REPUBLIKA SRBIJA

NARODNA SKUPŠTINA

STENOGRAFSKE BELEŠKE

 

DVANAESTO VANREDNO ZASEDANjE

15. jul 2003. godine

(Prvi dan rada)

(Sednica je počela u 17,45 časova. Predsedava Nataša Mićić, predsednik Narodne skupštine.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Dvanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.

Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da imamo kvorum za rad.

Shodno članovima 162, 165. i 80. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvala u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 80. stav 1. Poslovnika, zbog potrebe da Narodna skupština što pre usvoji predloge zakona iz dnevnog reda ove sednice, čime bi se obezbedilo efikasno funkcionisanje državnih i drugih institucija i opšta stabilnost privrede.

Dostavljeni su vam zapisnici sednica Osmog i Devetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.

Prelazimo na odlučivanje o zapisnicima.

Stavljam na glasanje zapisnik sednice Osmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini, održane 4, 5, 10, 11. i 17. juna 2003. godine.

Za 111, protiv niko, uzdržana dva, nije glasalo 35, ukupno 148 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština usvojila zapisnik.

Stavljam na glasanje zapisnik sednice Devetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini, održane 17, 18, 19, 24. i 25. juna i 1. jula 2003. godine.

Za 117, protiv niko, uzdržanih nema, nije glasalo 54, ukupno 171 narodni poslanik.

Konstatujem da je Narodna skupština usvojila zapisnik.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Dvanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini, koje je sazvano na zahtev Vlade Republike Srbije, saglasno članu 79. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 162. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Dvanaestog vanrednog zasedanja, sa utvrđenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.

D n e v n i r e d:

1. Predlog zakona o finansiranju političkih stranaka, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

2. Predlog zakona o Narodnoj banci Srbije, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

3. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

4. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

5. Predlog carinskog zakona, koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Narodni poslanik Siniša Mitrović, na osnovu člana 136. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, predložio je da se spoji rasprava o Predlogu zakona o Narodnoj banci Srbije i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama (2. i 3. tačka dnevnog reda).

Takođe je predložio da se spoji rasprava i o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama i Predlogu carinskog zakona (4. i 5. tačka dnevnog reda).

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 114, protiv 69, uzdržana tri, nije glasalo 10, ukupno 196 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić, predsednik poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 81. predlažem da Skupština u toku vanrednog zasedanja radi do 20 časova, svaki dan, i predlažem, na osnovu člana 137, da rasprava o amandmanima na svih pet tačaka dnevnog reda traje tri minuta.

To su, dakle, dva predloga.

Stavljam na glasanje prvi predlog, da Narodna skupština zaseda u toku Dvanaestog vanrednog zasedanja do 20 časova.

Za 104, protiv 71, uzdržana dva, nije glasalo 26, ukupno 203 narodna poslanika.

Konstatujem da je prihvaćen prvi predlog da se radno vreme produži do 20 časova.

Drugi predlog je da se rasprava o amandmanima vodi najviše tri minuta po svakoj tački dnevnog reda.

Stavljam na glasanje ovaj predlog narodnog poslanika Bojana Pajtića.

Za 115, protiv 72, uzdržanih nije bilo, nije glasao 21, ukupno 208.

Konstatujem da je prihvaćen predlog narodnog poslanika Bojana Pajtića da rasprava o amandmanima po svakoj tački dnevnog reda iznosi najviše tri minuta.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O FINANSIRANjU POLITIČKIH STRANAKA (načelna rasprava)

Primili ste Predlog zakona koje je podnela Vlada Republike Srbije.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Srđa Popović, Zeldžo Hurić, Vladimir Dobrosavljević, Branislav Blažić, Branislav Vakić, Srboljub Živanović, Veroljub Arsić, Milorad Mirčić, Dragan Ljubojević, Milovan Radovanović, Nataša Jovanović, Stevan Kesejić, Dragoljub Stamenković, Petar Jojić, Zlatan Jovanović, Slobodan Janjić, Vitomir Plužarević, Ljubomir Kragović, Goran Cvetanović, Dragan Pavlović, Lazar Marjanski, Vjerica Radeta, Dragan Čolić, Joca Arsić, Branko Ružić, Živodarka Dacin, Đura Lazić, zajedno Hranislav Perić i Dragan Todorović, Jovan Todorović, Sreten Mitrović, zajedno Rajko Baralić i Joca Arsić, Leila Ruždić-Trifunović, zajedno Petar Petrović, Miloš Lukić i Jelena Maslovara-Ralević i Bratoljub Janačković.

Primili ste i obaveštenje narodnog poslanika Joce Arsića da povlači amandman na član 4. koji je podneo 15. jula 2003. godine u 11,30 časova, tako da u proceduri ostaje amandman koji je podneo istog dana ali u 12,00 časova.

Primili ste izveštaj Odbora za finansije.

Molim predstavnike poslaničkih grupa da podnesu liste sa prijavljenima za reč po ovoj tački dnevnog reda.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika, otvaram načelni pretres.

Pošto predstavnik predlagača još nije stigao, na putu je, pitam da li želi reč izvestilac Odbora za finansije, gospodin Nenad Bogdanović? (Ne.)

