Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo Deveto vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini, sazvano za 17. jun 2003. godine - danas je peti dan rada.
Obaveštavam vas da sednici prema službenoj evidenciji prisustvuje 87 narodnih poslanika, a radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum za rad.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Marko Jakšić, Milan Radulović, Miodrag Jaćimović, Dušan Budišin, Boško Ristić, Petar Mišić i Jon Čizmaš, a pre podne Teodora Vlahović.
Prelazimo na 5. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O ORGANIZACIJI I NADLEŽNOSTI DRŽAVNIH ORGANA U POSTUPKU PROTIV UČINILACA RATNIH ZLOČINA (nastavak u načelu)
Reč ima narodni poslanik Dragiša Đoković. Da li je prisutan u sali? (Ne.) Posle njega narodni poslanik Rade Bajić. Da li je on prisutan? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Rade Bajić, posle njega narodni poslanik Dragan Lazić.

Poštovana potpredsednice, poštovane kolege poslanici, počeću sa jednom malom digresijom. Sinoć sam bio na jednom sastanku pa su me danas tražili da budem u jedan sat na jednom sastanku, vezano za sport i za klub, pa sam rekao da ne mogu jer moram da diskutujem o ovom zakonu.
(Predsedavajuća: Molim vas, narodni poslanici, da poštujući Poslovnik saslušamo sa uvažavanjem i pažnjom govornika i da mu omogućimo uslove za rad.)
Rekao sam, sinoć sam bio na jednom sastanku, vezan je za sport, pa su me danas zamolili ljudi da budem u jedan sat, isto tako vezano za sport i za klub, da pomognem. Međutim, rekao sam - ne mogu, jer moram danas biti na Skupštini, pošto govorim, između ostalog, o ovom zakonu. Znaju koji je zakon na redu, rekli su - bože, je lÄ ima ikakav zakon i u jednoj zemlji da sudi, ali za zločine koji su učinjeni prema Srbima. Rekao sam - niti ima zemlje niti ima zakona koji će se doneti nekada, da sudi za zločine prema Srbima, kao da nije na desetine hiljada domova razrušeno, kao da nije na stotine hiljada Srba isterano, kao da nisu avionima pucali po kolonama nevoljnika, kao da nisu asfaltirali one poljske puteve po kojima je bila posuta krv tih izbeglica, niko nije bio kriv, ali zato su bili krivi Srbi što su branili svoju zemlju.
Ovaj sud, ovaj zakon je sramota od zakona. Ovo je produžena ruka Haškog tribunala. Ovo je neko istureno odeljenje Haškog tribunala i kad su uzeli sve što su mislili da treba da uzmu, sa tim da sebi naprave alibi i da operu ove krvave košulje, i krv srpsku sa svojih nedela, onda su rekli - evo sada osudite onog, malo, ako nešto uhvatite. To je ono što njima treba, jer oni su se svim silama napregli da dokažu da je srpski narod genocidan narod i da skinu sa sebe onu ljagu, odnosno da speru tu srpsku krv, i da kažu da oni nisu krivi za bombardovanje ove zemlje, za ubistva, već da su za to krivi Srbi jer oni su genocidan narod, oni su pravili zločine po Hrvatskoj, Bosni, Kosovu.
A šta se sad radi? Za jednu porodicu Stolić ovde... i treba da se proliva suza za svakog Srbina, bilo gde da se nalazi, ali sada se i vlast setila da treba prolivati suze za porodicu Stolić, a nisu prolivali kada je hiljade porodica ubijano po Kosovu, od strane šiptarskih terorista, pa kad je vojska i policija uzela u zaštitu te ljude, onda su prizivali stranu pomoć, ko bajagi, mi odgovaramo mimo nekih zakona, mimo normi, odnosno pružamo preveliku odbranu srpskom narodu. I šta smo dočekali - da se sav srpski narod iseli sa Kosova.
Prema tome, ovo je sramota od zakona. I, odmah da se razumemo: lično sam, kao što je i svaki moj kolega, pristalica ili član SPS-a u duši za to da se sudi za svaki zločin. Svaki zločinac, bilo gde i bilo kada da ga napravi, za zločin treba da mu se sudi i da odgovara za nedela koja je učinio. Ne može se pod tim njegovim nedelima svesti da je sav srpski narod, celo njegovo rukovodstvo bilo upoznato sa zločinima i da je činilo zločine.
