Javnosti radi, da vas obavestim da nisam zadužio mladog gospodina da promoviše našu pobedu. Ovo je on na svoju ruku. Ali, moraćete vi još malo vode da popijete i knjiga da pročitate da biste mogli da govorite o onome za šta nemate argumenata. Dešavalo se i meni da moram da ponekad branim javno nešto za šta nemam argumenata, pa sam to činio mnogo ubedljivije.
Evo, samo da se osvrnemo na glasanje u diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Sve vreme, izuzev godinu i po dana, bili smo u opoziciji i sve vreme sam se čudio zašto Slobodan Milošević ne donese ovakav predlog zakona. Mogao je, samo što je tada bio jak pa je smatrao da mu ti glasovi uopšte nisu potrebni.
Sve vreme ste vi insistirali na tome da se glasa u inostranstvu, da se glasa u inostranstvu. Da je donet taj zakon, džakovima bi socijalisti dobili glasove iz inostranstva na ovaj način, da vlast kontroliše regularnost održanih izbora u inostranstvu.
Zbog toga, kada je postojala ideja, dok smo mi bili u Vladi, da se to uradi za izbore 2000. godine Vojislav Šešelj je rekao ne može. Jeste li spremni da obezbedite opoziciji da čuva biračke kutije? Nismo. Nećemo omogućiti da se glasa u inostranstvu. I tu je bila saglasnost SPS-a.
Pogledajte šta sam ja sada čuo – pošto imate glasanje u celom svetu, vi odredite te svoje birače tamo u svetu da vam oni čuvaju biračke kutije, mi nećemo odavde slati, mi ćemo da obezbedimo kontrolu izbora. Pa, vi ste vlast. Mene uopšte ne interesuje hoćete li vi da obezbedite kontrolu izbora. Hoćete, možete. Nećete, ne morate.
Tražim da mi imamo pravo na kontrolu izbora. U tome je razlika. I nećemo da angažujemo ljude koji tamo žive. Hoćemo koga mi hoćemo. Hoćemo odavde da šaljemo proverene ljude, koji su se tukli još na Kosovu i Metohiji sa srpskom policijom da bi obezbedili regularnost glasanja. Takve mi hoćemo.
(Komentar iz sale se ne čuje.)
Izađi ovde pa to reci, nemoj da dobacuješ iz kokošinjca.
Dakle, ili će biti omogućeno podnosiocima izbornih lista da odrede člana biračkog odbora po imenu i prezimenu, sa adresom bilo gde u svetu, jer se i glasa bilo gde u svetu, ili tu, na tom biračkom mestu neće biti izbora. Ako neće biti izbora, zašto to predviđate? Zašto ne napravite zakon da predvidimo da će tu biti izbora? Zašto u diplomatsko-konzularnim predstavništvima? Hajde neka nam Nemačka otvori sva svoja biračka mesta. Vi ste to omogućavali kada se glasalo u Hrvatskoj. Otvarali ste biračka mesta. Mnogo biračkih mesta u Srbiji je otvarano kada su bili izbori u Hrvatskoj. Hrvatska nije glasala samo u ambasadi u Beogradu, nego na svim mestima. Vi to zaboravljate.
Mi smo za pravičnost. Neka pobedi onaj ko bude imao najviše glasova tog dana, ali da niko ne izađe sa sumnjom da li je to prebrojano ili nije. Kada prebrojimo, ko pobedi neka se raduje, ko izgubi neka se sprema za nove izbore, jer izbora će biti dok postoji Srbija. Izbora će biti i posle nas. Izbora je bilo i pre nas. Samo se političari pamte po tome ...
(Predsednik: Vreme.)
... kako su se ponašali kada su bili u opoziciji, kako su se ponašali kada su bili na vlasti i kako su sprovodili izbore?
Da vas podsetim, u Srbiji se još priča o suparnicima radikala, dvoglascima, žao mi je što Radoš nije tu. Tada je vlast rekla – prvi radikali, ne može; ko je drugi? Ima dva glasa. Nema veze, on je poslanik. To su poslanici dvoglasci. Tako ste vi sad ovde postali pozicija. Bez malo pozicija, dvoglasci, razmišljajte vi o tome.

