji su predmet naših čitanki, naša deca o tome uče. Mislim da to nije dobro i ako tako budemo reformisali školstvo, onda nećemo daleko stići. Ponavljam, seći ćemo granu na kojoj sedimo, a to je naša nacija i stubovi te nacije.
U članu 4. se kaže: "Osnovno obrazovanje obavezno je besplatno". Zašto ne stoji da je obavezno besplatno i srednje obrazovanje? Da li to znači da će samo deca bogatih roditelja moći da uče srednju školu? Da li se zbog toga uvodi ponovo na mala vrata mala matura koja je izbačena još šezdesetih godina, kao totalno nepotrebna? Time se degradira rad i nastavnog osoblja i roditelja i samih đaka, ukoliko se uvodi ta mala matura ponovo, nakon devet godina učenja osnovne škole.
Zašto se pravi diskriminacija roditelja, diskriminacija naše dece? Zašto ne postoje, a postoje, postojaće i treba da postoje i privatne škole, ali one škole čiji je osnivač Republika, pokrajina, lokalna samoupravna zajednica? Zašto se u tim školama mora plaćati srednje obrazovanje? To nije dobro, jer veliki broj roditelja ne može svojoj deci da priušti studiranje na višim školama i fakultetima. Ako ih budemo stavili u situaciju da moraju plaćati svojoj deci i srednje obrazovanje, to onda znači pravu diskriminaciju po finansijskom osnovu. Niko me ne može ubediti da nije tako. Dakle, zalažemo se za besplatno osnovno i srednje obrazovanje, samo u onim institucijama, ustanova čiji je osnivač Republika, pokrajina ili lokalna samouprava.
Ono što treba prigovori ovom zakonu, jeste dosta toga, ali hoću da kažem da u članu 39: "Ministarstvo ima pravo da zabrani rad školi zbog obustave rada, odnosno zbog štrajka". Time se ukida ustavno pravo prosvetnih radnika na štrajk, naravno, predviđenog po zakonu. Dakle, mi smo kao SSJ uložili amandman, nadam se da će biti prihvaćen od strane Vlade, gde smo tražili da se ne može tek tako zabraniti rad, nego da se prethodno uvesti prethodne mere, pa tek onda zabraniti rad onoj ustanovi koja je započela štrajk, odnosno obustavu rada. To je direktno kršenje ustavnog prava građana Srbije.
U članu 87. predviđeno je da osnovno obrazovanje traje devet, a srednje tri godine. O tome sam već govorio. Mislim da se ništa time neće postići. Nije u tome reforma, nije reforma, da ponovim, u reformi forme, nego je reforma u reformi suštine programa, a ne samo u reformi forme.
(Predsedavajuća: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena. Da li želite da koristite narednih 10 minuta?)
Da, želim da koristim.
Član 41. predviđa da "osnovnu školu može da osnuje i strano lice". To je velika opasnost koja se krije iza ovog člana. Ne sumnjam ja u dobre namere onih koji su pisali ovo, ali to će dati mogućnost, recimo, nekom Albancu iz Preševa, Bujanovca, Medveđe da osnuje školu i da u njoj deca uče po programu iz Albanije. Setimo se primera Kosova i Metohije, setimo se primera Prištine, gde su studenti i đaci učili po udžbenicima iz Italije. To je velika opasnost. Mislim da to ne treba da stoji.
Isto tako, u članu 42. se kaže da "druga organizacija može da osnuje ustanove predškolskog vaspitanja". Molim vas, upravo program Džordža Soroša ide na predškoslko vaspitanje. Zato se zove Step by step (korak po korak). Zato treba biti tu vrlo obazriv, jer ćemo doći u situaciju da mnoge nevladine organizacije ili, još gore ili najgore od svega, verske sekte, kao registrovane organizacije, mogu da osnuju predškolske ustanove i da u njima vaspitavaju našu decu. To nije dobro i taj član treba brisati.
Ponovo se uvodi mala matura, što je ukinuto, i što nije dobro, čime se diskvalifikuje rad svih onih koji su radili za tih devet godina, i profesora i đaka.
U članu 102. predviđeno je da učenik može imati sve jedinice, iz sivh predmeta na kraju godine, i da može da polaže popravni ispit iz svih predmeta. Hajde da razmišljamo logično. Ako taj učenik nije mogao za celu godinu da dobije prelazinu ocenu iz toliko predmeta, kako će on u junskom ili u avgustovskom roku popraviti sve te predmeta, i to bez profesora, bez nastave, bez ičega. Dakle, običan nonsens koji treba izbaciti. Treba vratiti ograničenje. Tri ispita ili četiri ispita dete može da polaže na popravnom ispitu, a ako ima više od toga onda ponavlja godinu. Nemoguće je za mesec, dva naučiti ono što nije naučio tokom cele godine, pod patronatom svojih nastavnika. To je nešto što nije dobro, i nešto što će se kroz praksu i te kako loše odraziti na naš sistem školstva i obrazovanja.