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)

Vanredno stanje je nastavljeno, sablja je izvučena ali nije vraćena i, za divno čudo, u proceduri imamo dva zakona koja se tiču političkih stranaka. Prvi je zakon o političkim strankama koji nije ugledao svetlost dana, ali je očigledno prioritetan ovaj zakon o finansiranju političkih stranaka. Tu kreću prvi problemi sa ovim predlogom zakona, jer praktično ni predlagač ne zna koga obavezuje ovaj zakon, na koga se ovaj zakon odnosi.
Potrebno je da se reguliše finansiranje političkih stranaka, ali sa gledišta ostvarivanja Ustavom garantovane slobode političkog organizovanja i delovanja, a ne sa ciljem da se finansijski, materijalno i na drugi način ugase političke stranke i da im se toliko oteža mogućnost političkog delovanja da se praktično dovodi u pitanje da li postoji sloboda organizovanja i političkog delovanja.
I ovaj predlog zakona je u prilog svemu ovome što je rađeno od 18. marta do današnjeg dana, to je jedan kontinuitet, preslikan, da se u parlamentu ugasi javna reč, ali i da se bitno oteža, pa čak na neki način i onemoguće političke stranke koje nisu po volji vlasti da politički deluju.
Nemoguće je pričati o politici, o slobodi političkog delovanja, ukoliko su mediji zatvoreni za samo neke političke stranke. Nemoguće je pričati o slobodi političkog delovanja ako nema direktnog prenosa iz ove sale, da građani vide ko kako zastupa one koji su ga birali, i građani nemaju ona elementarna i osnovna saznanja o alternativama postojećem političkom establišmentu, zvanom dosmanlije.
Dakle, ovaj zakon ne bi smeo da se donese pre nego što na dnevnom redu bude zakon o političkim strankama. Onaj predlog zakona koji je u proceduri je loš zakon, jer omogućava da kao političke stranke egzistiraju i nedefinisane grupe građana, odnosno udruženi građani koji očigledno nemaju niti motiv, niti želju da se bave politikom, već da hvataju priključak sa postojećim strankama na vlasti, a to se uklapa u ono što je jedan od poslanika DOS-a pokušao da provuče kroz jedan amandman na jedan član koji praktično omogućava segedinske seminare i subverzivno dejstvo pojedinih političkih stranaka.
Mi na političkoj sceni imamo nešto što se zovu političke stranke, koje raspolažu ogromnim bogatstvom, poput Nove demokratije, a sad su se nazvali Liberalima, a znate i sami, pre desetak godina oni su zgrabili pola imovine Saveza socijalističke omladine, sada rentiraju tu imovinu, izdaju u zakup. Marginalna stranka se uvek, kao parazit, uhvati za vlast, ali vidite i sami, oni nemaju problem finansiranja, mada nemaju neko bogzna članstvo, niti neko uporište u političkom životu.
Mi smo na ovaj predlog zakona podneli 20 amandmana, pre svega sa ciljem da ga unormalimo u onoj meri da ne sputava slobodu političkog delovanja. Ima tu nekih rešenja koja su prihvatljiva, i oko finansiranja političkih stranaka iz budžeta i oko učešća u raspodeli sredstava namenjenih izbornim kampanjama, ali brojna ograničenja u sticanju, korišćenju i raspolaganju sredstvima, posebno neke besmislene evidencije, i pored postojećih inspekcijskih organa uvođenje jednog novog inspekcijskog organa koji se zove Odbor za finansije Narodne skupštine, potpuno su neprihvatljivi, jer radno telo Narodne skupštine ne može biti organ koji odlučuje i rešava o pravima i interesima bilo koje stranke, bilo da je u pitanju fizičko ili pravno lice.
Tu je možda i najveća suprotnost ovog zakona sa odredbama Ustava, i ovog i budite sigurni budućeg, jer se političko delovanje dovodi u zavisnost od obezbeđenja sredstava, da stranka mora da bude podobna, prihvatljiva za vladajuću većinu, ako želi da opstane na političkoj sceni.
Brojna ograničenja imaju pre svega tu funkciju da se pripremi teren za buduće parlamentarne izbore, a verovatno bi trebalo da budu i predsednički izbori i ko zna koji sve drugi izbori, možda čak na svim nivoima, jer je očigledno da postojeća DOS-manlijska politička garnitura nije u mogućnosti, niti je sposobna da razreši goruće ekonomske, socijalne, nacionalne, pa i ljudske probleme koji svakodnevno sve više eskaliraju.
Srpska radikalna stranka naravno neće da glasa za ovaj predlog zakona, niti u načelu. Amandmanima pokušavamo da ovo na nešto liči, ali opet moram da iskoristim priliku da upozorim one stranke koje su formalno-pravno još u DOS-u da Srpska radikalna stranka ima da preživi i ovu torturu i ovaj nasrtaj. Mi smo na vreme očišćeni i pripremljeni za ono što nam se sprema, a da vam ne pričam o tome kako se pokušava i danas da se Srpska radikalna stranka izbaci iz Magistrata, zgrade koja je uzeta u zakup i za koju je plaćen zakup 30 godina unapred, a pri tome se ona zgrada u Krunskoj koristi, pa neka razmisle predlagači da li je identična situacija i na kojoj strani je pravo, pravda i istina.
Moram da ukažem na još jednu situaciju, da pojedine poreske uprave skidaju sredstva Srpskoj radikalnoj stranci, i to po osnovu običnog pisma koje upute javna preduzeća za gazdovanje poslovnim prostorom, tako da se zakupnina naplaćuje od nas kao da je u pitanju neki javni prihod. Zakupnina je nešto ugovorno, neka klasična obligacija, ali to ne vredi. To je pogotovo prisutno na Vračaru, a vidim da poprima dimenzije, jer se širi i na drugim mestima.
Dakle, vodite računa opet kada donosite zakon, pa bez obzira da li će biti 128 ili 129, kako će da se nakrpi ta većina, vodite računa. Pišete novi standard, pišete nešto što mora da se primeni, pa da li ovako, da li onako, a Srpskoj radikalnoj stranci, verujte, ništa nećete moći da uradite ovim zakonom. Mi smo naviknuti. Svakodnevno se vrte te neke inspekcije, kontrole našeg poslovanja, od članarine preko naše izdavačke delatnosti. Ako, neka državni organi kontrolišu, i treba da rade svoj posao, ali obratite pažnju, pa makar sredite onu dokumentaciju koja se tiče materijalno-finansijskog poslovanja stranaka koje sada čine DOS. Verujte, kada pukne tikva onda kreće međusobno optuživanje, prozivanje, a videćete posle pada ove vlasti koliko će prljavštine, pa čak i otvorenih priznanja o sprezi sa organizovanim kriminalom da izađe, a ona "sablja" verovatno će da zalebdi ponovo, pa onaj koji je potegao neka poprilično razmišlja, jer unutar DOS-a postoji nekoliko stranaka koje su bogate, a niti imaju članstvo, niti imaju ideologiju, već predstavljaju interes određenih lobija.

