Znam kako je u duši mom prethodniku, pa neću da mu stajem previše na muku. Ali, da raščistimo odmah. Jeste, podržavali smo Slobodana Miloševića, ali vi mu niste ni za ono malo crno ispod nokta. To da znate. Podržavaćemo ga sve dok bude u Hagu, i to da znate. Možete vi od njega da se odreknete koliko god hoćete. Kada ga nismo podržavali? Tada kada su ga ovi drugi podržavali, do 1997. godine, ali i tada ste izdali Krajinu i Republiku Srpsku.
Kada smo ušli u vladu sa Slobodanom Miloševićem? Svedok sam kada su Vojislav Šešelj i Slobodan Milošević pružili ruke i rekli: "Branimo Kosovo i Metohiju do kraja". Zna taj koji je oborio glavu među vama, koji je kod mene u kabinetu plakao kada ste predali Kosovo i Metohiju, a isto je rekao da su neki viši nacionalni interesi, tobož sravniće nas sa zemljom ako ne prihvatimo da predamo Kosovo i Metohiju, pa ste tražili podršku od SPO-a u ovoj skupštini, da izglasate povlačenje naše vojske i policije sa Kosova i Metohije. To su sve istorijske činjenice.
Možete vi da iz svoje partije izlazite i da se vraćate. Partija ima kurs i taj kurs je uvek određivao Slobodan Milošević. Sada ta partija nema kurs i to će vrlo brzo da se vidi. Shvatio sam vaše zahteve. Mislio sam da će samo biti upravni odbori i apanaže. Nije, vi očekujete od Vlade Republike Srbije da ne bude skoro izbora. E, biće ove godine izbora, pa ćemo da vidimo šta je ko radio.

Molim narodne poslanike da prilagode svoj rečnik instituciji u kojoj se nalaze.
Po Poslovniku, izvolite.

Ne tražim da se utvrđuje da li je povređen Poslovnik, samo ukazujem gospodinu Nikoliću, pošto se mnogo dobro znamo, da ipak vodimo računa kako se jedni drugima obraćamo i da izbegnemo uvredljive tonove.
Što se tiče apanaža, već sam mu to više puta rekao, i on to dobro zna i SRS zna, kada neko podržava manjinsku vladu, tu nema apanaža. Sa druge strane, jasno je da između nas postoje političke razlike. Nismo mi krivi što u Srbiji nije mogla na drugi način da bude formirana Vlada Republike Srbije. Nemojte na nas prebacivati krivicu što nije sklopljen brak između onih kojima je ta ponuda prvo data. Molim vas da ne mešate SPS u vaše međusobne odnose.
Nemojte o Slobodanu Miloševiću vi da govorite, zbog toga što, da ste hteli da mu pomognete 2000. godine, kada se on borio sa Koštunicom, Toma Nikolić ne bi bio njegov protivkandidat i uzeo 400.000 glasova, koliko je falilo Slobodanu Miloševiću.

Replika, pa pauza.

Sada treba da prozivam Milomira Minića, koji je bio svedok dogovora kako ćemo ići na izbore. Ali, vi ste bili toliko ubeđeni u pobedu Slobodana Miloševića, da ste na razgovorima rekli: "Zna se ko je naš zajednički kandidat". Mi pitamo: "Ko je?" Pa, kažu: "Slobodan Milošević". Mi kažemo: "Zašto?" Pa: "Zato što je Slobodan Milošević". To je bio vaš argument. Tako je bilo.
Kamo sreće da sam uzeo više glasova, da nije pobedio Vojislav Koštunica, u Srbiji bi se sve drugačije odigravalo, u to sam ubeđen. Ali, iako ste povredili Poslovnik, ne znam po kom osnovu ste izašli. Ne mogu da nađem reč za nešto što ste ovde rekli. Ako je brak između supružnika, pa nije sklopljen, u kojoj je ulozi sada SPS, kada se sklapa brak u kome ne učestvuje?

Rad  nastavljamo u 15,00 časova. Molim vas da tačno u 15,00 nastavimo, jer ima preko 50 prijavljenih narodnih poslanika.
(Posle pauze – 15,25)

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, molim vas da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da imamo kvorum za nastavak rasprave.
Da li se još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Ukoliko ne, prelazimo na listu prijavljenih poslanika.
