Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, govorio sam već na Odboru za kulturu i informisanje, izvinjavam se unapred onim poslanicima koji su već čuli nekakve ocene sa moje strane o ovoj problamatici o kojoj smo govorili.
Prvo što mi je palo u oči jeste jedno anemično saopštenje od 3. jula, u kome je Odbor asocijacije ANEM zauzeo sledeći stav, a on glasi ovako - Asocijacija nezavisnih elektronskih medija najoštrije se protivi da se na sednici Odbora za kulturu i informisanje, zakazanoj za petak 4. jula, utvrđuju činjenice ili izvode dokazi povodom bilo čije kandidature i izbora za člana Saveta republičke radiodifuzne organizacije.
I tada sam iskazao svoju konsterniranost činjenicom da jedna od neposredno zainteresovanih nevladinih profesionalnih organizacija izražava svoje protivljenje da se utvrđuju činjenice. Bojim se da su neki od poslanika danas nastupali upavo sa ovakvim stavom, da su protiv toga da se utvrđuju činjenice. Ako smo protiv toga da se utvrđuju činjenice, kako ćemo onda doći do istine, a ko nema jače argumente, služi se činjenicama, posebno je taj poziv za utvrđivanje činjenica, protiv utvrđivanja činjnica se izjašnjavaju oni kojima je javnost, odnosno prezentiranje istine profesionalni zadatak, odnosno posao, pre svega novinarske organizacije i novinari.
Ključno pitanje koje je ovde postavljeno jeste poštovanje procedure. Tu moram da se složim sa mnogima koji su rekli da je poštovanje procedure neophodan uslov demokratije, ali sam tok događaja pokazao je da se iza zahteva za poštovanje procedure kriju neki drugi i mnogo jači razlozi, ne bih ih šire elaborirao, jer uprkos tome što se mnogi prave nevešti, svi vrlo drobro znamo o čemu se radi.
Bojim se da se ovde radilo o nasilnom proizvođenju afera, kao što su pravljene mnoge afere unazad, a da na takav način zbunjujemo i naše građane i naše birače i tražimo da se neutvrđivanjem činjenica oni opredeljuju navijački, da li navijaju za Zvezdu ili za Partizan, da li navijaju za DSS ili za DS. To se dešava u onoj situaciji kada nismo spremni da se suočimo sa istinom i sa činjenicom.
Dakle, gospoda Cekić i Cvetković ni na koji način, u dvostruko dužem vremenu od onoga koje je predviđeno zakonskom procedurom, nisu bili osporeni do današnjeg dana, osim što je osporena procedura njihovog izbora.
Osporen je gospodin Radenović, koga je po Zakonu o radiodifuziji izabralo osam članova radiodifuzne agencije. Nismo ga mi birali, nego su ga oni birali.
Gospodin Radenović je dostavio svu dokumentaciju koja može da se nabavi. Ne znam, to je i on sam rekao, na koji način on može da dokaže da recimo negde ne radi ili da za nekoga nije radio. Može da donese validne dokaze da radi za nekoga, ali da nije radio i da ne radi, ne znam ko izdaje takvu potvrdu. Da ne radim za nekoga, na koji način to mogu da dokažem.
Nešto bih rekao, to sam govorio i na Odboru za informisanje, o nevladinim organizacijama. U cilju razvijanja demokratije i stvaranja civilnog društva, nemerljiv doprinos svakako treba da daju i te nevladine organizacije i tzv. taj civilni sektor.
Bojim se da su neke nevladine organizacije, posebno se radi o zahtevima da ostane 15 članova, gde bi one imale prevagu u radiodifuznom Savetu, malo precenili svoju ulogu i značaj, ponašajući se više kao siva ekonomija u politici, želeći da istovremeno budu i svest i savest, i ne priznaju ni jednu kritičku tačku iznad svog sopstvenog vidokruga.
Molim vas, čemu onda mi poslanici, zašto smo birani i da li imamo neku odgovornost, kakav je naš legitimitet? I najnelegitimnije izabrani narodni poslanik ima veći legitimitet od bilo koje nevladine organizacije, koja se često svodi na jednu prostoriju, telefon i sekretaricu.
