Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić, a posle nje narodni poslanik Goran Cvetanović.

Poštovane dame i gospodo poslanici, danas smo se na samom početku svog rada suočili sa jednim važnim pitanjem: hoćemo li produženo diskutovati, debatovati za i protiv vlade, ili ćemo formirati vladu i dati joj mandat da rešava otvorena pitanja građana Srbije.
G17 plus je uvek za dobru i argumentovanu raspravu, zato što poštuje mišljenja svojih političkih protivnika i zato što i sami imamo veoma dobre argumente. U slučaju vlade, naši argumenti su ljudi koji će preuzeti određena ministarstva i koji, budite uvereni, imaju veoma jasne, precizne, konkretne i, pre svega, ostvarive programe i rešenja za pitanja koja se postavljaju pred ova ministarstva.
No, danas je G17 plus odlučan da podrži ovu drugu opciju, a to je brz i efikasan rad parlamenta, čiji će rezultat biti formiranje vlade koja će početi da radi i rešava probleme. Zašto smatramo da je to važno? Dame i gospodo, dolazim iz okruga Leskovac, sa juga Srbije. Jug Srbije može biti poznat po mnogim stvarima, ali poslednjih petnaestak godina jug Srbije poznat je nažalost, pre svega, po svom dubokom i ekstremnom siromaštvu, koje samo ilustruje siromaštvo svih građana Srbije i cele Srbije.
Dame i gospodo, na jugu Srbije stopa nezaposlenosti dostigla je 40%. Skoro svaki drugi građanin je nezaposlen. To je realnost sa kojom se njihove porodice suočavaju svakoga dana. Oni koji su zaposleni, 24% njih samo je fiktivno zaposleno, jer su zaposleni u tekstilnoj industriji, koja je na jugu Srbije doživela potpuni kolaps.
Čitave varoši juga Srbije odumiru zbog ovog problema: Grdelica, Lebane, Vučje i mnoge druge varoši. U devet od 13 opština juga Srbije zaposleni u privredi ostvaruju dohodak koji je ispod linije siromaštva, što znači da zarađuju manje od 5.500 dinara mesečno.
Lebane, grad na jugu Srbije, poznat je po jednom crnom rekordu, a to je činjenica da su prošle godine zaposleni u privredi ove opštine ostvarivali dohodak od 1.500 dinara mesečno. Ruralno siromaštvo juga Srbije takođe je veoma duboko. Seosko stanovništvo je siromašno i živi ispod linije siromaštva, u procentu od 42%, a od toga 22,7% građana na jugu Srbije, koji žive u selima, žive ispod linije ekstremnog siromaštva.
Za kraj jedan najtužniji podatak, dame i gospodo, u jugoistočnoj Srbiji 16,8% dece živi ispod linije siromaštva, što znači da roditelji svakog šestog deteta nisu u prilici da svom detetu obezbede osnovne uslove za život. Neću preterati ako kažem da su ova deca gladna.
U svetlu ovih podataka, dame i gospodo, postavlja se razumno pitanje: imamo li mi danas prava da diskutujemo o tome da li treba ili ne treba formirati vladu, imamo mi moralnih prava, možemo li čiste savesti i gledajući Srbiju u oči da je zamolimo da sačeka još nekoliko meseci da je izvedemo na nove izbore i da započnemo nove političke kampanje? To je danas osnovno pitanje. G17 plus ima kategoričan odgovor na ovo pitanje. Jasno je da mi ta prava nemamo.
Naravno da smo svesni toga da ova vlada nije savršena i da neće biti savršena. Ona, pre svega, nema nešto što je prethodna vlada imala, a to je nepodeljeno i unapred, na veresiju, dato poverenje građana, javnosti, političkih analitičara, međunarodne zajednice.
Ali, ova vlada ima nešto drugo, ona ima rešenost da to poverenje zaradi svojim radom i rezultatima rada. Složićete se da ovo treba poštovati i da je najmanje što joj možemo pružiti prilika da radi. Zato je G17 plus u ovoj vladi, jer će dobiti priliku da radi u korist građana Srbije. Zato će poslanici G17 plus dati poverenje ovoj vladi, koja je spremna da u ovom teškom trenutku preuzme odgovornost.

Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, a posle njega se za reč javio kandidat predsednika Vlade gospodin Koštunica.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je gospođa koja je govorila pre mena, gospođa Plavšić, koristila sofizme i pričala o moralu i postavljala pitanje da li je potrebno ili nije formirati vladu. To niko od poslanika nije postavio kao dilemu. Treba formirati vladu. Pitanje koje mi postavljamo je da li treba formirati ovakvu vladu. Ako već pričamo o moralu, ako su građani glasali za SRS, onda treba formirati takvu vladu.
S obzirom da je gospođa Plavšić malopre rekla da poštuje mišljenja političkih protivinika, pošto je iz Leskovca, odakle sam i ja, pošto su uvek gubili izbore u Leskovcu, ona je preko svih medija govorila da su glasači koji glasaju za SRS politički nepismeni i davala upravo takve kvalifikacije, tako da je bolje da ne priča o moralu, jer da je moralna, ne bi postavila takvo pitanje, kakvo je postavila malopre.