Reč ima predstavnik predlagača, mr Božidar Đelić, ministar finansija i ekonomije u Vladi Republike Srbije, pa narodni poslanik Dejan Mihajlov i posle njega narodni poslanik Zoran Anđelković, po do sada prijavljenim predstavnicima poslaničkih grupa.

Gospođo predsednice, poštovani poslanici, dame i gospodo, velika je čast predstaviti danas ovo što je možda jedan od najvažnijih zakona koje je Vlada Republike Srbije predstavila ovom cenjenom domu. Izuzetna mi je čast da predstavim ovaj zakon koji će, čini mi se, u mnogo čemu poboljšati prilike u našoj zemlji i dovesti do veće moralizacije javnog života i mnogo veće transparentnosti u finansiranju političkog života.
U svim zemljama, ne samo u tranziciji, nego u svim razvijenim zemljama, uvek se postavlja pitanje uticaja koji može imati ekonomska ili pak kriminalna moć na političku vlast i na koji način se može sprečiti ili do najmanje mere veoma žustro suzbijati jedan takav uticaj.
Ovaj predlog zakona koji je danas pred vama je jedan decidan korak napred, koji na pragmatičan način, sa jedne strane, uvažava realnost naše zemlje i njene specifičnosti i pre nego što razložim malo više neke od odredbi koje se nalaze u ovom zakonu želim da se zahvalim CESID-u, nevladinoj organizaciji koja je predložila neke od elemenata koji su u ovom zakonu, ali isto tako prof. dr Vladimiru Goatiju, koji je radio u ime Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije.
Oni su, ne samo prof. Goati nego i svi članovi Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije, razmotrili neke ranije verzije ovog zakona, dali svoj doprinos i njihove kritike su u potpunosti uvažene. Oni su, kao i svi oni koji su učestvovali u mnogobrojnim javnim raspravama sa domaćim i inostranim ekspertima, sa ljudima koji vode političke partije, doprineli da ovaj zakon, koji nije od onih najdužih koje sam imao priliku da vam predstavim, ali je jedan od najvažnijih, da ovaj tekst bude taman onakav kakav treba Srbiji.
Ono što možemo da kažemo to je da je ovo bilo jedno od ključnih predizbornih obećanja DOS-a. Da li je sada došlo do nekog zakašnjenja? Jeste, ovaj zakon je trebalo da dođe nešto ranije, međutim tražilo se najbolje rešenje i mislim da je veoma uputno i da je dobro da jedan ovakav zakon bude predložen ovom cenjenom domu. Radujem se unapred najavama da će mnoge poslaničke grupe podržati ovaj predlog zakona, tako da postoji jedan veoma široki konsenzus oko odredbi koje se nalaze u njemu.
Ako pređemo na nekoliko ključnih elemenata ovog zakona, želim da predočim sledećih sedam tačaka. Prva tačka je da u ovom zakonu postoji razuman balans između finansiranja iz javnih i privatnih izvora. Ako pogledamo druge zemlje, postoje zemlje i to razvijene gde ne postoji javno finansiranje političkih partija: Švajcarska, primera radi, a u Italiji samo za kampanje. Isto tako, imamo jedan broj, i tu je već većina zemalja, gde postoji bar delimično finansiranje troškova političkih partija iz budžeta. Rekao bih da je taj standard nešto što se sve više i više viđa.
Mogu da kažem da ako pogledamo ovaj zakon u celini, on je već doveo našu zemlju do jednog nivoa koji je u skladu sa preporukom Saveta Evrope i onom koja je usvojena 8. aprila 2003. godine na 835. sastanku, koji se ticao opštih pravila protiv korupcije u finansiranju političkih partija i izbornih kampanja. Ovi standardi koje imamo u ovom zakonu su u potpunosti u skladu sa onim što je Savet Evrope preporučio, tako da u samom startu i sa ovim zakonom mi smo u nekim evropskim merilima i trendovima, a istovremeno uvažavamo našu realnost. To finansiranje i balans između javnih i privatnih priloga i izvora su prava mera za Srbiju.
Što se tiče javnih izvora, u ovom momentu ne postoji pravna praznina u smislu da već postoji jedan zakon o finansiranju političkih stranaka u Srbiji i isto tako postojao je doskoro, sve do ustavnih promena, jedan istovetan zakon koji se ticao partija koje su bile na saveznom nivou. Tu je, moram reći, bio jedan svojevrstan paradoks, jer svakog meseca, shodno zakonu, Ministarstvo finansija i ekonomije Republike Srbije prosleđuje svim političkim strankama jednu sumu koja omogućava da se finansiraju političke partije.
Međutim, ta sredstva su dosta limitirana i to je nekih 70 miliona dinara ukupno; do prošle godine, primera radi, ukupna sredstva koja su bila dostavljena političkim partijama na saveznom nivou su bila 260 miliona dinara. Znajući da je tamo dobar deo političkih partija bio iz Crne Gore možemo reći, a da istovremeno znamo da je sve to finansirao srpski poreski obveznik prošle godine, da je srpski poreski obveznik nekih 300 miliona dinara posvetio toj nameni.
