Reč ima narodni poslanik Branko Ružić, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, a zatim narodni poslanik Dragan Šormaz, poslanička grupa Demokratske stranke Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ono što je vrlo indikativno, to je da su ova tri predloga zakona stavljena praktično u status objedinjene rasprave, mada praktično nemaju neku korelaciju, ali to je predlog onoga ko je to predlagao ili želja predlagača da što pre završi, u jednom limitiranom vremenu, raspravu o ovim zakonima.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, mi znamo da je 11. aprila donet ovaj zakon, da su praktično tim zakonom legalizovani postupci koji su se vršili nakon odluke v.d. predsednika Republike Srbije o uvođenju vanrednog stanja. Tada smo, kao poslanici Socijalističke partije Srbije, ukazivali da ovakve odredbe, o produžavanju pritvora jednostavno vode kršenju ljudskih prava i nisu upodobljene sa međunarodnim konvencijama.
Ovaj predlog zakona vodi upodobljavanju sa tim konvencijama, ali mi smo očekivali od resornog ministra da nam ukaže na rezultate primene ovih spornih odredbi s obzirom da znamo da smo medijski bili bombardovani informacijama o hapšenju više od 10.000 članova nekih mafijaških klanova. Takođe, verovatno su svi roditelji u Srbiji zainteresovani zašto je mreža dilovanja droge u Srbiji stavljena na noge, ako se borba sa organizovanim kriminalom uspešno završila.
Jedan od razloga da se ovakav predlog zakona nađe danas na dnevnom redu je i Odluka Ustavnog suda, i to je naravno resorni ministar mogao da kaže u svom obraćanju, barem danas, s obzirom da juče nije želeo da udostoji poslanike svojim izlaganjem.
Naravno, u praksi se, bez obzira da li je ovo u skladu sa međunarodnim konvencijama, i dalje krše ljudska prava. Ono što smo želeli da čujemo, kao socijalisti, to je obrazloženje iz kog razloga je, bez ikakvog osnova, potpredsednik SPS-a Milorad Vučelić bio u pritvoru, zašto se i dan-danas članovi Izvršnog odbora SPS-a drže u pritvoru, Aleksandar Vulin i Vesna Gojković, međutim, ministar verovatno o tome ne želi da govori.
Što se tiče Predloga zakona o dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije, jednostavno, u Krivičnom zakonu je već predviđena mogućnost da pravosudni organi mogu doneti odluke čiji je sadržaj identičan predloženim izmenama i dopunama, tako da je ovaj zakon izmišljanje tople vode i ništa novo neće doneti, što nije regulisano već postojećim Krivičnim zakonom.
Što se tiče trećeg predloga zakona koji se razmatra u objedinjenoj raspravi, SPS smatra da zaista ova problematika mora biti rešena zakonom, ali je čudno da ovaj zakon koji je ušao u proceduru 22. marta prošle godine nije došao na dnevni red Skupštine; da je došao, verovatno bi mnogo više incidenata bilo predupređeno. Naravno, ne primenom ovakvog zakona, obzirom da ovaj zakon ima neke odredbe koje nisu sprovodive, a navešću samo neke.
U članu 2. se pominje da je interval od jednog časa pre početka i interval od jednog časa posle kraja sportske priredbe dovoljan za efikasno organizovanje obezbeđenja sportske priredbe; jednostavno, to nije moguće učiniti u praksi, ako znamo da su za mnoge npr. fudbalske utakmice Kupa šampiona koje su se održavale u Beogradu i kapije stadiona bile otvarane tri sata pre početka utakmice; onda imamo jedan vremenski vakuum u kome ne znamo ko je odgovoran za neka eventualna dešavanja na tim sportskim priredbama.