Vlada koju je mandatar predložio zavisi od vremena simulacije i jedinstva dojučerašnjih političkih protivnika, a sada, navodno, demokratskih koalicionih snaga. Pošto su dosta govorili upravo o programu, malo ću da se zadržim na kadrovskim rešenjima.
Gospodin Miroljub Labus, koji je upravo predložen da bude potpredsednik vlade, očigledno da se ne radi o egu, nego je verovatno prisutan i superego, jer je insistirao na tome da upravo on bude jedini potpredsednik vlade, da bi se razlikovao od drugih.
On isto postavlja moralno pitanje i konstatuje da je prethodna vlada dovela u pitanje kredibilitet naše zemlje u međunarodnim finansijskim krugovima. Je li on taj faktor i činilac koji je radio, koji je doveo u pitanje kredibilitet naše zemlje u međunarodnim finansijskim krugovima, i niko sem njega?
Kakvo je stanje javnih finansija Srbije, takva će biti budžetska politika u perspektivi. Budžet za 2004. godinu još nije usvojen.
Svetska banka i inostrani donatori traže hitno donošenje deset zakona u kratkom vremenskom periodu, pre svega zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, zakon o hipoteci i antimonopolski zakon.
Srpska radikalna stranka je danas predložila desetak zakona koje smo obećali građanima Srbije u predizbornoj kampanji, kao i većina stranaka koje čine parlamentarnu većinu, a koji su glasali da se ti predlozi ne nađu na današnjem dnevnom redu.
Pored gospodina Labusa i gospodin Velja Ilić je imao ambicije da bude potpredsednik vlade, ali očigledno se našlo solomonsko rešenje da dobije Ministarstvo za kapitalne investicije i veći broj resora, resor saobraćaja i telekomunikacija, resor građevine i urbanizma, da se i on razlikuje od drugih, pošto njegove parole "Velja valja Srbiji" i ambicije da bude predsednik Srbije očigledno su postale samo san.
Gospodin Maršićanin, koji je bio premijer u senci, očigledno je shvatio da će ostati u senci i zadovoljiće se samo da bude ministar.
Postavlja se pitanje da li ministri raspolažu najnovijim znanjima iz oblasti kojima se bave?
Tomisa Milosavljević je sigurno osoba koja poseduje znanje, sigurno je čovek koji je kompetentan, iz struke iz koje i ja dolazim. Ali, da li je moralno da on govori o strategiji reforme zdravstvenog sistema sa akcionim planom, a već je dve godine ministar. Gde su do sada sistemski zakoni u zdravstvu, zakoni koje je najavljivao kada je dobio mogućnost da rukovodi tim ministarstvom, zakon o lekovima, zakon o formiranju lekarskih komora, zakon o zdravstvenoj zaštiti, zakon o zdravstvenom osiguranju?
Kada počinje sređivanje stanja u zdravstvu? Zaista se otvara dilema: da li čekamo restrukturiranje Fonda zdravstvene zaštite, koji će po svoj prilici dobiti gospodin Obren Joksimović, koji je već bio ministar zdravstva.
Iako nemamo pravo da kritikujemo ljude koji će tek biti postavljeni za ministre, što se tiče ministra zdravlja, Obren Joksimović i Tomica Milosavljević su imali mogućnost da pokažu šta znaju.
Postoji mnogo javašluka, pre svega, u Kliničkom centru Niša, velike zloupotrebe u Domu zdravlja Niš i Bojnik. Gospodin Tomica Milosavljević je sve te primedbe i argumente dobio u pismenoj formi. Nikada na njih nije reagovao i mi zaista ne možemo da verujemo da će u budućnosti da reaguje.
Pročitaću vam samo jedno pismo od silnih. Dužnost mi je da vas upoznam da su se radnici Zavoda za zaštitu zdravlja Leskovac više puta obraćali nadležnim državnim organima zbog nezakonitog rada i ponašanja direktora ustanove. Međutim, pored preduzetih mera od strane pojedinih institucija, do danas se Ministarstvo zdravlja Republike Srbije nije oglasilo, iako je više puta obaveštavano o stanju u ovoj ustanovi.
Protiv direktora Zavoda za zaštitu zdravlja u Leskovcu, dr Miroslave Dimitrijević, nakon mnogobrojnih pismenih i usmenih prijava od strane radnika ove ustanove Inspekciji rada, Zdravstveno-finansijskoj policiji MUP Leskovac, Odeljenju za privredni kriminal, Javnom tužilaštvu, načelniku Jablaničkog okruga, zatim istražnih postupaka i radnji, podignuto je više optužnih predloga i optužnica za krivična dela zloupotrebe službenog položaja na osnovu Krivičnog zakona Republike Srbije.