Sve poslaničke grupe su podnele predlog.
Izvolite, gospodin Pajtić.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poslanici Demokratske stranke podržaće ovaj predlog zakona, pre svega zbog toga što ovaj predlog zakona sadrži pozitivnu diskriminaciju predstavnika nacionalnih manjina, odnosno omogućava da predstavnici nacionalnih manjina, mimo lista političkih stranaka većinskog naroda, uđu  u parlament i budu eks lege zastupljeni u parlamentu.
Imamo, međutim, mnogo primedaba na onaj deo zakona koji opredeljuje na koji način se određuje ko su predstavnici nacionalnih zajednica, imamo primedaba na to šta su nadležnosti RIK-a, na koji način se organizuje glasanje dijaspore. Ono što je problematično jeste opredeljivanje prirodnog praga za predstavnike nacionalnih zajednica, dakle, one vrednosti, odnosno onog broja birača koji je potreban da bi se osvojio jedan poslanički mandat u parlamentu, koji je dovoljan ukoliko stranka nacionalne manjine dobije taj broj glasova da poslanik sa te liste uđe u parlament.
Tu imamo nekoliko problema. Jedan problem jeste u tome što u Srbiji u ovom trenutku živi nešto preko 12% predstavnika nacionalnih manjina, ne računajući Kosovo. Dakle, preko 900.000 stanovnika Srbije jesu predstavnici nacionalnih manjina. Po ovom zakonu, praktično bi u parlament mogli da uđu predstavnici mađarske, bošnjačke, romske nacionalne manjine. Mađara ima 293.000, Bošnjaka 136.000, Roma 108.000, svih ostalih nacionalnih zajednica ima manje. Jedino bi bilo moguće da druge nacionalne zajednice, neke od tih nacionalnih zajednica, ima ih preko 20 koje su značajno zastupljene na teritoriji Republike Srbije, koncentrisano glasaju sve za listu nacionalne manjine, ali i tada je vrlo teško zamisliti da uđu u parlament, odnosno da pređu taj prirodni prag.
Vršimo stratifikaciju nacionalnih manjina, što ne bi bilo sporno u odnosu na to da je prirodno da neko ko ima više članova bude zastupljen u parlamentu, neko ko ima manje eventualno ne bude, ali je sporno to što većina pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji neće moći da ostvari pravo na svog reprezenta u parlamentu; ali i za one nacionalne manjine koje ostvaruju pravo, primera radi mađarska nacionalna manjina, ukoliko dođe do velike disperzije glasova unutar političkih stranaka, odnosno političkog korupsa tih nacionalnih manjina, znamo da Mađari imaju šest ili sedam političkih stranaka, može lako da se dogodi da nijedna lista, odnosno nijedna politička stranka ne postigne onaj broj glasova koji je potreban da bi se osvojio jedan poslanički mandat.
Neka uporedna pravna iskustva mnogo su konstruktivnija, u tom smislu, ona definišu broj poslanika koji ulaze kao predstavnici nacionalnih manjina u parlament i unutar tog korpusa koji je zakonom predviđen. Takav je slučaj u Hrvatskoj, gde recimo imamo tri predstavnika srpske nacionalne manjine. Dakle, oni ulaze po prirodi stvari u parlament. Nije uvek isti broj poslanika iza tih mandata, iza srpskih mandata. U Hrvatskoj je preko 20.000 glasača po mandatu. Dakle, skuplji je po broju glasača, u političkom smislu skuplji, srpski mandat nego recimo češki, iza koga stoji 100 poslanika, ali i to je neki kriterijum koji obezbeđuje da mnogo širi korpus pripadnika nacionalnih zajednica bude zastupljen u parlamentu i mislim da bi taj pristup bio mnogo konstruktivniji.
Imamo primedbu na to na koji način je definisana nadležnost RIK-a kod opredeljivanja koje stranke su stranke nacionalnih manjina. U članu 12. stav 3. kaže: "O tome da li podnosilac izborne liste ima položaj političke stranke nacionalne manjine, odnosno koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina, odlučuje RIK pri proglašenju izborne liste, a na predlog podnosioca izborne liste koji mora biti stavljen pri podnošenju izborne liste."
