Reč ima gospodin Žarko Obradović, a neka se pripremi Vjerica Radeta.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, Srbija nema predsednika Republike zato što dosadašnja vlast to nije želela. Predloženim rešenjima će se sigurno smanjiti legitimitet i kredibilitet budućeg predsednika, kao važne funkcije u državi i kao kohezionog faktora.
SPS neće podržati predložene izmene Zakona o izboru predsednika Republike, pogotovo one koje se odnose na ukidanje cenzusa od 50 posto, kao uslova validnosti izbora i pobede nekog od kandidata za predsednika Republike. Zanimljivo je, to je jedno malo zapažanje pre nego što pomenem razloge zbog kojih nećemo podržati ove izmene, da postoji saglasnost dve najveće poslaničke grupe oko tog famoznog cenzusa, ali zanimljivo je iz razloga što kada slušate predstavnike te dve poslaničke grupe, niko se ne usuđuje da kaže da je reč o koaliciji. Radikali su upotrebili jednu lepu reč "konsenzus". Kada se druge poslaničke grupe slažu, postoji istovetnost stavova, onda to nije konsenzus, onda je to koalicija. To govori samo koliko, u stvari, politički interesi dominiraju svakom raspravom koja se vodi u ovoj skupštini, što nije sporno, ali bi bilo pošteno priznati.
Juče su nekima usta bila puna ustavnosti i potrebe poštovanja Ustava, donošenja rešenja koja su u skladu sa Ustavom, a danas, kada je reč o ovom predlogu zakona, Ustav se apsolutno zaobilazi. Morala bi postojati jednakost u izbornom procesu. Ustav propisuje kako se predsednik može opozvati i takvi uslovi bi bili logični da se primenjuju i kada je reč o izboru predsednika Republike.
Svi govore o cenzusu, a vrlo se malo govori o ovlašćenjima. Ranijih godina priča je bila upravo obrnuta. Pričalo se o velikim, ogromnim ovlašćenjima, cezarističkim ovlašćenjima predsednika Republike, a cenzus nije bio sporan. Izbori koji su održavani između 1990. i 2000. godine su uspevali, iako je postojao cenzus od 50 posto i u prvom i u drugom izbornom krugu i to nije bila smetnja da građani Republike Srbije dobiju legalno izabranog predsednika, tajnim glasanjem na izborima, kao što je to red.
Sada je, očigledno, cenzus problematičan, jer nema kandidata koji mogu privući građane da izađu u tom broju i obezbede da izbori budu uspešni. Zato se pribegava najprostijem, najbezbolnijem rešenju: izmeniti zakon, cenzus ne postoji, pa koliko izađe neka izađe, predsednik da bude izabran. Ima jedan mali problem, kažem, ta ustavna rešenja vezana za opoziv. Imaćemo predsednika sa ovlašćenjima, neću reći ni velikim ni malim, jer ranije je bilo reči da su velika, a sada to niko ne pominje, čak kaže da su protokolarna, ali je suština da postoji jedan raskorak između izbora i opoziva.
Zanimljivo je da i ovaj sadašnji cenzus od 6.511.000 birača jeste problem za izbor predsednika, a zaboravlja se pomenuti da je već jedanput cenzus smanjen. Godine 1997. biračko telo Srbije iznosilo je 7.220.000 birača, pa je taj cenzus smanjen, pa je i to smanjenje birača prepreka za neke kandidate da pobede na izborima. Ali, cilj opravdava sredstvo. Sada se koriste drugi argumenti, naravno, da bi se obezbedila pobeda kandidata.
Moramo reći da se predloženim izmenama Zakona, posebno smanjenjem cenzusa potrebnih glasova za izbor predsednika, narušava i princip jednakosti u izbornom procesu oko izbora predsednika i njegovog opoziva. Logično je da se neko bira i razrešava na isti način i pod istim uslovima. Ustav Republike Srbije, još uvek važeći, u članu 88. stav 3. propisuje da je predsednik Srbije opozvan ako za to glasa većina od ukupnog broja birača. Naravno da se o opozivu odlučuje neposredno i tajnim izjašnjavanjem.
