Sada ću da vam kažem ono što mislim. Moram da kažem da sam se u nedostatku vremena konsultovao sa nekoliko svojih kolega i da imam velike rezerve u odnosu na ovaj predlog zakona. Pokušaću to najkonkretnije da formulišem u dva dela. Jedno je što su opšte primedbe, i drugo je ono što se po prirodi stvari, s obzirom na stranku čiji sam predsednik a i na manjinu kojoj pripadamo , odnosi na pripadnike nacionalnih manjina, pa ćete mi dozvoliti da kažem ono što mislim da, generalno o nekim mojim mišljenjima i mišljenjima mojih kolega, nije dobro, a nešto iz aspekta manjina nije dobro.
Ja mislim da je ovim zakonom izvršena nepotrebna fragmentacija školskog sistema, fragmentacija koja može da se pravda na razne načine, ima i argumenata za i protiv, ali nije opravdana. Fragmentacija se ogleda u ovome: 3 + 3 + 3 + 2 + 3 + 4. Ono kako ja shvatam školski sistem jeste i ono o čemu smo mi, ja mislim u Srednjoj Evropi, bili poznati jeste dobro opšte obrazovanje sa usmerenjima u kasnijim godinama.
To znači ovo. Kažu mi kolege koje malo bolje poznaju američki sistem, da njihov sistem školstva nije dobar i zato prave koledže. A mi imamo dobar sistem školstva u osnovi, koji sa malo opštih znanja, sa malo pravog usmerenja od nekoliko godina postiže bolju kvalifikaciju i bolje rezultate od tog sistema.
Zašto da rušimo ono što je dobro? Znači, mi smo po svemu, ja mislim, trebali da izvršimo reformu pre svega sadržaja, a ne forme. Ako su nastavni planovi i programi preopterećeni, menjajmo nastavne planove i programe. Učinimo da to bude primerenije, da se svodi na to da se što manje memorišu zadaci, a da se deca usmeravaju na rešavanje problema. Ja se sa tim slažem, ali ovaj sistem školstva, znači sa osnovnom školom od osam razreda i sa nekom srednjom školom od četiri razreda, to je nešto što se u svih ovih 50 godina u našem sistemu pokazalo kao najprimerenije za nas. Sa mnogo specijalističkih struka mala država, sa malim brojem stanovnika, ne može dati dobre rezultate. Doći ćemo u situaciju kao kada smo imali za vreme Šuvara da je jedan pripremao gornji deo cipele, drugi je pripremao donji deo cipele, treći je pripremao petu, a niko nije znao cipelu da napravi.
Znači, ono što ja mislim jeste da smo čak i ove trogodišnje škole mogli produžiti na četvorogodišnje škole da bi se postiglo što više prakse. To bi bio neki put i neka logika kako smo mogli da reformišemo ovo čemu sada težimo.
Drugo, što je za mene velika rezerva, nema potrebnog društvenog konsenzusa za promene u oblasti školstva. Sva društva u tranziciji moraju da postignu neku kvalifikovanu većinu društvenog konsenzusa oko toga da je nešto potrebno menjati u nekoj oblasti. Mi po sili Boga možemo ovde izglasati taj zakon, ali će doći opet neka druga konstalacija vlasti, neki drugi odnos političkih snaga, koji će to da promeni. Društva u tranziciji bi oko osnovnih strateških stvari morala da nađu, bez obzira na stranačka opredeljenja, najmanji zajednički sadržalac. Mi se ovde sporimo i tog najmanjeg zajedničkog sadržaoca među nama nema. Ja po sili Boga onda ne bih rušio i reformisao ono što možda ne mora da se reformiše.
Drugo, mislim da je ovako kako je ovde predviđeno nepotreban
završni ispit u osnovnoj školi. Zato što će kriterijumi završnog ispita o uspešnosti od škole do škole, od sredine do sredine, u zavisnosti od kvaliteta nastavnika, biti različiti. Mnogo je bolje napraviti ovo što imamo sada, prijemni ispit jednak za sve. Mislim da ga jednostavno ne treba uvoditi, da je bolje da polažu prijemni ispit.