U javnosti je sistematski stvaran utisak da se bar radi o borbi dve privatne televizije za nacionalnu frekvenciju, ali sve jasnije postaje da određeni krugovi u stvari žele kontrolu nad javnim servisom RTS. I bojim se da bi ovakvi proceduralni ili drugi razlozi osporavanja kandidata bili sve dok se ne izaberu oni koji su po volji određenih političkih struktura. E, sada je nevolja u tome što oni nemaju dovoljnu većinu u Skupštini Republike Srbije da proguraju one kandidate koji bi njima eventualno odgovarali kao članovi tog saveta.
Raspodela frekvencija je, znači, samo jedan od poslova koji treba da radi Radiodifuzni savet, i dok politička i stručna javnost češlja ko su nacionalna glasila, radiotelevizija sve više propada.
Dakle, složio bih se sa nekim ocenama da se ovde radi, pre svega, o interesu i novcu finansijsko-ideološkog lobija, stvaranja u tom smislu atmosfere u javnosti da su neke institucije protiv ovakvog sastava Radiodifuznog saveta. Danas su neki pokušali da spoje dve tačke koje su predviđene ovim dnevnim redom, da lustriraju Cekića, Cvetkovića i gospodina Radenovića iz Radiodifuznog saveta zbog proceduralne greške prilikom njihovog izbora, kako su naveli.
Nesporno je da nepoštovanje roka po Zakonu o radiodifuziji nije osnov za razrešenje bilo kog člana Radiodifuznog saveta, tim pre što za ovu dvojicu kandidata, kao što sam već istakao, u dvostruko dužem roku od predviđenog nije iznesena ni jedna primedba.
Gospodin Radenović je, kao što sam već rekao, izabran većinom od osam članova. Gospodin Radenović je ovde vrlo ružno etiketiran.
Setio sam se jednog Vibovog aforizma koji kaže otprilike - mogu etikete da se lepe na dva načina, pljuneš etiketu pa zalepiš na čoveka ili pljuneš čoveka pa zalepiš etiketu. Bojim se da su mnogi radili na oba ova načina govoreći o gospodinu Radenoviću. Par pitanja ovde je postavljeno; kaže - Savet je toliko diskreditovan u javnosti, to je jedna od ocena; na koji način je diskreditovan u javnosti, oni ne snose odgovornost ako je proceduralna greška napravljena; nije ispoštovan rok; molim vas, pa nije niko osporio njih kao ličnosti, zbog čega bi Savet bio diskreditovan u javnosti.
Kaže - da li je naš interes da ne radio Radiodifuzni savet? Optužuju nas da je naš interes da ne radi, oni koji uporno vrše opstrukciju da on ne počne sa svojim radom. Zatim, zašto bi članovi Saveta snosili posledice, ako Skupština nije ispoštovala proceduru?
Zaista se pitam, zašto bi oni snosili posledice toga? Traži se, zatim, ponovni postupak izbora za celi Savet i to opet rade oni koji nas optužuju za odugovlačenje i zavođenje reda u ovoj oblasti. Imamo 1.400 raznoraznih emitera i samo jedan vodi kampanju protiv Radiodifuznog saveta.
Hajde, recite mi, osim Radio-televizije B-92, ko još pravi kampanju protiv Radiodifuznog saveta? Kaže - Savet nema legitimitet ni legalitet da donosi odluke. Neće ga imati, ukoliko mi kao Skupština koja ih je birala osporimo izabrane članove, a upravo time se pruža prilika da stavimo tačku na ovu aferu i na navijačke stavove po ovom pitanju.
Mi smo, dakle, ovde kao poslanici dali predlog da nakon dvostruko većeg roka koji je bio, još jednom raspravimo o kandidaturi gospode Cekića, Cvetkovića i Radenovića i da im omogućimo da Savet počne sa radom. Ovde se gospodinu Cvetkoviću čak u jednom momentu osporava pravo na kritički stav prema ANEM-u, B-92 i slično. Po nekima, idealan član Saveta bi bio onaj koji nema stav. Ali, ne čudi me to, ovakve ocene od nekoga ko je za govornicom iznosio veoma često svoje stavove, sa kojima se već posle par minuta nije slagao, već ih je osporavao, često se ne slažući ni sa sopstvenim mišljenjem. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Radulović, poslanička grupa DSS, sedam minuta, izvolite.