Ako se usvoje ponuđene izmene zakona, logično je da onda predsednik Srbije može biti, i sigurno će biti, izabran sa jako malim brojem glasova birača, svakako daleko manjim nego što je potrebno za njegov opoziv. Isti čovek, ista funkcija, a potpuno različiti uslovi za izbor i opoziv.
Doduše, u ovom zakonu ima i dobrih stvari. Jedna je brisanje odredbe koja je davala predsedniku Narodne skupštine mogućnost da odlučuje o raspisivanju izbora za predsednika Republike. Da to nije dobro rešenje i da daje mogućnost za zloupotrebu, SPS je istakla i novembra 2002. godine, kada je Skupština raspravljala o izmenama Zakona o izboru predsednika. Tada smo bili u pravu, pokazala su i kasnija dešavanja na političkoj sceni Srbije.
Tadašnji predsednik Narodne skupštine Republike Srbije je, radeći jedino i samo u interesu politike DOS-a, "odlučio", jer svi znamo kako je odlučivano, da ne raspiše izbore, sa tada, a i sada vrlo smešnim objašnjenjima. U stvari, izborni rejting DOS-a je tada bio vrlo mali i procenilo se da treba kupiti vreme, pa tek u nekim novim uslovima raspisati izbore. Posle devet meseci, kada im se učinilo da je situacija bolja, da je rejting veći, naprasno je od strane istog tog predsednika odlučeno, a odlučili su drugi, da se raspišu izbori.
Kasniji razvoj događaja je pokazao da procene nisu bile dobre, što je dobro za Srbiju, ali i koliko je ta odredba bila osnov za voluntarističko tumačenje. Suština priče jeste u tome da su takve odredbe bile u Zakonu da bi se mogle oblikovati kako odgovara vladajućoj koaliciji.
Naravno, DOS je pravio izbore da uspeju ili ne uspeju, kako im odgovara, kao što je na izborima za predsednika Republike imao i svoje kandidate, kako one zvanične, tako i nezvanične. Ceo izborni proces je bio napravljen tako da ostvari željene interese DOS-a, pa smo imali zvaničnog kandidata i onih nezvaničnih koji su, da kažem, popunjavali prazan prostor i oblikovali medijsku scenu Srbije da drugi pravi kandidati ne bi mogli da iskažu svoje vrednosti, a kamoli da se politički stavovi mogu predstaviti na valjan način.
Imali smo situaciju, i to je tolerisano, da neki kandidati nisu skupili 10 hiljada potpisa, neki 500, neki 600, neki 1000, a neki čak i 4-5 hiljada manje. O tome je postojao i zvanični izveštaj MUP-a, koji je imao zakonom utvrđenu obavezu da proverava validnost tih potpisa, da vidi da li su stvarno potpisnici. Naravno, taj zvanični izveštaj MUP-a je potpuno ignorisan, jer je to tada odgovaralo DOS-u. Nadam se da se to više nikada neće desiti i da i ta dimenzija izbora neće biti primenjena.
Srbiji je, nesporno, potreban predsednik, ali za to nije prepreka cenzus. Potrebna je saglasnost političkih stranaka i jedinstven poziv biračima Republike Srbije da učestvuju u izborima, takođe i da mediji ne vode negativnu kampanju, da rešenja budu u skladu sa Ustavom, bar dok Ustav postoji, što sada nije slučaj.
Još dve reči, vezano za izbore. Slažem se sa ostalim kolegama da biračke spiskove treba urediti, da tu ima mnogo manjkavosti. Objektivno, to je jedna velika prepreka za uspešnost svakih budućih izbora. Opštinski organi očigledno nisu uradili na tom planu mnogo i to će biti jedan veliki izazov za njih, a prepreka za legalan izbor predsednika Republike ili za bilo koje druge izbore.
Još nešto o načinu praćenja samih izbora. Mi smo imali jedan nadzorni odbor, koga niko nije pominjao, niti se zna da li je živ i da li funkcioniše ili ne funkcioniše. Skupština bi morala stvoriti i te pretpostavke za uspešnost izbora, jer smo imali jednu paradoksalnu situaciju, da se pojavljuje nevladina organizacija CeSID kao neko ko u ime državnog organa daje ocene o regularnosti izbora, a videli smo u protekle tri godine da je postojala apsolutna pristrasnost tog organa, vezano za vladajuću koaliciju, odnosno DOS.