Postoji velika opasnost od arbitrarnosti političke većine unutar RIK-a oko opredeljivanja toga ko su autentični predstavnici određene nacionalne manjine ili koje su stranke reprezenti političkog interesa tih nacionalnih manjina. RIK je telo koje je politički definisano, telo koje sadrži predstavnike političkih stranaka i ta arbitrarnost može biti opasna i u unutrašnjem političkom, a i u spoljnopolitičkom smislu.
Mnogo je preciznije trebalo urediti kako RIK može definisati ko su stranke nacionalnih manjina. Mi ćemo u tom smislu podržati amandman poslanika Bajrama Omeragića, koji nešto šire definiše na koji način RIK, na osnovu statuta, na osnovu programa političke stranke itd, definiše mogućnost da arbitrarnost bude maksimalno smanjena pri opredeljivanju o kojim se listama radi.
Postoji još jedan principijelan problem. On se sastoji u tome da mi izjednačavamo ovim predlogom zakona politički i nacionalni identitet pripadnika nacionalnih manjina, odnosno praktično ih uterujemo u to da osnuju stranke nacionalnih manjina. Vrlo je dobro poznato da većina nacionalnih manjina u Srbiji nema političke stranke, nije organizovana kroz političke stranke. Dakle, organizovani su Mađari, Bošnjaci, Hrvati, ali nisu organizovane neke druge zajednice koje imaju respektabilan broj od 40.000 ili 50.000 pripadnika.
Tu je prosto bilo potrebno da se definiše mogućnost da se kroz listu, odnosno kroz određeni broj, recimo 100 građana ili ne bih sada kvantifikovao, ne kroz političku stranku, nego kroz predlaganje, kroz određeni broj potpisa vrši kandidovanje pojedinačnih predstavnika ili lista koje bi zastupale interese nacionalnih zajednica. Nisu to isključivo politički interesi. To je važno da se kaže.
Dakle, ne možemo sigurno da se vodimo time da ulazak u parlament podrazumeva obavezu da se radi o političkoj stranci, tim pre što ti predstavnici nacionalnih zajednica pre svega intervenišu i intervenisali su u parlamentu dominantno u oblasti kulture, obrazovanja, informisanja, dakle, u oblastima koje se odnose na očuvanje nacionalnog identiteta a ne neminovno na politički aspekt segmenta funkcionisanja te nacionalne zajednice ili države uopšte.
Kod glasanja dijaspore postoji nekoliko problema. Problem je jedna činjenica da mi kao Republika Srbija donošenjem određenog zakona ne možemo naterati i druge države da sprovedu ili da omoguće proces glasanja u tim državama na određenim biračkim mestima. U našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima to možemo da učinimo.
Tu se postavlja pitanje, kada govorimo o Čikagu gde ima 250 hiljada Srba, imamo jedan konzulat, propulzivnost po biračkom mestu je otprilike hiljadu birača na jedan dan, odnosno u jednom izbornom danu. Ako imamo 100 hiljada birača, a 50 posto izlaznost, odnosno da ima 50 hiljada birača koji izađu na izbore u idealnim okolnostima, dakle, potrebno je 50 biračkih mesta. To je vrlo veliki tehnički problem i ovaj zakon ga apsolutno ne rešava.
Druga stvar gde takođe imamo veliki problem jeste problem kontrole. Ako država, odnosno Ministarstvo inostranih poslova, odnosno državni aparat organizuje izbor, postavlja se pitanje mogućnosti, odnosno prava političke opozicije da kontroliše proces izbora. Ukoliko nema kontrole procesa izbora, onda se postavlja pitanje validnosti samog takvog glasanja.
Dakle, da li će tako nama strana država omogućiti da otvaramo biračka mesta na njenoj teritoriji, to je veliko pitanje. Da li bi Republika Srbija omogućila možda državi Albaniji, bilo kojoj drugoj državi, a desilo se sa Hrvatskom, zbog velikog broja izbeglica koji su iz Hrvatske došli da žive ovde; ali da li principijelno možemo da verujemo u to da će vam Amerika, Kanada i druge države otvarati biračka mesta ili dati dozvolu da se organizuju parlamentarni izbori za srpsku skupštinu u njima, u to ne možemo biti sigurni.