Ja ću vam opet reći samo jedan detalj. Bio sam u Krajini, gde su našli jednog intelektualca u mom selu, naterali su ga pored crkve, istupili su sekiru i dali su mu da seče lipu koja je bila u prečniku metar i po. Mislim, nekoliko desetina hiljada udaraca sekirom u tu lipu ima, on je praktično bio sa jednim udarcem, kao nokat, i na kraju su ga zaklali na tom panju. Taj panj je odsečen i odnet u crkvu, da se vidi kako je mučenik završio i koliko su ga mučili ti ustaški zločinci. Šta mislite, njegov brat kad je bio na ratištu, da nije, u besu kad je to čuo, možda i počinio nešto što nije trebalo da počini u normalnim uslovima, ali zar se moglo onda podvesti da su svi Srbi genocidan narod, a niko nikad neće odgovarati za to što su ga naterali da tako preseče panj i lipu ispred crkve u krajiškom selu.
Zato idemo dotle da smo dostojanstvo srpskog naroda potpuno pogazili, ono više ništa ne predstavlja. Najbolje je da ukinemo istoriju srpskog naroda. Svaka stranica istorije srpskog naroda kaže da smo bili samo narod koji se branio. Hajde sada da to iscepamo, da ukinemo čas istorije, da ukinemo knjige, jer, praktično, mi smo narod koji se ne sme braniti, narod koji treba osuditi zato što se brani i ide u odbranu svoje zemlje.
Da bude još gore, zamislite ovaj cinizam, kaže - časno je predati se Haškom tribunalu. Pa ti ljudi koji su pohapšeni položili su zakletvu da će časno braniti ovu zemlju! Svi mi koji smo išli u vojsku, svi oni koji su položili neku zakletvu u interesu ove zemlje, položili su zakletvu da brane dostojanstvo, čast i zemlju i da brane svoj narod. Odjednom nije časno to raditi, nego se časno predati i ići u Hag da mu sude oni koji su razbijali ovu zemlju, koji su se zatrovali, pa su posledice svakog dana danas vidljive, zbog onog što su oni radili.
Da vam kažem još nešto. Pravda će sigurno biti dostižna. Ne znam da li ljudska, ali ona gore, ima neki geometar gore koji meri sve, nagrađuje sve koji su radili, a kažnjava koji su radili zlo. Kad - tad će taj geometar izreći pravu kaznu i onima koji sad to rade.

Reč ima narodni poslanik Dragan Lazić. Da li je prisutan? (Ne.)
Posle njega narodni poslanik Ljubomir Kragović. Da li je prisutan? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, posle njega narodni poslanik Đura Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, nakon formiranja Haga i Haškog tribunala došlo je vreme da se u Srbiji formira i Beograd i beogradski tribunal ili beogradski kazamat, kako bi kaznili sve one koji su bili neposlušni, koji su se drznuli da brane svoju zemlju, da brane svoje domove, da brane svoje porodice. U Hagu imamo Karlu del Ponte, a ko će biti u Srbiji Karla del Ponte? Da nećete možda predložiti Fjoru Brovinu, jer ona najbolje zna šta su ratni zločini? Možda ćete predložiti Kaćušu Jašari koja je isto kao i vi poražena na Osmoj sednici Skupštine Saveza komunista.
Ovde ministar iznosi razne podatke i stalno govori neistinu. Stalno nam maše nekim papirima, kako je u stalnoj komunikaciji sa Karlom del Ponte i kako najavljuje do marta meseca u Hagu biće i Čeku i Tači i Haradinaj. Pošto to ne bude u martu, on kaže, biće do jeseni, a onda ponovo biće na proleće i ponovo do jeseni, a juče je isto izgovorio da očekuje da će ponovo oni biti. Shvatam to licemerje našeg ministra i njegovu nesposobnost i nemogućnost da odvede njih u Hag. Ako on ne može njih da odvede u Hag, Čekua, Tačija i Haradinaja, bez obzira što je prijatelj sa Karlom del Ponte, onda može bar da naredi Radi Trajković da ne sarađuje sa tim ljudima. To je potpredsednik njegove stranke.