Poštovani narodni poslanici, ako  dobro razumem ovo pismeno koje smo dobili u ime 50 poslanika Demokratske stranke, čiji je predstavnik gospodin Bojan Pajtić, mi danas ovde raspravljamo o predlogu da se raspusti Savet Republičke radiodifuzne agencije. Doduše, njihov predlog ne glasi bukvalno tako, ali oni predlažu, i uz ovaj dokument prilažu, odluku o razrešenju članova Saveta: gospodina Cvetkovića, gospodina Radenovića i gospodina predsednika Saveta, Cekića. Budući da Savet broji devet članova, da su dvojica dala ostavku, da Demokratska stranka traži da se ova trojica razreše, praktično Savet se onemogućava da funkcioniše. Savet za radiodifuziju se po ovom predlogu ukida.
Čudno je, međutim, da sami predstavnici predlagača diskutuju protiv svog predloga. (Vi ste, gospodine, hroničar parlamentarnog života. Zabeležite da jedna poslanička grupa predlaže da se nešto izglasa, a zatim u toku rasprave diskutuje protiv predloga koji je podnela.) Upućeno Tomislavu G. Panajotoviću?
Zašto se sve to radi? Radi se sa jednog jednostavnog razloga: što je stanje u medijskoj sferi haotično i alarmantno. Svi se slažu - i predstavnici ovog predloga i predstavnici opozicije - da u našoj medijskoj sferi vlada brutalna, nekontrolisana borba za monopole: ideološke, kulturne i finansijske monopole. Ko tu borbu vodi, ko će nadvladati, to se ne zna.
Neću da ulazim ovde u pretpostavke ko stoji iza koje televizije, koja radio-stanica protežira koju političku stranku, ali hoću da kažem da građani Srbije dobro znaju da radio i televizija nisu više ono što se nekad zvalo - javna glasila. To su tojage u političkim borbama. Ljudi vrlo dobro znaju i osećaju da je kulturni i politički nivo svih televizijskih kuća - počev od one koja bi trebalo da bude javni servis, kao što je Televizija Srbije, pa do onih najmanjih lokalnih radio-stanica - nedopustivo nizak. Ljudi to osećaju i traže da se već jednom ovde uvede red i ustanove pravila.
Red je trebalo da uvede Savet Republičke radiodifuzne agencije. On je trebalo da ustanovi neka pravila po kojima će se borbe na tržištu voditi i da onemogući bilo kome da uspostavi monopol: da onemogući Vladi da uspostavi monopol, da onemogući vladajuću većinu, ali i bilo koju neformalnu grupu, bilo koju nevladinu agenciju - niko da ne može imati monopol, kako bismo imali jedan pluralistički, demokratski, razuđen sistem informisanja.
Savet koji je imenovala ova skupština tu funkciju ne može da obavi. Ne može sa više razloga. Prvo - mislim da je danas vreme da o tome progovorimo - zato što je u samom startu Savet diskvalifikovan načinom na koji je izabran.
Mi moramo pre rasprave o Savetu da govorimo o tome ko je odgovoran za današnje stanje u medijima u Srbiji. Odgovorna je, prvo, Vlada Srbije, jer joj je trebalo godinu i po dana da predloži Zakon o radiodifuziji. Odgovorni smo mi, Narodna skupština, jer nam je trebalo osam meseci da imenujemo Savet, a bez Saveta se taj zakon ne može primeniti. Odgovorni su članovi Saveta zato što nisu bili potpuno iskreni kad su davali svoje biografije. Odgovorni su predlagači zato što su predložili ljude za koje nisu sigurni da mogu da ispune uloge koje su im namenjene članstvom u Savetu. Odgovorni su članovi Saveta još i zbog toga što su se međusobno pozavađali, podelili, i što jedni druge javno optužuju da su podlegli pritiscima raznih finansijskih i ideoloških lobija.