Bliže obrazloženje i obaveštenje, ukoliko želite, možete dobiti u Opštinskom sudu u Leskovcu, Opštinskom javnom tužilaštvu, u navedenim inspekcijama, u MUP Leskovac, u Odeljenju za privredni kriminal. Postoje mnogobrojna dokumenta, dopisi, kojima smo se obraćali napred navedenim ustanovama sa našim potpisima.
Zbog svojih postupaka koji su bili u suprotnosti sa zakonom i običajima dobrog ponašanja, za šta ima mnogo primera, ranije kažnjavana, postoji mnogo primera vređanja, dosta dokaza, ali sve ostavke koje su dali čak i članovi upravnih i nadzornih odbora, upravni odbor već godinu dana ne funkcioniše, sve te ostavke su pismeno date i upućene Ministarstvu zdravlja Republike Srbije. Do današnjeg dana ministar zdravlja nije reagovao.
I na samom kraju, pošto je oko ministra poljoprivrede bilo dosta dileme ko će biti kandidat, očekivali smo da će premijer dati najbolje rešenje, predložena je gospođa Ivana Dulić-Marković.
U Srbiji je u jednom mahu ušlo 20 hiljada tona, a u drugom 200 hiljada tona genetski modifikovane sojine sačme. Njena aktivnost je procenjena kao nestručna i neadekvatna, jer je propagirala i olakšavala uvoz genetski modifikovane sojine sačme.
Ona je u drugostepenom postupku odobravala uvoz genetski modifikovane hrane, iako je to zabranjeno, i to je zabranjivao Savezni veterinarski i fitosanitarni inspektor. Očigledno poljoprivreda sa ovakvom vladom ne može da ima perspektivu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković, zatim kandidat za predsednika vlade.

Kako je radila prethodna vlada dobili smo odgovor 28. decembra na završenim izborima. Građani Srbije su odgovorili negativno, jasno su saopštili da je prethodna vlada radila loše i zato što je loše radila naš zadatak danas je da tu vladu promenimo i izaberemo novu vladu. Oni kažu da su dobro radili.
Moram da ih podsetim, pošto su se danas dosta bavili Socijalističkom partijom Srbije, da je Socijalistička partija Srbije kad je otišla sa vlasti imala 1.650.000 birača, a da su oni dobili 500.000 glasova i valjda je logično da takva vlada više ne bude, i valjda je logično da te političke partije koje su do sada vladale sa 500.000 birača više ne budu oni koji će vladati Republikom Srbijom, i koji će donositi onakve zakone i sve ono što su radili.
Naravno, smenjujući danas vladu, građani Srbije se nadaju da će nova vlada obezbediti neki boljitak, da će obezbediti da se u Srbiji bolje živi, da će obezbediti ono što smo u izbornoj kampanji i mi u Socijalističkoj partiji Srbije zahtevali i tražili, da se zaustave dalje afere, da se zaustavi burazerska privatizacija, već da bude poštena privatizacija u korist građana Srbije i da jednostavno svi zajedno u Srbiji možemo da živimo bolje.
U tom smislu i ovo što je danas ovde rečeno, kada danas razgovaramo o tome šta, zbog čega i na koji način Socijalistička partija Srbije podržava buduću vladu i ovakva politička opredeljenja, ona u stvari daje odgovor na ono šta se dogodilo 28. decembra, ona daje odgovor na ono šta građani Srbije žele i šta su pokazali 28. decembra.
Danas smo čuli ovde osnovna opredeljenja. U tom smislu Socijalistička partija Srbije želi danas, glasajući za ovu vladu, da da ocenu prethodnoj vladi, s jedne strane, ali i da podrži ono što je ovde u uvodnom izlaganju budućeg predsednika vlade, ili predsednika vlade koji će biti izabran danas ili sutra, saopšteno i rečeno.
Naravno, mi ćemo podržati one zakonske projekte i onu politiku koju vlada bude vodila, koja će omogućiti da se u Srbiji više proizvodi, da se zaustavi burazerska privatizacija, da se ispitaju sve zloupotrebe koje su bile u privatizaciji u prethodne tri godine. Odmah da kažem, ni Socijalistička partija Srbije, niti bilo ko ovde u skupštinskoj sali, a ni građani Srbije ne žele da zaustave privatizaciju.
Žele da imamo privatizaciju koja će obezbediti veću proizvodnju, veći broj zaposlenih, da Srbija bude deo Evrope i u proizvodnji i u izvozu, a ne samo u uvozu i svemu onome što se dešavalo u prethodnom periodu.
Nadamo se da će proći ono vreme i da će se znati šta su krizni štabovi uradili ovoj Srbiji, kakva su zla naneli time što su proterivali samo po partijskoj pripadnosti ljude iz tih preduzeća i time što su vodili kadrovsku politiku po partijskoj liniji, a ne po tome da li je neko kvalitetan i da li je sposoban da vodi to preduzeće ili ne. Mi ne želimo to po partijskoj liniji.
