Poštovane dame i gospodo, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.
Molim vas da radi utvrđivanja kvoruma ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum za rad.
Obaveštavam vas da su javili da će odsustvovati sledeći narodni poslanici: Juhas Atila, Marijan Rističević, Dragan Kovačević, Veselin Janković, Vlatko Sekulović i Petar Mišić.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZA IZGLASAVANjE NEPOVERENjA VLADI REPUBLIKE SRBIJE (nastavak)
Podsećam vas da je na kraju prethodnog dana rada Narodne skupštine repliku na izlaganje Božidara Đelića, ministra finansija i ekonomije, tražio narodni poslanik Zoran Anđelković, zamenik predsednika poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije.
Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković, pravo na repliku.

Tražio sam prvo repliku na izlaganje ministra Vlahovića u 16,00 časova, pa onda nisam dobio, pa se onda javio ministar Đelić i tražio sam repliku i na njegovo izlaganje, pa se ponovo javio ministar Vlahović, pa i na njegovo izlaganje, i tako sam tražio tri replike, ali tražim u stvari dve. To iz prostog razloga što je naravno vaše pravo da odugovlačite ovu raspravu, jer očito iz ovoga što se ovih nekoliko dana videlo Vlada želi, pošto nije podnela pisani izveštaj na osnovu čega bismo razgovarali, da postigne usmenim izlaganjem ovde da presedimo mesec dana, pa onda glasamo. Mi nemamo ništa protiv, samo molim da napravimo raspored i da dobijemo reč kada tražimo, pošto nam ovde ministri po 45 minuta izlažu. To takođe nije sporno, samo molim da kada oni izlažu imamo pravo da dobijemo i da odgovorimo na to, a ne da odgovorimo posle tri dana, kada se zaboravi šta je rečeno.
Gospodin Vlahović je ovde, odgovarajući na moju repliku da je bio Titov stipendista, a da je to zaslužio zato što je bio odličan učenik, izrekao nekoliko stvari. Prvo da kažem da ja uopšte nisam dovodio u pitanje da je gospodin Vlahović bio odličan učenik, vukovac, jer da nije bio to ne bi bio Titov stipendista. Komunisti su znali da vode dobru kadrovsku politiku. Oni nikada ne bi obezbedili da neko bude Titov stipendista da nije bio odličan učenik. To nije nikako sporno.
Uostalom, da su komunisti dobro vodili kadrovsku politiku govori jedna trećina poslanika koji su moji bivši omladinski drugovi, prošli omladinske škole, bili partijski kadrovi, doduše u jednoj partiji, neki su menjali nekoliko, a ja sam ostao u jednoj. Neki su u međuvremenu promenili po tri ili četiri, jer su znali da biraju. Negde su birali neke za stipendiste, neke za omladinske funkcionere i partijske funkcionere.
Za razliku od gospodina Vlahovića ja sam posle tri godine radnog staža postao direktor u društvenom preduzeću, sa 23 godine, bio 10 godina direktor, profesor sam po obrazovanju, a vi raspravite šta sve u Vladi imate od obrazovanja.
Kada je reč o razumevanju i o privatizaciji, u čemu se mi razlikujemo, gospodine Vlahoviću? Ne ja i vi, nego građani i vi, sindikat i vi. Vi ste ovde govorili kako ste napravili najbolji posao privatizacije sa duvanskom industrijom, ali saberite koliko je novca obezbeđeno od privatizacije cele duvanske industrije, Vranja, Niša, tri cementare, svih šećerana, još nekoliko stotina preduzeća; vi ste ukupno nabavili ispod milijardu evra, i to na koliko godina, a samo prodaja 49% Telekoma je faktički skoro dve milijarde.
