To su, dakle, dva predloga.

Stavljam na glasanje prvi predlog, da Narodna skupština zaseda u toku Dvanaestog vanrednog zasedanja do 20 časova.

Za 104, protiv 71, uzdržana dva, nije glasalo 26, ukupno 203 narodna poslanika.

Konstatujem da je prihvaćen prvi predlog da se radno vreme produži do 20 časova.

Drugi predlog je da se rasprava o amandmanima vodi najviše tri minuta po svakoj tački dnevnog reda.

Stavljam na glasanje ovaj predlog narodnog poslanika Bojana Pajtića.

Za 115, protiv 72, uzdržanih nije bilo, nije glasao 21, ukupno 208.

Konstatujem da je prihvaćen predlog narodnog poslanika Bojana Pajtića da rasprava o amandmanima po svakoj tački dnevnog reda iznosi najviše tri minuta.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O FINANSIRANjU POLITIČKIH STRANAKA (načelna rasprava)

Primili ste Predlog zakona koje je podnela Vlada Republike Srbije.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Srđa Popović, Zeldžo Hurić, Vladimir Dobrosavljević, Branislav Blažić, Branislav Vakić, Srboljub Živanović, Veroljub Arsić, Milorad Mirčić, Dragan Ljubojević, Milovan Radovanović, Nataša Jovanović, Stevan Kesejić, Dragoljub Stamenković, Petar Jojić, Zlatan Jovanović, Slobodan Janjić, Vitomir Plužarević, Ljubomir Kragović, Goran Cvetanović, Dragan Pavlović, Lazar Marjanski, Vjerica Radeta, Dragan Čolić, Joca Arsić, Branko Ružić, Živodarka Dacin, Đura Lazić, zajedno Hranislav Perić i Dragan Todorović, Jovan Todorović, Sreten Mitrović, zajedno Rajko Baralić i Joca Arsić, Leila Ruždić-Trifunović, zajedno Petar Petrović, Miloš Lukić i Jelena Maslovara-Ralević i Bratoljub Janačković.

Primili ste i obaveštenje narodnog poslanika Joce Arsića da povlači amandman na član 4. koji je podneo 15. jula 2003. godine u 11,30 časova, tako da u proceduri ostaje amandman koji je podneo istog dana ali u 12,00 časova.

Primili ste izveštaj Odbora za finansije.

Molim predstavnike poslaničkih grupa da podnesu liste sa prijavljenima za reč po ovoj tački dnevnog reda.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika, otvaram načelni pretres.

Pošto predstavnik predlagača još nije stigao, na putu je, pitam da li želi reč izvestilac Odbora za finansije, gospodin Nenad Bogdanović? (Ne.)

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)

Vanredno stanje je nastavljeno, sablja je izvučena ali nije vraćena i, za divno čudo, u proceduri imamo dva zakona koja se tiču političkih stranaka. Prvi je zakon o političkim strankama koji nije ugledao svetlost dana, ali je očigledno prioritetan ovaj zakon o finansiranju političkih stranaka. Tu kreću prvi problemi sa ovim predlogom zakona, jer praktično ni predlagač ne zna koga obavezuje ovaj zakon, na koga se ovaj zakon odnosi.
Potrebno je da se reguliše finansiranje političkih stranaka, ali sa gledišta ostvarivanja Ustavom garantovane slobode političkog organizovanja i delovanja, a ne sa ciljem da se finansijski, materijalno i na drugi način ugase političke stranke i da im se toliko oteža mogućnost političkog delovanja da se praktično dovodi u pitanje da li postoji sloboda organizovanja i političkog delovanja.
I ovaj predlog zakona je u prilog svemu ovome što je rađeno od 18. marta do današnjeg dana, to je jedan kontinuitet, preslikan, da se u parlamentu ugasi javna reč, ali i da se bitno oteža, pa čak na neki način i onemoguće političke stranke koje nisu po volji vlasti da politički deluju.
Nemoguće je pričati o politici, o slobodi političkog delovanja, ukoliko su mediji zatvoreni za samo neke političke stranke. Nemoguće je pričati o slobodi političkog delovanja ako nema direktnog prenosa iz ove sale, da građani vide ko kako zastupa one koji su ga birali, i građani nemaju ona elementarna i osnovna saznanja o alternativama postojećem političkom establišmentu, zvanom dosmanlije.
Dakle, ovaj zakon ne bi smeo da se donese pre nego što na dnevnom redu bude zakon o političkim strankama. Onaj predlog zakona koji je u proceduri je loš zakon, jer omogućava da kao političke stranke egzistiraju i nedefinisane grupe građana, odnosno udruženi građani koji očigledno nemaju niti motiv, niti želju da se bave politikom, već da hvataju priključak sa postojećim strankama na vlasti, a to se uklapa u ono što je jedan od poslanika DOS-a pokušao da provuče kroz jedan amandman na jedan član koji praktično omogućava segedinske seminare i subverzivno dejstvo pojedinih političkih stranaka.
Mi na političkoj sceni imamo nešto što se zovu političke stranke, koje raspolažu ogromnim bogatstvom, poput Nove demokratije, a sad su se nazvali Liberalima, a znate i sami, pre desetak godina oni su zgrabili pola imovine Saveza socijalističke omladine, sada rentiraju tu imovinu, izdaju u zakup. Marginalna stranka se uvek, kao parazit, uhvati za vlast, ali vidite i sami, oni nemaju problem finansiranja, mada nemaju neko bogzna članstvo, niti neko uporište u političkom životu.
Mi smo na ovaj predlog zakona podneli 20 amandmana, pre svega sa ciljem da ga unormalimo u onoj meri da ne sputava slobodu političkog delovanja. Ima tu nekih rešenja koja su prihvatljiva, i oko finansiranja političkih stranaka iz budžeta i oko učešća u raspodeli sredstava namenjenih izbornim kampanjama, ali brojna ograničenja u sticanju, korišćenju i raspolaganju sredstvima, posebno neke besmislene evidencije, i pored postojećih inspekcijskih organa uvođenje jednog novog inspekcijskog organa koji se zove Odbor za finansije Narodne skupštine, potpuno su neprihvatljivi, jer radno telo Narodne skupštine ne može biti organ koji odlučuje i rešava o pravima i interesima bilo koje stranke, bilo da je u pitanju fizičko ili pravno lice.
Tu je možda i najveća suprotnost ovog zakona sa odredbama Ustava, i ovog i budite sigurni budućeg, jer se političko delovanje dovodi u zavisnost od obezbeđenja sredstava, da stranka mora da bude podobna, prihvatljiva za vladajuću većinu, ako želi da opstane na političkoj sceni.
Brojna ograničenja imaju pre svega tu funkciju da se pripremi teren za buduće parlamentarne izbore, a verovatno bi trebalo da budu i predsednički izbori i ko zna koji sve drugi izbori, možda čak na svim nivoima, jer je očigledno da postojeća DOS-manlijska politička garnitura nije u mogućnosti, niti je sposobna da razreši goruće ekonomske, socijalne, nacionalne, pa i ljudske probleme koji svakodnevno sve više eskaliraju.
Srpska radikalna stranka naravno neće da glasa za ovaj predlog zakona, niti u načelu. Amandmanima pokušavamo da ovo na nešto liči, ali opet moram da iskoristim priliku da upozorim one stranke koje su formalno-pravno još u DOS-u da Srpska radikalna stranka ima da preživi i ovu torturu i ovaj nasrtaj. Mi smo na vreme očišćeni i pripremljeni za ono što nam se sprema, a da vam ne pričam o tome kako se pokušava i danas da se Srpska radikalna stranka izbaci iz Magistrata, zgrade koja je uzeta u zakup i za koju je plaćen zakup 30 godina unapred, a pri tome se ona zgrada u Krunskoj koristi, pa neka razmisle predlagači da li je identična situacija i na kojoj strani je pravo, pravda i istina.
Moram da ukažem na još jednu situaciju, da pojedine poreske uprave skidaju sredstva Srpskoj radikalnoj stranci, i to po osnovu običnog pisma koje upute javna preduzeća za gazdovanje poslovnim prostorom, tako da se zakupnina naplaćuje od nas kao da je u pitanju neki javni prihod. Zakupnina je nešto ugovorno, neka klasična obligacija, ali to ne vredi. To je pogotovo prisutno na Vračaru, a vidim da poprima dimenzije, jer se širi i na drugim mestima.
Dakle, vodite računa opet kada donosite zakon, pa bez obzira da li će biti 128 ili 129, kako će da se nakrpi ta većina, vodite računa. Pišete novi standard, pišete nešto što mora da se primeni, pa da li ovako, da li onako, a Srpskoj radikalnoj stranci, verujte, ništa nećete moći da uradite ovim zakonom. Mi smo naviknuti. Svakodnevno se vrte te neke inspekcije, kontrole našeg poslovanja, od članarine preko naše izdavačke delatnosti. Ako, neka državni organi kontrolišu, i treba da rade svoj posao, ali obratite pažnju, pa makar sredite onu dokumentaciju koja se tiče materijalno-finansijskog poslovanja stranaka koje sada čine DOS. Verujte, kada pukne tikva onda kreće međusobno optuživanje, prozivanje, a videćete posle pada ove vlasti koliko će prljavštine, pa čak i otvorenih priznanja o sprezi sa organizovanim kriminalom da izađe, a ona "sablja" verovatno će da zalebdi ponovo, pa onaj koji je potegao neka poprilično razmišlja, jer unutar DOS-a postoji nekoliko stranaka koje su bogate, a niti imaju članstvo, niti imaju ideologiju, već predstavljaju interes određenih lobija.