Podržavamo politiku koja je ovde saopštena, da se u javnim perduzećima i na drugim mestima biraju najkvalitetniji ljudi, bez obzira na njihovu političku opredeljenost i pripadnost. Podržaćemo one zakonske projekte koji će omogućiti da se školuju svi oni koji znaju, bez obzira na njihovo socijalno poreklo, bez obzira na to da li njihovi roditelji mogu da obezbede njihovo školovanje ili ne, da ona deca koja mogu da budu kvalitetna i da postanu akademski građani, da im država Srbija pomogne u tom smislu.
Nadam se, naravno, da je to i opredeljenje ove Vlade Republike Srbije i da će ti zakonski projekti, koji će vratiti nacionalno dostojanstvo u obrazovanju koje je nekim prethodnim zakonima ukinuto, biti u zakonskim projektima koji su danas ovde napomenuti, da će se usvajati, da će biti prisutni u parlamentu. Takve zakonske projekte, naravno, SPS će podržavati i glasaćemo za njih.
Mi danas ne podržavamo Vladu da bi izabrali samo Vladu. Mi danas podržavamo i glasamo za ovu vladu da bi takve zakonske projekte predložila od kojih će Srbiji biti bolje. Da bi podržali one projekte i u zdravstvu koji će omogućiti da se bolesni leče, a ne da se leče samo oni koji imaju novac.
Podržaćemo politiku Vlade kada je reč o Kosovu i Metohiji koja je ovde izneta, a koja će biti za dosledno sprovođenje Rezolucije 1244, koja će se boriti za to i koja će tražiti i insistirati, ne samo deklarativno, već stvarno da se Srbi koji su proterani sa Kosova i Metohije vrate, a tražiće ono što piše u Rezoluciji da se obezbedi suštinska autonomija nacionalnih zajednica na Kosovu i Metohiji, ne samo Srba, već i drugih nacionalnih zajednica. Uostalom, piše vrlo precizno i u Rezoluciji 1244 i tamo se u više navrata pominje Rambuje, onaj politički deo Rambujea, koji govori o političkoj i suštinskoj autonomiji svih nacionalnih zajednica na Kosovu i Metohiji. Za takvu politiku ćemo glasati i za takve projekte koji budu ovde u Skupštini Srbije sasvim sigurno da ćemo se izjašnjavati i podržavati.
Naravno da SPS, kada je reč o drugim zakonskim projektima i ovome što je rečeno u uvodnom izlaganju, želi da podrži onu politiku Vlade koja će omogućiti da ne budemo uvoznici pšenice, kao što je ova Vlada radila, da ne otkupljuje 3.170 tona, kao što je prošle godine otkupljeno u robnim rezervama, a samo pre dve godine smo otkupili 1.500.000 tona pšenice za robne rezerve u Srbiji.
Znači, da imamo 1.500.000 tona pšenice u Srbiji, da izvozimo pšenicu, da izvozimo jabuke, da izvozimo meso, a ne da uvozimo i time upropašćavamo poljoprivredu, i na taj način stvorimo uslove da seljak može da poseje, da može da ubere i da to što ubere može da proda i da od toga normalno živi, jer sada to objektivno ne može.
Podržaćemo Vladu, naravno, koja želi da sačuva jedinstvenu Srbiju, decentralizovanu Srbiju, ali kada kažem jedinstvenu, ne onu raznu Čankovu, ili neku drugu guberniju, već Srbiju koja će biti celovita i koja će imati i decentralizovanu vlast, ali u kojoj će se znati šta je celina i onako kako svi zajedno Srbiji želimo.
Naravno da podržavamo Vladu u onim projektima i prema onoj politici koja govori, kada je reč o izručenju naših građana, da ne bude više Hag jedino izvozno mesto gde je prethodna Vlada nešto izvozila. Prethodna Vlada jedino što je izvozila, izvozila je svoje građane iz Srbije, već da bude mesto gde će Srbija voditi politiku dvosmernu, gde ćemo se zalagati i tražiti i da se sudi ovde za ratne zločine, ali gde će država da ima u vidu da se tamo ne sudi samo pojedincima, već se želi skrojiti ili iskrojiti istorija Republike Srbije.
U tom smislu, mi smatramo da će se Vlada odnositi prema svim građanima kao svojim građanima, bez obzira da li ih volela ili ne, bez obzira kako se prema njima lično odnosila ili šta mislila o njima kao pojedincima.
Verujemo da će ova vlada svojom politikom omogućiti saradnju sa svim zemljama u svetu, a ne samo politiku koju će nas sukobljavati sa bilo kojom svetskom silom ili bilo kojim delom u svetu. Samo takva politika može ovu zemlju ili, bolje reći, samo takva politika može Evropsku uniju da dovede u Srbiju i da mi budemo deo Evropske unije. U tom smislu, naravno, takva podrška će trajati do tog trenutka i do te mere dok se takva politika vodi.