Takođe, ministar koji je ovde delegiran i u ime ministra unutrašnjih poslova prezentuje ovaj zakon, a vrlo ga je skromno obrazložio, pozvao se na Evropsku konvenciju o nasilju i nedoličnom ponašanju gledalaca na sportskim priredbama, koju je naša zemlja ratifikovala još 1990. godine. Međutim, ovim zakonom nije jasno precizirano da organizator sportske priredbe treba, u saradnji sa resornim Ministarstvom unutrašnjih poslova, da preduzme sve mere kojima se predupređuje i onemogućava izbijanje nasilja i nedoličnog ponašanja gledalaca. Verovatno je intencija kod donošenja ovog zakona da se samo puni budžet od strane organizatora sportske priredbe na račun MUP-a, što nije rešenje problema.
Jedna od odredbi koja je nesprovodiva, to je da navijačke grupe organizuju svoje redarske službe. Obzirom da znamo da svaki tim ili fudbalski klub, na primer, ima više navijačkih grupa, kako je moguće da se dogovore da organizuju obezbeđenje nekog sportskog takmičenja? Naravno, socijalisti uvažavaju potrebu da se jedan ovakav zakon, koji će rešiti ovu problematiku, donese, pa smo, shodno tome, i u želji da popravimo ovaj predlog zakona, predložili niz amandmana. Naravno, u zavisnosti od toga kako će se predlagač poneti prema našim amandmanima, mi ćemo i odlučiti o glasanju za ili protiv ovog zakona. Hvala.

 Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz, poslanička grupa DSS, a zatim narodni poslanik Dragan Čolić, poslanička grupa SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću, u ovoj nelogično objedinjenoj raspravi o tri tačke dnevnog reda, koje nemaju mnogo veze jedna sa drugom, samo o Predlogu zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Kako ne bismo ispali mi iz DSS, kako nas predstavljaju stalno kao neke zloće koje stalno nešto rade protiv Vlade Republike Srbije, prave neke afere i ne znam ni ja šta smišljaju, a jadna Vlada je mnogo dobra i radi za dobrobit ovog naroda i države, ali eto, kako to ne može narod da shvati, sada ću vas iznenaditi, pa ću reći da mi kao DSS prihvatamo i podržavamo ovaj predlog zakona koji je dala Vlada Republike Srbije.
Nažalost, opet moramo da konstatujemo da nešto nije bilo u redu i u vezi sa ovim zakonom. Naime, ovaj zakon je ušao u skupštinsku proceduru 21. marta 2002. godine i evo, čekali smo ga do sada, godinu i po dana maltene da uđe u proceduru. Za to može da bude odgovorna samo predsednica Narodne skupštine, gospođa Nataša Mićić. Godinu i po dana mi ovo čekamo i godinu i po dana nije ušlo u proceduru, a za godinu i po dana smo imali svašta po našim stadionima i sportskim halama, godinu i po dana smo izgubili zbog jednog nesavesnog rada u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Sve se to nastavilo i današnjim danom. Malopre sam morao da branim naše amandmane na Odboru za bezbednost, koji je zakazan u 11,00 časova, a nastavak sednice u 10,00 časova, a počela je rasprava o ovom zakonu. Sada moramo gospodin Tomašević i ja, koji smo potpisnici amandmana, da trčimo između sale gde se održava Odbor za bezbednost i ove sale, kako bismo branili naše amandmane na Odboru za bezbednost. Ne znamo ni kako, uostalom, da govorimo o ovom zakonu sada, pošto se ispostavilo da nam Vlada prihvata amandmane gore, na Odboru za bezbednost i sad bi trebalo da imamo ovde neku koncepciju i da govorimo o zakonu, a ne znamo kako će se završiti rasprava na samom Odboru.
To samo govori o situaciji u kojoj se mi kao parlament nalazimo, a mene sa te strane, kao narodnog poslanika, savest ne grize, jer nisam glasao za gospođu Natašu Mićić da bude predsednik Skupštine. Vi koji ste glasali trebalo bi da razmislite da li ovako i na ovaj način može Skupština da bude organizovana i na ovaj način da se radi. Mislim da ne može. Sa te strane, savest mi je potpuno čista.
