Naime, suština našeg amandmana je u tome da zaista treba izbeći formiranje duplih organa i to je naš načelni stav u pogledu čitavog zakona, ali kod člana 8. koji predviđa formiranje posebne službe za otkrivanje ratnih zločina zaista se to najviše vidi. Svi znamo da se u svakoj državi najviše para troši za organe bezbednosti.
Znači, iz budžeta najveća zahvatanja idu na organe bezbednosti, neretko je na trošenje tih sredstava ulagano mnogo primedbi, i neretko su ta sredstva, naročito od 2000. godine, trošena uzalud, a ovde bismo mogli da stavimo načelnu primedbu da će formiranje posebne službe za otkrivanje ratnih zločina dodatno isprazniti već ionako praznu srpsku kasu, i to je jedan formalni, tačnije ekonomski razlog zbog koga ne bi trebalo formirati posebne službe koje će zahtevati posebno finansiranje, posebno opremanje itd.
Suštinski razlog jeste u tome što Ustavom zaista nisu predviđeni dupli organi, tj. formiranje duplih organa za iste poslove, jer kako se predviđa, služba za otkrivanje ratnih zločina će vršiti isti posao kao što to radi i MUP. I, zaista je nelogično da u stavu 2. ovog člana služba postupa po zahtevima tužioca za ratne zločine, a u skladu sa zakonom. Zakon o unutrašnjim poslovima, zakon koji treba da obezbedi podizanje osnovane sumnje na viši stepen izvesnosti, stepen koji će omogućiti podizanje optužnog predloga, stepen koji će omogućiti javnom tužiocu, a ne specijalnom tužiocu bilo koje vrste, da li za organizovani kriminal ili za otkrivanje i gonjenje ratnih zločina, da pokrene postupak pred nadležnim pravosudnim organima.
Ovde je, po analogiji, posebno - služba za otkrivanje ratnih zločina, posebno - tužilaštvo, posebni sud, a sve to u cilju da se na brzinu napravi nekakav aparat, kvazidržavni, koji će služiti za realizaciju političkih interesa stranih nalogodavaca, nažalost tako je.
Predlog našeg amandmana da se član 8. briše odbijen je od strane Vlade sa obrazloženjem da se ovaj zakon donosi za konstituisanje sistema ili državnih organa koji će doprinositi bržem ili ažurnijem otkrivanju i sankcionisanju eventualnih počinilaca ratnih zločina.
Opet ističem naš generalni stav je da ukoliko je nekom bilo stalo da ubrza taj proces, mogao je da učini da se ili izradi ili uradi nekoliko promena Zakona o krivičnom postupku, da se izvrši intervencija kod organa unutrašnjih poslova da priležnije obavljaju svoje poslove vezane za otkrivanje eventualnih počinilaca ratnih zločina i da se tako postigne cilj.
Formiranje posebne službe zaista nije pravo rešenje i to je samo način da se pokaže da eto mi želimo da napravimo neki korak napred, ali u suštini to će i te kako negativno da se odrazi na rad, pre svega, Ministarstva unutrašnjih poslova, jer se na ovaj način priznaje da MUP nije sposoban da vrši svoje prenete poslove, koje po Zakonu o unutrašnjim poslovima ima.
Takođe, odredba prema kojoj ministar nadležan za unutrašnje poslove postavlja i razrešava starešinu službe, a po pribavljanju mišljenja tužioca za ratne zločine, još jednom pokazuje nameru predlagača zakona, a to je da se sve svede u začarani krug izvršne vlasti koja je svemoguća, koja će u saglasnosti i u sadejstvu ministra za unutrašnje poslove, tužioca za ratne zločine, njegovih zamenika, čitave vlade, moći da pokreće postupke, da proganja ljude; a imamo osnova za sumnju da će to biti i po drugim osnovama, a ne samo po osnovu pravne ili krivične odgovornosti za dela, konkretno imamo osnova da sumnjamo da će to biti progon čak i po političkoj osnovi.
I, najzad, stav 4. - rad službe uređuje se aktom koji donosi ministar nadležan za unutrašnje poslove, po pribavljenom mišljenju tužioca za ratne zločine - jeste još jedna potvrda naših sumnji, a to je da rad same službe za otkrivanje ratnih zločina, kao da to ne može da bude ministarstvo, uređuje se opet čijim aktom - aktom ministra za unutrašnje poslove, po pribavljenom mišljenju tužioca. Opet začarani krug i opet nešto što nas dovodi u apsurdnu situaciju, ali, u krajnjoj liniji, i priznanje da Ministarstvo unutrašnjih poslova nije sposobno.