Na kraju, ja zaista želim da se naš sistem obrazovanja i vaspitanja reformiše tako da bude i dalje sveobuhvatan, i dalje opšte obrazovan, i dalje na ponos svih nas, ali isto tako da ta reforma obuhvati i užu specijalizaciju naše dece. Tu treba tražiti kompromis, između nekoliko sistema obrazovnih, i tu bi trebala biti prava reforma školstva, odnosno sistema obrazovanja i vaspitanja, a ne samo u pomeranju broja godina, licenciranju profesora itd. Iz svih tih razloga, i zbog realne opasnosti koja nam predstoji, našoj deci i nama, od usvajanja ovog zakona, Stranka srpskog jedinstva neće glasati za ovaj predlog zakona, jer nas uvlači u nešto što se zove program instituta za otvoreno društvo Džordža Soroša. Zahvaljujem na pažnji.

Reč ima narodna poslanica Nataša Milojević, poslanička grupa Socijaldemokratske partije, zatim narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, pa narodni poslanik Nenad Lemaić.

Zahvaljujem. Poštovano predsedništvo, drage kolege, narodni poslanici, poslanička grupa Socijaldemokratske partije je podnela 12 amandmana na osnovni tekst, odnosno Predlog zakona o obrazovanju i vaspitanju iz nekoliko razloga. Odnosno, iz tri grupe razloga. Naime, saglasni sa onim što se čita iz teksta zakona, a to je da se predviđa ozbiljna, i po našem mišljenju suštinska reforma školstva, odnosno obrazovanja i vaspitanja, imamo problem sa osnovnim konceptom tretmana zaposlenih u ovom sektoru.
Predlažemo da se taj koncept u nekoliko izmeni, a u prilog činjenici da zaposleni u obrazovanju i vaspitanju imaju svoje pravo na sindikalno organizovanje, sindikalno delovalje, i samim tim primenu onih odrednica prethodnih zakona, pre svega Zakona o radu, koje predviđaju uvođenje kolektivnog odnosno postojanje i potpisivanje koletivnog ugovora kojim se uređuje svet rada odnosno sfera zarada i ostalih materijalnih primanja zaposlenih i u ovoj oblasti.
Da pojasnim. Procenjujući zakon i Predlog zakona uvereni smo da je namera Ministarstva, samim tim i Vlade Republike Srbije da u ovu oblast uvede, odnosno da u ovoj oblasti napravi korenit reforme. One koje će raskinuti sa, po mom mišljenju, jednim i te kako prevaziđenim oblikom učenja ili metodologijom učenja koja podrazumeva konstantnu repeticiju onoga što je učenik čuo od nastavnika, ili pročitao u udžbeniku, podrazumeva drugu metodologiju koja po našoj proceni favorizuju rad u školi, odnosno u obrazovnoj i vaspitnoj ustanovi, temeljen rad koji traži maksimalni angažman i nastavnika i učenika.
Taj temeljan rad trebalo bi da proizvede prevazilaženje do sada prisutne favorizacije osrednosti u svemu, i trbalo bi po našem mišljenju da favorizuje talente i one koji u pojedinim nastavnim oblastima i školskim oblastima pokazuju izuzetne rezultate. Čitamo sve to iz ovog predloga zakona. Ono što takođe čitamo jeste da se od svih u obrazovanju i vaspitanju svih zaposlenih i svih angažovanih u ovoj oblasti traži veliki stepen odgovornosti za posao koji rade.
Različitim organima i institucijama koje se uvode, kao što je institucija licence, kao što je postojanje prosvetnog inspektora, kao što je uvođenje tri saveta o kojima je već bilo reči, smatramo da se odgovornost traži za sve učesnike u sferi obrazovanja i vaspitanja.
Treći segment koji prepoznajemo kao pozitivan jeste konačno da se i zakonom predviđa uvažavanje mišljenja učenika ili učeničkog stava kroz uvođenje statusa predstavnika đačkog ili učeničkog parlamenta u učešće njihovo, odnosno prisustvo u radu organa upravljanja, kao što je školski odbor, odnosno upravni odbor koji se u ovom slučaju zove školski. Ono što je takođe dobro jeste da se predviđa ili favorizuje stalna kontrola stručnosti nastavno i vaspitnog kadra. Ta stalna kontrola na svakih pet godina obnavljanjem licence itd. je nešto što je već prisutno u drugim oblastima, ako se ne varam u oblasti zdravstva i zdravstvene zaštite, i što je bilo prihvaćeno i od ljudi koji jesu zaposleni u toj oblasti i onih takođe koji su takve propise doneli.