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a posle njega narodni poslanik Dušan Petrović.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, između mnogih stvari koje su pomenute u platformi kandidata za predsednika Vlade Republike Srbije, u ime Socijalističke partije Srbije govoriću o tri postavljena cilja i našem opredeljenju da podržimo ono što u toj platformi piše, jer mislimo da je to od izuzetnog značaja za Srbiju.       
Naime, potrebno je da buduća vlada učini sve što je moguće da suzbije prisutnu korupciju koja postoji u Srbiji, da učini što je moguće da kriminal bude što manji, pošto je teško reći da nestane, i da učini sve što je moguće da se nerešeni slučajevi ubistava privedu svom logičnom kraju, da dobiju sudski epilog. Pretpostavka za to je, naravno, jačanje pravne države, izgradnja porušenih institucija, poštovanje i primena zakona, jednakost građana pred zakonom, uklanjanje politike dvostrukih aršina i svega onoga što u protekle tri godine u Srbiji nije bilo.
Buduću vladu čeka težak posao, počeću od pitanja korupcije, s obzirom da je toga bilo jako mnogo. Ali, sa druge strane, kada bude reč o rezultatima, sigurno će ih biti, jer i najmanje što bude uradila, biće mnogo više nego što je dosadašnja vlast uradila, jer nije uradila ništa.
Čuli smo malopre od predstavnika dosadašnje vlasti jedan iskaz, da oni podržavaju da se reše sve afere i slično i zalaganje da se konstituišu anketni odbori. To opredeljenje nije bilo iskazano kada su bili na vlasti i kada su mogli sve to uraditi. Jer, u protekle tri godine u Srbiji, prema različitim političkim analitičarima, bilo je oko 60 afera, od čega 20 imaju karakter značajnih afera.
Za te afere je karakteristično da su funkcionisale po određenim pravilima. Naravno, objavi se nekoliko informacija, po pravilu o političkim protivnicima, eventualno o nekom sukobu unutar DOS-a. Opoziciji se, po pravilu, prilepi što negativniji epitet, bez mogućnosti da druga strana odgovori. Naravno, činjenice i argumente niko ne pominje.
Vodi se orkestrirana kampanja u javnosti, po medijima određeno vreme, nedelju, dve, tri i posle toga ništa. Tu aferu, po pravilu, smenjuje neka druga, a o prethodnoj se ne priča i niko iz vlasti, pogotovu oni koji su aferu plasirali, nije želeo te stvari da dovede do kraja, da utvrde istinu i eventualnu krivicu.
Naprotiv, gotovo sve afere su ostale bez logičnog epiloga. Od tih 20 značajnih afera, zbog kratkoće vremena, pomenuću samo nekoliko najkrupnijih, do sada nezavršenih: špijunska afera iz marta 2002. godine; glavna ličnost je bio tadašnji potpredsednik Vlade Republike Srbije; onda znate šećernu aferu; duvanska afera iz maja 2001. godine; naažalost, ubistvo Gavrilovića iz avgusta 2001. godine; afera "Orao" iz oktobra 2002. godine; «Difens roud» iz decembra 2002. godine; afera pranja novca iz 2003. godine; šećerna afera iz marta 2003. godine, koja i dan-danas traje; prepucavanje članova Vlade iz aprila 2003. godine, ko je išao u Šilerovu i ko se sa kim družio itd.
Niko nije našao za shodno, a pomenuo sam nekoliko afera koje su, čini mi se, potresle Srbiju, da ta pitanja reši, da se sve stvari razjasne do kraja i da te afere dobiju sudski epilog.
Moram reći da se prava paradigma odnosa tadašnje vlasti prema aferama može videti kada se posmatra odnos vlasti prema špijunskoj aferi. Sećate se, ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije imali smo aferu prisluškivanja i zajedničku sednicu dva odbora povodom izjava lica posle ubistva predsednika Vlade gospodina Đinđića.
U prvom slučaju imali smo primer da potpredsednik Vlade bude uhvaćen na javnom mestu kako predaje dokumenta stranom diplomatskom predstavniku.
Umesto da se rasvetle svi elementi, sve činjenice, da se utvrdi šta se sve tu dešavalo, zbog čega, sećate se, dignuta je dreka, vojni organi su optuženi da su prekoračili ovlašćenja. Naravno, Vlada je gledala da taj slučaj minimizira, da se u javnosti o tome ne priča, što je moguće manje, da se DOS-u ne bi prilepio negativan imidž. U stvari, cela njihova politika na suzbijanju afera i na rešavanju spornih pitanja u Srbiji bila je vođena tom politikom što boljeg utiska, odnosno imidža u javnosti.