Dakle, odgovornost je na svima. Meni se čini da je najveća odgovornost na nama, na nas 250, tačnije rečeno, ruku na srce, ipak na vladajućoj većini ovde, ali pošto smo svi poslanici i pošto Radiodifuzni savet bira Skupština, odgovorni smo svi.
Mi imamo samo jedan način da se časno izvučemo iz ove situacije. Mi bismo, čini mi se, uradili jako dobro da utvrdimo da smo prekršili Zakon koji smo doneli, da potvrdimo da Zakon ne sme da bude kršen, da priznamo da smo nekvalitetno izvršili izbor članova Radiodifuznog saveta, da uputimo izvinjenje svim ovlašćenim predlagačima, da ih zamolimo da ponovo predlože svoje kandidate, da uputimo izvinjenje gospodinu Cvetkoviću i Cekiću što smo ih, kršeći Zakon, doveli u neugodnu poziciju da se osporavaju njihove biografije i, naravno, da tražimo da predlagači provere svoje kandidate pre nego što ih predlože, a mi dobro da otvorimo oči kad budemo glasali.
Nikakva šteta ne bi bila od toga. Naprotiv, velika bi korist bila da Narodna skupština preko svoje predsednice uputi izvinjenje javnosti, da prizna grešku i da krene da posao ponovo obavlja, ali ovaj put zaista valjano. Jer građani očekuju da se uvede red, da se zna šta ko emituje i kako emituje, da se postave određeni kulturni i politički standardi koji moraju da važe za sve koji žele da se oglašavaju i da šalju bilo koju vrstu poruka građanima.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Milovan Radovanović, poslanička grupa Srpske radikalne stranke. Preostalo vreme pet minuta. Zatim, narodni poslanik Pal Šandor. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, šta je cilj Predloga odluke Narodne skupštine i šta je cilj ove rasprave?
Ako se posmatra ovo pitanje sa proceduralnog aspekta, jasno je svima da je u predlogu članova Radiodifuznog saveta unapred prekršena procedura jer nije uvažena odredba zakona da se 30 dana pre izbora članova Saveta objavi predlog članova Saveta sa njihovom biografijom. To je ono što se traži odredbama člana 24. stav 12. zakona, a u vezi izbora člana Saveta Gorana Radenovića pominje se da nije uvažena odredba člana 23. stav 4. zakona i da se traži da jedno lice Saveta bude sa teritorije Kosova i Metohije, odnosno da radi i živi na teritoriji Kosova i Metohije.
Pogrešno je bilo zakonom tražiti ovaj uslov. Zašto? Bitno je da čovek, bez obzira koji je, kao član Saveta radi svoj posao u skladu sa zakonom, pošteno i časno.
Naravno da ovaj uslov u skladu sa zakonom nije trebalo da bude postavljen, a sam izbor člana Saveta sa teritorije Kosova i Metohije mogao je da bude primenjen i uvažen, da se jedno lice iz južne srpske pokrajine nađe kao član Radiodifuznog saveta.
Naravno da proceduru koju ste prekršili ne možete nikakvom raspravom da popravite. Jedino je moguće da donetu odluku poništite, da stavite van snage, da ponovo uspostavite postupak, odnosno proceduru izbora članova Radiodifuznog saveta, a sa suštinskog aspekta, pitanje o kome je danas rasprava za nas u Srpskoj radikalnoj stranici je manje važno ako se posmatra personalni sastav Saveta Republičke radiodifuzne agenicje. Da li će neko manje ili neko više biti poslušan političkim nalozima, manje je važno.
Da li će neko da se svađa oko para iz donacija, da li će deo tih donacija otići u privatne džepove, da li će Nenad Cekić kritikovati Verana Matića za novac koji je otišao za Televiziju B92 ili ne, manje je važno, kao i to da li će novac iz donacija za razvoj jedne lokalne televizije u Nišu, Televizije 5, biti usmeren za povećanje proizvodnog kapaciteta pržionice i prerade kafe u Sokobanji, glavnog i odgovornog urednika ove televizije, isto je manje važno. Bitno je da članovi Saveta budu časni ljudi, da poštuju zakonske odredbe i da pošteno rade poverene im poslove.
