Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obavešavam vas da, prema službenoj evidenciji, sednici prisustvuju 172 narodna poslanika.
Molim da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da imamo kvorum za nastavak rasprave o prvoj tački dnevnog reda.
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Nenad Bogdanović.
Nastavljamo rad.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - IZBOR PREDSEDNIKA, POTPREDSEDNIKA I MINISTARA VLADE REPUBLIKE SRBIJE
Po Poslovniku, repliku ima gospodin Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne želim da ulazim u oštre političke sukobe sa mandatarom, ulaziću u sukobe sa predsednikom Vlade  kad bude izabran. Ali, nešto me je iz jučerašnjeg drugog javljanja mandatara za sastav vlade izazvalo, zbog toga što može da se uvreži mišljenje u javnosti o jednom stavu Srpske radikalne stranke, koji mandatar ima pravo da tumači na svoj način, ali ne odgovara istini.
U beleškama imate na strani 27/5 i 28/1 to što je mandatar rekao: "Srbija i Crna Gora, i državna zajednica; bojim se da su tu predstavnici Srpske radikalne starnke na neki način bili u sukobu sami sa sobom. Isto onako kako su se čvrsto zalagali za očuvanje Kosova i Metohije možda više u sastavu Srbije nego državne zajednice Srbije i Crne Gore, mislim da su olako pustili niz vodu Crnu Goru, polazeći od nečega što su nazvali vladajućim separatizmom u Crnoj Gori, a u tom pogledu se zalagali za što brže raspisivanje referenduma".
Građani Crne Gore znaju stav Srpske radikalne stranke po pitanju zajednice država, kako se to zvanično zove, a ne državne zajednice. To moram da ponovim i ovde, da bi mandatar znao, kad bude vukao poteze, na šta može da računa od Srpske radikalne stranke.
Dakle, mi smo branili Ustav Savezne Republike Jugoslavije, po kome nije bilo moguće otcepljenje jedne federalne jedinice bez saglasnosti druge federalne jedinice.
I tada smo bili optuživani od svih vas, koji niste bili u tadašnjoj vladi Srbije, da smo spremni da izazovemo rat, da se formira specijalni bataljon Vojske Jugoslavije u Crnoj Gori, da je već vojska na vojnom delu aerodroma u Podgorici isprobavala svoju snagu i da, u stvari, želimo oružjem da sprečimo mladu demokratsku reformsku vlast u Crnoj Gori da se bavi politikom i da svoju Crnu Goru vodi, kako je to volja većine garađana Srbije.
Onda je zalaganjem i današnjeg mandatara i njegove političke stranke došlo do Ustavne povelje, po kojoj je otcepljenje potpuno moguće. Ono što nije bilo moguće po Ustavu Savezne Republike Jugoslavije, pogaženo je većinama u skupštinama. Sada imamo Ustavnu povelju koju tako zdušno branite, a po njoj je moguće da se Crna Gora otcepi.
Nije moja želja da se razdvoje Srbija i Crna Gora. To je poslednje što bih poželeo u životu. Naravno, nisam spreman da ratujemo, niti mi protiv Crne Gore, niti da, ne daj bože, u Crnoj Gori dođe do rata, ako dođe do otcepljenja, a vi znate čega sve može da bude ako bi do toga došlo.
Dakle, želeo bih da večito budemo u zajednici, da ta zajednica bude minimum federacija. Mi sada živimo u nekoj, vi kažete, državnoj zajednici. Rukovodstvo Crne Gore, s kojim ste to pravili, zove to zajednicom država. U nečemu živimo sada zajedno. Ako je to minimum, samo tražim da u tome iskreno učestvuju i Srbija i Crna Gora.
Ponavljam, stanje je više neodrživo. Rukovodstvo Crne Gore neprekidno preti otcepljenjem. Na osnovu te pretnje stvaraju se ucene.
(Predsednik: Vreme.)
Evo, završavam, ali ne zaboravite, citirao sam, pa mi računajte.
Na osnovu svega toga nemojte da izvlačite zaključak da Srpska radikalna stranka pušta niz vodu Crnu Goru. To mi uopšte nije želja. Samo želim da sve bude čisto u državi u kojoj živimo, da niko nikoga ne ucenjuje.
Zato predlažem mandataru, i svima vama koji u petak idete na sednicu Skupštine Srbije i Crne Gore, da se dogovorimo pre te sednice, a šta ćemo mi tamo da radimo? Prvo, da vidimo ko nas tamo zove, zašto nas zove, a drugo, šta ćemo mi kao delegacija Srbije, koje ćemo stavove tamo da zastupamo?
Ako hoćete stav Srpske radikalne stranke, zastupaćemo stav da ta zajednica minimum mora da se održi i učvršćuje. Ali, dajte da isteramo na čistac vladajuće strukture u Crnoj Gori. Uopšte ne podnosim kad mi neko mali preti, niti kao veliki bilo kome pretim, niti dozvoljavam da mi mali prete. To ste videli verovatno i ovde u Skupštini Srbije za ovom govornicom.