Sledeća stvar oko zemljišta i oko zgrada, kaže se da je to državna svojina. To nije tako jednostavno, jer te zgrade nam je uzeo onaj zakon od pre 10 godina, da je sve u vlasništvu Republike, ali mi smo u mom selu školu gradili mesnim samodoprinosom i ja sam tamo vlasnik jednog sedamhiljaditog dela te škole. To će sada opet da bude državno vlasništvo. To nije u redu zbog toga što su školske zgrade nekada nacionalizovane, konfiskovane, pripadaju verskim zajednicama itd. To ne može da bude državno vlasništvo. Može da bude ono za šta je država dala pare. Po onom sistemu pre toga iz samodoprinosa država nije dala. Može pravno da se objašnjava i to ne sporim, ali za moju školu u mom selu država nije dala ni dinara i kako to sada da bude državna škola. Ja jednostavno to ne mogu da prihvatim.
Drugo, ono što je najveći nedostatak ovoga jeste da fali čitav niz zakona koji bi preciznije odredili šta se dalje događa sa sistemom školovanja. Mi imamo sada ram za sliku, a ne znamo kako slika izgleda. Ja bih voleo da znam kako slika izgleda, da li je više plava, zelena, crvena ili neka druga boja. Voleo bih da u ovom setu, kada donosimo ovaj okvirni zakon, a ne bih rekao ni da je temeljni, ni da je krovni, da nema hiljadu formulacija. To će se rešiti nekim specijalnim zakonom, jer ja onda zaista ne znam za šta glasam. Glasam za mačku u džaku, jer ne znam kako će, recimo, izgledati zakon o pravima obrazovanja nacionalnih manjina. Zaista ne znam kako će to izgledati.
Sa druge strane, mislim da bi još jednu stvar, a na to nas teraju Vlada i međunarodne konvencije, bilo dobro rešiti, a to je bar u naznakama problem udžbenika i naročito problem udžbenika iz matične države. Neko je govorio o tome da udžbenici nisu dobri, mislim gospođa Pop-Lazić. Da gospođa Pop-Lazić, nisu dobri iz aspekta onoga što je srpski nacionalni identitet, ali zamislite kada Mađari uče iz udžbenika u kojima se kaže otprilike - mi smo sloveni i došli smo u šestom veku na Balkan.
(Milorad Mirčić: Nego kada?)
Nismo sloveni, Mirčiću, u tome je problem.
Prema tome, to je suština problema. Mislim da bi se moralo reći da se za pripadnike nacionalnih manjina pišu udžbenici na njihovom jeziku. To je nešto drugo od udžbenika koji se prevode. To je zaista nešto što je vrlo važno.
Zaista ne mogu da se složim sa ovim što piše u članu 7. stav 2. da se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na srpskom jeziku, a onda se kaže da se za pripadnike nacionalnih manjina obrazovno-vaspitni rad ostvaruje i na maternjem jeziku, u skladu sa posebnim zakonom. Suprotno je potpuno Zakonu o pravima nacionalnih manjina, gde nema onoga "i", nego se garantuje, to je norma, pravo obrazovanja na maternjem jeziku, a izuzetno može i na srpskom jeziku. Ja, naravno, ne sporim ovde pravo i potrebu, a to piše u međunarodnim konvencijama, da Mađari i pripadnici drugih manjina kvalitetno, dobro i efikasno nauče srpski, ali se mora garantovati njima pravo školovanja na maternjem jeziku, a u izuzetnim slučajevima, zakon može da propiše koji su izuzetni slučajevi, kada ne može to pravo da se ostvari, da se konzumira u potpunosti, onda nastava može da se odvija na nekom drugom jeziku. Ako ostane ovakva formulacija, onda direktori škola se neće truditi da obezbede za pripadnike, neće imati zakonsku obavezu da obezbede nastavu na maternjem jeziku za pripadnike manjina i molio bih vas da prihvatite taj amandman, nego će se ići linijom najmanjeg otpora i nastava će se odvijati na nekom drugom jeziku. Ne daj Bože, za pripadnike Mađara u Kovačici može i na slovačkom, pošto je takva sredina.