Naravno da ste oko svega ovoga digli medijsku prašinu. Mogli ste u toku dana da vidite veliki broj kamermana, reportera, novinara u zgradi Skupštine. Ne verujem da bi toliko interesovanje bilo prisutno da se radilo o raspravi o nekom državnom i nacionalnom pitanju. Pravni osnov razrešenja, niti razlog podnošenja zahteva za razrešenje, po zakonu ne postoji ni u jednom slučaju, kada su u pitanju i Cekić, i Cvetković i Radenović.
Koji je pravi cilj svega ovoga? Pravi cilj i Zakona o radiodifuziji i Saveta radiodifuzne agencije i članova u tom savetu je da budu u funkciji sprovođenja volje nenarodne, nelegalne većine u Narodnoj skupštini i grupe ljudi koja vrši izvršnu vlast. Ovim, u stvari, hoćete da osnažite, da ojačate, ozakonite nezakonit izbor ova ti člana Saveta.
Da li će Savet po formiranju da možda predloži Narodnoj skupštini Republike Srbije da direktno prenosi sednice Narodne skupštine Republike Srbije? Da je tačno da je ovo samo farsa, gde su vam alternative, odnosno kontrapredlozi, obzirom da treba ova tri člana Saveta da budu razrešena, za izbor novih članova Saveta.
Ovo je urađeno po nalogu Mauricija Masarija, šefa OEBS-a u Beogradu. Glavni cilj svega ovoga je da pred naredne izbore raščistite medijski prostor, da se ne bi mogla čuti reč onih koji drugačije misle, političkih protivnika, a pre svih nas iz SRS. To nas, naravno, ne može sprečiti da građanima otkrijemo deo prave prirode vaše vlasti i manipulacija kojima se služite. Jedan deo prirode vaše vlasti je građanima i te kako poznat, a to je standard života, to su beda i siromaštvo u koje ste uvukli građane Srbije i gladan stomak Srbije.

Reč ima narodni poslanik Pal Šandor. Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Momčilo Trajković.

Poštovane kolege, naravno, nezadovoljan sam što nema gospodina Andrića. On se danas više muvao po hodniku nego što je slušao šta poslanici govore. Mislim da to nije pristojan odnos prema poslanicima, kada raspravljamo o temi koja spada u nadležnost njegovog odbora. Hoću njemu zvanično sa govornice da kažem ono što mislim, a ne na hodniku privatno, jer nismo u privatnoj komunikaciji.
Hteo bih da kažem sledeće: mislim da je ceo posao obavljen ofrlje, bez poštovanja procedure i na mišiće. Zaista, nama u DOS-u nije potrebno to da radimo na takav način. Možemo to elegantno, fino i po zakonu da uradimo, onako kako Bog zapoveda i kako treba.
Ako je procedura temelj demokratije, mi proceduru nismo poštovali. Kad ste vi u građanskoj parnici i zakasnite sa žalbom jedan dan, onda vam sudija kaže - izvinite, niste u roku podneli žalbu. Mi se ovde nismo držali tog voznog reda, termina koji nam je predvideo sam zakon. Uopšte ne shvatam zašto raspravljamo da li su ova tri člana sporna, kad su svi sporni i svi su izabrani na način kako zakon ne dozvoljava i u roku koji ne dozvoljava. To je objavljeno u "Službenom glasniku" od 11. aprila 2003. godine. Oni 11. aprila 2003. ne mogu biti izabrani, jer su morali biti izabrani do 27. oktobra.
Druga stvar, Skupština je sama prekršila proceduru, jer svoja dva člana nije objavila u roku od 45 dana, onako kako predviđa član 23. I mi smo jedan od predlagača koji svoje kandidate mora da objavi u roku od 45 dana od kada je zakon stupio na snagu. Zakon je objavljen 18, osam dana stupanja na snagu - 27. jula. Od 27. jula teče 45 dana kada Skupština mora da iznese svoje kandidate. Onda, u sledećih 45 dana mora da zakaže izbor, od čega onih 30 dana mora da se stavi javnosti na uvid ko su predloženi. To član 24. stav 12. vrlo precizno kaže, da će Skupština na pogodan način objaviti sve važeće liste kandidata.