Kada je reč o tome da li je dobra prodaja Telekoma ili ne to vam je verovatno prethodni predsednik rekao, da je to jedan od najboljih poslova koje je prethodna Vlada uradila. Za 29% Italijanima, znači oni su platili 700 miliona. Vi ćete reći maraka, ali to je isto kao sada evra, a vi ste platili 190 miliona da to otkupite. Znači, 500 miliona je Vlada zaradila na tom poslu. Lično je meni vaš bivši predsednik rekao da je to najbolji posao koji je Vlada uradila i vi morate sa time da se složite. Kada vi na jednom poslu prodajom državnog preduzeća i otkupom zaradite pola miliona evra onda možete da kažete da je ta privatizacija dobra, ali zaustavite ovu privatizaciju, bar se odužite tim radnicima koji su vas stipendirali, da njima date deonice i vlasništvo, jer oni bolje upravljaju nego što upravlja Vlada.
Druga replika na izlaganje gospodina Đelića.
(Predsednik: Ne možete dobiti dve replike. Dobili ste jednu repliku. Vi nas kritikujete da odugovlačimo, a onda izađete i tražite dve replike. To još nisam čula. Mogli ste da tražite pet replika.)
Gospođice ili gospođo Nataša Mićić, predsednice, kako hoćete, želim da vas podsetim da sam tražio repliku u 16,20 časova, da je u međuvremenu data reč jednom ministru, drugom ministru, trećem ministru, predsedniku Vlade. Ako nećete da date dve replike onda nemojte da se ne poštuje Poslovnik ovde i da se onda ne omogući replika onda kada se pravo na repliku ima. Posle izlaganja gospodina Đelića repliku je dobio gospodin Krasić, a ja nisam dobio iako sam najavljen, pa prema tome ako nisam dobio, a dobio sam sada, molim da mi se omogući da odgovorim gospodinu Đeliću, ili vi želite da se ne može odgovoriti ministru koji govori o tome. Ako ne želite to recite, da vi ovde izlažete koliko hoćete kao ministri, da to pustite na televiziji i da mislite da je to jedino što Srbija treba da čuje, a ne šta misle opozicioni poslanici. To je vaše pravo, ali nemojte da mislite da će građani Srbije u to da poveruju.
(Predsednik: Nemate pravo na repliku.)
To sam i očekivao od predsednice koja nema poverenje ovog parlamenta.

Imaćete priliku. Rasprava je tek na početku.
Da li se neko od predsednika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić, predsednik poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije.

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče Vlade, poštovana gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, nije neobično da kolega Anđelković ima problem sa izlaganjem ministara iz Republičke vlade, budući da svaki ministar prilikom izlaganja svog izveštaja mora da pođe od početka, dakle od one kataklizme koju je nasledio u svom resoru, pa do onoga što je uradio. Jedina moguća analiza jeste analiza u kojoj polazite od nulte tačke, dakle od prvog dana, kakvo je stanje u vašem resoru i kako to stanje izgleda posle 1000 dana.
Cela Vlada nasledila je izbombardovanu zemlju, nasledila je, po raznim agencijama, po raznim medijskim kućama i ekspertima, dug, odnosno zemlju ojađenu za negde između 150 i 200 milijardi evra, nasledila je 380.000 izbeglica, nasledila je ogromne gubitke u građanskim ratovima, ogromne gubitke iz vremena bombardovanja, ogromne gubitke koji su bili posledica nerazumne avanturističke politike prethodne vlade nacionalnog jedinstva. Nasledila je strašnu cifru od 5.000 korisnika porodične penzije, ljudi koji su izgubili svoje najbliže opet u ratovima, koji nisu imali smisao i koji su se pokazali kao potpuni promašaj, kako unutrašnje tako i spoljne politike prethodne vlade i prethodnog režima.
Od tako dramatičnih podataka, pa do banalnih stvari da je benzin kupovan po livadama, da su lekovi doduše bili jeftiniji, ali ih apsolutno nigde nije bilo moguće naći, da je struja u proseku bila svaki treći dan 2000. godine deficitarna, dakle svaki treći dan bile su restrikcije struje; do toga da je ta vlada nacionalnog jedinstva 1993. godine izazvala hiperinflaciju, koja je bila žešća nego argentinska i koja je ušla u sve anale ekonomske politike, kao najveća ekonomska pošast koja je u istoriji zadesila jednu privredu.