S druge strane, ovaj predlog zakona donosimo, iako smo u međuvremenu oslobodili skoro 2.000 šiptarskih terorista koji su počinili krivična dela, koji su osuđeni po Krivičnom zakonu SRJ; svi su bili zbrinuti kao ljudi, ne kao zločinci, bili su u zatvorima, a imali su doručak, ručak, večeru i izdržavali su kazne za njihova zločinačka dela. Izašli smo u susret Zapadu, sve smo ih oslobodili, i Fjoru Brovinu, i braću Mazreku i da ne nabrajam ostale zlikovce koji su mnoga zverstva počinili prema Srbima na Kosovu i Metohiji. Treba da imate na umu da su oni bili u zatvorima u koje je mogla da dođe njihova porodica, da ih obiđe, da ih vidi, da ih poseti i trebalo je da oni tu svoju kaznu odrobijaju.
S druge strane, od dolaska snaga KFOR-a i UNMIK-a na Kosovu i Metohiji imamo masu zlodela. Nijedna srpska porodica ne može da nađe svog koji je nestao, koji je ubijen, koji je kidnapovan u ovom teroru koji vlada otkako su navodno neke mirovne snage na Kosovu i Metohiji.
Sudimo Srbima, a šta ćemo sa zločinom NATO pakta, šta ćemo sa tromesečnim bombardovanjem i ubijanjem nevinih Srba širom Srbije? Njih ćemo amnestirati, najverovatnije nekim od sledećih zakona. Šta ćemo uraditi sa zločinima u Republici Srpskoj Krajini, a šta sa zločinima u Bosni i Hercegovini? Sve je to jedna dilema o kojoj mi treba da pričamo, a ne o zločinima Srba, koje su počinili.
Zašto Srbija treba da se kaje? Da li treba ponovo da gradimo crkve pokajnice, da se iseljavamo, i da slepo slušamo i da se dodvoravamo Zapadu, Evropskoj zajednici, Amerikancima? Ne treba da radimo to sve. Treba malo i srpskog dostojanstva, nacionalnog dostojanstva da imamo i da stavimo tačku na ovu blamažu i na ovu bruku koja se stalno dešava, otkako je ova DOS-ova vlada formirana.
Sam zakon ima mnogo nejasnoća, mnogo nekih pretpostavki, kao na primer u članu 5, da će se tužilac za ratne zločine birati u Narodnoj skupštini i traže se uslovi, gde se kaže da javni tužilac poseduje visoki moralni ugled. Šta znači visoki moralni ugled? Kao i problem u članu 15. Međutim, vremena je jako malo. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Đura Lazić, a posle njega narodna poslanica Nataša Jovanović.

Poštovano predsedništvo, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je jedan predlog zakona koji predstavlja rezultat i posledicu pritisaka međunarodne zajednice na vlast u Srbiji. Delim mišljenje svih kolega koji su tvrdili i tvrde da je ovaj zakon nepotreban, jer postojeći Krivični zakon, sa svim odredbama koje su navedene u poglavlju DžVI predviđa dela i krivični postupak za učinjena dela po ovoj osnovi.
Dakle, nikakvih razloga nije bilo da se jedan ovakav predlog zakona stavi na dnevni red i donosi kao poseban akt. U suštini i ja i moje kolege iz SPS-a smo za to da se kazne počinioci ratnih zločina po postojećem zakonu i postojećim odredbama Krivičnog zakona. Izdvajanje te materije u poseban zakon predstavlja vaše dodvoravanje međunarodnoj zajednici, pa da ispadne marketinški, kako ste, evo vi uvažili njihove zahteve i doneli poseban zakon i slično, kako bi dobili neku novu podršku. I to od koje međunarodne zajednice? Od međunarodne zajednice koja koristi dva aršina. S jedne strane, na našu državu i na vas vrši pritisak da se uvaži Haški tribunal, da se isporuče svi koje Haški tribunal traži, koje je optužio i osumnjičio, pa čak vam nalaže da vodite posebne procese. S druge strane, javlja se vaš saveznik SAD sa zahtevom da se potpiše poseban sporazum o neisporučivanju američkih građana Haškom tribunalu.
Po meni, to su dva aršina, to je nepravda, i to je cinizam. Ako postoji krivica, onda mora da bude krivica jednaka za sve i odgovornost za sve. Pravda ne može da bude različita. Ako se ovaj zakon usvoji, mi ćemo u Srbiji dobiti srpsku Karlu del Ponte, dobićemo srpskog Meja, dobićemo srpski Ševeningen, a ja bih ga pre nazvao novi Goli otok. Ne zaboravimo prošlost, ko je sve na Goli otok deportovan i zašto.