Ovaj zakon, ukoliko ga ovaj cenjeni dom usvoji, predviđa da 0,15%, znači bez diskrecije, tako da ne postoji nikakva diskrecija ma koja vlada bila na vlasti, mi imamo mogućnost da izdvojimo prema budžetu za ovu godinu i to bi bila jedna procena za ovu godinu i to bi iznosilo nekih 400 miliona dinara za one partije koje su u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Neće postojati dodatno finansiranje na saveznom nivou, tj. na nivou državne zajednice, to nije predviđeno, kao što i ne postoji na nivou državne zajednice registracija političkih partija. Ako pogledamo prve nacrte budžeta za sledeću godinu, ekvivalentna cifra bi bila oko 500 miliona dinara i tu je ključ da se 30% tih sredstava deli, po istim nivoima, političkim partijama, ma koliko one imale poslanika, a da se ostatak, tj. 70% deli po ključu prema broju poslanika koje ta politička partija ima.
Naravno, na Odboru se postavilo pitanje šta je tu merilo, da li je to ono što je bila prvobitna volja birača, onaj prvi sastav, ili, posle odluke Ustavnog suda Republike Srbije, da li je to sadašnja situacija i da li ona treba da se menja. Odgovor je da tu nije nadležan ovaj zakon, već izborni zakon i sve one odluke, naročito Ustavnog suda koje određuju ko je pripadnik koje političke grupacije u ovom domu.
Drugo je pitanje da li je dobro za zemlju da ne postoji imperativni mandat, u to ne bih ulazio. Lično mislim da nije dobro. Jer, naš ustav i zakon, njihova interpretacija i mišljenja Ustavnog suda su onakvi kakvi jesu. Tim novcem dolazi i maksimum koji neće moći da pređe bilo koja politička partija iz privatnih izvora. Odmah da napomenem, kada govorimo o balansu između javnih i privatnih prihoda političkih stranaka, mora se naći balans između minimuma koji budžet treba da obezbedi, priznajući tako da je demokratija, kao što je Čerčil rekao, najmanje loš način organizovanja života u društvu, da demokratija ima puno vrlina, ali isto ima i neku cenu.
Na taj način i kroz to finansiranje, kroz budžet, a u to smo ubeđeni, veliki broj stranaka i lidera stranaka imaće glavobolju manje u smislu da neće biti u stalnom grču da obezbede taj minimum finansiranja za onaj minimum funkcionisanja njihovih partija, od kancelarija, nekoliko ljudi koji to rade, troškova za struju, telefon, poštanske markice i mnogo štošta, a što je normalni život jedne političke stranke.
Na taj način, za one manje stranke, pritisak od strane nekih donatora, pritisak sa strane novca biće manji i očekujem da, zahvaljujući ovom delu finansiranja, to bude napredak za demokratiju i da oni koji možda nemaju puno glasova ne budu, ukoliko većine budu tesne, predmet velikog interesovanja i velikih iskušenja od strane nekih ekonomski uticajnih ljudi.
S druge strane, uzmimo primer Slovenije, zahvaljujući njihovoj veoma dobroj ekonomskoj situaciji, bili su u stanju da obezbede da iz njihovog budžeta finansiranje političkih stranaka bude toliko da bukvalno danas ne postoji interes političkih partija da dobijaju nove članove, jer, jednostavno, to im je finansijski manje važno i to je nešto što se u ovom zakonu izbegava. Opredeljenje u ovom zakonu je da se jedna vitalnost političke ideje dokazuje time što se prikuplja veliki broj članova, a članarina je pitanje statuta.
Svi dobro znamo šta otprilike može biti članarina i tu nema nikakvog limita da političke partije mogu da prikupljaju. Naravno, imajući u vidu da će i to biti javno, veoma brzo će se razotkriti neka zloupotreba u smislu da neko propisuje enormno velike članarine. Zna se šta je normalna članarina za fizička i pravna lica i, na taj način, ne bi trebalo da bude problema u toj promeni.
Međutim, za ono što je privatni deo tu postoji višestruko ograničenje. Prvo ograničenje, to je da nijedno fizičko lice ne može dati članarinu iznad 10 prosečnih plata Republike Srbije u datoj godini. Nijedno pravno lice, niti preduzetnik ne može dati više od 100 prosečnih plata za finansiranje političke partije. Na taj način, maksimalni iznos, kao što vidimo, jeste nekih milion dinara ili nekih 15.000 evra koliko može maksimalno neko pravno lice biti donator iznad te statutarne članarine bilo kojoj političkoj partiji.