Dakle, problem glasanja kod dijaspore jeste višestruk i principijelan, a to pitanje treba da se reši, ali naše je ubeđenje da smo požurili sa ovim zakonom, da nismo domislili do kraja sve one probleme koji se javljaju prilikom glasanja nacionalnih manjina i prilikom glasanja naše dijaspore, a podržaćemo zakon samo zbog toga što je percepcija javnosti, percepcija predstavnika nacionalnih manjina u ovom trenutku u odnosu na ovaj zakon takva da taj zakon donosi mogućnost da nacionalne manjine uđu u parlament.
Lista DS je omogućila da predstavnici jedne nacionalne manjine uđu u parlament, ali to nije principijelno i nije konsekventno zastupanje interesa nacionalnih manjina, ali uz podršku i uz amandmane koji su išli uz ovaj zakon, a podneli su ih naši poslanici (tu je naša poslanica Leila Ruždić, poslanik Bajram Omeragić i još neki amandmani su tu i podneti su u međuvremenu), verujem da će ta korekcija omogućiti da ovaj zakon u izvesnom smislu profunkcioniše, ali mislim da će kod glasanja dijaspore, s obzirom na ustavne kategorije koje garantuju da glasanje na izborima mora biti javno, mora biti omogućena kontrola glasanja, do kraja biti delimično nesprovodiv.

Prvo gospodin Đoković, po Poslovniku, zatim predstavnik predlagača.

Pošto smo danas, poštovane kolege narodni poslanici, doživeli jednu edukaciju od gospodina Nikolića da imamo pravo da dajemo primedbe po Poslovniku, ja reklamiram povredu Poslovnika član 100. stav 1. i stav 3. U stavu 1. se kaže: "Narodni poslanici dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine", a stav 3. kaže: "Nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza..."
Prema tome, želim da se nadležni odbor izjasni o tome da li je bilo povrede Poslovnika. Ako za nekoga nazvati Narodnu skupštinu "kokošinjcem" nije uvredljivo, mislim da za one ozbiljne ljude koji pripadaju stvarnim demokratskim snagama u ovoj zemlji i koji znaju šta je parlamentarizam to jeste uvredljiv izraz.
Što se tiče prodaje glasova, krađe i trgovine, trgovali ste i te kako, prodavali, da vas ne opominjem sa kim je ko bio u Turićevcu, ko je punio kutiju, a bio član biračkih odbora u Turićevcu, opština Srbica, i ostale stvari. Da vas ne opominjem da ste prodali tada Milanu Milutinoviću pobedu, a posle vam je dao mandat sa Mirkom Marjanovićem, ušli ste u Vladu, kroz mesec dana se bili, a posle se sa njim grlili i ljubili, zajedno lepo sa njima vladali i "usrećili" Srbiju do 1999. godine, do NATO bombardovanja.

Replika, gospodin Tomislav Nikolić.

Kamo sreće da je narodni poslanik koji se ovako okrenuo prema srpskim radikalima bio ovako glasan kada su ga Srbi zvali na izbore na Kosovu i Metohiji, kada ga je Vojislav Koštunica zvao da izađe na izbore na Kosovu i Metohiji, kamo sreće da je bio ovako jak i glasan i da se usprotivio svojoj političkoj stranci, nego je lep mandat.
Prvo, nikoga nisam uvredio. Prihvatam da sam uvredio onoga kome se obratim u direktnom govoru sa govornice. Ono nepostojeće lice koje nema pravo da mi dobacuje, a dobacuje, nema pravo da se oseća uvređenim sa moje strane. To zna predsednik Skupštine, zato nisam dobio ni opomenu. Vama nije bilo tog časa ni mesto da vi meni dobacujete. Ja sam ovde dobio reč, a vi nemate hrabrosti da tražite reč, nego dobacujete iz sale.