Mislim da treba predlagač da sačuva dostojanstvo ove zemlje, da vodi postupke po postojećem Krivičnom zakonu, a da ovaj predlog zakona povuče iz procedure.
Još nešto, pitam vas, kako ćete da se postavite sada kada Amerikanci vrše pritisak da se potpiše sporazum o neisporučivanju njihovih građana Haškom tribunalu. Evropska unija od vas traži da to ne uradite. Šta sada ako, a ubeđen sam da ćete popustiti pritisku SAD, a u tom slučaju mora da se ukine Haški tribunal koji je nelegalno formiran i koji nelegalno sudi srpskim patriotima u ratu koji je nametnut upravo od onih koji taj sud vode.
Za mene su apsurdne odredbe u ovom zakonu u članu 14, recimo, koji govori o zaštićenom svedoku, da svedok može da se javlja iz druge zemlje i da bude zaštićen putem video konferencijske veze. Mogu oni koji žele da nekog optuže da nađu čoveka da optužuje preko konferencijske veze, a da osumnjičeni ili optuženi nije u mogućnosti da unakrsno ispituje ili da se suoči sa dotičnim licem. Dakle, otvara se mogućnost za mnoge manipulacije i za mnoge neargumentovane optužbe protiv osumnjičenih lica ili onih koje će možda ovaj specijalni tužilac da optuži, i tome slično.
Takođe, smatram da bi apsurd bio da mi ovaj zakon usvojimo, jer ispašće da ono što drugi nisu mogli da urade treba mi sami da uradimo. Od cara Murata pa naovamo, kada nisu mogli da nas osvoje, onda su govorili dajte Srbe na Srbe, oni će najbolje uraditi posao i u ime onih koji hoće Srbiju da rasture. Ne predstavlja li ovaj zakon opet neku podvalu, da opet mi jedni na druge idemo? I dokle više tako? Kada postoje regularni članovi i odredbe u postojećem Krivičnom zakonu za suđenje po ovim delima, zašto poseban zakon? Smatram da je ovaj zakon nametnut i da neće doneti ništa dobro ovoj zemlji, da samo ovim zakonom izvršavate naredbe onih koji žele da do kraja sruše dostojanstvo ove zemlje i ovog naroda. Detaljnije ću o pojedinim članovima u raspravi o amandmanima.

Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović, a posle nje narodni poslanik Hranislav Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, takozvani Haški tribunal koji je formiran pre nešto više od 10 godina, da bi se sudilo Srbima i celokupnom srpskom narodu, na čijem čelu je kao glavni tužilac najpre bio Ričard Goldston, pa se onda menjalo preko Lujze Arbur, do ovog najvećeg monstruma Karle del Ponte, nelegitimno je formiran kao ad hok tribunal odlukom Saveta bezbednosti UN, bez odluke Generalne skupštine. To nas neodoljivo podseća na današnju političku realnost i činjenicu da mi imamo nelegalnu i nelegitimnu skupštinu u Srbiji, i da ćete i vi i ovaj kao i sve druge zakone, koje ste izglasali unazad više od godinu dana kako traje to nelegalno stanje, izglasati; izglasaćete nešto što predstavlja najveću bruku za svakog časnog čoveka, a kamoli predstavnika naroda u najvišem zakonodavnom telu, ali nas to ne iznenađuje, jer Srpskoj radikalnoj stranci i svim ljudima koji vole otadžbinu Srbiju su putevi vaše izdaje već odavno poznati.
Nije nas iznenadio juče Vladan Batić. Mi koji učestvujemo u političkom životu Srbije od 1990. godine pa naovamo znamo Vladana Batića, znamo njegova zalaganja, znamo sve vas koji ste kasnije skupljeni s kolca i konopca došli u situaciju da zastupate građane ovde. Neki su promovisani brzopotezno, neki su sebi dali osećaj neke snage i veličine, ali sve to je nešto što je zabeleženo u istoriji srpskog parlamentarizma i nešto što će vas skupo da košta, koliko već od septembra meseca, jer vi nikada, gospodo iz DOS-a, od 2000. godine, od one velike prevare pa naovamo niste uopšte imali osećaja ni za političku realnost, ni za ono što narod misli itd.