Ne samo to. Ako znamo da je ovo predloženo, a to je 0,15% od budžeta Republike Srbije, umanjeno za transfere prema fondovima socijalnog osiguranja i drugim nivoima vlasti, predviđeno je da postoji i finansiranje političkih stranaka na nivou AP i lokalne samouprave sa 0,10% njihovih budžeta, isto umanjeno za transfere drugim nivoima vlasti.
Na taj način, omogućuje se i javno finansiranje iz budžeta možda nekih manjih stranaka koje imaju jedan interes koji je više lokalne prirode iz raznoraznih razloga, bilo da oni predstavljaju neku precizniju grupu ili grupaciju, ali istovremeno pokazuje se da postoji jedan limit. U svakom slučaju, bilo koja stranka, sa izuzetkom članarina, a shodno odredbama ovog zakona, ne može prikupljati iz tih privatnih priloga više od 100% istog iznosa koji dobija iz budžeta.
Na taj način, ako kažemo da u redovnoj godini, bez izbora, otprilike, ako uzmemo budžet ove godine, nekih 400, 500 miliona dinara bude dolazilo iz budžeta na sva tri nivoa, to znači da je ukupno novac koji se može u jednoj godini koja nije izborna uvesti u finansiranje političkih partija nešto manje od milijardu dinara. To je, otprilike, neki ishod koji je, čini nam se, nešto što je primereno trenutnoj situaciji.
Kada budem dodao da se u jednoj izbornoj godini na to dodaje dodatno finansiranje od 0,1% iz budžeta Republike Srbije i 0,05% za ostala dva nivoa, tu se isto na to dodaje isti limit i maksimum koji dolazi iz privatnih priloga, vidimo, imajući u vidu ekonomsku situaciju u našoj zemlji i njene prilike, da se na taj način onemogućava da pojedinac ili neka grupa bukvalno kupi izbore, jer dodatna odredba u izbornoj godini, to je da uz ove limite nijedno fizičko lice, niti pravno lice ne može biti donator više od nekoliko procenata u ukupnom finansiranju te kampanje.
Na taj način Srbija jasno kaže da ne želi situaciju koja se desila u nekim slučajevima u Rusiji, gde oligarsi ili neki moćni ljudi bukvalno daruju ogromne svote novca političkim grupacijama iz sopstvenih interesa. Na taj način, u jednoj zemlji gde je prosečna člata 11.000 dinara, veliki napredak ali naravno i dalje je veoma nizak nivo, gde je privreda u mnogo boljoj situaciji nego što je bila pre, ali i dalje je u teškoćama, u jednoj takvoj zemlji onemogućava se da samo nekoliko centara ekonomske moći bukvalno preuzme na sebe i finansira u potpunosti taj politički život.
To je nešto što je važno. Prva stvar, razuman balans između finansiranja iz javnih i privatnih izvora, a drugi je pravičan kriterijum u dodeli sredstava iz javnih izvora koji daje deo po istom ključu za sve, a isto priznaje, a to je demokratično, onoj partiji dajem više, onima koji imaju više poslanika. Imamo jasna pravila, a to je treća stvar, u prikupljanju sredstava iz privatnih izvora i ograničavanje, a to je četvrta stvar, obima sredstava koja mogu da se troše u izbornoj kampanji.
Poslednje tri tačke koje bih hteo da napomenem, a peta je potpuna javnost izvora sredstava. To je bila jasna preporuka Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije i preporuka raznih domaćih i međunarodnih eksperata, kao i relevantnih institucija kao što je Savet Evrope, a članice smo, kao što znate, u poslednjih nekoliko meseci i sa čijim načelima se moramo uskladiti. Dakle, teži se ukidanju bilo kakvih anonimnih donatora.
Isto tako, u organizaciji rada stranke i u finansiranju imate označavanje odgovornog lica za finansije u svakoj partiji, kao i sabiranje svih prihoda koji mogu ići preko nekih podračuna, ali, u krajnosti, sva sredstva jedne partije moraju proći kroz jedan račun, i na taj način će se videti na koje se namene troše. Znači, tako se onemogućava finansiranje kroz neke bočne institucije i institute fondacija, fondova, bilo kojih drugih kvazisatelita političkih partija, sve mora proći kroz jedan račun i na tom računu se uredno evidentirati.
Kada govorimo o javnosti, postoje izuzeci koji ne mogu finansirati političke partije u našoj zemlji, a to su strane države, strana pravna i fizička lica; a, rekao sam već, anonimni darodavci, kao i javne ustanove, javna preduzeća, ustanove i preduzeća sa učešćem državnog kapitala, ma koliki bio taj procenat, ne mogu finansirati političke partije. Dalje, privatna preduzeća koja obavljaju usluge po osnovu ugovora, kao i preduzeća i organizacije koje vrše javna ovlašćenja, na primer privredne komore ili humanitarne organizacije, verske zajednice, priređivači igara na sreću, kao i uvoznici, provoznici i izvoznici akciznih proizvoda.
Najzad, tu su i sva pravna i fizička lica koja imaju dospele, a nepodmirene obaveze po osnovu javnih prihoda, znači ljudi koji nisu platili porez ne mogu da finansiraju političke partije.