Reč ima predstavnik predlagača, mr Božidar Đelić, ministar finansija i ekonomije u Vladi Republike Srbije, pa narodni poslanik Dejan Mihajlov i posle njega narodni poslanik Zoran Anđelković, po do sada prijavljenim predstavnicima poslaničkih grupa.

Gospođo predsednice, poštovani poslanici, dame i gospodo, velika je čast predstaviti danas ovo što je možda jedan od najvažnijih zakona koje je Vlada Republike Srbije predstavila ovom cenjenom domu. Izuzetna mi je čast da predstavim ovaj zakon koji će, čini mi se, u mnogo čemu poboljšati prilike u našoj zemlji i dovesti do veće moralizacije javnog života i mnogo veće transparentnosti u finansiranju političkog života.
U svim zemljama, ne samo u tranziciji, nego u svim razvijenim zemljama, uvek se postavlja pitanje uticaja koji može imati ekonomska ili pak kriminalna moć na političku vlast i na koji način se može sprečiti ili do najmanje mere veoma žustro suzbijati jedan takav uticaj.
Ovaj predlog zakona koji je danas pred vama je jedan decidan korak napred, koji na pragmatičan način, sa jedne strane, uvažava realnost naše zemlje i njene specifičnosti i pre nego što razložim malo više neke od odredbi koje se nalaze u ovom zakonu želim da se zahvalim CESID-u, nevladinoj organizaciji koja je predložila neke od elemenata koji su u ovom zakonu, ali isto tako prof. dr Vladimiru Goatiju, koji je radio u ime Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije.
Oni su, ne samo prof. Goati nego i svi članovi Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije, razmotrili neke ranije verzije ovog zakona, dali svoj doprinos i njihove kritike su u potpunosti uvažene. Oni su, kao i svi oni koji su učestvovali u mnogobrojnim javnim raspravama sa domaćim i inostranim ekspertima, sa ljudima koji vode političke partije, doprineli da ovaj zakon, koji nije od onih najdužih koje sam imao priliku da vam predstavim, ali je jedan od najvažnijih, da ovaj tekst bude taman onakav kakav treba Srbiji.
Ono što možemo da kažemo to je da je ovo bilo jedno od ključnih predizbornih obećanja DOS-a. Da li je sada došlo do nekog zakašnjenja? Jeste, ovaj zakon je trebalo da dođe nešto ranije, međutim tražilo se najbolje rešenje i mislim da je veoma uputno i da je dobro da jedan ovakav zakon bude predložen ovom cenjenom domu. Radujem se unapred najavama da će mnoge poslaničke grupe podržati ovaj predlog zakona, tako da postoji jedan veoma široki konsenzus oko odredbi koje se nalaze u njemu.
Ako pređemo na nekoliko ključnih elemenata ovog zakona, želim da predočim sledećih sedam tačaka. Prva tačka je da u ovom zakonu postoji razuman balans između finansiranja iz javnih i privatnih izvora. Ako pogledamo druge zemlje, postoje zemlje i to razvijene gde ne postoji javno finansiranje političkih partija: Švajcarska, primera radi, a u Italiji samo za kampanje. Isto tako, imamo jedan broj, i tu je već većina zemalja, gde postoji bar delimično finansiranje troškova političkih partija iz budžeta. Rekao bih da je taj standard nešto što se sve više i više viđa.
Mogu da kažem da ako pogledamo ovaj zakon u celini, on je već doveo našu zemlju do jednog nivoa koji je u skladu sa preporukom Saveta Evrope i onom koja je usvojena 8. aprila 2003. godine na 835. sastanku, koji se ticao opštih pravila protiv korupcije u finansiranju političkih partija i izbornih kampanja. Ovi standardi koje imamo u ovom zakonu su u potpunosti u skladu sa onim što je Savet Evrope preporučio, tako da u samom startu i sa ovim zakonom mi smo u nekim evropskim merilima i trendovima, a istovremeno uvažavamo našu realnost. To finansiranje i balans između javnih i privatnih priloga i izvora su prava mera za Srbiju.
Što se tiče javnih izvora, u ovom momentu ne postoji pravna praznina u smislu da već postoji jedan zakon o finansiranju političkih stranaka u Srbiji i isto tako postojao je doskoro, sve do ustavnih promena, jedan istovetan zakon koji se ticao partija koje su bile na saveznom nivou. Tu je, moram reći, bio jedan svojevrstan paradoks, jer svakog meseca, shodno zakonu, Ministarstvo finansija i ekonomije Republike Srbije prosleđuje svim političkim strankama jednu sumu koja omogućava da se finansiraju političke partije.
Međutim, ta sredstva su dosta limitirana i to je nekih 70 miliona dinara ukupno; do prošle godine, primera radi, ukupna sredstva koja su bila dostavljena političkim partijama na saveznom nivou su bila 260 miliona dinara. Znajući da je tamo dobar deo političkih partija bio iz Crne Gore možemo reći, a da istovremeno znamo da je sve to finansirao srpski poreski obveznik prošle godine, da je srpski poreski obveznik nekih 300 miliona dinara posvetio toj nameni.
Ovaj zakon, ukoliko ga ovaj cenjeni dom usvoji, predviđa da 0,15%, znači bez diskrecije, tako da ne postoji nikakva diskrecija ma koja vlada bila na vlasti, mi imamo mogućnost da izdvojimo prema budžetu za ovu godinu i to bi bila jedna procena za ovu godinu i to bi iznosilo nekih 400 miliona dinara za one partije koje su u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Neće postojati dodatno finansiranje na saveznom nivou, tj. na nivou državne zajednice, to nije predviđeno, kao što i ne postoji na nivou državne zajednice registracija političkih partija. Ako pogledamo prve nacrte budžeta za sledeću godinu, ekvivalentna cifra bi bila oko 500 miliona dinara i tu je ključ da se 30% tih sredstava deli, po istim nivoima, političkim partijama, ma koliko one imale poslanika, a da se ostatak, tj. 70% deli po ključu prema broju poslanika koje ta politička partija ima.
Naravno, na Odboru se postavilo pitanje šta je tu merilo, da li je to ono što je bila prvobitna volja birača, onaj prvi sastav, ili, posle odluke Ustavnog suda Republike Srbije, da li je to sadašnja situacija i da li ona treba da se menja. Odgovor je da tu nije nadležan ovaj zakon, već izborni zakon i sve one odluke, naročito Ustavnog suda koje određuju ko je pripadnik koje političke grupacije u ovom domu.
Drugo je pitanje da li je dobro za zemlju da ne postoji imperativni mandat, u to ne bih ulazio. Lično mislim da nije dobro. Jer, naš ustav i zakon, njihova interpretacija i mišljenja Ustavnog suda su onakvi kakvi jesu. Tim novcem dolazi i maksimum koji neće moći da pređe bilo koja politička partija iz privatnih izvora. Odmah da napomenem, kada govorimo o balansu između javnih i privatnih prihoda političkih stranaka, mora se naći balans između minimuma koji budžet treba da obezbedi, priznajući tako da je demokratija, kao što je Čerčil rekao, najmanje loš način organizovanja života u društvu, da demokratija ima puno vrlina, ali isto ima i neku cenu.
Na taj način i kroz to finansiranje, kroz budžet, a u to smo ubeđeni, veliki broj stranaka i lidera stranaka imaće glavobolju manje u smislu da neće biti u stalnom grču da obezbede taj minimum finansiranja za onaj minimum funkcionisanja njihovih partija, od kancelarija, nekoliko ljudi koji to rade, troškova za struju, telefon, poštanske markice i mnogo štošta, a što je normalni život jedne političke stranke.
Na taj način, za one manje stranke, pritisak od strane nekih donatora, pritisak sa strane novca biće manji i očekujem da, zahvaljujući ovom delu finansiranja, to bude napredak za demokratiju i da oni koji možda nemaju puno glasova ne budu, ukoliko većine budu tesne, predmet velikog interesovanja i velikih iskušenja od strane nekih ekonomski uticajnih ljudi.
S druge strane, uzmimo primer Slovenije, zahvaljujući njihovoj veoma dobroj ekonomskoj situaciji, bili su u stanju da obezbede da iz njihovog budžeta finansiranje političkih stranaka bude toliko da bukvalno danas ne postoji interes političkih partija da dobijaju nove članove, jer, jednostavno, to im je finansijski manje važno i to je nešto što se u ovom zakonu izbegava. Opredeljenje u ovom zakonu je da se jedna vitalnost političke ideje dokazuje time što se prikuplja veliki broj članova, a članarina je pitanje statuta.
Svi dobro znamo šta otprilike može biti članarina i tu nema nikakvog limita da političke partije mogu da prikupljaju. Naravno, imajući u vidu da će i to biti javno, veoma brzo će se razotkriti neka zloupotreba u smislu da neko propisuje enormno velike članarine. Zna se šta je normalna članarina za fizička i pravna lica i, na taj način, ne bi trebalo da bude problema u toj promeni.
Međutim, za ono što je privatni deo tu postoji višestruko ograničenje. Prvo ograničenje, to je da nijedno fizičko lice ne može dati članarinu iznad 10 prosečnih plata Republike Srbije u datoj godini. Nijedno pravno lice, niti preduzetnik ne može dati više od 100 prosečnih plata za finansiranje političke partije. Na taj način, maksimalni iznos, kao što vidimo, jeste nekih milion dinara ili nekih 15.000 evra koliko može maksimalno neko pravno lice biti donator iznad te statutarne članarine bilo kojoj političkoj partiji.