Čak se ovaj "tajni agent Izi", Čedomir Jovanović, potpredsednik Vlade, tako ga deca zovu, on je samo za decu prihvatljiv kao tajni agent, usudio pre nekoliko meseci na državnoj televiziji da izrekne nešto što je zaista činjenica, a poražavajuće za vas: da je po svim istraživanjima, ma ko da ih sprovodi u Srbiji, preko 80% građana Srbije protiv bilo kakve saradnje sa tzv. Haškim tribunalom, protiv bilo kakvog izručivanja naših građana tom kazamatu za Srbe. Najbolje je to sve pokazala činjenica da su žene srednjih godina, starije, deca, mladići, počev od 16 godina do 25, 26, stali u odbranu jednog od srpskih heroja, pukovnika Veselina Šljivančanina.
Ono što će vas tek da boli, a samim tim i Batićevu prijateljicu, zlikovca Karlu del Ponte, pokazaće se već 3. jula, kada je zakazana tzv. statusna konferencija za četničkog vojvodu po zanimanju, po obrazovanju doktora i profesora pravnih nauka, kada će on otpočeti sa potpunim raskrinkavanjem tzv. Haškog tribunala. Ono što je nama ostavio dr Vojislav Šešelj u amanet, ne samo nama srpskim radikalima, već celokupnom srpstvu, jeste da se do kraja izborimo sa tim zlom koje se zove DOS.
On se na oproštajnom mitingu na kome je bilo preko 100.000 ljudi, u prestonici, u Beogradu, izvinio građanima koji su došli da ga isprate kao jednog od najvećih srpskih nacionalista i heroja, koji je časno sa preko 10.000 dobrovoljaca Srpske radikalne stranke branio zapadne srpske zemlje. Tom prilikom je rekao da mu je žao što nije ostao sa svojim narodom da se do kraja obračuna sa DOS-om, ali kako je vreme prolazilo, počevši od marta meseca pa naovamo, taj proces se ubrzava i Srpska radikalna stranka je, u to sam sigurna, na čelu tog fronta opšteg nacionalnog narodnog nezadovoljstva, koje će i danas kulminirati u Beogradu kroz okupljanje gotovo 100.000 radnika koje ste ostavili bez hleba, bez mogućnosti da prežive.
Najčasnije za svakog Srbina, za svaku srpsku sestru, majku je da isprati srpskog vojnika, i da mu poželi sve najbolje u odbrani svakog pedlja srpske zemlje. Mi smo to radili i na to smo bili ponosni. Ispraćali smo naše dobrovoljce sa velikim ponosom, ali sa zebnjom kada će se vratiti, ali smo znali da će se do kraja boriti da odbrane svaki pedalj srpske teritorije. Odbranili su, i dobrovoljci Srpske radikalne stranke i rezervisti i svi oni koji su znali da je linija zapadne srpske granice ne ono što proklamuje vojvoda Šešelj, već što je priznato i Londonskim sporazumom još 1915. godine, a vojska stigla čak stigla iza na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.
Ti ljudi, dobrovoljci Srpske radikalne stranke, a samo iz Sombora je 36 dobrovoljaca dalo i položilo svoj život na oltar otadžbine, i to ne samo pripadnika srpske nacionalnosti, već je tu bilo i Mađara i drugih pripadnika nacionalnih manjina, znali su da je to zapadna srpska zemlja, a ogromna većina naroda danas zna da je ta teritorija samo privremeno okupirana i da će kad-tad morati da se vrati u sastav Srbije.
To nisu iluzije, to nije pusti san, to je nešto što postoji od kada je sveta i veka, kao što je činjenica da su još u 15. veku zabeleženi kao najveći zlikovci, kao najveći zlotvori, koji su mučili bebe od dve godine čupajući im ruke i noge sa jedne na drugu stranu, ustaški zlikovci. Nikada ni za jednog časnog Srbina nijedan takav ustaški zlikovac ne može da bude prijatelj, nikada nijedan častan Srbin ne može da ide ustaškom poglavniku Mesiću na poklonjenje, a to ste ranije radili upravo vi, njegovom inauguracijom, prijateljstvom sa Račanom i sa ostalim predstavnicima ustaške hrvatske vlasti.
Zbog toga mi dobro znamo ono što je vama smešno, ono na šta vi gledate kao ljudi koji zaista ne poseduju ni trunku morala ni čestitosti jednog Srbina i pripadnika svoje nacije i svoje otadžbine, a to je da će i naredni izbori i sve ono što će uraditi i naš predsednik i ostali haški zatvorenici pokazati da ste vi najveća sramota i najveća bruka za časnu Srbiju, i kroz istoriju srpskog naroda nisu se pojavili takvi izdajnici.
