Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da se radi o očiglednom fabrikovanju ratnih zločina, nije čudo što se u članu 7. predviđa da svi državni organi i organizacije imaju obavezu da na zahtev tužioca za ratne zločine moraju bez odlaganja da omoguće upotrebu svakog tehničkog sredstva kojim raspolažu. Ne znam, doduše, na šta bi ovo moglo da se odnosi. Pretpostavljam da su u pitanju neki materijalni dokazi koji bi mogli da potpomognu istragu. Možda će Mihajlović morati da isporuči one hladnjače koje je iskopavao u Batajnici, ukoliko ih je sačuvao, a ukoliko nije, moraće da objasni zašto ih je uništio.
Ubeđena sam da neće biti problem da se obezbede lažni oštećeni, koji će se iz nekih od ovih bivših republika SFRJ pronaći, a koji su spremni, obzirom da im je identitet potpuno zaštićen, da iznose raznorazne laži na račun naših građana, pripadnika vojske koji su navodno počinili neki ratni zločin. Biće veoma teško pronaći za to materijalne dokaze i biće veoma teško pronaći nekog časnog oficira ili pripadnika policije koji će na zahtev javnog tužioca doći da posvedoči za tako nešto.
Zbog toga u tački 2) predlagač predviđa da je državni organ, a u ovom slučaju bi to morala da bude vojska, ili policija, dužni da svog pripadnika, odnosno zaposlenog, uključujući naravno i starešine, na neki način privede, odnosno obezbedi da oni budu prisutni na tom suđenju. Ne znam kako bi drugačije to moglo u praksi da se izvede, nego da se neki oficir uhapsi, privede tom sudu i svedoči za nešto što ni sam ne zna šta bi trebalo da bude.
Ova tačka 3) se očigledno odnosi na neke dosijee, neku dokumentaciju, koja može da bude i falsifikovana. Nema ovde nikakvih kaznenih odredbi u ovom zakonu, koje bi snosili kao posledicu oni koji ne omoguće nešto predviđeno pod tačkom 1), 2) i 3), što znači da su ovo neka načela koja treba da omoguće i potpomognu tom sudu i tom tužiocu da dođu do materijalnih dokaza i do izjava svedoka, kako bi mogli nekoga da optuže i osude za ratne zločine.
Mi smo, ako se sećate, Mihajloviću izneli i neke dokaze i neka imena ljudi koji su počinili krivična dela ubistva, još uvek nerazjašnjena, obećao je čak i nagradu za tako nešto, pa se o to oglušio. Iako ministar, na čelu jednog resora, jednog državnog organa, nije shvatio očigledno koliko to obavezuje, pa je onako olako dao izjave, i nikada nije niti učinio bilo šta da do dokaza dođe, javni tužilac nije ni obraćao pažnju na ono što smo iznosili u javnost i tako su ta krivična dela ostala još uvek nerazjašnjena.
Dakle, ako poredimo ovog tužioca sa javnim tužiocem koji postoji za sva ostala krivična dela, koji za neko krivično delo može da sazna na bilo koji način, sadašnji javni tužilac se oglušio o saznanja koje je dobio na konferencijama za štampu i pismeno od strane predsednika Srpske radikalne stranke dr Vojislava Šešelja. Ovaj javni tužilac moraće da radi nešto sasvim suprotno, on će morati sam da izmišlja i fabrikuje dokaze, kako bi se neki pripadnik Vojske Jugoslavije, policije ili neki dobrovoljac, koji je u okviru redovnog sastava Vojske Jugoslavije ili policije učestvovao u odbrani zemlje, proglasio ratnim zločincem. I ovim amandmanom na član 7, doduše, ministar nije tu da nam da po neki odgovor, mi pokušavamo da ubedimo Vladu da ovaj zakon povuče.