Ne samo to. Ako znamo da je ovo predloženo, a to je 0,15% od budžeta Republike Srbije, umanjeno za transfere prema fondovima socijalnog osiguranja i drugim nivoima vlasti, predviđeno je da postoji i finansiranje političkih stranaka na nivou AP i lokalne samouprave sa 0,10% njihovih budžeta, isto umanjeno za transfere drugim nivoima vlasti.
Na taj način, omogućuje se i javno finansiranje iz budžeta možda nekih manjih stranaka koje imaju jedan interes koji je više lokalne prirode iz raznoraznih razloga, bilo da oni predstavljaju neku precizniju grupu ili grupaciju, ali istovremeno pokazuje se da postoji jedan limit. U svakom slučaju, bilo koja stranka, sa izuzetkom članarina, a shodno odredbama ovog zakona, ne može prikupljati iz tih privatnih priloga više od 100% istog iznosa koji dobija iz budžeta.
Na taj način, ako kažemo da u redovnoj godini, bez izbora, otprilike, ako uzmemo budžet ove godine, nekih 400, 500 miliona dinara bude dolazilo iz budžeta na sva tri nivoa, to znači da je ukupno novac koji se može u jednoj godini koja nije izborna uvesti u finansiranje političkih partija nešto manje od milijardu dinara. To je, otprilike, neki ishod koji je, čini nam se, nešto što je primereno trenutnoj situaciji.
Kada budem dodao da se u jednoj izbornoj godini na to dodaje dodatno finansiranje od 0,1% iz budžeta Republike Srbije i 0,05% za ostala dva nivoa, tu se isto na to dodaje isti limit i maksimum koji dolazi iz privatnih priloga, vidimo, imajući u vidu ekonomsku situaciju u našoj zemlji i njene prilike, da se na taj način onemogućava da pojedinac ili neka grupa bukvalno kupi izbore, jer dodatna odredba u izbornoj godini, to je da uz ove limite nijedno fizičko lice, niti pravno lice ne može biti donator više od nekoliko procenata u ukupnom finansiranju te kampanje.
Na taj način Srbija jasno kaže da ne želi situaciju koja se desila u nekim slučajevima u Rusiji, gde oligarsi ili neki moćni ljudi bukvalno daruju ogromne svote novca političkim grupacijama iz sopstvenih interesa. Na taj način, u jednoj zemlji gde je prosečna člata 11.000 dinara, veliki napredak ali naravno i dalje je veoma nizak nivo, gde je privreda u mnogo boljoj situaciji nego što je bila pre, ali i dalje je u teškoćama, u jednoj takvoj zemlji onemogućava se da samo nekoliko centara ekonomske moći bukvalno preuzme na sebe i finansira u potpunosti taj politički život.
To je nešto što je važno. Prva stvar, razuman balans između finansiranja iz javnih i privatnih izvora, a drugi je pravičan kriterijum u dodeli sredstava iz javnih izvora koji daje deo po istom ključu za sve, a isto priznaje, a to je demokratično, onoj partiji dajem više, onima koji imaju više poslanika. Imamo jasna pravila, a to je treća stvar, u prikupljanju sredstava iz privatnih izvora i ograničavanje, a to je četvrta stvar, obima sredstava koja mogu da se troše u izbornoj kampanji.
Poslednje tri tačke koje bih hteo da napomenem, a peta je potpuna javnost izvora sredstava. To je bila jasna preporuka Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije i preporuka raznih domaćih i međunarodnih eksperata, kao i relevantnih institucija kao što je Savet Evrope, a članice smo, kao što znate, u poslednjih nekoliko meseci i sa čijim načelima se moramo uskladiti. Dakle, teži se ukidanju bilo kakvih anonimnih donatora.
Isto tako, u organizaciji rada stranke i u finansiranju imate označavanje odgovornog lica za finansije u svakoj partiji, kao i sabiranje svih prihoda koji mogu ići preko nekih podračuna, ali, u krajnosti, sva sredstva jedne partije moraju proći kroz jedan račun, i na taj način će se videti na koje se namene troše. Znači, tako se onemogućava finansiranje kroz neke bočne institucije i institute fondacija, fondova, bilo kojih drugih kvazisatelita političkih partija, sve mora proći kroz jedan račun i na tom računu se uredno evidentirati.
Kada govorimo o javnosti, postoje izuzeci koji ne mogu finansirati političke partije u našoj zemlji, a to su strane države, strana pravna i fizička lica; a, rekao sam već, anonimni darodavci, kao i javne ustanove, javna preduzeća, ustanove i preduzeća sa učešćem državnog kapitala, ma koliki bio taj procenat, ne mogu finansirati političke partije. Dalje, privatna preduzeća koja obavljaju usluge po osnovu ugovora, kao i preduzeća i organizacije koje vrše javna ovlašćenja, na primer privredne komore ili humanitarne organizacije, verske zajednice, priređivači igara na sreću, kao i uvoznici, provoznici i izvoznici akciznih proizvoda.
Najzad, tu su i sva pravna i fizička lica koja imaju dospele, a nepodmirene obaveze po osnovu javnih prihoda, znači ljudi koji nisu platili porez ne mogu da finansiraju političke partije.
Sve u svemu, ta javnost se ne vidi samo kroz to da sve treba ići kroz jedan račun i da treba znati ko daje novac, već i što postoji nadležni organ. Moram da kažem da tu postoji jedna debata o tome koji je to organ koji može kontrolisati primenu, u finansijskom smislu, ovog zakona. U ovom predlogu to je Odbor za finansije Narodne skupštine. Postoji druga ideja, to je da to postane Republička izborna komisija i moram da kažem da je uglavnom standard u svetu da ekvivalentna organizacija kao Republička izborna komisija, da je ona ta koja proverava sprovođenje ovog zakona. Ima ideje da se to tako uradi u ovom zakonu. Mislim da to ne bi bila loša ideja.
Postoje i druge ideje, da to bude Ministarstvo finansija, međutim, Ministarstvo finansija i Vlada su izraz jedne većine i čini nam se da je uputno da se kontrola jednog ovakvog zakona dešava u organima gde je prisutna i pozicija i opozicija, tako da je tu i Republička izborna komisija i Odbor za finansije, i to su dobra mesta.
Najzad, sedma i poslednja stvar koju bih hteo da napomenom, to je da postoje značajne sankcije za kršenje ovog zakona; one su novčane, nisu krivične za sada, možda će se u nekom vremenu i to desiti, ali sigurno je da je najveća sankcija sud javnosti, jer u smislu javnosti svaka stranka će morati da ima ovlašćenog revizora i postoji obaveza da taj bude publikovan u "Službenom glasniku Republike Srbije". Na taj način on će biti dostupan svima, i građanima i medijima, i građani imaju pravo da besplatno dobiju kopiju završnog računa bilo koje stranke.
Mada ima uvek puno skeptika, govori se da će taj zakon samo do neke mere imati svoj efekat, ja sam uveren da kada se dođe do tih cifara, kada ovlašćena lica u političkoj partiji stanu iza jednog završnog računa, kada ga revizor pogleda i kaže da je to to, kaže da je sve prošlo kroz taj račun i vidi se koji su to izvori, koji su rashodi, koje su namene i da se taj račun, izveštaj da na uvid svima, onda će, da tako kažem, jasna surova politička konkurencija na našoj sceni odraditi svoje i siguran sam da će ne samo druge političke partije, nego i mediji reći - pa, ako ste rekli da su vaši prihodi bili toliki, odakle vam onda novac i koliko je koštalo da imate te bilborde, toliko minuta na toj televiziji, te promotivne materijale, te manifestacije, jednostavno, ovde nešto ne štima.
Na taj način, taj sud javnosti i ta transparentnost su veoma snažni efekti koje će ovaj zakon imati (ali naravno, jedan zakon ne može sve) i njegova dosledna primena kroz ovih sedam elemenata koje ću sada samo ponoviti: balans između javnih i privatnih izvora, a građani priznaju da demokratija ima određenu cenu i spremni smo da je platimo da bi ona bila valjana i poštena. Drugo, to je pravični kriterijum u dodeli sredstava iz javnih izvora, jasna pravila u prikupljanju sredstava iz privatnih izvora, ograničavanje obima sredstava koja se mogu trošiti u izbornoj kampanji, potpuna javnost izvora sredstava, način trošenja, evidencija o imovini i, najzad, uspostavljanje nezavisnog tela za nadzor, postavljanje nekih sankcija koje su novčanog karaktera.
Da li su vanparlamentarne stranke ovde zaboravljene? Nisu, u smislu da skoro ni u jednoj zemlji nije predviđeno finansiranje vanparlamentarnih stranaka. Zamislimo Srbiju, gde bi, primera radi, bilo moguće samim tim što bi rekli da imate jedan broj članova dobiti iznose iz budžeta, a gde je to pokušano, već je kažnjeno, jer ljudi su pravili neke kvazipolitičke partije da bi došli do nekih sredstava.
Znamo dobro da u Srbiji tokom predsedničke kampanje ponekad iznikne neki kandidat koji jednostavno želi da dobije neka sredstva iz budžeta koja su predviđena, a ne da brani neke političke ideje. Samim tim, u ovom zakonu je predviđeno da za tu specifičnu kampanju, predsedničku, postoji nešto što je limit, ali da se tu moraju pravdati realni troškovi.
Sve u svemu, ako sagledamo efekte ovog zakona, ukoliko ga izglasate, njegova primena bi počela 1. januara 2004. godine moći ćemo predvideti blagovremeno i nacrt u budžetu za 2003. godinu i biće spremna i AP Vojvodina i lokalne samouprave, tako da ovaj zakon zaživi koliko već sledeće godine.
Ubeđen sam i izuzetno sam ponosan da predstavljam danas nešto za šta sam siguran da je veliki napredak u uspostavljanju jedne valjane demokratije u našoj zemlji. Hvala puno.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS, a posle njega narodni poslanik Zoran Anđelković.