Sve u svemu, ta javnost se ne vidi samo kroz to da sve treba ići kroz jedan račun i da treba znati ko daje novac, već i što postoji nadležni organ. Moram da kažem da tu postoji jedna debata o tome koji je to organ koji može kontrolisati primenu, u finansijskom smislu, ovog zakona. U ovom predlogu to je Odbor za finansije Narodne skupštine. Postoji druga ideja, to je da to postane Republička izborna komisija i moram da kažem da je uglavnom standard u svetu da ekvivalentna organizacija kao Republička izborna komisija, da je ona ta koja proverava sprovođenje ovog zakona. Ima ideje da se to tako uradi u ovom zakonu. Mislim da to ne bi bila loša ideja.
Postoje i druge ideje, da to bude Ministarstvo finansija, međutim, Ministarstvo finansija i Vlada su izraz jedne većine i čini nam se da je uputno da se kontrola jednog ovakvog zakona dešava u organima gde je prisutna i pozicija i opozicija, tako da je tu i Republička izborna komisija i Odbor za finansije, i to su dobra mesta.
Najzad, sedma i poslednja stvar koju bih hteo da napomenom, to je da postoje značajne sankcije za kršenje ovog zakona; one su novčane, nisu krivične za sada, možda će se u nekom vremenu i to desiti, ali sigurno je da je najveća sankcija sud javnosti, jer u smislu javnosti svaka stranka će morati da ima ovlašćenog revizora i postoji obaveza da taj bude publikovan u "Službenom glasniku Republike Srbije". Na taj način on će biti dostupan svima, i građanima i medijima, i građani imaju pravo da besplatno dobiju kopiju završnog računa bilo koje stranke.
Mada ima uvek puno skeptika, govori se da će taj zakon samo do neke mere imati svoj efekat, ja sam uveren da kada se dođe do tih cifara, kada ovlašćena lica u političkoj partiji stanu iza jednog završnog računa, kada ga revizor pogleda i kaže da je to to, kaže da je sve prošlo kroz taj račun i vidi se koji su to izvori, koji su rashodi, koje su namene i da se taj račun, izveštaj da na uvid svima, onda će, da tako kažem, jasna surova politička konkurencija na našoj sceni odraditi svoje i siguran sam da će ne samo druge političke partije, nego i mediji reći - pa, ako ste rekli da su vaši prihodi bili toliki, odakle vam onda novac i koliko je koštalo da imate te bilborde, toliko minuta na toj televiziji, te promotivne materijale, te manifestacije, jednostavno, ovde nešto ne štima.
Na taj način, taj sud javnosti i ta transparentnost su veoma snažni efekti koje će ovaj zakon imati (ali naravno, jedan zakon ne može sve) i njegova dosledna primena kroz ovih sedam elemenata koje ću sada samo ponoviti: balans između javnih i privatnih izvora, a građani priznaju da demokratija ima određenu cenu i spremni smo da je platimo da bi ona bila valjana i poštena. Drugo, to je pravični kriterijum u dodeli sredstava iz javnih izvora, jasna pravila u prikupljanju sredstava iz privatnih izvora, ograničavanje obima sredstava koja se mogu trošiti u izbornoj kampanji, potpuna javnost izvora sredstava, način trošenja, evidencija o imovini i, najzad, uspostavljanje nezavisnog tela za nadzor, postavljanje nekih sankcija koje su novčanog karaktera.
Da li su vanparlamentarne stranke ovde zaboravljene? Nisu, u smislu da skoro ni u jednoj zemlji nije predviđeno finansiranje vanparlamentarnih stranaka. Zamislimo Srbiju, gde bi, primera radi, bilo moguće samim tim što bi rekli da imate jedan broj članova dobiti iznose iz budžeta, a gde je to pokušano, već je kažnjeno, jer ljudi su pravili neke kvazipolitičke partije da bi došli do nekih sredstava.
Znamo dobro da u Srbiji tokom predsedničke kampanje ponekad iznikne neki kandidat koji jednostavno želi da dobije neka sredstva iz budžeta koja su predviđena, a ne da brani neke političke ideje. Samim tim, u ovom zakonu je predviđeno da za tu specifičnu kampanju, predsedničku, postoji nešto što je limit, ali da se tu moraju pravdati realni troškovi.
Sve u svemu, ako sagledamo efekte ovog zakona, ukoliko ga izglasate, njegova primena bi počela 1. januara 2004. godine moći ćemo predvideti blagovremeno i nacrt u budžetu za 2003. godinu i biće spremna i AP Vojvodina i lokalne samouprave, tako da ovaj zakon zaživi koliko već sledeće godine.
Ubeđen sam i izuzetno sam ponosan da predstavljam danas nešto za šta sam siguran da je veliki napredak u uspostavljanju jedne valjane demokratije u našoj zemlji. Hvala puno.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS, a posle njega narodni poslanik Zoran Anđelković.