Ako želimo regularne, fer, poštene izbore, da građani Srbije biraju onoga koga žele, onda i ta rešenja moraju biti izmenjena ili napravljena da budu u skladu sa Ustavom. Ovaj predloženi zakon delom predloženih rešenja nije u skladu sa Ustavom i mi, Socijalistička partija Srbije, ih zato nećemo ni podržati.

Hvala vama. Gospodin Vučić je tražio repliku. Pomenuta je stranka.

Dame i gospodo, nemojte profesore Anđelkoviću da se srdite i ljutite, direktno je pomenuo SRS. Malopre smo se pomalo osmehivali i smejali kada smo čuli jednu tvrdnju gospodina Obradovića, ali smo shvatili da je više tragično, ali ja moram da je objasnim zbog građana Srbije.
Naime, gospodin Obradović je, pošto je teško braniti politiku njegove političke stranke danas, izašao pa kaže – radikali su u koaliciji sa DSS-om, glasaće za jedan zakon zajedno. Dakle, što se tiče SRS-a i odnosa koalicije i konsenzusa po određenim pitanjima, koalicija se pravi po ključnim političkim pitanjima, pre svega formiranja, podržavanja i održavanja vlade. U tome se sastoji koalicija, ili u formiranju i podržavanju zajedničkog kandidata za predsednika Republike ili zajedničku parlamentarnu listu. To su koalicije.
Da li ćemo mi glasati za odluku DSS-a po kojoj je danas petak ili ne, to nije koalicija, to se podrazumeva da ćemo učiniti, a oni bi teško mogli da objasne svojim biračima i građanima Srbije zašto su protiv radikalskog predloga zakona za koji su se toliko zalagali. Meni je veoma stalo da i poslanička grupa SPS glasa za predlog SRS-a. Voleo bih da svi u ovoj skupštini glasaju za ovaj predlog, pa smo spremni tu, ako hoćete metaforične ustupke da učinite. Kada kaže gospodin Obradović – sve je u redu sa zakonom, problem je u kandidatima, evo, ako njihov kandidat dođe do 3%, neka on bude predsednik Republike. Spremni smo i tako nešto da prihvatimo, ne bismo nikakav problem sa tim imali. Naravno, ovo sam se šalio, ali kako je nemoguće da taj kandidat dobije 3%, tako je nemoguće prihvatiti i ovakvu vrstu primedbi.
Dakle, SRS vas još jedanput podseća na činjenicu da Skupštinu Srbije biramo bez ikakvog cenzusa, a skupštinska većina formira vladu Republike Srbije. Vlada Republike Srbije je organ sa najvećim ovlašćenjima u Republici. Ako je to moguće da se uradi bez cenzusa, podrazumeva se da je moguće i da je normalno i da to bude i sa predsednikom Republike, koji ima neuporedivo manje prerogativa vlasti, neuporedivo niže ingerencije.
Dakle, to je što se toga tiče, a naravno ne brinite za građane Srbije, oni će dobro umeti da procene i ko je sa kim u koaliciji, ko je na koji način i zbog čega pravio koalicione sporazume, ko je odbijao neke koji su bili vrlo logični i jedino prihvatljivi za građane Srbije, i zato mi od tih izbora ne bežimo, a neka narod kaže ko mu je najprihvatljiviji. Može to da bude i kandidat SPS-a, a može da bude kandidat i Demokratskog centra, ne ulazimo u to; a ako kažu da je to kandidat SRS-a, a mi verujemo da hoće, očekujemo da ostali to prihvate, podrže i da opet ne nalaze nekakve falinke i mane, samo zato što je u pitanju srpski radikal i zato što ne mogu da podnesu takav izborni poraz.

Po Poslovniku?

Kao šef poslaničke grupe.