Ovaj zakon svakako da je jedna od osnova za uređenje političkog života u svakoj državi, s obzirom da je prošlo više od dve i po godine naše vlasti, a ovaj zakon tek sada dolazi na dnevni red i to ne voljom onih koji su u Vladi, nego voljom onih koji su ih pritisnuli da ovo urade, s obzirom da treba urediti političku scenu i ovo je jedan od segmenata koji treba da bude uređen.
Ovaj zakon je prihvatljiv za DSS i ona će glasati za ovaj zakon. S obzirom da smo se zalagali od prvog dana postojanja DSS-a ne samo za zakon o finansiranju stranaka, već, pre svega, za zakon o strankama i za zakon o sukobu interesa. Jednako važan zakon je zakon o sukobu interesa. Šta se dešava u onim situacijama kada su razni poslanici direktori javnih preduzeća, kada obavljaju druge javne funkcije i zloupotrebljavaju svoj položaj time što na razne načine uzimaju sredstva iz javnih preduzeća i koriste ih u političke i stranačke svrhe?
Ovim zakonom to nije do kraja regulisano, regulisano je u onom članu koji se odnosi na to da javna preduzeća ne mogu da budu finansijeri, ali ovaj segment gde su direktori javnih preduzeća, a puna ih je ova skupština, jednostavno zloupotrebljavaju i zloupotrebljavali su prilikom raznih kampanja koje smo imali tu svoju funkciju u svrhu predizborne kampanje. Tako imamo da su asfaltirani putevi po pojedinim mestima, tu je i rasveta, neko kaže kupovani pilići, gajbe piva, servirani kolači glasačima, ne bi li se na taj način privoleli da glasaju za stranku, pa su te stranke opet izgubile, videli smo posle na lokalnim izborima.
Ova oblast nije regulisana i, jednostavno, ovim zakonom kao jednim segmentom uređenja političkog sistema ne može se rešiti čitav problem. Zakon o sukobu interesa je nešto što je neophodno i što je trebalo da ide sa ovim zakonom, kao i zakon o strankama koji smo dobili, ali koji se ne nalazi na dnevnom redu. Taj zakon je takođe morao da bude na dnevnom redu i da sa ovim zakonom i zakonom o sukobu interesa reši ova oblast.
Ne mogu da radim, kada su mi žuti iza leđa, ko zna šta će se desiti.
Da krenemo dalje, ovaj zakon jeste važan i mislim da je morao da bude donet mnogo ranije. Uzmimo, recimo, samo predsedničke izbore koji su održavani tokom prošle godine u dva navrata i izveštaj CeSID-a u kome se kaže da je jedan predsednički potrošio skoro 60% sredstava od ukupne sume koja je potrošena za izbore, a to je naravno vaš predsednički kandidat Miroljub Labus, koga ste vi podržali svesrdno; čak se i sam ministar na predizbornim spotovima Miroljuba Labusa slikao kao kad revolveraši idu sa gospodinom Dinkićem, nekom stazom po Novom Beogradu, sa svetlom u kosi i vetrom u kosi, tako da je na te spotove i spotove Demokratske omladine u kojima se vodila kontrakampanja, potrošeno 60% sredstava.
Samo jedan predsednički kandidat je potrošio 60% sredstava, a ostalih osam predsedničkih kandidata potrošili su ostalih 40% sredstava. Da li je to način da se vode kampanje? Naravno da nije. Kakvi su rezultati, to smo videli. Da li su oni obrnuto proporcionalni onome što su ti predsednički kandidati dobili na izborima? Nije sve u novcu, ali svakako da novac mora da bude nešto što će biti limitirano kako bi se, u skladu sa demokratskim principima, obezbedile jednake pozicije ili uglavnom jednake pozicije svima u jednoj predizbornoj trci i kako bi građani, a ne medijsko-finansijski lobiji koji stoje iza pojedinih kandidata bili ti koji odlučuju.
Nažalost, u Srbiji će pare i dalje igrati veliku ulogu. I dalje ima crnih fondova. Gospodin Dinkić pominje crne fondove u Vladi, iz kojih se finansiraju zarade. Crnih fondova ima i u strankama. Pitanje je kako će, u kom vremenskom periodu i da li postoji mogućnost da se ti crni fondovi iskorene? Kod nas u Srbiji je i dalje najpopularnije plaćanje na ruke, u kešu, gde nema nikakvih tragova, koverta u džep. Ta vrsta plaćanja ne prolazi preko računa i obično se obavlja u četiri oka. Teško je kontrolisati taj vid finansiranja stranaka, kojih ima puno.
Govorili smo i o činjenici da treba regulisati i doneti zakon o sukobu interesa, odnosno da javna preduzeća, njihovi direktori, poslanici, odbornici ili neki drugi stranački funkcioneri jednostavno ne mogu da koriste niti službena kola, niti druga sredstva kojima raspolažu javna preduzeća, u funkciji predizborne kampanje. Toga je bilo do sada. Teško da će ovim zakonom to biti regulisano. Ovo jeste jedan pokušaj ministra u Vladi da reši ovu oblast. Čak su neki pravili sudare tako što su po kampanjama išli sa službenim kolima i to sve na teret preduzeća.
Ovaj zakon ima puno dobrih stvari i on jeste jedan moderan zakon o finansiranju stranaka, s tim što DSS smatra da treba neke delove promeniti. Podneli smo neke amandmane koji poboljšavaju tekst zakona, a to je da se sredstva predviđena za finansiranje stranaka ne raspodeljuju prema broju poslanika koji jedna stranka osvoji, već prema broju glasova koji ta stranka dobije na izborima. Mislimo da je to jedan načelni stav, da izborni sistemi mogu u dobroj meri da promene sliku koju su građani dali na izborima i da neke stranke, ako je cenzus 5%, osvoje 4,5% na izborima, ne uđu u parlament, ali svakako zavređuju da njihov trud na izborima bude adekvatno nagrađen i da pare treba raspoređivati prema osvojenim glasovima, a ne prema mandatima, kako u onom delu za redovan rad stranaka, tako i u onom delu u kome se ta sredstva odnose na izbore u izbornoj godini.
Mogu da kažem da je mana ovog zakona što su kaznene odredbe veoma blage i što se sve sankcije svode na neke dinarske sume koje će stranka, koja možda ima 20-tak poslanika u parlamentu, dobijati kao mesečnu naknadu, da to bude maksimalna kazna za kršenje odredbe ovog zakona, što je malo, što je nedovoljno i što uvodi mogućnost da stranke krše zakon, svesne da je sankcija beznačajna, odnosno da tih milion dinara, koliko bi bila kazna, oni mogu iz tih drugih fondova i kršenjem ovog zakona da pribave.
Isto tako, blaga je sankcija ako neko prilikom izbora prekorači dozvoljenu sumu. Naravno, nakon izbora se utvrdi da je on to uradio, pa kad je on možda već ušao u parlament, zahvaljujući tome, sa većim brojem poslanika, on treba da plati neku smešnu kaznu od 200.000 do milion dinara, što je beznačajno ukoliko ta stranka na osnovu toga dobije nekoliko procenata više, par mandata više. Otprilike, to bi bila ta svota koju bi ta stranka više dobila za redovan rad iz budžeta.
Znači, to su stvari gde treba povećati sankciju. Mi smo predlagali niz odredbi kojima bi se sankcije pooštrile, gde bi sankcije za ovu oblast bile pre svega da se, ukoliko dođe do kršenja zakona, uskrati finansiranje stranke do kraja mandata, znači, u čitavom izbornom periodu od četiri godine, i da to kao jedna ozbiljna sankcija uvek stoji ispred stranke, ako ima u vidu da će kršiti odredbe ovog zakona.
Do sada smo imali niz primera kršenja zakona, prelivanja sredstava preko raznih fondova. Imali smo FONAS, koji je imao jedan od poslanika ovde. To je ona organizacija SPS-a, podmladak preko koga su se zasigurno finansirale akcije SPS-a, gde su se kroz jednu neotvorenu stranačku organizaciju finansirale razne fondacije koje imaju i stranke na vlasti sada. Demokratska stranka ima fondove, ima neke akcije koje finansira. Jednostavno, to treba da se spreči, to treba da se zabrani, da se na taj način prelivaju sredstva iz javnih prihoda, iz javnih preduzeća ka strankama, ka fondovima, ka raznim organizacijama koje stranke prave.
(Predsedavajuća: Da li koristite i sledećih 10 minuta?)
Ne. DSS će podržati ovaj zakon. Imamo nekoliko amandmana. Jedan amandman se odnosi na član gde se kaže ko ne može biti finansijer stranke. Mislim da se tu omaškom potkralo da ne stoje sindikati kao jedini od finansijera stranaka. Očekujem da taj amandman bude prihvaćen, s obzirom da pored svih onih koji se navode nema razloga da se ne navedu sindikati, jer oni svakako ne mogu i nigde u svetu nisu finansijeri, nisu javno. Znamo kako sindikati finansiraju i kako rade, ali pre će biti da političke strukture i oligarhije kontrolišu sindikate. Znamo još ko kontroliše sindikate, recimo, u SAD-u. Zašto ne staviti da sindikati ne mogu da budu finansijeri? Ako ne mogu druge organizacije, ne bi trebalo ni sindikati.
Otprilike, to su generalne primedbe, ali će u toku rasprave naši poslanici obrazložiti i dati dalje sugestije.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković, poslanička grupa SPS, a posle njega narodni poslanik Miloš Lukić, poslanička grupa SSJ.