Da li je Skupština objavila liste i važeće kandidate? Nije. Ko je objavio? Objavio ih je onaj ko je predložio. Skupština je, verovatno u "Glasniku" ili ne znam šta se podrazumeva pod "pogodnim načinom", trebalo da kaže - kandidati za Radiodifuzni savet su ti, ti i ti. Prema tome, zakon predviđa našu obavezu da objavimo listu kandidata. Nismo to uradili.
Član 13. kaže: "Skupština može organizovati javni razgovor radi sticanja uvida u njihove sposobnosti". Da je Skupština organizovala javnu raspravu o uvidu u njihove sposobnosti, onda mi ne bismo bili u situaciji u kojoj smo sada, da razgovaramo da li su pogodni ili nisu pogodni, da li su falsifikovali diplome ili nisu itd. Prema tome, Skupština je učinila čitav niz previda, prekršaja, prosto se nije držala termina.
Mislim da je jedini izlaz iz svega toga, s obzirom da su prekršeni članovi 114. i 115. Onaj ko podnese amandman u Skupštini, kad prođe rok, amandman ne može da bude na dnevnom redu, a ne izbor članova radiodifuznog Saveta. Mislim da je rasprava koju smo danas vodili potpuno bespredmenta, a izlaz mi se čini u sledećem: da Skupština konstatuje da članovi Radiodifuznog saveta nisu izabrani, čak i oni koji su nesporni. Nisu izabrani, jer su izabrani u roku kojem ne mogu da budu izabrani.
Onda bi sledeći korak trebalo da bude da Skupština, odbor ili neko predloži jedan član i da izmeni ovaj zakon, pa da kaže - ukoliko u zakonom predviđenom roku izbor nije učinjen, ponoviće se zakonska procedura. Tu možemo da menjamo članove 114. i 115, pa da taj rok skratimo, ali nekako izbor članova Radiodifuznog saveta moramo svesti u neki uređen proces. Ako se to ne dogodi, mi ćemo stalno imati sukob među sobom i politički, da će uvek neko sumnjati u te ljude i u njihov izbor i uvek će neko postaviti pitanje legitimiteta.
Moram da kažem i ovo, u drugim tranzicionim zemljama je oko radiodifuznih saveta i podele frekvencija takođe bilo sukoba, kao što ih ima kod nas, ali je tamo poštovan ovaj rok od 30 dana, stavljani su ljudi na uvid. Oni su, da kažemo, javno "lustrirani", proveravani su i birani su, ono što je neko ovde predlagao, dvotrećinskom većinom. Zašto dvotrećinskom većinom? Zato što je potrebno da i oni koji su danas opozicija, a i oni koji su pozicija, postignu neki konsenzus da taj Radiodifuzni savet ne bude klimav i da se ne menja od političke konstelacije do političke konstelacije.
Ubeđen sam da ima ljudi u Srbiji koji mogu da dobiju dvotrećinsku većinu ovde u Skupštini, ako povedemo raspravu na način kako to valja i mesec dana razgovaramo o onih devet kandidata koji zadovoljavaju i jednu i drugu stranu. Ne možete me ubediti da u Srbiji svi mi koji se nalazimo u ovoj skupštini ne možemo da se dogovorimo, ne mora čak ni dvotrećinskom većinom, a rekao sam da bi to po mom mišljenju bilo dobro, radi stabilnosti tog saveta, njegovog ugleda i njegove neutralnosti, ali da javno raspravljamo mesec dana o ljudima, da vidimo ko su ti ljudi.
Da je Odbor za informisanje, kao što nije, saslušao i organizovao, kao što zakon predviđa, a on to nije uradio, ljude koji treba da budu članovi Radiodifuznog saveta, mi danas ne bismo bili u ovoj situaciji. Sada, kada ne možemo ni da uvažimo njihove odluke, niti možemo da ih smenimo, mislim da je jedino pametno da konstatujemo i da im se izvinimo, tu sam vrlo blizak onome što kaže kolega Radulović, da nema veze iz koje je on stranke, jer je njegov predlog razuman, da budemo pošteni pred sobom, jer ćemo morati da se bavimo politikom i za pet godina.