Ovaj zakon je samo kap u moru, da se dodvorite Montgomeriju koji vas ucenjuje da do 1. jula potpišete bilateralni sporazum, a on će za uzvrat da razgovara sa vašom bratijom iz tzv. Bosne i Hercegovine...
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, utrošeno je vreme koje je bilo na raspolaganju.)
... i iz ustaške hrvatske države da odustanu od tužbe protiv nas, nas Srba koji smo teško stradali i kroz sve ratove ranije, a naročito u poslednjem otadžbinskom ratu, i naročito pod zlikovačkim bombama NATO pakta.
Budite uvereni da ćemo mi, baš kao i naš predsednik, istrajati u toj borbi i da će vas sveukupna teška beda, ekonomska i socijalna situacija, uz ovakvu nezabeleženu izdaju u istoriji Srba, koštati 23. septembra.

Narodna poslanice, osam minuta je. Hvala.
Reč ima narodni poslanik Hranislav Perić, posle njega narodni poslanik Zoran Anđelković i to je poslednji prijavljeni govornik na listi po prijavama za reč u načelnom pretresu. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe za poslednja dva govornika je 14 minuta.

 Dame i gospodo narodni poslanici, prvo bi se moglo postaviti pitanje zašto se ovo pitanje reguliše posebnim zakonom. Poznato je da svaki moderan pravni sistem teži da vrši kodifikaciju srodnih pravnih normi, a ne da vrši produkciju velikog broja zakona koji regulišu istu pravnu materiju.
Ovde imamo Zakon o krivičnom postupku, imamo Krivični zakon, imamo specijalne zakone o nadležnosti državnih organa, imamo zakon za ratne zločine. Zašto se to čini? Tu nisu u pitanju nikakvi pravni razlozi. Radi se, u suštini, o političkim razlozima i potrebi da se kroz neke odvojene, separatne pravne institute obezbedi uticaj izvršne vlasti na pravosuđe, tužilaštva i sudove. Sve ovo što se predlaže kao rešenje u ovom zakonu o postupcima za ratne zločine, moglo se izvršiti kroz normalne izmene postojećih zakona.
Zašto se to ipak nije učinilo? Po mom mišljenju, zato što se hoće postići nešto drugo, a to je da se obezbedi veći uticaj izvršne vlasti, konkretno Ministarstva pravde, na neka organizaciona i druga rešenja koja se ostvaruju u okviru ovako postavljenih državnih organa, sudova i tužilaštava.
Tužilaštvo se i dalje razgrađuje. Sada se stvara jedan poseban
deo tužilaštva koji je odgovoran samo za postupanje po ratnim zločinima. Ponovo se prave nekakva nova specijalna odeljenja, ali se, što je karakteristično i za razliku od postojećih zakona koji regulišu sudstvo i tužilaštvo, uvodi specijalna kontrola Ministarstva pravde, kroz davanje saglasnosti na unutrašnje normativne akte tih organa, koji su vezani za unutrašnju organizaciju.
Dakle, videćete, to govori član 6. ovog zakona, a to govori i član 11. zakona, saglasnost se traži od Ministarstva pravde za akte koje donose sudovi i tužilaštvo u pogledu unutrašnje organizacije i unutrašnjih odnosa u tim organima, što je apsolutno suprotno principima podele vlasti, kako je to postavio naš Ustav.
Međutim, ono što je posebno značajno to je da postupanje za ratne zločine izuzimamo iz nadležnosti redovnih sudova i tužilaštva i prenosimo na specijalne organe, i mi propisujemo ovim zakonom šta se smatra ratnim zločinom. Sa stanovišta suvereniteta jedne zemlje to je nedopustivo.
Član 2. zakona propisuje da se ovim zakonom obezbeđuje primena Glave DžVI Krivičnog zakona koja govori o ratnim zločinima, ali član 3. ovog zakona govori da se to odnosi samo na dela izvršena na području bivše SFRJ. Šta to znači? To znači da se jedna zemlja koja je bila žrtva agresije NATO pakta odriče da sudi za ratne zločine učinjene od strane ljudi - čelnika NATO-a ili NATO pakta prema narodu ove zemlje i ovoj državi. To ne bi uradila nijedna suverena zemlja koja drži do ugleda.