Dame i gospodo, matematika je nezgodna operacija, ali o kvorumu ćemo kasnije.
Naravno da je finansiranje političkih partija svuda, u svakom parlamentu važan element kojim se poslanici, pozicije i opozicije, uvek zalažu za obezbeđenje adekvatnih uslova finansiranja i funkcionisanja političkih partija. Ozbiljno i adekvatno finansiranje političkih partija u suštini smanjuje razne mogućnosti za manipulacije političkim partijama ili stvaranje odgovarajućih fondova koji im za to nisu potrebni.
Moram da budem iskren, važno je da je Srbija jedna od retkih zemalja u tranziciji koja je taj zakon imala i koja je to rešila, bolje reći, svih ovih godina je Zakon o finansiranju političkih partija postojao. Verovatno to nisu bila adekvatna i dovoljna sredstva za finansiranje političkih partija, ali je bitno da je bio značajan prihod političkim partijama da one funkcionišu.
Naravno, SPS pozdravlja svako unapređenje takvog zakona i bavljenje tim zakonom koji omogućuje bolje funkcionisanje političkih partija i stvaranje uslova za manje manipulacije u političkim partijama, u smislu pritisaka odgovarajućih ekonomskih grupacija koje mogu da utiču i da kupuju poslanike. Uostalom, da mogu da kupuju poslanike na razne načine, to se i u ovom mandatu i u ovom parlamentu jasno očitava i o tome je nešto i ministar govorio u samom uvodnom izlaganju.
Naravno, za stabilnost parlamenta je neophodno i ekonomski obezbediti stabilnu funkciju poslanika i dok ne bude, pored ovog zakona, rešeno i pitanje stabilnosti poslaničkog mandata, ne mislim u smislu stabilnosti njegove funkcije, da je on stabilan, da ne može da se zameni itd, tu možemo da imamo različito mišljenje, ali mislim da nije moguće da politička partija ulaže pare, a da je sutra on slobodan, pa iz ovoga to proističe, mada se može reći da ovde ulaže država. On mora biti stabilan u smislu ekonomskog odnosa. Ne može poslanik da ima platu tehničke sekretarice i da onda ne može da bude potkupljen. Naravno, onda je lako potkupljen i plati ga neki sistem i preseli ga u drugu poslaničku grupu.
Prema tome, ako nemamo, pored ovog zakona i zakon ili pitanje odluke skupštine koja obezbeđuje status poslanika, sasvim je izvesno da će ta manipulacija između poslanika i političke partije koja ga bira biti i u narednom mandatu.
Nama je stalo da imamo stabilan parlament, koji omogućuje da volja građana izražena na nekim izborima bude odslikana u tih četiri godine mandata jedne skupštine. Sada to nije sasvim izvesno prisutno, jednostavno volja birača 2000. godine, u decembru mesecu, nije volja birača koja se sada odslikava u parlamentu. Ona je promenjena raznim odlukama Skupštine, kupovinom, prodajom poslaničkih mandata.
Ministar je ovde govorio da se u izradu ovog zakona uključio veliki broj stručnjaka. Pomenuo je i profesora Goatija. Moram da kažem da sam bio na tom savetovanju kada se razgovaralo o finansiranju političkih partija i o zakonu. Ovaj zakon nije bio prisutan na tom savetovanju. Iako se na savetovanju razgovaralo o organizaciji gospodina Goatija, gospodin Goati je rekao da nema pojma o tom zakonu, iako je ovde gospođica Drecun govorila da on nije u toku. Da li je u toku ili nije u toku, danas je i ministar rekao da je u toku, ja ne znam, ali je gospodin Goati tada na savetovanju rekao da on nema pojma o tom zakonu. I na tom savetovanju na kome su učestvovali predstavnici političkih partija, ovde iz ovog parlamenta, nije bio prisutan ovaj zakon, sem uvodnog izlaganja ili bolje reći napomene koju je gospođica Drecun iznela na tom savetovanju. To je bilo u naznakama šta može biti, a šta ne može biti.
Iskustva u Evropi nisu baš ovakva kako se ovde govori, u tom smislu da je ta javnost podržala ovaj zakon. Nisu takva zbog nekoliko elemenata. Ja ću njih navesti. Jedan od tih elemenata jeste podela sredstava tako da se 30% deli ravnomerno svim političkim partijama koje učestvuju u parlamentu, opštinskom ili republičkom ili pokrajinskom, a 70% se deli po dobijenim mandatima.
O tim dobijenim mandatima imam nekoliko rečenica, ali prvo ovih 30%. Šta to znači 30%, svi isto? Da li to znači da onaj ko je dobio slučajno jednog odbornika u skupštini opštine i onaj ko je dobio 20 treba da deli 30% isto? Šta je tu želja? Da li je tu želja za dalju političku nestabilnost u Srbiji, forsiranje političkih partija koje ne postoje i koje imaju nula glasova? Uzmimo jedan primer, sada je ovde jedan izabran poslanik, uz sva uvažavanja prema poslaniku neću reći njegovo ime, iz jedne političke grupacije koja je prekjuče dobila nula glasova u Vrbasu, za odbornika. On je sada član Komisije za lustraciju ispred parlamenta.
Ta politička partija drži pola vlasti u Srbiji, iako na izborima kada se pojavi dobije nula glasova. I sada ta politička grupacija treba da učestvuje u raspodeli budžeta 30%, u odnosu na političku grupaciju ili političku partiju koja ima možda 40 ili 30%. To, sem želje da se forsira politička nestabilnost i da se forsiraju male političke partije koje ne postoje, nema nikakvog drugog političkog racionalnog rešenja.
Drugo, podela sredstava po odbornicima ili poslanicima je takođe politička, netačna. Ona se ne deli ni u Nemačkoj. U Nemačkoj se deli po broju dobijenih glasova. Broj dobijenih glasova, naravno političke partije koje ulaze u parlament učestvuju u raspodeli, jeste u stvari primaran odnos podele sredstava koja se iz budžeta dele.
Nije isto, u tome jeste suština. Nije isto iz dva razloga. Prvo, uzmimo savezne izbore. Tamo je suština sledeća: da biste dobili mandat u saveznom parlamentu, treba vam 500.000 glasova. Ako je proporcionalni izborni sistem, vi možete dobiti 900.000 glasova, i da imate jednog poslanika, i da zato učestvujete u raspodeli za jednog poslanika, za dobijena sredstva. Onih 400.000 glasova ste bacili u vodu. Prema tome, nije to pošten sistem. Jednostavno, vi možete nekoliko stotina hiljada birača da bacite u vodu i zato politička partija nema dobijena sredstva u odnosu na to kada ima broj dobijenih mandata. Pošten pristup je broj birača za političku partiju.
Kada se prema broju dobijenih birača za političku partiju raspodeljuju sredstva za one partije koje uđu u parlament ili u skupštinu opštine, lokalnu samoupravu, onda se u tom slučaju štite i mandati i uložena sredstva te političke partije do kraja mandata. Ne može neko drugi da učestvuje u raspodeli mandata, bez obzira da li je pobegao posle iz te političke partije ili nije, da li ga je kupio neko ko ima sredstva ili nije, ali sredstva ostaju u toj političkoj partiji da učestvuju.