Sve ovo govori da je zakon, ne samo zato što je obiman po broju članova, već i po činjenici i po sadržaju kojim se bavi, govori da je to jedan ozbiljan predlog zakona. Po našem mišljenju, mišljenju Socijaldemokratske partije i poslaničke grupe iste, on će do kraja biti ozbiljan ukoliko bude tretirao tretman rada i zaposlenih i njihovo pravo na pregovaranje o visini zarada, odnosno plata i ostalih materijalnih nadoknada, koje su uređene pre svega članovima Zakona o radu, i koji su na sasvim drugi način uređeni članovima, odnosno celim Zakonom o radu državnim organima.
Kada budemo raspravljali o amandmanima, ja ću u detalje govoriti o ovome, da sada načelnu raspravu ne opterećujemo ovom vrstom detalja, ali smatram da postoje bar tri grupe razloga zašto ovakav pristup treba još jednom razmotriti.
Prva grupa tiče se, ne samo ustavnog prava na sindikalno organizovanje, nego tiče se činjenice da sindikalno organizovanje, pa čak i članom Zakona o radu, ako se ne varam to je član 130. predviđa se da se sindikati osnivaju radi zaštite prava i unapređivanja profesionalnih i ekonomskih interesa njegovih članova. Reč je i o jednom i o drugom, kada je reč o Zakonu o obrazovanju i vaspitanju.
Drugo, ukoliko se prihvate naši predlozi koji se odnose na prmenu kolektivnog ugovora, odnosno potpisivanje kolektivnog ugovora, a ministar Knežević je rekao da su već u procesu pregovaranja sa zaposlenima u prosveti. Jednostavno, o potpisivanju kolektivnih ugovora. Ukoliko se uvaže naše primedbe koje se na to odnose, mislimo da će se postići jedna vrsta, ne mogu reći opšteg konsenzusa, jer je to veoma opasno, ali konsenzus bar u ovoj oblasti. Da podsetim skoro četvrtina ukupnog broja zaposlenih u Srbiji su zaposelni u sferi obrazovanja i vaspitanja. Ne možemo zaboraviti na četvrtinu radno sposobnog i radno aktivnog stanovništva, a da ne uvažimo njihovu potrebu realnu, njihovo pravo realno i Ustavom predviđeno, i njihov suštinski intimni, ekonomski razlog da o svojim zaradama i ostalim materijalnim nadoknadama pregovaraju sa poslodavcem.
To što je poslodavac država, mislim da samo unapređuje opšti stav, ne samo Vlade Srbije, već i svih onih koji učestvuju u reformama sistema, a to je da reforme moraju biti korenite, suštinske, ali da period tranzicije mora da krasi nešto što smo zvali, i još uvek zovemo socijalnim dijalogom, odnosno dijalogom između ključnih, društvenih grupa koje su u ovom slučaju i sindikati, odnosno zaposleni u ovoj oblasti.
Ukoliko hoćemo, a sigurna sam da hoćemo, da izbegnemo bilo kakvo širenje ili postojanje konflikta i odlaganje početka školske godine 2003, 2004. godine u redovnom vremenu, odnosno na vreme, ukoliko hoćemo da izbegnemo mogućnost osim što će biti primedbe od strane zaposlenih na ovako korenite promene i ovako suštinski pokazane inovacije koje će morati da se poštuju, ukoliko hoćemo da izbegnemo i novi paket primedbi koji se odnosi na osnovno, sindikalno pravo, hajde da još jednom razmislimo o postojanju kolektivnih ugovora i promeni principa, da princip ne bude Zakon o radu u državnim organima, nego da princip crpimo iz osnovnog teksta Zakona o radu.
Samo još dve reči o uvođenju licenci i o činjenici, o tome ću opet o detaljima kada budemo o tim članovima zakona govorili, o činjenici da licenca ne bi trebalo da bude nikakav razlog za strah. S obzirom da je u tom članu u tri stava jasno objašnjeno šta ako i šta u slučaju primene zakona u roku od osam dana od dana njegovog donošenja, kako će se to odraziti i kako će se manifestovati na već veliki broj zaposlenih u obrazovanju i vaspitanju. To je više nego pozitivna stvar. Činjenica da produženje i uslovi za produženje i obnavljanje licence trebaju da budu pojašnjeni i izdavanje licence takođe treba da bude pojašnjeno, kako bi se bilo koja sumnja, makar i najmanja, otklonila sa tog glagola izdati ili izdavati licencu, da se ne bi pomislilo da će još jedan mehanizam državne kontrole biti uveden u proces izdavanja licence. Molim da u tom slučaju Vlada kao predlagač, nadležno Ministarstvo odreaguje i otkloni svaku moguću sumnju sa ovog rešenja ili sistema licence. Ukoliko, to moram da kažem i imam takvu obavezu amandmani Socijaldemokratske partije, poslaničke grupe SDP-a ne budu prihvaćeni mi nećemo moći da podržimo zakon. Zahvaljujem.