Sa druge strane, imali smo ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, pomenuo sam, aferu prisluškivanja i zajedničku sednicu dva odbora, kada smo imali nekoliko dana direktan prenos iz Narodne skupštine Republike Srbije, pripremljene emisije, pripremljene izjave svedoka.
A naravno, poenta priče je bila, optužiti političkog protivnika da je on učinio nešto loše, bez dokaza, jer cele su priče trajale po nekoliko dana. To je najbolji dokaz kako se tada radilo i mislimo da se to nikada više ne sme dozvoliti. Srbiji su potrebne istitucije. Potrebno je da se postavljena pitanja reše i, naravno, da pravda stigne one koje treba.
Moram reći da su krivične prijave bile podnete i protiv nas, članova Socijalističke partije Srbije, i to od marta 2001. godine, ali to je zanimljiv primer kako ne treba raditi. Umesto da se po tim krivičnim prijavama postupi, pa ako je neko kriv da se utvrdi krivica, te krivične prijave su, pre svega, korišćene kao dobro marketinško oružje, da se protivnik, tj. mi, što više blati i anatemiše i da postoji negativan imidž u javnosti.
Jer, te su prijave stajale praktično od marta 2001. godine i do dana današnjeg nisu rešene. Znači, DOS je imao dvostruke aršine. Mogao je, a nije želeo, DOS je tada bio država Srbija, ta pitanja da reši, ali je važno bilo protivniku zalepiti negativnu etiketu.
Čuli smo da se predlaže formiranje anketnih odbora. Kada smo mi, kao tadašnja opozicija, zajedno sa nekim drugim strankama u ovom parlamentu, tražili da se formiraju anketni odbori po mnogim pitanjima, nismo naišli na razumevanje tadašnje skupštinske većine i potrebu da se neka pitanja reše.
Predlagali smo formiranje anketnog odbora za utvrđivanje svih elemenata i činjenica vezanih za kidnapovanje Slobodana Miloševića. Nije se smatralo da to treba. Tražili smo da se formira anketni odbor da se utvrde svi elementi i činjenice vezani za šverc cigareta. Nije se smatralo da to treba. Pominjem i tragično ubistvo gospodina Đinđića. I tada smo smatrali da je anketni odbor o tako tragičnom događaju primeren, da bi se utvrdili svi elementi i činjenice vezani za to. Nije se želelo. Naravno, isterivala se neka svoja pravda. Tako, naravno, više ne treba i ne sme da bude.
Drugo pitanje je kriminal. Treba da se suzbije kriminal u Srbiji i da se utvrdi veza između kriminalaca, pripadnika organizovanog kriminala i predstavnika prethodne vlasti i veze koje su postojale pre i posle 5. oktobra, ko se s kim i zbog čega družio, ko se okupljao u Šilerovoj i nazdravljao, kako su kriminalci puštani na slobodu, zašto su ljudi sa kriminalnom prošlošću angažovani u državnim poslovima i mnogo toga drugog, ali bez marketinga, već sa željom da se stvarno utvrde činjenice.
Smatramo da treba zatvoriti belu knjigu ili bele knjige koje MUP poseduje, jer 2002. godine, prilikom jedne rasprave ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, čuli smo iz usta tadašnjeg ministra da MUP poseduje bele knjige, gde su pobrojana sva lica koja se bave kriminalom u Srbiji. Do dana današnjeg ostalo je nerazjašnjeno zašto ti ljudi nisu pohapšeni, zašto nisu privedeni licu pravde i verovatno bi se i stopa kriminala smanjila, a Srbija bila mnogo čistija bez kriminala.
Na kraju, dozvolite mi da kažem nekoliko reči o još jednoj temi, ljudski vrlo teškoj, a politički, nažalost, previše ekspoatisanoj u ove prethodne tri godine, a reč je o slučajevima ubistava koja su se desila u Srbiji u proteklom periodu. Kažem, u proteklom periodu, ne praveći razliku između perioda pre i posle 5. oktobra, jer ubistvo je ubistvo, čovek je čovek, ali se ne može apriori nekom ubistvu prilepiti epitet - političko, jer to se može tek kada sudski organi završe posao, kada se izrekne sudska presuda i kada se na osnovu motiva utvrdi da je on imao političku dimenziju.