Neophodno je da u zakonu o finansiranju političkih partija učestvuju malo i oni koji su svih ovih godina, ne mislim samo iz političkih partija koje su sada u opoziciji, nego govorim i o političkim partijama koje su na vlasti, ali i oni koji su pešačili, koji znaju šta je politička partija. Oni koji znaju šta je organizacija političke partije i kako se to skuplja članarina, kako se obezbeđuje ovih 20% sredstava i sredstva iz budžeta od ovih 80%, ili bolje reći od 100%, koje treba da se dobiju, i kakav je to prihod i rashod.
Ta priča o tome da je to dovoljno, uzmimo da su ta sredstva dovoljna za finansiranje političke partije, uzmimo Čačak. Malopre sam slučajno računao, pitao sam Rajka koliki je budžet opštine Čačak, a on je rekao 17 miliona evra. To znači da bi trebalo da se podeli 17 hiljada evra za političke partije. Šta je to 10.000, 15.000 po mesecu za odbornika po političkoj partiji, pod uslovom da ona dobije 20 ili 30% mandata. Šta je 15.000? To nema ni za telefon, a kamoli za grejanje.
O čemu mi pričamo? Lako je tebi, ti si bio predsednik opštine, pa si ovako finansirao političku partiju. Ja govorim o ozbiljnom finansiranju, ako hoćemo da ovo o čemu je govorio ministar Đelić ne zavisi od poprečnih finansiranja, da država obezbedi minimum finansiranja i postojanja političke partije; 0,1% iz budžeta je sasvim sigurno nedovoljno, sem ako sadašnje političke partije na vlasti misle da će večito da budu, pa će ovim pobočnim linijama, ovim bilbordima, a samo ovo što je u samostalnoj Srbiji se pojavilo na bilbordima, to više vredi nego ceo budžet ove političke partije koja reklamira samostalnu Srbiju.
Ceo budžet za godinu dana, poslednji bilbordi DHSS su veći rashod nego ceo njihov prihod za godinu dana. Izračunajte, ministre, pa ćete videti da je to tačno. Ja njih ne prozivam, nego je to činjenica. To je matematička formula. To će, Bogdanoviću, vama doći glave. Samo vi pričajte. Ostaće ovaj zakon kada mi dođemo na vlast. To je razlika u odnosu na sadašnje stanje.
Prema tome, teza da je ovo odlično urađeno i obezbeđen balans između javnih i privatnih prihoda sa 20% prihoda koji se obezbeđuju iz privatnih izvora, a rekao sam koliko je to mesečno, 15.000 na primer Opštinski odbor u Čačku treba da dobije iz lokalne samouprave. To znači da još 3.000 može da obezbedi mesečni prihod, a to je 18.000.
Za Radio "S" uvek dok je najslušaniji, on će dovoljno da ima. To nije sporno. Šta da radim ja, kada i vi slušate Radio "S"? Da ne slušate ne biste ga pominjali. Ja se ponosim, i meni je drago što vi to slušate, jer je najslušanija radio-stanica. Ja sada govorim o političkoj partiji, a ne govorim o Radiju "S". To ćemo na drugom mestu. Pošto smo izabrali savet...
(Predsedavajuća: Da li koristite i sledećih deset minuta?)
I drugih ću deset minuta. Ovde je pomenuta Slovenija kao primer da su te političke partije obezbedile dovoljno finansiranja iz javnih prihoda i da time ne moraju da obezbeđuju dodatna sredstva. S tim što glavni prihod vladajuća politička partija tamo obezbeđuje od svoje imovine. Ta politička partija, gospođica Drecun je to čula, obezbeđuje preko 40% prihoda iz sopstvenih izvora preko kirije od onoga što daje u zakup, čak i drugim političkim partijama, jer normalan narod ne oduzima tuđu imovinu koja se stekne članarinom. Čak ni Nemačka nije oduzela imovinu koja je stečena članarinom.
Tu sada postoje dve različite stvari. Ovde se mešaju žabe i babe. Jedno je Savez komunista, gde ste i vi koji ste da bi pristupili toj političkoj partiji morali da napišete molbu i onda ste prihvatili da plaćate članarinu. Savez komunista je finansiran iz članarine. Socijalistički savez i Omladina su finansirani iz budžeta. Logično je onda da one političke partije koje su finansirane iz budžeta i ona imovina koja se stekla pomoću sredstava iz budžeta da pripadaju državi.
Onim političkim partijama koje steknu imovinu od članarine, bez obzira kako se sistem menja, ona mora da bude zagarantovana i mora da bude sigurna i mora da opstane. Jedino tako je onda neki član udruženja građana ili političke partije siguran kada uloži svoju članarinu da ona ostaje trajno dobro toj političkoj organizaciji ili udruženju građana gde je uložio. Ali, kada se ne pokušava lustracijama i raznim drugim stvarima...
Zatim, kada je reč o izveštaju Odbora, ne znam odakle je taj izveštaj i primer da se Odboru za finansije podnosi izveštaj. Tačno je, u Nemačkoj se podnosi predsedniku parlamenta na uvid, a ne na razmatranje. Šta to znači sad Odboru za finansije? Šta Odbor za finansije treba da razmatra, šta on treba da gleda, da usvaja? Da li slučajno Odbor za finansije treba da usvaja taj finansijski izveštaj? Ne razumem šta je to.
Ovde čak nije ni objašnjavano, nego eto tako - Odbor za finansije će razmatrati izveštaj i time obezbediti potpunu javnost izvora sredstava. Naravno, završni račun treba da bude javni dokument, on treba da bude dostupan javnosti, to nije sporno, i on je i sada javni dokument i treba da izađe u "Službenom glasniku", ni to nije sporno, ali zašto Odbor za finansije. Zašto bi Odbor za finansije razmatrao izveštaj neke političke partije?
Prema tome, mislim da ta pitanja treba ispraviti ovde i u tom slučaju, ukoliko bi se ovi amandmani koje predlaže SPS prihvatili, a time osigurala stabilnost parlamenta, mi možemo i da podržimo taj zakon jer je ovo nadogradnja prethodnog zakona. Ukoliko se ove primedbe ne usvoje, onda ne bismo mogli da ga podržimo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Stranke srpskog jedinstva. Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, kada je reč o Predlogu zakona o finansiranju političkih stranaka, mi iz Stranke srpskog jedinstva smo prvo došli na jednu pomisao, da je bio red i osnovno načelo koje je trebalo ispoštovati da sada vladajuće stranke, onako transparentno kao što su obećavale, kažu kako i na koji način su finansirane dok su bile opozicija, jer ovaj zakon, kako je predložen, deluje dosta primamljivo, deluje pravično i svako ko bi rekao da ne želi da glasa za taj zakon mogao bi biti prozvan da ne želi dobro ovoj državi.