Ovaj zakon je i te kako potreban našoj zemlji, iz prostog razloga što je zaista povećan broj incidenata na sportskim priredbama u Srbiji i Crnoj Gori. Nekada su oni bili, može se reći, viđeni samo na fudbalskim utakmicama. Međutim, poslednjih nekoliko godina incidenti nam se dešavaju i na drugim sportskim priredbama i u sportskim halama, prilikom košarkaških ili rukometnih utakmica, a sve više se dešavaju i na onim utakmicama koje nisu tzv. (izraz koji se koristi u sportskom svetu) utakmice povećanog rizika, nego obične utakmice lokalnog karaktera u opštinskim ili regionalnim ligama. To govori mnogo više o stanju u društvu, nego što govori o stanju u sportu. Očigledno je da nam se to prenosi i na sport.
Interesantno je - nekada smo na fudbalskim utakmicama naše lige imali po 50-60 hiljada gledalaca i nismo imali toliko problema, koliko imamo sada kada u glavnom gradu Beogradu prvoligaške fudbalske utakmice gleda po 300, 400, 500, 1.000 ljudi maksimum.
Ovaj zakon je dosta savremen i dosta je u skladu sa evropskim zakonima slične sadržine. Recimo, znam od korica do korica engleski zakon, maltene napamet, on je sličnog karaktera, doduše, odnosi se samo na fudbal, a ne na sve sportske priredbe, kao ovaj naš. Mogu reći da je ovaj zakon dosta sličan tom zakonu, a taj engleski zakon je dao dobre rezultate. Sada kada gledate prenose na televizijama, bilo Lige šampiona, bilo utakmice, vidite da kod njih maltene nema nikakve ograde na stadionima, ljudi dolaze porodično na utakmice, stadioni su im puni. Naravno, imaju i dalje huligane, ali oni to što rade ne rade na stadionima, nego van a onda neki drugi zakoni, poput krivičnog ili zakona o javnom redu i miru, vode računa o takvim ljudima.
Zbog toga smatram da nam je ovaj zakon potreban kako bismo ponovo vratili na naše sportske objekte publiku, naravno, kako bi ta publika platila karte i kako bi se ti sportski objekti obnovili. Jer, verovali ili ne, grad Beograd, kao glavni grad naše zemlje, nema nijedan stadion koji ispunjava evropski standard za održavanje utakmica Lige šampiona, a od 1. januara 2004. godine neće imati ni jedan stadion koji ispunjava uslove za igranje utakmica Kupa UEFA.
Znači, oni su propali.
Za stadione "Partizana" i "Crvene zvezde" čak se ni vlasnički još ne zna kome pripadaju, tj. ne zna se ko je gazda tih objekata, što nije tema ovog zakona, ali u toj smo situaciji. Evo, ja dolazim iz jednog grada koji je najbliže mogućnosti da se evropske utakmice igraju na njegovom stadionu, iz Smedereva; to je stadion "Sartida", ali to je samo zato što je najsavremenije do sada rađen, po svim pravilima UEFA, ali ni on nije završen za neku takvu mogućnost.
Jednostavno, da bismo publiku vratili na stadione, da bismo novac zavrteli i u sportu, potreban je jedan ovakav zakon. Međutim, ima nekoliko stvari za koje se nadamo da će ih Vlada prihvatiti na ovom odboru, pozvaćemo i vas, kada budemo obrazlagali te amandmane, da glasate za njih; sporne su velike nadležnosti MUP-a ili policije, i neke nepreciznosti u ovom zakonu.
Na primer, imamo član 20, gde se pri kraju kaže - kolovođa grupe koja izvrši krivično delo iz stava 1. ovog člana kazniće se zatvorom od jedne do pet godina. Naše pravo ne poznaje izraz kolovođa, šta je to kolovođa grupe? To čak nije ni kompletan narodni izraz; znate, ima nekih krajeva gde se kaže kec a ne kolovođa, za kolo, tako da jednostavno kolovođa nije izraz za pravni sistem nego je dobar izraz - podstrekač ili podstrekivač iz grupe. Mi smo to tražili da bi se preciziralo, kao i zabrana ulaska na sportsku priredbu onim licima iz čijeg se ponašanja može zaključiti da je sklono nasilničkom ili nedoličnom ponašanju.