Dugovi prema sopstvenom stanovništvu, nasleđeni od sistema pljačke Jezde, Dafine, stare devizne štednje, iznosili su negde oko 12 milijardi evra, s tim što je ova vlada negde oko 20% dugova iz stare devizne štednje već vratila. Potpuno institucionalizovan sistem pljačkanja stanovništva kroz uvođenje sistema monopola, kroz kupovinu deviza po zvaničnom kursu, a prodaju po crnom kursu, kroz sistem kvota, kroz sistem prodaja, odnosno stavljanja u promet akciznih proizvoda bez plaćanja poreskih dažbina, kroz sistem zloupotrebe zajma za privredni razvoj. Dakle, 18 različitih, kroz uredbe i zakone uvedenih sistema koji su značili direktno zavlačenje ruke u džepove stanovništva i direktno ojađenu privredu ove zemlje.
Ta vlada dovela je do potpunog kraha institucija, a dokaz u prilog tome jeste činjenica da je ovaj parlament jedne godine u prethodnom sazivu zasedao svega tri dana, a druge godine u prethodnom sazivu zasedao je samo sedam dana. Činjenica da je gospodin Dragan Tomić, kao predsednik parlamenta, imao pred sobom i ostavio u ladici tri zahteva za razrešenje njega kao predsednika Skupštine, a nijedan zahtev nikada nije stavio na dnevni red, govori o dubokom moralnom posrnuću i tragičnom nasleđu koje je ostavljeno ovoj vladi.
U takvoj kataklizmi, u takvom ponoru u koji je ova vlada ušla, na početku svog mandata, imala je četiri osnovna zadatka: prvi zadatak jeste integracija u evropske tokove, integracija u međunarodne organizacije, konstituisanje pravne države, demokratizacija društva i uspostavljanje tržišne ekonomije.
Integracija u međunarodne organizacije poznata je svima, dakle, od Saveta Evrope preko ponovnog reaktiviranja članstva u Ujedinjenim nacijama do odličnog puta ulaska u Evropsku uniju, kao strateškog pravca kojim se rukovodila ne samo vlada, nego i parlament prilikom usvajanja zakonskih projekata kojima je cilj bio harmonizacija našeg prava sa pravom Evropske unije.
Konstituisanje pravne države – 142. zakona dovoljno govore u prilog tome, kao i 134 odluke koje je usvojio ovaj parlament, a 90% tih akata bili su predloženi od strane Republičke vlade i išli su u pravcu konstituisanja te i takve pravne države u koju se svi kunemo.
Akcija "Sablja" bila je, uprkos svemu onome što ovih dana možemo da čujemo, najopsežnija akcija borbe protiv organizovanog kriminala u Evropi posle Drugog svetskog rata, a to ne kažemo mi, to nijednog trenutka nismo utvrdili mi, mi smo u toku te akcije "Sablja" primljeni u Savet Evrope i to je jedini relevantan podatak koji prati sudbinu i pravne posledice onoga što je u toku akcije "Sablja" činjeno. Sve ostalo nije relevantno i sve ostalo predstavlja čistu politizaciju tog slučaja.
Druga stvar je Kosovo. Kosovo kao deo teritorije Srbije, Kosovo nad kojim se ne odričemo formalnog suvereniteta, a nažalost, faktički suverenitet nemamo. Ova vlada u poziciji je da jeste legitiman, relevantan pregovarač po pitanju sudbine Kosova. Još je to jako daleko, naravno, od konačnog ishoda. Još je dalje od povoljnog ishoda po nas, ali je sasvim sigurno da je mnogo bolja pozicija nego što smo imali 2000. godine, kad apsolutno nije bilo relevantno šta Srbija misli o Kosovu, kakvo je stanovište Srbije o Kosovu. Danas je Srbija faktor bez koga se ne može o Kosovu ni razgovarati, a kamoli preduzeti neki korak.