Nešto od politike i nešto od naših zalaganja koja smo imali u našim izbornim kampanjama je ostvareno. Zalagali smo se da se obezbedi pravo glasa, usvojili smo zakon koji nam to omogućuje, odnosno dijaspori da glasa, zalagali smo se da se isprave ona rešenja i one odluke koje su ovde krivotvorene ili usvojene bez skupštinske većine ili bez dovoljnog broja poslanika, i jedan deo toga je usvojeno, a nadamo se da će se u narednom periodu i taj deo ostvariti.
Na kraju, želim da kažem, pošto se ovde pominjala reč - izbori, kada je reč o izborima, SPS se nikada nije plašila izbora, ali oni koji prizivaju izbore moraju da znaju da u toj izbornoj kampanji neće biti više, ubeđen sam u to, Biroa Vlade Republike Srbije za komunikacije, ni onih koji su im vodili kampanju i koji su im bili šefovi medijskog prostora u Srbiji. Njih neće biti, a i oni neka pogledaju onda sebe gde će u takvoj izbornoj kampanji biti.
SPS, ukoliko ovakva politika koja je ovde izneta od strane predsednika Vlade ne bude sprovedena, naravno da će biti spremna za te izbore. Ali, ubeđeni smo da će politika biti sprovedena, da će građanima biti bolje, da će Srbija biti dostojanstvenija i da će ta Vlada živeti četiri godine.

Reč ima kandidat za predsednika Vlade, gospodin Vojislav Koštunica.

Dame i gospodo poslanici, na kraju današnje rasprave iskoristiću priliku da odgovorim na nekoliko primedbi, ovde iznetih na program, a i na sastav Vlade. Završnu priliku za to imaću sutra, reći ću nešto o čemu danas neću govoriti, ali bih hteo na samom početku da zahvalim svima onima koji su danas govorili, za primedbe koje su izneli, čak i onima koji su najudaljeniji od stavova koje sam zastupao iznoseći program Vlade Srbije. Svaka od tih primedbi mi pomaže na neki način, da se još jedanput zapitam da li je neki stav koji je ovde iznet ispravan ili da se jednostavno učvrstim u tome da je neki stav koji je ovde iznet ispravan.
Počeću, naravno, od nekoliko najoštrijih primedbi koje su se ovde čule i koje su na neki način objedinile stranke različitih političkih i ideoloških opredeljenja. Prva je primedba da program nije dovoljno jasan, da u njemu nema vizije.
Znate, ako pogledamo sve ono što se govorilo prilikom svakog predstavljanja programa svake nove vlade, to je najčešća primedba, skoro opšte mesto. Nastojao sam, u meri u kojoj to moje izlaganje, prilike i vaša pažnja dopuštaju, da jednostavno ukažem na to kako DSS i sve stranke okupljene u budućoj vladi Srbije gledaju na budući razvitak zemlje, na pravce tog razvoja.
Moram reći da se brojkama nisam bavio, i namerno se nisam brojkama bavio; bitan je pravac, šta će se učiniti u određenim oblastima, brojke su opasne, mogu da zavedu. Neko će vas na njih podsetiti. Bilo je jako mnogo brojki, prava lavina u izbornoj kampanji, dolazile su iz stranaka koje su bile u Vladi Srbije i odvijalo se pravo nadmetanje u tome.
Da li da vas podsećam, da li uopšte da pominjem te brojke, koliki će biti broj nezaposlenih, koliko će porasti kupovna moć stanovništva.
Naravno, već u tom trenutku za svakoga ko ume da misli svojom glavom, pravo pitanje se postavljalo zašto za prethodne tri godine nije ništa urađeno.
Pravo pitanje je kako neko može tako olako da nudi obećanja te vrste i zato sam u ovom programu izabrao drugi put da kažem šta hoćemo da uradimo, da damo perspektivu, i naravno u svim oblastima, nijedna jedina nije izostala.
Drugo, zamereno mi je da ne pominjem rokove. Nikakvih problema sa rokovima nema. Kao što znate, i bez rokova stranka čiji sam predsednik je učinila da mnogo šta bude urađeno, nisu nam bili nikakvi rokovi potrebni da niz važnih zakona predložimo Skupštini Srbije, na koje se ona nije obazirala, uključujući jedan veoma važan, zakon o sukobu interesa. I najzad, važniji od svih zakona, a to je ustav.
Pokazali smo i tom prilikom da bez obzira na rokove možemo, zadržaću se na ustavu pošto smo o njemu dosta govorili, pošto je važno mesto u mom izlaganju, da predložimo jednu, drugu, treću verziju ustava, a da pri tom iz Vlade Srbije, kroz njenu komisiju i na sve druge načine apsolutno ništa ne proizađe što bi ličilo na celovit tekst ustava.
Da vas podsetim na to koliko je do sada bilo različitih predloga ustava. Jedna stranka, druga stranka, nevladine organizacije, čak i ova stranka koja je do juče bila u Vladi i koja je imala svog ministra unutrašnjih poslova, Liberali ili Nova demokratija, i ona se pojavila, pošto je ispala iz Vlade, sa svojim predlogom ustava.