Mi smo našim amandmanom to precizirali, jer vi na ovaj način ostavljate policajcu koji se nalazi ispred sportskog objekta mogućnost da ako dođe neki mladi čovek sa irokez frizurom i minđušom u uhu kaže - znaš šta, ti meni ličiš na nekog nasilnika, ne možeš da uđeš na stadion, iako je dečko, recimo, miran, možda čak i dobar učenik. Tako smo mi našim amandmanima i takve stvari precizirali, jer se ostavlja suviše veliko diskreciono pravo policiji da sama odlučuje da li je neko sklon ili ne nasilničkom ponašanju, mada je to u našoj policiji u poslednje vreme tendencija, da bude ne samo onaj ko juri kriminalce, nego i onaj ko optužuje, presuđuje i osuđuje preko medija, pre nego što uopšte postupci dođu na sud.
Najgore je rešenje člana 23. stava 1. Mi to zovemo, to ćemo braniti na Odboru za bezbednost, verbalnim deliktom, jer on bukvalno glasi - uzvikuje slogane, znači - kaznom zatvora do 60 dana kazniće se za prekršaj fizičko lice ako uzvikuje slogane i parole nepristojne i uvredljive sadržine, unosi ili ističe transparente i druga obeležja (a ranije je u zakonu regulisano ko kontroliše unošenje takvih transparenata, znači ne mora da bude dozvoljeno da budu uneti na stadion ili u sportsku halu) ili na drugi način podstiče mržnju i netrpeljivost koja može da dovede do fizičkog sukoba među učesnicima sportske priredbe.
Ima drugih zakona koji regulišu kako se kažnjavaju osobe koje pozivaju na mržnju i netrpeljivost, na versku, nacionalnu i rasnu netrpeljivost i mržnju, tako da je potpuno nepotrebno da u ovom zakonu stoji jedno takvo rešenje. A "ovo uzvikuje parole i slogane nepristojne i uvredljive sadržine", to ipak može da neko iz MUP-a, ovakvom formulacijom, sebi uzme za pravo da ako počne da skandira jedna grupa navijača npr. "dole Vlada" da uleti policija i da ih sve istera napolje, jer je to, bože moj, uvredljivo za Vladu.
Ali, mi smatramo da je tako nešto verbalni delikt i da jednostavno tako nešto ne bi trebalo da stoji u zakonu. Treba pustiti ljude da skandiraju šta žele da skandiraju, samo ako to ne izaziva rasnu, versku i drugu mržnju i netrpeljivost, ali to već imamo regulisano nekim drugim zakonima i nije potrebno ovde da stoji.
Mi ćemo kao DSS u svakom slučaju podržati ovaj zakon, a nadamo se da će Odbor za bezbednost prihvatiti naše amandmane, a što se tiče onih koje ne prihvati, zamolićemo da ih u kasnijoj raspravi o amandmanima prihvatite. Hvala.

Najpre jedno kratko obaveštenje. Obaveštavam članove Odbora za pravosuđe i upravu da će se 52. sednica održati u 14,00 časova u sali u prizemlju, a drugo, što se tiče primedbi, pošto već nekoliko poslanika ističe primedbu da je prošlo više od 90 dana od podnošenja zakona u proceduru, htela bih da podsetim poslanike da smo za nepunih šest meseci pored redovnog zasedanja, u kome smo usvojili 39 zakona, imali i devet vanrednih sednica i da sada trenutno u proceduri ima još 37 zakona. Istina je da neki čekaju i duže od dve godine i ja ću, jer je to čista formalnost, isti je zakonski predlog, ukoliko stvarno mislite da je to neki suštinski problem, ali ja ne vidim da jeste osim možda formalni, uputiti dopis Vladi da ponovo dostavi iste predloge za zakone kojima je istekao rok od 90 dana.