Naš je položaj krajnje specifičan. U ovom trenutku se od Srbije i Crna Gore traži da potpiše sporazum sa Amerikom da neće izručivati državljane te zemlje stalnom Međunarodnom krivičnom sudu, ali ovim se čini još jedan korak dalje od toga, ona se ovim odriče i prava da ona sudi tim ljudima na području ove zemlje, zato što je zaista presedan i skrivena norma i to nigde u obrazloženju ne piše, skriveno je i na jedan prevaran način je i uneto u ovaj tekst, ali to se mora videti jer je to suština ovog što se predlaže.
Dakle, videli ste, u zakonu se govori o tome da naši sudovi sude za ova dela, dakle iz Glave DžVI, a sve drugo što se desilo u ovoj zemlji, a poznato je da je ona bila u ratnom stanju 1999. godine, kako to sada odjednom da naši sudovi mogu da sude za ono što nisu mogli pre izvesnog vremena? Kako to da sada naši sudovi i naše pravosuđe postaše sposobni? Kako to više nema govora o međunarodnim pravima, nigde se ne pominje sud u Hagu u tekstu ovog zakona, a ni u obrazloženju? Kako to sada odjednom postasmo mi sposobni da sudimo posle izručenja Šljivančanina, Simatovića i Stanišića, kao i ostalih lica koja su bila interesantna?
Znate, to postaje političko pitanje. To ne može da se posmatra samo kao personalno pitanje, kome će se suditi ovde. Više Hag nije interesantan, jer je dobio ono što je hteo i samo se tako može objasniti ovakav odnos prema tim pitanjima. Dakle, nema nikakvog drugog obrazloženja ovde, samo se kaže da su državni organi Republike Srbije određeni zakonom nadležni da postupaju, a nikakva ograničenja nisu predviđena, sem što u zadnjoj odredbi zakona, član 21, stoji da će se započeti postupci završiti tamo gde su započeti.
To znači da što je započeo Hag ima da završi, ako je neko nešto započeo kod nas, mislim na sud u Šapcu, u Prokuplju, to će se završiti a sve drugo ide na sud u Beograd. Zašto ne pomenemo i Hag, da i tu Hag spada. Dakle, ono što je Hag započeo ima da se završi, kako to objašnjavamo u Predlogu zakona. To je najbolja potvrda da je SPS bio u pravu kada je od početka tvrdio da za ova dela treba da sude naši sudovi i da nisu postojale nikakve pravne smetnje u našim zakonima, jer se sada iz ovoga vidi ako su te smetnje postojale, u čemu su se sastojale, jer se ništa u zakonu nije uradilo što bi predstavljalo stvarno otklanjanje tih smetnji.
Oko tužilaštva isto tako, ništa se tu suštinski ne unosi novo. Tužilac je mogao da izvrši normalan raspored kadrova i da sude za ova dela, ako je to hteo mogao je da obrazuje posebnu jedinicu, mogao je i to, bez biranja novog specijalnog tužioca. Mi sada imamo tri tužioca u sistemu: jednog glavnog, imamo za organizovani kriminal, imamo sada za ratne zločine, pa to nigde nema, molim vas. Mi razgrađujemo tužilaštvo da bi obezbedili kontrolu nad njim od strane izvršne vlasti, jer jedinstvo tužilaštva tu nije moguće obezbediti i potpuno se negira njegova uloga i stvara se slika specijalnih organa da bi se sudilo za zločine i proglašava se šta su to zločini.
Naravno, sada se tu ide i dalje, predlaže se da tužioca bira Skupština, zamenika bira sam tužilac, i tako se strogi uslovi postavljaju, kaže se - moraju se imati uslovi kao za okružnog tužioca. O ustavnim odredbama da tužioca bira Narodna skupština, bukvalno je shvaćena, da zamenike ne bira, tužilac je funkcija a ne personalno pitanje i statusno pitanje. Zamenik vrši funkciju tužioca i nema nikakvog razloga da se on izuzima, da on bude činovnik koga postavlja tamo neki šef. To su apsurdi koji samo treba da obezbede nešto drugo.
Evo, to je, po mom mišljenju, ono što predstavlja pravu suštinu jednog ovakvog propisa, iako se on u praksi prikazuje na jedan sasvim drugi način, kao vid saradnje sa Haškim tribunalom. Molim vas, sarađivati mogu samo ravnopravni organi, ne mogu sarađivati organi koji nisu ravnopravni. Hvala.