Demokratizacija društva - dovoljno govori u prilog tome stanje kakvo danas imamo na političkoj sceni, stanje u medijima. Dakle, danas imamo političke slobode, danas nemamo politička zatvaranja, progone političkih neistomišljenika, danas su standardi usklađeni sa standardima Saveta Evrope, i taj prijem u Savet Evrope govori u prilog tome šta je učinjeno u toj oblasti i koliko smo u toj oblasti u veoma kratkom vremenu veoma daleko odmakli.
Što se privrede tiče, a često tu čujemo razna spočitavanja, danas je kurs u odnosu na onu argentinsku hiperinflaciju potpuno stabilan, danas je naša valuta potpuno stabilna, danas Srbija predstavlja uzor monetarne stabilnosti. Elektroenergetska situacija, a rekli smo da smo svaki treći dan 2000. godine imali restrikcije struje, stabilizovana je i u elektroenergetski sistem je uloženo 1.249 miliona evra, a od toga 371 milion evra samo od donacija. Ako taj podatak uporedimo sa činjenicom da smo 2000. godine imali 25 miliona dolara stranih ulaganja, dakle, ukupno 14 puta manje stranih ulaganja u svim oblastima privrednog i društvenog života, 14 puta manje nego što je kroz donacije, dakle bespovratna davanja, uloženo u elektroenergetski sistem, to je podatak koji sam po sebi govori izuzetno mnogo.
Privatizaciju u inostranstvu, a i kod nas pozdravljaju kao potpuno transparentnu, potpuno javnu; zakon koji smo pred ovim parlamentom usvojili usklađen je sa svim standardima koji su bili prihvaćeni u drugim zemljama u tranziciji, što je dovelo do toga da je od privatizacije dobijeno milijardu 228 miliona evra, da je 667 miliona evra, dakle milijardu i 300 miliona maraka, uloženo u investicije, a 261 milion evra ili preko 500 miliona maraka je uloženo u socijalne programe. To je podatak koji sam po sebi govori da su sredstva privatizacije služila pre svega za poboljšanje stanja u privredi, za socijalne programe, za ulaganja u komunalnu infrastrukturu, jer smo Zakonom o privatizaciji predvideli da 5% sredstava od privatizacije ide u budžete lokalnih samouprava.
Kome je u interesu da u ovom trenutku nasrće na Vladu kojoj je u podršku došao sam nemački kancelar, veče uoči početka rasprave o toj vladi i direktno i neposredno je podržao, što je signal da je ova vlada verovatno ili sigurno vlada sa najboljom međunarodnom pozicijom, rekao bih, u poslednjih 100 godina? Neću biti pretenciozan ako to tako kažem, jer je to pokazatelj koji je potpuno objektivan. Dakle, nije pokazatelj koji je izmešten i koji je prepušten našem subjektivnom tumačenju. U interesu je onima koji se zalažu za Evropsku uniju, deklarativno, a u isto vreme zalažu se za samostalnu Srbiju, a pri tom je ta samostalna Srbija, ekspertski posmatrano potpuno suprotna onome što Evropska unija postavlja kao formalni preduslov za proces stabilizacije i pridruživanja. Onima kojima je bliža situacija u kojoj bi na čelu parlamenta bio neko iz SPS-a, a ne iz GSS-a, ili onima kojima nije gadno da kupuju poslanike i da kroz kupovinu poslanika obezbeđuju mandate, obezbeđuju glasove u ovom parlamentu.
Nama je takav pristup potpuno stran, potpuno neprihvatljiv. Mi se takvim sredstvima nikada nećemo služiti. Naš se broj ni u jednom trenutku neće povećavati, a to je ono što možemo da obećamo građanima Srbije. Isto tako možemo obećati građanima Srbije da su zahvaljujući ovoj vladi i ovom parlamentu svi procesi u Srbiji nepovratni. Dakle, nikada Srbija u ekonomskom, političkom, kulturnom i društvenom smislu neće izgledati kao što je izgledala Srbija 2000. godine i godine pre nje.