Mislim da je to rešenje izuzetno dobro i mislim da bismo trebali onako kako sam ja formulisao, da se obezbeđuje nastava na maternjem jeziku, a izuzetno može i na srpskom, a pravilo je da se nastava izvodi na srpskom jeziku za sve i to je valjda logično, da će ti đaci učiti i srpski u osnovnoj školi.
Samo da podsetim ovde, ako sam vas ubedio, na još neke međunarodne konvencije i međunarodne dokumente. Recimo, međunarodna Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine, član 4. tačka 3. kaže "imaju pravo na nastavu na maternjem jeziku". Zatim, KEBS iz Ženeve u poglavlju 4, ne znam koja je alineja, ali se kaže da imaju pravo obrazovanja na maternjem jeziku ili Savet Evrope, preporuka 1201, član 8. stav 1 - svako lice koje pripada nacionalnoj manjini ima pravo da se obrazuje na svom maternjem jeziku u odgovarajućem broju škola. Sada smo došli do još jednog problema, koji bi zakonom, takođe, trebalo formulisati, a to je da broj učenika koji se upisuje u srednju školu na jezicima manjina, znači raspoloživih kapaciteta, mora da bude približan onom broju koliko tih učenika završi osnovnu školu na maternjem jeziku. Sada imate slučaj da se oni koji na srpskom završe osnovnu školu, 98% se upisuje dalje na svom maternjem jeziku, a u slučaju mađarske manjine to je svega oko 50%.
Naravno, onda bi u zakonu morali dalje da kažemo i to da taj konkurs mora da bude takav da on zaista privuče one koji žele da se upišu na maternjem jeziku a ne da se raspisuje konkurs za neke struke koje su neatraktivne i neprivlačne i u sredinama gde to ne može da se ostvari. Na primer, Dača Marković je radio tako što je otvorio dva odeljenja gimnazije na mađarskom u Kovinu. Pa, to ne mogu Mađari u Kovinu da ispune, i onda on kaže - evo ovim Mađarima smo dali ovoliko i ovolik procenata, toliko i toliko mesta, a oni Bože neće da idu uškolu na mađarskom.
Prema tome, škole, raspisivanje konkursa sa privlačnim strukama treba da bude tamo gde za to ima materijala a ne u sredinama gde jednostavno to ne može da se ostvari.
Podneo sam i čitav niz drugih amandmana, naročito oko udžbenika iz matične države, jer to ništa nije sporno. Nas čeka spiritualizacija granica. Sutra ćemo biti manje - više svi u ... dobro, dobro, strane države (obraća se ministru čiji se komentar nije čuo). Pa, dobro, ali vidite ovako, ako mogu u Mađarskoj, ja sada znam da ima jedno šest učiteljica koje predaju kao jugoslovenske ili hajde da kažemo srbo-crnogorske državljanke u mađarskim školama, zašto za nedostajuće predmete iz Mađarske, po odobrenju Ministarstva ne bi mogao da dođe odgovarajući kvalifikovan kadar.
Prema tome, to je sve logično i moguće je potpuno urediti i to molim vas to je sve logično i moguće i potpuno je moguće urediti. I to molim vs ne za strane škole nego i za one i možda može da se postigne čak i finansijska pomoć od strane matične države. Prema tome, zakon bi bar u natuknicama morao, iako ja znam da ćete vi reći da će se to rešiti posebnim zakonom, ali on bi morao da kaže ove stvari - ono što pripadnici manjine generalno mogu očekivati kao svoje pravo.
Naravno, ne mislim da oni imaju više prava od pripadnika drugih južnih slovana ali moraju na neki način da budu, hajde da kažemo zaštićeni, da kažemo čak i pozitivno diskriminisani ali njihova perspektiva u ovom procesu mora da bude jasna i mora da bude garantovana. Ako ta fragmentacija zahvati i pripadnike nacionalnih manjina na ovaj način kako je to ovde predviđeno bojim se da će rezultati biti loši. Zato bih vas zaista uputio na to i to nije sada pitanje sujete, da je čitavo Ministarstvo za pitanja nacionalnih manjina, da je čitav Savet Evrope, da je ne znam ko, pa nije video da ovo smeta, pa eto Pal Šandor se setio, pametan pa vidi da to i smeta, nego vas prosto upućujem na to da je to tako jedino logično. Hvala.