Oni koji su sedeli u Vladi Srbije taj predlog Ustava nisu imali i cela Srbija zna zašo ga nisu imali. Jednostavno, zato što bi taj ustav značio automatski raspisivanje novih izbora. Od tih izbora se bežalo kao đavo od krsta. Prema tome, nisu potrebni nikakvi rokovi da bi se nešto uradilo i pokazali smo da bez rokova to možemo da uradimo.
Neću govoriti, kada je reč o rokovima, koliko se ogrešilo o Skupštinu državne zajednice i nije toliko problem, uveren sam, u separatizmu kojeg ima u Crnoj Gori, koliko je u neodgovornosti, u neradu dojučerašnje DOS-ovske većine u Skupšini Srbije i Crne Gore. Koliko je važnijih zakona, ne mnogo, ali bitnih i suštinskih za funkcionisanje državne zajednice, trebalo doneti i da li su oni doneti. Oni o državnim simbolima, onaj o imovini, onaj o vojsci, sve je to trebalo uraditi. Poslovnik Skupštine Srbije i Crne Gore nije donet.
Nemojte mi pričati o rokovima. To sve nije urađeno, a vremena je bilo. Bilo je vremena za putešestvija po svetu, do dana današnjeg.Pojedini funkcioneri DOS-a i DOS-ovske većine, Demokratske stranke, nadmetali su se u putovanjima po svetu. Uveren sam da kada bi se stavio na jedan tas taj broj dana koji su proveli putujući po svetu, uključujući i samog predsednika Skupštine Srbije i Crne Gore, i dana koje su proveli u Skupštini, onda bi ovaj tas na ovu prvu stranu pretegao.
U tome je stvar. Rokovi nešto znače, ali očigledno za neke ljude i za neke stranke ne znače ništa.
Pomenut je Ustav i rečeno je, kao i toliko puta do sada, da su Ustav i život dve različite stvari, da jedno sa drugim apsolutno nikakve veze nemaju, da je obično trabunjanje, obična tlapnja, svaka priča o Ustavu, zakonima, o vladavini zakona, o vladavini prava, o pravnoj državi, sve je to nevažno u odnosu, kako je ovde rečeno, na nešto što je stvarni život.
Pošto sam na taj način počeo izlaganje, podsećanjem na ono šta je Srbija bila pre 200 godina, podsetiću vas na Božidara Grujovića iz 1805. godine, koji je rekao da «ono što je hrana pojedincu to su zakoni državi i kao što pojedinac bez hrane ne može da živi, isto tako država bez zakona propada».
Najbolji primer države koja propada bez zakona, bez institucija, jeste ovo što smo mi zatekli pre nekoliko meseci 28. decembra, sva ova pustoš institucija, ova praznina kada je reč o zakonima, ovo opšte bezakonje, ovo nepoštovanje sudskih odluka, o bilo kakvim odlukama da se radi, Ustavnog suda, redovnih sudova i sve ostalo.
Onda, vrlo zanimljivo, zamereno mi je za to što se zalažem da vlada treba da bude odgovorna. Sasvim prirodno, pošto je došlo od onih koji su do juče smatrali da je osnovna odlika vlade njena neodgovornost i da se može staviti znak jednakosti između nečega što je tobož reformski, kvazireformski karakter vlade i njene neodgovornosti.
Vlada mora da bude odgovorna, a o tome koliko je ona stvari promenila u jednoj oblasti, drugoj, trećoj, sudiće narod. Prva stvar koja se pred nju postavlja, jedini pridev koji treba da stoji uz ime vlade, jeste da ona mora da bude odgovorna. Sve drugo je nevažno, o svemu drugom će suditi birači.
Najzad, čuo sam jednu neverovatnu stvar, da je ovaj pokušaj da ukažem kako jednu vrstu poreza treba smanjiti, a drugu povećati, opet prazna priča, jer tobož problem je u proizvodnji. Kako taj problem sa proizvodnjom izgleda najbolje pokazuje ono što smo zatekli 28. decembra na izborima i sa sudom naroda o tome, o proizvodnji, o bilo kojoj vrsti proizvodnje i pustoši u proizvodnji koju je ostavila za sobom Vlada Srbije.
Rečeno je da dovodim u pitanje privatizaciju. Rekli smo, preispitivanje u onim slučajevima gde se radilio o ogrešenju o zakon, gde se radi o korupciji i o svemu ostalom. Zamerano nam je da u ovom napadu ili u ovim zamerkama upućenim Vladi Srbije unosimo pravnu nesigurnost, da će se investitori, pogotovo oni strani, poplašiti.
Verujte da ništa ne može više da ih poplaši od ove pustoši koju ste ostavili za sobom: institucije kojih nema, zakoni kojih nema, sudske odluke koje se ne poštuju.
Razgovarao sam sa tim ljudima, jedna jedina odluka Ustavnog suda koju vi niste hteli da sprovedete, a koliko takvih odluka niste hteli da sprovedete, to je kraj za svakog investitora, za svakog ko hoće da uloži u takvu zemlju. To je jednostavno alfa i omega svakog razmišljanja ljudi koji se bave ozbiljno poslovima.