Izvolite, to je drugi deo vašeg vremena, gospodine Dačiću, budite ljubazni, pošto ovo morate sa mnom da raspravite, sigurno ne sa nekompetentnim ljudima, budite ljubazni.

Molim predsedavajućeg, ili predsednika Skupštine, da kada daje poslanicima reč vodi računa po kom osnovu daje. Mi ćemo se pridržavati Poslovnika. Dobro je poznato da šefovi poslaničkih klubova mogu da se javljaju ako se neko uvredljivo izrazio o njegovoj političkoj stranci. Prema tome, ja ne želim ovoga puta da tumačim da li se gospodin Vučić uvredljivo izrazio ili ne, ali koristiću ovo dodatno vreme koje imam kao šef poslaničkog kluba.
Što se tiče SPS-a, naše principijelno opredeljenje ne zavisi od želje SRS-a, DSS-a, oni imaju isti cilj, da njihovi kandidati budu izabrani za predsednika Republike Srbije i to je legitimno pravo svake stranke i njihov stranački interes. Mi samo ukazujemo na to da i član Ustava Srbije kaže kako se opoziva predsednik Republike, a dobro je poznato da u pravu i prilikom izbora uglavnom na onaj način na koji se neko bira, na takav način se taj i razrešava. Nije moguće da se predsednik Republike izabere sa milion i 200.000 glasova, a da treba da se opoziva sa tri miliona i 260.000 glasova. To je suština.
Govorili su malopre da je bilo bojkota izbora, da su političke stranke bojkotovale izbore. Ja bih vas podsetio da su gotovo svi izbori koji su održavani od 1990. godine pa do 2000. godine bili bojkotovani od nekih političkih partija i uvek je izlazilo više od 50% birača. Da su sada raspisani izbori, da nekoliko vodećih političkih blokova ima svoje kandidate, izašlo bi više od 50% građana i ne razumem zašto postoji ovakva želja da se predsednik izabere sa 20% glasača od ukupnog broja birača.
Očigledno je da postoji zajednički stranački interes SRS-a i DSS-a, i to je legitimno. Nemojte onda kada Socijalistička partija Srbije glasa u ovom slučaju, na primer, zajedno sa DS-om, da to smatrate kao neprincipijelno. Mi samo tražimo iste aršine kada govorite o svemu.
Gospodin Vučić je malopre kritikovao Žarka Obradovića. Ja želim ovom prilikom njega da kritikujem. On je moj zamenik, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS i potpredsednik stranke. Želim da ga kritikujem što nije naveo koga je citirao kada je izneo ono što je rekao. Gospodin Žarko Obradović je citirao sa Prve sednice Drugog redovnog zasedanja održane 5. novembra 2002. godine, doktora Vojislava Šešelja. Gospodin Vojislav Šešelj je tada u zvaničnoj knjizi koja je ovde objavljena, takođe povodom rasprave o zakonu, rekao – nije kriv zakon što nije izabran predsednik Republike, nego su krivi kandidati, koji nisu mogli da privuku građane da za njih glasaju. U pravu je Šešelj i u pravu je Žarko Obradović.

Gospođa Gordana Pop-Lazić, kao predlagač.

Dame i gospodo, da se razumemo, nama srpskim radikalima je apsolutno svejedno kako će ko u ovoj sali glasati i sa kim će se u određenom trenutku složiti. Interesi su različiti, koncepcije su različite, programi su različiti.
I, nemojte vi nas da prozivate zbog toga što se neko odlučio u ovoj sali da podrži naš predlog. Taj neko ima neke svoje razloge. Naše je bilo da podnesemo predlog zakona. Na to imamo pravo. To smo uradili. Ko će to podržati nama je svejedno. Mi bismo želeli svi. Ne smatrate svi da je to potrebno, imate neke razloge zbog kojih nećete – to je takođe vaše pravo.
Nikakvih dogovora, nažalost, oko ovih zakona među političkim partijama nije bilo, iako, ponovo kažem, trebalo je da bude i trebalo je da se oko toga dogovaramo. Svi znate šta stoji iza ovoga, kakve ćemo mi izbore ubuduće imati, i zato hoću malo da se vratim u istoriju, jer su se neki za ovom govornicom vraćali u istoriju govoreći o periodu između 1990. i 1997. godine.