Ne možemo sve uvek na mišiće. Znam da mi imamo većinu, ali većina nije uvek dovoljna da bi savest bila na miru. Treba da kažemo - pogrešili smo, članove Radiodifuznog saveta nismo odabrali i da krenemo ponovo u taj proces. Naravno, može se dogoditi, to je ono što je politika, da oni koje je predložila skupštinska većina ponovo budu na listi. To treba da se radi, naravno, ali na zakonom predviđen način.
Ne sporim da mi tu većinu možemo da organizujemo, da tu većinu možemo da dobijemo i da će oni ponovo biti, ali onda to pre svega nije igranje demokratije i tu niko onda u toj proceduri ne može ništa da vam spori. Znači, vi morate da pobedite svoje političke protivnike, ali u proceduri koja je predvidiva na zakonom predviđen način.
Došli smo naravno u još apsurdniju situaciju da se u trenutku izbora neki članovi bili poznati duže od 30 dana, bili poznati sedam meseci, a da su neki članovi bili poznati dva dana. Dobili smo ih jedan dan pre nego što smo glasali za njih. Jedno i drugo je protiv zakona. Znači, ne može dva dana i ne može sedam meseci.
Zbog toga mislim da ovaj radiodifuzni savet nije niti legalan, niti legitiman i da ga treba birati ponovo na onaj način koji će izazivati najmanje strasti i treba pozvati predlagače, ako je moguće, da ostanu pri kandidatima koje predlažu, a mi ćemo onda naravno da se organizujemo, pa ćemo već prema svojim političkim opcijama glasati za one ljude za koje mislimo da treba da se glasa, ali situacija očigledno na zakonit način može da se prevaziđe tako da mi kažemo da smo prekršili sopstveni zakon.
Skupština je u ovom slučaju prekršila sopstveni zakon. Vlast bi bila snažna i dobila dobre poene da kaže - dobro ljudi, pogrešili smo. Nismo gledali, imali smo preča posla, dogodile su se razne druge stvari. Krenimo ponovo u tu proceduru i nikome neće pasti kruna sa glave.

Reč ima narodni poslanik Momčilo Trajković. Više nema prijavljenih za reč, ali se javljaju šefovi.

Gospodo narodni poslanici, stvarno ne bih imao šta drugo da kažem nego što sam rekao prilikom prve rasprave. Smatram da je očigledno kriterijum, koji je ugrađen u zakonu, pogrešan, jer kako je moguće biti poslanik sa Kosova i Metohije, ne živeti na Kosovu i Metohiji, a predstavljati taj narod, a nemoguće je biti član Saveta, Radiodifuznog saveta, a ne ispunjavati na primer taj kriterijum.
Da ponovim, osim što znam porodicu i lično gospodina Gorana Radenovića, neke druge argumente nemam i osim toga da on ima stan u Prištini i da sam ga viđao u centralnom Kosovu i Metohiji, ali da ponovim još jednom da nisam bio obavezan, kao što ni vi niste bili obavezni, da pratim da li neko dole i koliko živi.
Ako mene neko pita koliko sada živim na Kosovu i Metohiji, moram da vam kažem vrlo malo. Živim trenutno dva do tri dana. Svo ostalo vreme provodim ovde u centralnoj Srbiji, odnosno u Beogradu. Prema tome, ko gde i koliko živi i kako, gde radi i šta je posao, da li je radno mesto vezano za Kosovo ili šire, to su diskutabilna pitanja.
Mi treba da se naslonimo na argumente i dokumente koje je gospodin Radenović podneo i ukoliko su oni lažni postoje organi preko kojih će se to utvrditi. Mislim da je to pravi put rešavanja problema.

Više nema prijavljenih za reč prema listi, ali zato ima naravno prijavljenih za reč predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa, koji to pravo nisu iskoristili iz člana 89.
Prvi prijavljeni za reč je narodni poslanik Zoran R. Anđelković, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, a zatim narodni poslanik Vladimir Garčević, Socijalistička narodna stranka.