Ovaj zakon svakako da je jedna od osnova za uređenje političkog života u svakoj državi, s obzirom da je prošlo više od dve i po godine naše vlasti, a ovaj zakon tek sada dolazi na dnevni red i to ne voljom onih koji su u Vladi, nego voljom onih koji su ih pritisnuli da ovo urade, s obzirom da treba urediti političku scenu i ovo je jedan od segmenata koji treba da bude uređen.
Ovaj zakon je prihvatljiv za DSS i ona će glasati za ovaj zakon. S obzirom da smo se zalagali od prvog dana postojanja DSS-a ne samo za zakon o finansiranju stranaka, već, pre svega, za zakon o strankama i za zakon o sukobu interesa. Jednako važan zakon je zakon o sukobu interesa. Šta se dešava u onim situacijama kada su razni poslanici direktori javnih preduzeća, kada obavljaju druge javne funkcije i zloupotrebljavaju svoj položaj time što na razne načine uzimaju sredstva iz javnih preduzeća i koriste ih u političke i stranačke svrhe?
Ovim zakonom to nije do kraja regulisano, regulisano je u onom članu koji se odnosi na to da javna preduzeća ne mogu da budu finansijeri, ali ovaj segment gde su direktori javnih preduzeća, a puna ih je ova skupština, jednostavno zloupotrebljavaju i zloupotrebljavali su prilikom raznih kampanja koje smo imali tu svoju funkciju u svrhu predizborne kampanje. Tako imamo da su asfaltirani putevi po pojedinim mestima, tu je i rasveta, neko kaže kupovani pilići, gajbe piva, servirani kolači glasačima, ne bi li se na taj način privoleli da glasaju za stranku, pa su te stranke opet izgubile, videli smo posle na lokalnim izborima.
Ova oblast nije regulisana i, jednostavno, ovim zakonom kao jednim segmentom uređenja političkog sistema ne može se rešiti čitav problem. Zakon o sukobu interesa je nešto što je neophodno i što je trebalo da ide sa ovim zakonom, kao i zakon o strankama koji smo dobili, ali koji se ne nalazi na dnevnom redu. Taj zakon je takođe morao da bude na dnevnom redu i da sa ovim zakonom i zakonom o sukobu interesa reši ova oblast.
Ne mogu da radim, kada su mi žuti iza leđa, ko zna šta će se desiti.
Da krenemo dalje, ovaj zakon jeste važan i mislim da je morao da bude donet mnogo ranije. Uzmimo, recimo, samo predsedničke izbore koji su održavani tokom prošle godine u dva navrata i izveštaj CeSID-a u kome se kaže da je jedan predsednički potrošio skoro 60% sredstava od ukupne sume koja je potrošena za izbore, a to je naravno vaš predsednički kandidat Miroljub Labus, koga ste vi podržali svesrdno; čak se i sam ministar na predizbornim spotovima Miroljuba Labusa slikao kao kad revolveraši idu sa gospodinom Dinkićem, nekom stazom po Novom Beogradu, sa svetlom u kosi i vetrom u kosi, tako da je na te spotove i spotove Demokratske omladine u kojima se vodila kontrakampanja, potrošeno 60% sredstava.
Samo jedan predsednički kandidat je potrošio 60% sredstava, a ostalih osam predsedničkih kandidata potrošili su ostalih 40% sredstava. Da li je to način da se vode kampanje? Naravno da nije. Kakvi su rezultati, to smo videli. Da li su oni obrnuto proporcionalni onome što su ti predsednički kandidati dobili na izborima? Nije sve u novcu, ali svakako da novac mora da bude nešto što će biti limitirano kako bi se, u skladu sa demokratskim principima, obezbedile jednake pozicije ili uglavnom jednake pozicije svima u jednoj predizbornoj trci i kako bi građani, a ne medijsko-finansijski lobiji koji stoje iza pojedinih kandidata bili ti koji odlučuju.
Nažalost, u Srbiji će pare i dalje igrati veliku ulogu. I dalje ima crnih fondova. Gospodin Dinkić pominje crne fondove u Vladi, iz kojih se finansiraju zarade. Crnih fondova ima i u strankama. Pitanje je kako će, u kom vremenskom periodu i da li postoji mogućnost da se ti crni fondovi iskorene? Kod nas u Srbiji je i dalje najpopularnije plaćanje na ruke, u kešu, gde nema nikakvih tragova, koverta u džep. Ta vrsta plaćanja ne prolazi preko računa i obično se obavlja u četiri oka. Teško je kontrolisati taj vid finansiranja stranaka, kojih ima puno.