Molim vas, svi znate da je bilo preko milion rezervnih glasova na Kosovu, šiptarskih glasova, i da su oni korišćeni. Pa, te 1997. godine naši poslanici su bili hapšeni na Kosovu i Metohiji, oni koji su pokušavali da budu na biračkim mestima. Policiju su socijalisti tada slali na naše poslanike. To je otišlo u istoriju. Bilo, ne ponovilo se, i nadam se da se nikada zaista neće ponoviti.
Malo ulazim u temu tačke dnevnog reda koja će tek doći - da me pogrešno ne protumačite, apsolutno nemamo ništa protiv da i dijaspora glasa. Ali, treba da se obezbede uslovi da se kontroliše glasanje i da svi mogu da glasaju, da mogu da iskoriste to pravo. Ne može onaj u Americi da glasa, a onaj u Australiji da ne glasa, zbog toga što je država neozbiljna i ne može da obezbedi te uslove, a pozivate se na ozbiljnost.
Nama je svejedno. Pazite, vi preuzimate na sebe rizik. Vi ćete biti vlast. Vas će prozivati i politički protivnici i ti građani u dijaspori ako im ne omogućite da pod jednakim uslovima mogu da glasaju. A, ko će, molim vas, da obezbedi da se pred diplomatsko-konzularnim predstavništvima i u diplomatsko-konzularnim predstavništvima sprovede evidencija izvoda iz biračkih spiskova i da se ljudi prijavljuju u biračke spiskove? Neće valjda to da uradi Goran Svilanović? Neće.
A, ako uspete dotle, molim vas da promenite Gorana Svilanovića, jer evo, gospodin Maršićanin je sigurno obavestio Skupštinu državne zajednice da je ovde izglasana delegacija za parlament državne zajednice, a kao da se ništa nije desilo. Tamo još uvek nema nikakvog saziva. Ljudi više ne znaju da li su poslanici ili nisu. Jesu verovatno, legitimno je da jesu, jer su ovde izabrani, ali ne znaju gde da odu, niko ih ne zove.
A, on se šeta po belom svetu, juče na konferenciji Saveta Evrope, kao predsednik Skupštine državne zajednice. Čovek se legitimiše i predstavlja lažno, onako kako nije.
Taj isti Goran Svilanović nam ovde piše, kao ministar inostranih poslova, i traži da odredimo delegaciju koja će primiti, molim vas, sestru senatora tog i tog, ili svastiku senatora tog i tog, ili snaju savetnika Džordža Buša, i traži da mi budemo delegacija koja će primiti takve goste. To je ponižavajuće za ovaj parlament i za ovu državu.
Verujte, kada sam pročitala taj poziv došlo mi je da odgovorim gospodinu Svilanoviću – u delegaciji Srpske radikalne stranke biće komšinica gospodina Mirčića, narodnog poslanika, sestra gospodina Šarovića, narodnog poslanika, itd. Pa, mislim, toliko ne poštujemo institucije, toliko ne poštujemo sami sebe, nije ni čudo što nam se dešavaju ovakve stvari i što nam radi ko šta hoće i naređuje kako ćemo mi u našoj kući da radimo. Za sve smo uvek krivi sami. Ne treba da krivimo druge.
Oko cenzusa - molim vas, setite se lokalnih izbora i zakona o izboru predsednika i gradonačelnika opština. Cenzus ne postoji. Za opoziv opet treba da se izjasni veliki broj birača, i recite mi, molim vas, koji je to predsednik u svetu ikada opozvan. To je iluzorno, znate, da dođe u tu situaciju. Uvek postoji politički pritisak koji će navesti tog predsednika, koji izađe iz okvira svojih ovlašćenja, da podnese ostavku. To je nešto što je apsolutno logično. Tu situaciju mi nikada nećemo imati i ne treba toliko toga da se držimo.
To je uglavnom to. Htela sam da se osvrnem na ono što ste u dosadašnjoj diskusiji istakli, a rasprava će teći dalje i nadam se da ćemo se do kraja ipak razumeti.