Međutim, ukoliko se nastave sukobi i svađe unutar DOS-a, na stranicama medija, sigurno je da će mnogo toga još izbiti na površinu i da će se videti ko je i odakle finansiran, ne samo iz inostranstva, već i iz raznoraznih domaćih izvora, koji su sada predmet borbe protiv organizovanog kriminala. Kada je reč o ovom zakonu, takođe, razdvojene su dve stvari - finansiranje redovnog rada političkih stranaka i finansiranje izbornih kampanja.

Kada je reč o finansiranju redovnih aktivnosti stranaka, mi se na neki način pridružujemo stavu gospodina Anđelkovića da to neće biti dovoljno za redovan rad i da je sigurno da će one stranke koje su na vlasti imati mogućnosti da ovaj zakon izigraju. Prema tome, on u samom startu ne pruža ravnopravan tretman svim političkim strankama koje se bore na ovoj političkoj sceni.

Kada je reč o javnim izvorima, kada je reč o sredstvima iz budžeta, mi imamo obavezu da se iz republičkog budžeta, po određenom receptu, u određenoj srazmeri finansiraju stranke. Takođe, takvu obavezu imaju jedinice lokalne samouprave, ali se postavlja drugo pitanje - da li smo predvideli sankcije u slučaju, kao što smo imali prilike da doživimo, da neko od činovnika iz vlasti ne želi da ispuni svoju zakonsku obavezu i da određena sredstva doznači određenoj političkoj stranci, a takođe vrlo često će se dešavati da jedinice lokalne samouprave nemaju dovoljno sredstava u svom budžetu i da neće moći ovu obavezu da izvrše.

U tom slučaju mi imamo niz dispozicija u ovom zakonu, ali sankcije su tek samo za određene postupke i to, otprilike, da su sankcije usmerene prema strankama koje nisu na vlasti.

Kada je reč o članu 3, kada se govori o privatnim izvorima finansiranja, Stranka srpskog jedinstva je predložila jedan amandman koji ima smisla, s obzirom na sadašnju ekonomsku situaciju u ovoj državi. Naime, mi smo predložili da se pored navedenih načina finansiranja iz stava 3. ovog člana doda i dobrovoljni rad članova stranke. Naime, mnogi ljudi su nezaposleni, mnogi ljudi nemaju mogućnosti da finansijski pomognu rad stranke, ali zato imaju dovoljno slobodnog vremena i mogu učestvovati u određenim akcijama koje ipak mogu dati finansijski efekat i na taj način pomoći finansiranju stranke.

Takođe, kod finansiranja iz javnih izvora smatramo da je ovaj procenat nizak i da bi trebalo realno sagledati, da Ministarstvo finansija možda ima vremena da ove procente izmeni.

Takođe, član 6. kaže da je zabranjeno primanje materijalne i finansijske pomoći od stranih država, stranih pravnih i fizičkih lica, anonimnih darodavaca, javnih ustanova itd. Vrlo teško ćemo utvrditi ove tokove. Naime, ovde je, na neki način, ovim članom dato upozorenje onima koji ta sredstva primaju da to urade na drugi način, da to ne bude transparentno, ali će se sigurno događati. Takođe se postavlja pitanje - da li će neko ko je uzimao nekada sredstva iz inostranstva i ko je na ovaj način finansirao svoju stranku morati da vrati te dugove.

Takođe, član 7. koji govori o zabrani bilo kog oblika pritiska na pravna i fizička lica itd. nije za ovaj zakon, jer to je materija koja sigurno treba da bude tretirana u zakonu o političkim strankama, jer ovde svako ko se bude naljutio, ko bude predmet raznoraznih trgovina, moći će da kaže da je prema njemu vršen pritisak i da je na taj način finansirao određenu stranku, a samim tim to može izazvati one posledice koje imamo na kraju, gde su sankcije vrlo rigorozne.

Kod finansiranja troškova izborne kampanje u članu 8. mi iz Stranke srpskog jedinstva smo smatrali da pored nabrojanih načina, odnosno aktivnosti u predizbornoj kampanji, kao što su plakati, oglasi, emisije na radiju, televiziji i drugim medijima, reklamni spotovi, publikacije, treba dodati i putne troškove. Smatramo da putni troškovi predstavljaju vrlo visok procenat troškova u predizbornoj kampanji. To vrlo dobro znamo, to znate i vi i to su oni troškovi koji su neminovni da bi se obišlo biračko telo, da bi se svoj program izložio, a ovde nisu decidno navedeni. Da li je predlagač mislio da su obuhvaćeni pod onim "i drugi" ili ne, mi ne želimo da nagađamo, već predlažemo da se putni troškovi priznaju. Možemo odmah reći da to bude po kriterijumima koje priznaje Skupština Srbije za svoje aktivnosti.