Nešto ste ljuti na SRS i na tu vladu u koju smo mi ušli. Zbog tog ulaska u tu vladu neki ljudi se nalaze u Hagu, jer cilj rada te vlade je bio da odbranimo Kosovo i Metohiju. Trebalo bi ovde da lupate šamare velikoj većini narodnih poslanika koji tada o vama uopšte nisu brinuli, a ne da prozivate srpske radikale, od kojih je jedan narodni poslanik za vreme tog rata poginuo, a to vama na sramotu. Zato, kada ste tako hrabri kada udarate na stranku koja je osvojila 74 posto biračkog tela Srba na Kosovu i Metohiji, podržite našu inicijativu da se ovde raspravlja o jednoj rezoluciji o Kosovu i Metohiji, da se mi ovde ne prepiremo.
Zaista predstavljam veliku poslaničku grupu i ne mogu da gubim vreme na vas koji izlazite iz sale da o tome sa nama raspravljate.
Ako brinete o Kosovu i Metohiji, hajde da zaustavimo odlazak Kosova i Metohije iz Srbije, ako brinete, hajde sprečite Nebojšu Čovića da nastavi dalje da ga prodaje. Ne brinete vi ništa, vama treba poslaničko mesto i malo aplauza samo.

Predstavnik predlagača, gospodin Ristivojević.

Uvažene kolege narodni poslanici, samo kratko bih se osvrnuo na izlaganje uvaženog kolege gospodina Pajtića i dao samo nekoliko odgovora na pitanja koja je postavio.
Jeste, ima u Čikagu 250 hiljada Srba, međutim, nisu svi oni koji se nalaze... Zamoli bih vas, gospodine Nikoliću, da ostanete, hteo bih vama da kažem jednu stvar, pa da ne bude da sam rekao kada niste tu.
Znači, imamo 250 hiljada Srba u Čikagu, međutim nisu svi državljani ove države i nisu svi na biračkim spiskovima ovde. Znači, te ljude treba odbiti od one cifre koja će glasati, a zatim onda od onih koji ostanu treba tražiti one koji će glasati.
Znate, mi smo u našem predlogu zakona predvideli osim biračkih mesta u diplomatsko-konzularnim predstavništvima i na drugim mestima biračka mesta. Pretpostavljam, na primer, da bi to u Parizu moglo da bude u onom bivšem Jugoslovenskom kulturnom centru, a sada se verovatno zove Kulturni centar državne zajednice, znači, postoje sigurno i druga pogodna mesta. To će u dobroj meri zavisiti od države domaćina.
Recimo, Hrvatska i Bosna i Hercegovina imaju ugovor kojim su lepo regulisali da za izbore u Hrvatskoj mogu da se otvaraju biračka mesta tamo gde se inače održavaju izbori za Skupštinu BiH. Možda ćemo mi moći sa nekom zemljom u okruženju da postignemo sličan dogovor, možda po principu reciprociteta, videćemo, to će zavisiti dosta od Ministarstva spoljnih poslova. Kažem i tvrdim, ovo je određen napredak u odnosu na činjenicu da nemamo ništa, znači, treba da stvar posmatramo dinamički, a ne čisto statički.
Što se tiče određenja stranaka nacionalnih manjina, upotrebili smo najbolje ono što smo mogli, ali, i dalje ponavljam, to nije nečija obaveza, to je samo pravo.
Ponavljam, u vezi sa amandmanima gospodina Omeragića, koje ste istakli, ti amandmani uvode potpuno nove kategorije ovde i zbog toga su oni bili na Odboru i tamo gde ja predsedavam odbijeni su, mislim na ovu manjinsku listu, potpuno su bili neusaglašeni, nekonzistentni sa celinom zakona i zato su manje-više bili odbijeni.
Sada ono što sam želeo da kažem, ali gospodin Nikolić je izašao, ja pozivam gospodina Nikolića kada god hoće da sednemo i prebrojimo knjige koje je on pročitao, koje sam ja pročitao i da listu okačimo ovde, pa neka narodni poslanici gledaju. I, pridružujem se primedbi gospodina Đokovića da je izvršena uvreda i tražim da se Odbor izjasni. Znači, uvredio je gospodin Nikolić ovu skupštinu nazvavši je "kokošinjcem". Hvala vam.

Gospodin Pajtić se prvi javio za repliku, pa gospodin Vučić.