Reč ima narodni poslanik Dragan Čolić, a sledeći prijavljeni je Rajko Baralić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vladu Republike Srbije veoma malo interesuje mišljenje nas narodnih poslanika. Očigledno je da se nekome žuri da se rasprava što pre završi i iz tih razloga se sve češće spajaju tačke dnevnog reda; na taj način se kvalitet rasprave smanjuje a i vreme potrebno za ozbiljnu raspravu o predloženim zakonima.
Skupština Republike Srbije ne treba nikud da žuri. Mora racionalno da pristupa predloženim zakonima, ne da otaljava posao i da aljkavo radi. Vlada je ta, kao izvršna vlast, koja treba brzo da radi u interesu građana Srbije. Ima li u Srbiji organizovanog kriminala ili nema?
Po izjavi ministra pravde Vladana Batića i ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića i ima i nema. Oni daju izjave kako im nalažu interesi dnevne politike.
SRS vam je već dala mišljenje o Predlogu zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. Više puta su poslanici SRS argumentovano dokazali da je neustavan. Mora da se poštuje Ustav Republike Srbije, dok se eventualno drugi ne izglasa. Ne može i nema opravdanja za kršenje Ustava, nikako, pa čak i kada je, kako ministar Batić kaže, država morala da reaguje u krajnjoj nuždi; i u krajnjoj nuždi država i Vlada mora da deluje samo na osnovu ovlašćenja datih Ustavom Republike Srbije.
Ne trebaju nam česte dopune Krivičnog zakona.Malo me to podseća na one dopune za mobilne telefone 063 i 064. Prečesto se dopunjavaju zakoni. Dopunjava se nešto što je prazno. Imate eksperte, neka sednu i urade ozbiljan predlog zakona, česte izmene i dopune nikome ne koriste.
Što se tiče Predloga zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, on neće doneti u sferi sporta pozitivne promene. Sportski klubovi će biti prinuđeni da sklapaju ugovore sa MUP-om a najveću korist će imati onaj koji to najbolje ume i zna, popularni čika Dule, Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova.
Nažalost, stradaju mladi ljudi koji su najčešće učesnici sportskih priredbi. Politika se, zahvaljujući vama, duboko umešala u sport. Evo primer a: Nebojša Leković je pronašao svoju interesnu sferu u Fudbalskom savezu Srbije i Crne Gore.
Vi ste ovde, pre izvesnog vremena, aplaudirali delegaciji Slovenije, a videli smo kako su Slovenci sve učinili da lošom organizacijom prvenstva Evrope u vaterpolu omoguće divljanje hrvatskih navijača.
Nacionalni ponos ne postoji, pa nismo u stanju ni Azerbejdžan da pobedimo u fudbalu, samo zbog mešetarenja i zloupotreba u Fudbalskom savezu Srbije i Crne Gore. Neredi na tribinama, nasilje i tuče ponekad se naručuju iz političkih centara moći. Srpska radikalna stranka smatra da političari ne treba da se mešaju u rad sportskih klubova i zato poslanika ili članova Srpske radikalne stranke nema u upravama sportskih klubova, zbog toga što mnogi od njih egzistiraju kršeći zakon. Srpski radikali u tome ne žele da učestvuju.

Reč ima narodni poslanik Milan Janković, a posle njega narodni poslanik Željko Tomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, socijalisti ne spore potrebu donošenja, kao ni razloge zbog kojih predlagač predlaže donošenje zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Za nas su sporne neke odredbe Predloga ovog zakona i uloga državnih organa koja se ovim predlogom zakona daje.