Takođe, kod pokrića troškova za izborne liste u članu 10. imamo predlog da 20% bude iz budžeta pre izbora, a tek nakon objavljivanja rezultata ostalih 80%. Ta raspodela deluje dosta razumno i opet se postavlja pitanje koje su sankcije kada Ministarstvo ne postupi po stavu 2, gde kaže da je dužno da ova sredstva doznači. Znači, mi ovde neprestano idemo sa pretpostavkom da će Ministarstvo biti pošteno, a da svi drugi neće biti pošteni.

Međutim, kada se ovo stavi u vezu sa članom 11, tu imamo jednu veliku nelogičnost. Molim vas da obratite pažnju na stav 2. člana 11. koji kaže - visina sredstava iz privatnih izvora ne sme preći iznos od 20% sredstava iz člana 9. ovog zakona.

To znači da vi kampanje treba da sprovedete sa 20% budžetskih sredstava i 20% iz privatnih izvora, a kada se kampanja završi dobićete 80% sredstava iz budžeta i moći ćete da iz privatnih izvora dofinansirate 80%. Šta posle finansirate? Logično je pitanje da ovo treba da ima obrnutu srazmeru. Razumem da budžet ne želi da finansira više od 20%, i to je logično, ali treba omogućiti da iz privatnih izvora isfinansirate 80% kampanje, a da tek doglavite sa onih 20% na kraju ili čak da možete 100% kampanju finansirati. Ako ne prođeš izbore, upravo vam to i pričam. Obratite pažnju na ovo.

Šta ćete uraditi sa 20% sredstava i zašto su onda sredstva u iznosu od 100%, koja su verovatno realno predviđena za jednu aktivnost, šta će vam ta sredstva nakon kampanje? Ja vas to pitam, dobili ili ne dobili. Da vratite dugove, ali ko će vam verovati. Upravo smo na pravoj temi. Znači, vi sada dolazite kao politička partija u situaciju da radite suprotno ovom zakonu, da ljudima koji vam daju pare na reč, koji vam ukazuju neko poverenje, obećavate nešto što ne bi smeli po ovom zakonu, a to su neke privilegije kada dođete na vlast. Ja ovde ne iznosim neki krut politički stav. Pričam o nekim stvarima koje su svakodnevni život, jer ovako kako piše vi morate celu kampanju sa 20% da završite. Posle toga ko dobio, ko izgubio, to više nije važno.

(Predsednik: Da li želite da koristite narednih 10 minuta?)

Da. Smatram da bi o ovome trebalo ozbiljno razmisliti i da posebno poslanici iz vladajuće koalicije treba isto da razmisle o ovome, jer svi ćemo biti pogođeni ako ostane ovakva odredba člana 11.

Što se tiče odgovornosti za trošenje sredstava, to je zakonom uređeno, i vođenje knjigovodstva, knjigovodstvene evidencije o prihodima i rashodima, predavanje završnog računa, godišnja revizija, to je sve što je normalno za sva druga pravna lica, odnosno za sve subjekte koji rade na tržištu, tako da to ništa nije novo.

Međutim, mi imamo jednu apsurdnu situaciju da sada ovde mešamo Odbor za finansije kao neki kontrolni organ. Ako već stoji sve ovako, Odbor za finansije sigurno ne bi trebalo da ima tu kontrolnu ulogu. Ovde piše da se završni račun predaje Odboru za finansije, da Odbor za finansije razmatra, da podnosi prijave itd. To sigurno nije u redu, sigurno daleko prevazilazi ovlašćenja Odbora za finansije koja su Poslovnikom predviđena. Za kontrolu postoje drugi državni organi i neka oni rade svoj posao, neka vrše kontrolu, neka pišu prijave, niko im to ne brani.

Kada se radi o objavljivanju kaže se da se završni račun i izveštaji objavljuju u "Službenom glasniku RS" o trošku političke stranke. Vi znate da završni račun sadrži veliki broj stranica i obrazaca koji su za laike vrlo nepregledni. Ja imam sasvim konkretan predlog da ministar finansija i ekonomije propiše jedan obrazac koji bi sadržao sve bitne podatke i koji bi bio pregledan i koji bi svi građani mogli da pročitaju u "Službenom glasniku". Verovatno bi kao takav bio zanimljiv i ostalim medijima i izbegli bismo dalju obavezu da smo dužni da svakom građaninu koji želi dostavimo kopiju završnog računa o njegovom trošku, jer to na kraju krajeva može izazvati šikaniranje, kakvo smo već imali u parlamentarnom životu, da se sada javi na hiljade građana koji traže završni račun Demokratske stranke, čisto da bi šikanirali one službe koje rade na tome. Smatramo da ako je nešto objavljeno u "Službenom glasniku" u celini nema potrebe da neko traži da mu se kopira, makar to i platio. Takođe smatramo da se tu ništa posebno ne dobija na transparentnosti i javnosti.

Kada je reč o sankcijama, malopre sam posebno bio iznenađen diskusijom gospodina Mihajlova, koji je rekao da su kazne minimalne i da to od 200 hiljada do milion nije ništa, a mi smo ovde čuli da će stranke dobijati 10-15 hiljada mesečno i sada ako za nekoga ko ne znam koliko ima radnog iskustva, koliko je radio i koliko se namučio da zaradi, 200 hiljada do milion dinara nije nikakva kazna, stvarno onda ne dolazimo iz iste države i ne dolazimo sa istog podneblja, jer mislim da se na čitavom Balkanu, a ne samo u Srbiji izuzetno teško zarađuju pare.

Prema tome, pitanje kazne od 200 hiljada do milion - tu nemamo nikakvu gradaciju, jer može se desiti da je neko prekoračio troškove koji su na godišnjem nivou od nekoliko miliona za par hiljada dinara, on jeste prekoračio i vi ga kažnjavate od 200 hiljada do milion. Nemamo mogućnosti da se ta kazna upodobi težini dela za koje se izriče, tako da smatramo da su kazne previsoke i sigurni smo da će biti primenjivane isključivo prema neposlušnima i prema onima koji nisu uz vlast.

Takođe, kada se govori o probijanju ovih troškova moram da vas podsetim, svakodnevno gledajući državne medije, a sada se zna koji su državni mediji, gledajući izveštaje našeg predsednika Vlade, potpredsednika i ministara, svi oni se svakodnevno pojavljuju pod obeležjima svojih političkih stranaka. To ima cenu. Mi vrlo dobro znamo kolika je cena jedne konferencije za štampu koju pod obeležjima svoje stranke vi zakažete i objavite, a govoriti o državnim problemima iz domena Vlade, iz domena svog ministarstva, pod zastavama i obeležjima stranke, to je jedan vrlo direktan marketing koji po ovim odredbama nije sankcionisan. Bojim se, pored ovih mogućnosti, da će ljude koji su na vlasti voziti službena kola, takvih primedbi je bilo u prethodnim kampanjama, čuvati ih državno obezbeđenje, da će ih dočekivati lokalni predsednici opština o trošku budžeta tih opština, da smo mnogo daleko od pravde i pravičnosti i da ćemo imati mnogo muke da dokažemo da su uslovi na političkom tržištu neravnopravni.

Sve ovo što sam rekao nije nimalo zlurado. Ovo je dobronamerno i ovo je za razmišljanje, a posebno smatram da svi koji se bave politikom treba da budu svesni da će jednog dana biti na vlasti, jednog dana u opoziciji, ali ako težimo nekim kanonima i nekim vrednostima koji su iznad svakodnevice, onda treba još ozbiljnije da se potrudimo da uredimo ovaj zakon, a mi iz Stranke srpskog jedinstva sumnjamo da će on biti adekvatno primenjen. Možda ovako kako piše deluje primamljivo, ali sumnjamo da će njegova primena biti onakva kakva je propisana.