Govorili smo i o činjenici da treba regulisati i doneti zakon o sukobu interesa, odnosno da javna preduzeća, njihovi direktori, poslanici, odbornici ili neki drugi stranački funkcioneri jednostavno ne mogu da koriste niti službena kola, niti druga sredstva kojima raspolažu javna preduzeća, u funkciji predizborne kampanje. Toga je bilo do sada. Teško da će ovim zakonom to biti regulisano. Ovo jeste jedan pokušaj ministra u Vladi da reši ovu oblast. Čak su neki pravili sudare tako što su po kampanjama išli sa službenim kolima i to sve na teret preduzeća.
Ovaj zakon ima puno dobrih stvari i on jeste jedan moderan zakon o finansiranju stranaka, s tim što DSS smatra da treba neke delove promeniti. Podneli smo neke amandmane koji poboljšavaju tekst zakona, a to je da se sredstva predviđena za finansiranje stranaka ne raspodeljuju prema broju poslanika koji jedna stranka osvoji, već prema broju glasova koji ta stranka dobije na izborima. Mislimo da je to jedan načelni stav, da izborni sistemi mogu u dobroj meri da promene sliku koju su građani dali na izborima i da neke stranke, ako je cenzus 5%, osvoje 4,5% na izborima, ne uđu u parlament, ali svakako zavređuju da njihov trud na izborima bude adekvatno nagrađen i da pare treba raspoređivati prema osvojenim glasovima, a ne prema mandatima, kako u onom delu za redovan rad stranaka, tako i u onom delu u kome se ta sredstva odnose na izbore u izbornoj godini.
Mogu da kažem da je mana ovog zakona što su kaznene odredbe veoma blage i što se sve sankcije svode na neke dinarske sume koje će stranka, koja možda ima 20-tak poslanika u parlamentu, dobijati kao mesečnu naknadu, da to bude maksimalna kazna za kršenje odredbe ovog zakona, što je malo, što je nedovoljno i što uvodi mogućnost da stranke krše zakon, svesne da je sankcija beznačajna, odnosno da tih milion dinara, koliko bi bila kazna, oni mogu iz tih drugih fondova i kršenjem ovog zakona da pribave.
Isto tako, blaga je sankcija ako neko prilikom izbora prekorači dozvoljenu sumu. Naravno, nakon izbora se utvrdi da je on to uradio, pa kad je on možda već ušao u parlament, zahvaljujući tome, sa većim brojem poslanika, on treba da plati neku smešnu kaznu od 200.000 do milion dinara, što je beznačajno ukoliko ta stranka na osnovu toga dobije nekoliko procenata više, par mandata više. Otprilike, to bi bila ta svota koju bi ta stranka više dobila za redovan rad iz budžeta.
Znači, to su stvari gde treba povećati sankciju. Mi smo predlagali niz odredbi kojima bi se sankcije pooštrile, gde bi sankcije za ovu oblast bile pre svega da se, ukoliko dođe do kršenja zakona, uskrati finansiranje stranke do kraja mandata, znači, u čitavom izbornom periodu od četiri godine, i da to kao jedna ozbiljna sankcija uvek stoji ispred stranke, ako ima u vidu da će kršiti odredbe ovog zakona.
Do sada smo imali niz primera kršenja zakona, prelivanja sredstava preko raznih fondova. Imali smo FONAS, koji je imao jedan od poslanika ovde. To je ona organizacija SPS-a, podmladak preko koga su se zasigurno finansirale akcije SPS-a, gde su se kroz jednu neotvorenu stranačku organizaciju finansirale razne fondacije koje imaju i stranke na vlasti sada. Demokratska stranka ima fondove, ima neke akcije koje finansira. Jednostavno, to treba da se spreči, to treba da se zabrani, da se na taj način prelivaju sredstva iz javnih prihoda, iz javnih preduzeća ka strankama, ka fondovima, ka raznim organizacijama koje stranke prave.
(Predsedavajuća: Da li koristite i sledećih 10 minuta?)
Ne. DSS će podržati ovaj zakon. Imamo nekoliko amandmana. Jedan amandman se odnosi na član gde se kaže ko ne može biti finansijer stranke. Mislim da se tu omaškom potkralo da ne stoje sindikati kao jedini od finansijera stranaka. Očekujem da taj amandman bude prihvaćen, s obzirom da pored svih onih koji se navode nema razloga da se ne navedu sindikati, jer oni svakako ne mogu i nigde u svetu nisu finansijeri, nisu javno. Znamo kako sindikati finansiraju i kako rade, ali pre će biti da političke strukture i oligarhije kontrolišu sindikate. Znamo još ko kontroliše sindikate, recimo, u SAD-u. Zašto ne staviti da sindikati ne mogu da budu finansijeri? Ako ne mogu druge organizacije, ne bi trebalo ni sindikati.
Otprilike, to su generalne primedbe, ali će u toku rasprave naši poslanici obrazložiti i dati dalje sugestije.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković, poslanička grupa SPS, a posle njega narodni poslanik Miloš Lukić, poslanička grupa SSJ.