Sigurno je da ono što građanima Srbije možemo obećati jeste da će srpska vlada biti prva vlada u tranziciji koja je dočekala pobednički drugi mandat i nastavila da radi svoj reformski posao. Zbog toga će poslanička grupa DOS - Reforme Srbije glasati za Vladu. Hvala.

Želite da koristite pravo na repliku? Možda hoćete da se uzdržite zbog efikasnosti, otkud znam, izvolite, imate pravo.

Uopšte se ne žalim, nemamo ništa protiv mi ni da predsednik Vlade ode u Kinu, da to sačekamo, pa produžimo posle. Kako god hoćete, mi se ne bunimo, samo da znamo šta je redosled. Gospodin predsednik poslaničke grupe je sada govorio o prošlom vremenu, ali kada govorite o prošlom vremenu prvo govorite o stabilnosti dinara. Kurs je stabilan ne zato što je dobra proizvodnja, nego zato što smo uzeli dobre kredite koje debelo treba da vraćamo sa kamatom u narednom periodu. Zato je stabilan kurs.
Jedan veći problem - vi treba nama da odgovorite ovde na to kako je moguće da se 700 hiljada tona izveze u prošloj godini, u ovoj godini, da se izvozi pšenica kada je najveća suša po 80 dolara po toni, a da se sada uvozi po 200 dolara po toni. Kako je moguće i zašto je moguće da sada ima samo 100-150 hiljada tona pšenice za jedan mesec za potrebe države Srbije, ako se znalo da će biti suša. Vi ste nama spočitavali kako smo izvozili pšenicu po 165 dolara. Tada kada smo izvozili pšenicu po 165 dolara, tada je država Srbija otkupila milion i 200 hiljada tona pšenice.
Prekjuče nam je Đelić ovde govorio kako je, evo, po prvi put otkupljena pšenica i plaćeno je sve. Koliko je otkupljeno? Tri hiljade i dvesta tona. To jedan seljak, običan dobar seljak u Vojvodini ima. A 1995. godine je otkupljena i plaćena pšenica i ta vlada je izvezla samo 300.000 tona i to po 165 dolara, a sada vi uvozite po 200 dolara, a prodavali ste po 80 dolara. O tome vi odgovorite nama, da mi vidimo gde je ta razlika. O čemu se radi?
Odgovorite nam kako je moguće da G17 da nalog da se da brašno pekarima po Srbiji krajem 2000. godine za milijardu i 540 miliona i da umesto da se to vrati, da Vlada Republike Srbije 2001. godine donese odluku i plati to brašno robnim rezervama. Ja sam to pitanje već postavljao ovde, ali nisam dobio nikada odgovor.
Dajte konačno danas, kada razgovaramo o poverenju Vladi, da shvatimo da li ste to finansirali G17 plus tada kada ste bili u dobrim odnosima ili ste nešto drugo radili. Dajte nam odgovorite da li je Dinkić ili Narodna banka Jugoslavije ili ZOP, da li je on platio porez na finansijske transakcije. Četrnaest milijardi je bio prihod u tom sektoru Narodne banke. Godine 2001. je bio sličan prihod, 2002. godine znači da je preko pet milijardi trebalo da bude porez na finansijske transakcije, koji treba da bude plaćen u budžetu Vlade Republike Srbije koji plaćaju banke za te finansijske transakcije. Da li je plaćen taj porez? Ako nije, zašto nije plaćen i ko ga je oslobodio, kojim potpisom je to oslobođeno i da li neko ima pravo da oslobodi nekoga na taj način takve količine para, 5,5 milijardi dinara poreza; ili je to bila ljubav tada sa Dinkićem, pa je mogao da bude oslobođen. Znači, o tome mi da vidimo. Mi razgovaramo ne o hiljadu dana Vlade, nego razgovaramo o Vladi Republike Srbije od marta meseca do danas i o toj politici, ali razgovaramo i o ovim potezima i ciframa koje su na dnevnom redu.