Ne zabrinjavaju samo neredi i nasilje na velikim sportskim priredbama, kojima mediji daju posebnu pažnju, već i događaji koji se odvijaju na sportskim terenima i oko njih u tzv. malim ligama širom Srbije, u gotovo svim takmičarskim sportovima, a ne samo u fudbalu i košarci. I, velika je zabluda da je to proizvod našeg sporta i sportskih takmičenja. Tu zabludu deli predlagač zakona kada većinu obaveza utvrđuje za sportske organizacije, koje su i same postojanjem nereda i nasilja najviše ugrožene. Sportske organizacije svojim pravilima utvrdile su norme usaglašene sa međunarodnim asocijacijama u svim sportovima. Njima su predviđene sankcije za kršenje tih pravila, koje su veoma rigorozne u odnosu na aktere u sportskim takmičenjima.
Ono što bi ovaj zakon trebalo da reguliše jeste kako zaštititi sport i takmičenje od onih ponašanja koja se u drugim sferama života kvalifikuju kao prekršaj i krivična dela, a odnose se na posmatrače, gledaoce, navijače, na ono što oni pojedinačno ili grupno urade. Primera radi, disciplinski organi sportskih asocijacija kazne organizatora sportskih takmičenja novčanom kaznom, zabranom prisustva gledalaca na tribinama objekta organizatora takmičenja, zabranom igranja na tom sportskom objektu, do izbacivanja kluba iz takmičenja.
Iz ovog primera se vidi da je sport izgradio mehanizme neposredne zaštite interesa, ali da sam nije u mogućnosti da se bori protiv ovog zla koje preti da uništi samu bit sporta i takmičenja kao univerzalne ljudske vrednosti i potrebe. Zato se i očekuje od države da dodatnim merama učini taj napor efikasnijim u onome što jeste uloga države, a ne da mu država zakonom propisuje ono što je već usvojena praksa ponašanja, član 7. Predloga zakona.
Mnoge države u Evropi su to regulisale i preuzele tu ulogu. Stiče se utisak da predlagač zakona u našem slučaju hoće malo da obogati budžet kada veliki deo obaveza prevaljuje na leđa ionako onemoćalog sporta, član 19. Predloga zakona, a ne da doprinese da se sport uspešnije odbrani od ove opasnosti.
Ovim predlogom nije uspostavljena odgovarajuća veza sa zakonima koji regulišu oblast sporta, a posebno sa Zakonom o sportu. Ovo je važno, jer se ovim zakonom regulišu neki pojmovi i pitanja koja su relativna iz odredbe ovog predloga. Jedan broj klubova takmiči se u sportskim objektima koje održava i njima upravlja, a jedan broj zakupljuje termine u sportskim objektima kojima upravljaju preduzeća, ustanove, opštine ili gradovi, i nisu u stanju da bitnije utiču na sprovođenje zakonskih odredbi koje se na njih kao organizatore odnose.

Reč ima narodni poslanik Željko Tomić. Nije prisutan. Posle njega reč ima narodni poslanik Lazar Marjanski, ali ni on nije prisutan. Narodni poslanik Đorđe Mamula - nije prisutan. Narodni poslanik Joca Arsić - nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Dragoljub Vojinović. On je poslednji prijavljeni govornik u načelnom pretresu, tako da ako se neko od narodnih poslanika koji su na sednici Odbora ne pojavi nakon diskusije gospodina Vojinovića, prešli bismo na raspravu u pojedinostima.

Koleginice i kolege, gospođo Čomić, nema predstavnika Vlade, nema prenosa i možda je bolje da ovde napravimo jedan mini-seminar, zavisno od naših afiniteta i obrazovanja, o pojedinim zakonima.
Hteo sam da kažem nešto sa aspekta mog obrazovanja o zakonu koji je naslovljen kao Predlog zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Čuli ste od mojih kolega iz Demokratske stranke Srbije da smatraju da je ovaj zakon potreban. Smatram da je potreban, kao i oni, ali ne sa obrazloženjem koje je dala Vlada, a to je - imajući u vidu da je poslednjih godina u Republici Srbiji sve prisutnije ispoljavanje nasilničkog i nedoličnog ponašanja gledalaca na sportskim priredbama, a posebno na fudbalskim i košarkaškim utakmicama, društvena opasnost ovakvih oblika ponašanja vezana za njegove razmere stvara potrebu za ovakvim zakonom. Ono što je vrhunac - to predstavlja osnovni preduslov da se spreči dalja eskalacija nasilničkog i nedoličnog ponašanja.