Ovo govorim, jer su za nas, članove SPS-a, nažalost, sva ubistva ista, a sva treba da se isteraju pred lice pravde, i ubistvo zamenika ministra tadašnjeg Stojčića, i ubistvo Pavla Bulatovića, ministra odbrane, i Slavka Ćuruvije, novinara, i ubistvo koje se desilo na Ibarskoj magistrali, smrt četvorice, i ubistvo Ivana Stambolića, i ubistvo Momira Gavrilovića, i ubistvo predsednika Vlade, gospodina Zorana Đinđića, i ubistvo novinara Pantića i ubistvo generala policije Boška Buhe.
Sva ova i neka druga ubistva koja sam pomenuo treba da budu rešena. Mi, članovi SPS-a, poslanici SPS-a, to tražimo i poručujemo svima onima koji pominju ove slučajeve, naravno političkog marketinga radi, ili ako kažu da u protekle tri godine Srbija nije bila sposobna i spremna da sazna istinu, da sada imaju priliku da se ta istina sazna i neka se ta istina saopšti Srbiji.
Mi smo spremni da čujemo istinu, ma kakva ona bila, ali, verujte mi, mi članovi SPS-a smo izgleda jedini koji tu istinu žele. Mi ne zaslužujemo da nosimo taj kamen oko vrata i da se stalno nešto nama spočitava, pa tražimo da se ta pitanja reše, pa kako kome bude, neka mu bude, ali će sigurno najbolje biti Srbiji, jer jedanput i to pitanje moramo ostaviti iza sebe i okrenuti se budućnosti. I zato je dobro da ova buduća Vlada i ta pitanja reši, jer biće svima bolje, a Srbiji ponajbolje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Drušan Petrović, a posle njega narodni poslanik Aleksandar Lazarević.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, osvrnuo bih se na nekoliko akcenata iz ekspozea mandatara koji smo imali prilike da čujemo danas pre podne.
Pitanje državne zajednice Srbije i Crne Gore. Kako se kaže u ekspozeu, postoje jaki istorijski razlozi da se održi, unapredi i neguje državna veza Srbije i Crne Gore.
Zatim, "polazeći od ovih zaista temeljnih razloga, ova Vlada će učiniti sve što je u oblasti njenih nadležnosti da se praktično osmisli i funkcionalno ojača državna zajednica Srbija i Crna Gora".
Demokratska stranka od A do Š podržava ovakvo stanovište. To je jedan od temelja politike koju je Demokratska stranka, i za vreme dok je predsednik te Vlade bio gospodin Zoran Đinđić, a i kasnije, svim silama pokušala da sprovede u život.
Demokratska stranka ima jednu dilemu. Bar jedna od članica koalicije koja tvori ovu parlamentarnu većinu u temelju svog političkog programa ima rušenje državne zajednice Srbija i Crna Gora. To je razlog zbog kojeg sa velikom skepsom posmatram u budućnosti mogućnost ove Vlade, njen kapacitet i njenu sposobnost da radi na realizaciji ovog temeljnog i, mislim, jednog od najvažnijih političkih stavova.
Kada je reč o ekonomskoj politici, mislim da je najbitnije rečeno u sledećem: «Najpre bih naglasio da nije dobro što je država sve one koji rade opteretila visokim porezima.» A zatim, kao razrešenje ove teze: "Vlada će smanjiti poreze koji opterećuju proizvodnju". I to je hvale vredno znati.
U najmanje desetak tačaka, implicitno ili potpuno jasno, daju se nagoveštaji na kojim će to pozicijama biti povećana javna potrošnja.
Dakle, na kojim će se to pozicijama povećati izdaci iz budžeta, na kojim će se pozicijama više trošiti novac poreskih obveznika nego do sada, pa kaže: "U budžetu će biti planirana sredstva za javne investicije i podsticanje prioritetnih sektora privrede".
”Namera Vlade je da posebnu pažnju posveti stvaranju boljih uslova za mala i srednja preduzeća. U tu svrhu razmotriće se dodatna kapitalizacija Fonda za razvoj i njegova transformacija u moderan investicioni fond koji bi, osim davanja kredita, mogao da ulaže u kapital malih i srednjih preduzeća.”
Zatim: "Da bi se stimulisala agrarna proizvodnja, biće uveden realan i novi sistem novčanih podsticaja, koji će omogućiti dugoročno planiranje i obezbediti neophodnu sigurnost seljacima".