Pravo na repliku, narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke, a zatim predstavnik G17, pravo na repliku.

 Gospodin Pajtić je poslovično inspirativan za poslanike, jer koristi jednu proverenu metodu na neke Marfijeve zakone, pa u 2000. godinu stavlja nešto što je bilo pre sto godina. Tako smo čuli da je najveća inflacija bila 2000. godine i da su Dafina i Jezda napravili neki deficit od 12 milijardi evra. To piše u stenogramu, ono što ste rekli. Da je gospodin Pajtić malo više čitao knjige, postoji jedna lepa knjiga objavljena 1994. godine, ima lep naziv "Šta opljačka levica, da ne zna desnica". Mogao je i gospodin Kastratović da vam da tu knjigu, pošto je i on opisan u toj knjizi. To je izveštaj anketnog odbora koji je razmatrao šta je bilo 1993. godine sa tim bankama. Velika knjiga, 400 strana, vrlo poučna, ima puno vaših članova koji su opisani u toj knjizi, i delom šta su radili.
Kada pričate o "Sablji", zapamtite, gospodine Pajtiću, dokle god ste živi nad vama ima da lebdi 11.000 porodica, koje su došle u situaciju da neko od njihovih najdražih bude u zatvoru, da je uhapšen, da je dva-tri meseca proveo u zatvoru, da od toga mesec dana niko nije došao da ih pita zbog čega su u zatvoru, a valjda se prvo hapsi ako se obezbede neki dokazi, a ne ukoliko postoji nekakva sumnja. To biste morali da znate, jer se bavite nekom profesijom.
Jedina stvar koja je tačna - stvarno za proteklih sto godina mi nismo imali ovakvu vladu koja je imala toliku podršku iz inostranstva; podršku od Šredera, znate i sami da je 10. juna 1999. godine prosto skakao od sreće kada mu je Ahtisari rekao da je napokon potpisan neki sporazum, a Vlada samo što nije pala; imate podršku Blera, Solane, Tačija, Rugove, a sa njim ste i 1998. godine razgovarali, ali ta podrška vam ništa ne znači, jer su vas svi otpisali, apsolutno svi.
Sinoć je vaš televizijski dnevnik potvrdio naše stavove ovde o poljoprivrednoj proizvodnji. Zapamtite jedanput, između 100.000 tona i milion tona postoji velika razlika. Zbog milion tona se vodio jedan postupak, pa se okrivljeni snishodljivo ponašao i molio sudiju Čaulinu da zaboravi onu jednu nulu. Vi veliki eksperti biste morali da znate šta znači milion tona, koja je to površin, koliko vam treba vremena da se to izveze.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Vodite računa da iznošenjem vaših stavova ne upropastite i ono malo demokratije što je ostalo u ovoj zemlji.

Narodni poslanik Sredoje Mihajlov je zatražio pravo na repliku, u vezi izlaganja narodnog poslanika Zorana Anđelkovića, gde je pomenut G17, ali mi je narodni poslanik rekao da je mislio na institut, a ne na stranku, ali dobićete u ime instituta pravo na repliku.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, stvarno sam mislio da se odnosi na stranku, ali G17 je odlučila da upravo sve ono što smatra da nije bilo dobro, što je bilo negativno iznese, da kaže javnosti, da saopšti i ne amnestira nijednog njenog člana, ako je i on imao nešto, tako da upravo mislimo da sve ono što se guralo pod tepih i što nije htelo da se priča javno mi smo to učinili transparentnim. Spremni smo i dalje da po tom pitanju radimo tako; nemojte se brinuti, svi ćemo biti na istoj vagi, tako da verujem da nećemo nikoga zlonamerno oštetiti, a svi oni koji iza sebe imaju nešto čega se pribojavaju biće javno žigosani kada stignu na red. Počeli smo od glave, onako kako se riba čisti.