Želim da kažem da ovo nije razlog i da ćemo sve više imati situaciju da ćemo imati manji broj gledalaca na našim sportskim priredbama, a sve više tzv. nasilničkog ponašanja. Ono što u samom zakonu meni smeta to je ovaj drugi razlog, Evropsku konvenciju ne uzimam u obzir, a to je da je sem nasilničkog ponašanja definisano i kao nedolično ponašanje. Pretpostavljam da je to prevedeno, međutim, definisati nedolično ponašanje u zakonu je veoma teško.
Nažalost, vi sami znate, kolege, da i u našem Poslovniku nismo mogli da definišemo šta je to nedolično ponašanje. Šta je to nedolično ponašanje na fudbalskoj, a šta na vaterpolo utakmici? Ja ću postaviti pitanje da li je dolično ponašanje kada ministar inostranih poslova skoči u odelu u bazen? Da li je to nedolično ponašanje ili je to na neki način ono što je lepo? Prema tome, teško je to definisati.
Ono o čemu želim da govorim i na čemu insistiram to je da ovaj zakon, po mom mišljenju, ne želi da disciplinuje sve gledaoce. Naprotiv, u poslu kojim sam se bavio postoje mentalno-higijenske mere, a i zakon je jedna mentalno-higijenska mera za određene populacione grupe, a to su grupe prema uzrastu, znači adolescenti, generativno doba i starije životno doba. Hteli mi ili ne, ovaj zakon se odnosi na onu ciljnu grupu koju nazivamo adolescentima.
Međutim, ne možemo jednim zakonom sprečiti ponašanje koje smo nazvali nedoličnim. U ponašanju čoveka imamo tri faktora: faktor čovek, faktor spoljna sredina i faktor sredstvo u onom trenutku u kojem je on konzumirao. Čovek je onakav kakav je karakterološki određen, a spoljna sredina podrazumeva vaspitanje, ukupnu i društvenu organizaciju, ustrojstvo, školu, mogućnost da zadovolji svoje osnovne životne potrebe, a u uslovima kada mu u adolescenciji sledi identifikacija sa roditeljima (da ne bi bio neki esej iz psihijatrije), sa sportskim idolom, a on nije u mogućnosti da to uradi, onda će on na izvesnu provokaciju u grupi, kada se javlja fenomenologija, kako mi to zovemo čopora, pokušati da zadovolji svoje porive ne prepoznavajući to sada i ovde.
Šta sam hteo time da kažem? Ne može se zakonom to sprečiti i zadatak je svih nas, i Vlade u prvom redu da pokuša da izvesne ekonomsko-sociološke potrebe tih mladih ljudi zadovolji, na način da izvesne vrednosti koje postoje, a to su porodične, tradicionalne, nacionalne, koje nisu u međuvremenu zamenjene nekim drugim vrednostima, podstakne, kako do ovog nasilničkog ponašanja ne bi došlo. To je ono što sam hteo da kažem.
Drugo, smatram da se samom represijom, na način gde će se odlučivati od strane policije ko je taj ko je potencijalni izazivač nereda na sportskim priredbama, neće mnogo postići.
Da završim, da ne govorim dugo, zadatak je svih nas da pokušamo da te mlade ljude usmerimo na način koji je primeren situaciji u kojoj živimo, da ponovim još jednom, tradicijama koje postoje, porodičnom, nacionalnom miljeu, a zakon treba da bude samo jedno od sredstava koje će moći u tome da nam pomogne. U tom smislu ovaj zakon je potreban i uz izvesne amandmanske korekcije, koje su predložile moje kolege, mi ćemo ga prihvatiti. Hvala lepo.