Pa onda: "U najkraćem mogućem roku uradiće se analiza investicija u nove kapacitete za proizvodnju električne energije; modernizacija rafinerija, završetak izgradnje gasnih postrojenja, modernizacija mreže benzinskih pumpi Naftne industrije Srbije i povećanje sopstvene proizvodnje nafte i gasa.
Socijalnu politiku mora da vodi država, a ne preduzeća. Ulaganje u zdravstvo jedno je od osnovnih ulaganja kako pojedinca tako i države".
Nadam se da će poslanici DSS-a glasati za ratifikaciju međunarodnog ugovora, po kome bi trebalo da dobijemo i da uslovimo 200 miliona evra, a trebalo bi da budu uloženi u sistem zdravstvenih institucija u našoj zemlji.
"Nepovoljan materijalni položaj najvećeg broja zaposlenih u pravosuđu", kaže se dalje, "udaljio je veliki broj stručnih ljudi, a mladim i vrednim pravnicima pravosudnu funkciju učinio nedovoljno privlačnom". Pa se dalje kaže: "Vlada će se postarati da obezbedi valjano obrazovanje i usavršavanje svih zaposlenih u pravosuđu".
Sledeći stav koji evidentno ukazuje da će buduća Vlada više trošiti nego što je to činila Vlada do sada: "pri svemu tome, Vlada će nastojati da poveća tehničku opremljenost MUP-a, naročito kriminalističke policije. Posebna pažnja će se posvetiti materijalnom položaju svih službenika MUP-a".
Poslednje dve stavke: "Povećaćemo ulaganja u nauku i doneti zakon o naučno-istraživačkom radu"; te na samom kraju: "Cilj nam je da se donošenjem nacionalne strategije pristupi obnovi kulture, a mi ćemo kao Vlada ceo proces podržati predlaganjem zakonske regulative i povećanjem budžeta za kulturu".
U ovom trenutku, nije moguće dati jasnu ocenu o tome i kvantifikovati koliko će prihodi budžeta biti smanjeni, ukoliko se predloženo smanjenje poreza ostvari.
Ali u kuolarima i u samoj pauzi pred ovu sednicu sračunali smo da otprilike 50 milijardi dinara mora biti veća potrošnja iz budžeta nego što je to bilo do sada.
To je, naravno, stvar budućeg predsednika Vlade i ministra finansija i naravno da ćemo već posle 100 dana imati priliku da se svi zajedno podsetimo ovog ekspozea i da napravimo prve procene politike te vlade.
Želeo bih da ukažem na još jedan vrlo bitan stav. Kaže se u ekspozeu: "Učinićemo sve da se isprave nepravde, poput nacionalizacije imovine verskih zajednica. Vlada će raditi na ispravljalju dve velike nepravde koje su učinjene velikom broju ljudi, od kojih su danas mnogi u dijaspori, a to je vraćanje oduzete imovine i rehabilitacija nepravedno osuđenih".
Prethodna Vlada Republike Srbije uradila je bar 10 nacrta zakona o povraćaju imovine. To je bila zaista iskrena namera i želja. Svaka vlada, pa i vlada koja će danas ili sutra biti formirana, susrešće se sa jednom velikom, i bojim se, nepremostivom činjenicom, a to je da za potpuni povraćaj imovine, koja je nacionalizovana bilo od fizičkih lica, pravnih lica, verskih zajednica i svih drugih subjekata, potrebno je namanje 50 milijardi američkih dolara. O tome ćemo, naravno, imati priliku da kao parlament ovde debatujemo i da se svi zajedno sa tom činjenicom sretnemo.
Na samom kraju, način na koji će ova vlada biti formirana. Parlamentarna većina koja će ovu vladu tvoriti, a pre svega stranka koja u ovu vladu neće ući, već će je svojim glasovima podržati, predstavlja najveći deficit buduće vlade. To, gospodine Koštunica, što će za vašu vladu glasati stranka čiji je predsednik i dalje Slobodan Milošević predstavlja i u potpuni zaborav baca sve one koji su u godinama iza nas poniženi i uvređeni, rodbinu svih onih koji su u tih 10 godina svoje živote izgubili, poniženje svih onih koji su svoje domove izgubili i o tome, gospodine Koštunica, neće suditi vaši politički protivnici; o tome mogu da sude samo istorija i Bog.