Čuo sam još jednu stvar, da promene moraju da budu nepopularne, da reformske vlade moraju da budu u sporu sa narodom i da je to najbolji dokaz da su one na pravom putu. One jesu na pravom putu na taj način, ali nisu na istom putu na kome je narod. Ne možete se hvaliti da se valjanost reformi dokazuje time što one odgovaraju samo vladajućoj oligarhiji, a ne i narodu, i da je briga o narodu tobož populizam, kao što se moglo čuti u ovoj sali. Ne, briga o narodu je briga o narodu, a ovo drugo, za šta ste se vi zalagali, nešto je sasvim drugo. To je najgori, najcrnji elitizam.
Najzad, iz ovog dela primedbi onih koji su do juče bili u Vladi Srbije, pored svih ostalih, bili su vrlo konstrukivni, pa je jedan poslanik imao predlog za Ministarstvo vera, ni manje-ni više. Izneo je ovde tvrdnju da mi je upućen jedan dopis predstavnika više verskih zajednica, u kome se predlaže da dosadašnji ministar vera Vojislav Milovanović nastavi i dalje da bude ministar vera. To dolazi iz Demokratske stranke.
Postavljam pitanje sada, da sam tu primedbu prihvatio da li bi neko iz te iste stranke rekao, jednostavno, da se zalažem za verski fundamentalizam. Na osnovu čega neko ko sastavlja jednu vladu, sem dobronamernog nastojanja da uzme u obzir sva mišljenja, treba zdravo za gotovo da prihvati mišljenje predstavnika određenih verskih zajednica?
Uzeo sam sve u obzir i, naravno, smatrao sam da se prethodni ministar vera bavio jednim važnim poslom, kada je reč o verskim zajednicama, ali jednim poslom koji je možda više materijalni i građevinski nego duhovni. Smatrao sam da je zato potrebna jedna vrsta promene, da na to mesto treba da dođe čovek koji će obratiti više pažnje na nešto što je duhovna misija u crkvi, što predstavlja inače suštinu crkvenog delovanja.
Sa druge strane, uzeo sam, moram reći, u obzir jednu činjenicu, da je taj ministar vera do poslednjeg časa ostao u DOS-ovskoj vladi. Ništa ga nije moglo od te vlade odvojiti i tako samo doneo jednostavno sud i predlog da onaj koga su predlagale verske zajednice, ako su one ili on sam sebe, ne bude na ovoj listi.
Sada nekoliko primedbi koje su uputili predstavnici Srpske radikalne stranke, a odnose se na prilike u državi, bilo da je reč o državnoj zajednici, Kosovu, Vojvodini itd. Odgovoriću na to relativno kratko i počeću sa Kosovom i Metohijom.
Postoji još jedna mogućnost, posle svih nesreća, da se institucionalno zaštiti srpski živalj na Kosovu. To je jedna vrsta decentralizacije vlasti, jedna vrsta okupljanja Srba tamo gde oni žive. Naravno, rečeno je da će neko ostati van tih teritorija. Neko je i u Bosni i Hercegovini ostao izvan Republike Srpske, u Federaciji Bosne i Hercegovine. Još uvek postoje oni drugi modeli zaštite Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiji putem personalne, putem kulturne autonomije itd.
S obzirom na sve što je dosad isprobano, s obzirom na sve ono što smo videli i doživeli, ne vidim da postoji drugi način da se Srbi na Kosovu zaštite, pored svih ostalih sredstava. Naravno da postoji Rezolucija 1244 i, kao što je ovde rečeno, da postoje neke odredbe te Rezolucije koje nisu primenjene, to vrlo dobro znam, kada je reč o povratku vojske u tačno određenom broju. Bojim se da su tu predstavnici Srpske radikalne stranke na neki način bili u sukobu sami sa sobom.
Isto onako kao što su se čvrsto zalagali za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu možda više Srbije nego državne zajednice Srbije i Crne Gore, mislim da su olako pustili niz vodu Crnu Goru, polazeći od nečega što su nazvali vladajućim separatizmom u Crnoj Gori, a u tom pogledu se zalagali za što brže raspisivanje referenduma.
Ova zemlja, Srbija i Crna Gora, ima jednostavno ime koje odgovara onome što ona jeste – Srbija i Crna Gora. Ona se može braniti u celini. Bojim se da odustajanje ili odricanje od jednog njenog dela znači odricanje i od njenih drugih delova. Bojim se da se Kosovo i Metohija ne mogu sačuvati ukoliko se olako prihvati referendum.
Neka on dođe, neka dođe kada mu je vreme. Prilike se polako menjaju, stanje je drugačije, u narodu je mnogo povoljnije nego kada je reč o nosiocima vlasti, ali stvari će se i tu nesumnjivo polako menjati. Da nema onih koji su zaboravili da im je prvo mesto u Beogradu, a ne širom sveta, kada je reč o Skupštini Srbije i Crne Gore i državnoj zajednici, stvari bi stajale drugačije.
Vojvodina, slažem se, evo jednog mesta gde prihvatam sugestiju izrečenu u ovoj sali, nije o njoj bilo reči u mom izlaganju. Nije bilo reči zato što sam smatrao da se to pitanje rešava kroz budući ustav, institucionalno učvršćuje, i da je naravno Vojvodini mesto u Srbiji, i da prvo treba da se donese ustav Srbije, pa da se onda bilo kakvi omnibusi, osnovni zakoni, deklaracije i sve ostalo donose.
Problem jeste ozbiljan i prihvatam ga zaista u svoj svojoj ozbiljnosti. Problem je ozbiljan i zbog toga što trenutno u Vojvodini imamo jednu skupštinu koja, verovatno, najkarikaturalnije moguće predstavlja stvarno raspoloženje javnosti. Ona apsolutno nikakve veze sa tim raspoloženjem nema. Ona pokazuje nešto što stanovništvo, narod u Vojvodini neće, a ne ono što on stvarno hoće.
Prva prilika, ta prilika nije daleka, pre ili kasnije će jednostavno stvari rešiti i mnogo šta što je na silu, olako, prebrzo doneto ili urađeno, za nekoliko meseci će nestati. Neki od usvojenih na taj način, uveren sam biće najkratkotrajniji simboli u istoriji bilo koje države ili njenog dela.
Bilo je reči i o spoljnoj politici, a naravno da to nije nešto čime se prevashodno bavi Vlada Srbije, ali svakako u ovako uređenoj državnoj zajednici, ono što Vlada Srbije misli, hoće i ima uticaja na tu politiku. Odmah bih hteo da razvejem svaku sumnju da se zalažem za onu vrstu politike koja je usmerena samo na jedan deo sveta; ona jeste pre svega, i rekao sam u mom izlaganju, proevropska, jer deo smo Evrope.
U svim svojim nastupima zalagao sam se za to da je Evropa malo istočnije, da je ona do Urala, da postoje, naravno, pored one velike zemlje preko okeana, SAD-a, i druge veoma važne članice Saveta bezbednosti, dobri i tradicionalni prijatelji ove zemlje, a govorim o Rusiji i Kini.
Svojom aktivnošću u vreme dok sam bio predsednik SRJ pokazao sam koliko mi je do toga stalo i da postoji još jedan deo sveta koji je veoma važan za nas, i politički, i kulturno, i poslovno. To je nekadašnji nesvrstani svet. Zbog takvih izjava sam u zapadnoj štampi vrlo često bio napadan kao neko ko se zalaže za nesvrstanu politiku. Zalagao sam se, jednostavno, za uravnoteženu spoljnu politiku, a što sadašnja politika državne zajednice Srbije i Crne Gore i njenog ministarstva nije. Zalagao sam se za jednu vrlo uravnoteženu politiku, i Evropa, i Amerika, i Rusija, i Kina, i ovo što je treći svet.
Najzad, ono što je takođe rečeno, što je bolno – Hag. Kao što znate, izneo sam na koji način se ta saradnja mora odvijati. Suđenjem pred našim sudovima, uz sva moguća naša zalaganja. S druge strane, upućivanjem pomoći onima koji su tamo osuđeni, a to je rečeno u mom izlaganju i u onom obliku u kome ste ga dobili.
Pitanje tih ljudi, bez obzira na to, a pogotovo kada se radi o državnim funkcionerima, jeste i pitanje ove države. Postojao je stav da su ti ljudi dok su u Srbiji ili u Srbiji ili Crnoj Gori naš problem, a kada odu u Hag oni prestaju da budu naš problem i postaju problem Haga. Pokazalo se da su oni onda još više naš problem i moraju biti naš problem, pa prema tome moramo imati potpuno jasan i određen odnos.
Predložio sam čak i neke nove mere koje su moguće da bi se, jednostavno, ta haška omča makar malo olabavila. Šta mislim o tom sudu, pokazao sam u proteklih nekoliko godina, sa njim se mora živeti i preživeti, a šta i kako se povodom tog mojeg mišljenje o tom sudu misli i u ovom drugom delu sveta, pa to možete svaki dan pratiti u ocenama koje se iznose o politici za koju sam se zalagao.
Uveren sam da je to politika na sredokraći, između potpunog odbijanja saradnje sa svetom i Haškim sudom i, da upotrebim direktnu reč, potpuno vazalske politike, saradnje, prihvatanja u svemu diktata iz Haga i pretvaranja naših institucija, a uključujući i Nacionalni savet za saradnju sa Haškim sudom, u ispostavu Haškog suda. Moguće je nešto treće, a to treće je u životu najčešće, i kada je reč o Hagu, i o mnogim drugim stvarima. Hvala.

Dame i gospodo, rad nastavljamo sutra u 10,00 sati. Ujutru je u 9,30 sati na drugom spratu sednica Administrativnog odbora.