 Molim da privedete kraju, iskoristili ste šest minuta.

Izvinjavam se, neću više da se izvinjavam, neću više da se javljam.
Ako su zaista mali, ako žele svoj samostalni put, nemojte da očekujete od Srpske radikalne stranke da izjavi: sprečićemo ih da se otcepe. Ne, nećemo ih ni jednim gestom sprečiti.
Hoćemo da vam pomognemo da pravite dobru državu, u kojoj će biti Srbija i Crna Gora, ali nemojte da nas optužujete da mi želimo da se Srbija i Crna Gora razdvoje. Mnogo me to boli.
Zato sam malo uzurpirao vreme. Opomenite me, imam tri hiljade dinara, daću vam. Davao sam vam stotine hiljade dinara na osnovu kazni, mogu i ove tri.

 Mogli ste bez opomene, u humane svrhe.

E, moj gospodine Maršićaninu, humano je ono što iz svog džepa dam i namenim za humanitarnu svrhu,  a ono što otmete mojoj deci od moje plate, pa date nekome za humanitarnu svrhu (te neartikulisane krike sam slušao i ranije u Skupštini Srbije), nisam još čuo za svetski slučaj da je neko humanitarno pomagao tako što su mu otimali novac.

 Reč ima narodni poslanik Miloš Jevtić,
posle njega narodni poslanik Ivan Živadinović.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, u svakoj demokratskoj zemlji program vlade sledi iz izbornog programa one političke grupacije koja je dobila većinsku podršku građana na parlamentarnim izborima.
Pitanje je političke tradicije ili političke kulture da li će se ta koalicija ili politička grupacija formirati kao predizborna ili postizborna, ali u oba slučaja osnov za takvu koaliciju ili političku grupaciju svakako treba da budu ista programska načela, programski principi ili određene vrednosti za koje se te stranke zalažu. To je u neku ruku garancija da će tavka koalicija, kao vladajuća, slediti te vrednosti i u svakom slučaju biti dosledna u sprovođenju određene politike, a takođe i određena garancija da bi jedna vlada mogla da potraje čitav mandat ili četiri godine.
Zatim, nije slučajno što je proces formiranja nove srpske vlade neprimereno dug i što u ovom trenutku traje duže od dva meseca, upravo iz razloga što stranke koje treba da tvore tu vladu programski gotovo da nemaju toga mnogo zajedničkog, čak i kada je u pitanju državno uređenje.
U tom konglomeratu stranaka imate stranku nacionalne orijentacije koja se principijelno zalaže za očuvanje državne zajednice, imate stranku koja, bez obzira što je stavila svoj potpis na Beogradski sporazum, eksplicitno tvrdi da je za nezavisnu Srbiju. Imate, zatim, najmanje dve stranke koje su za monarhističko uređenje i na kraju stranku čiji je nosilac liste na poslednjim izborima bio Slobodan Milošević, te u tom smislu prestaje izvestan kontinuitet u odnosu na politiku koju je Milošević vodio nešto više od jedne decenije u Srbiji.
Potpuno je nesumnjivo da je Srbiji u ovom trenutku potrebna vlada i da građani Srbije priželjkuju da vlada bude formirana. Ono što Srbija u ovom trenutku nema, to je svakako vreme. Vreme u Srbiji je danas najznačajnije i predstavlja najkritičniji resurs, stoga bi svako traćenje
vremena za Srbiju moglo da bude pogubno. Upravo zbog toga građani Srbije i percipiraju generalno da vreme koje je utrošeno za stvaranje ove vlade može da premaši vreme njenog trajanja.
Što se tiče ekspozea budućeg mandatara vlade, jedno od ključnih mesta je svakako državni status Srbije, kako opstanak državne zajednice, položaj Srbije u okviru te državne zajednice, tako i pitanje Kosova i Metohije, i na kraju međunarodna pozicija Srbije.
Kad je u pitanju očuvanja državne zajednice, smatram da će to biti prilično veliki problem za ovu koaliciju, jer ne vidim kako bi se moglo pronaći zajedničko rešenje sa strankom koja je u toj koaliciji, a koja se zalaže za nezavisnost Srbije.
Kad je reč o Kosovu i Metohiji ubeđen sam da će rešenje tog problema, koje je za Srbiju jako važno i jedno od prioritetnih u ovom trenutku, zavisiti od međunarodnog položaja i kredibiliteta nove vlade, koji su sa SPS-om prilično dovedeni u pitanje.
U pogledu same strukture ove vlade, smatram da je politički princip dobio prvenstvo u odnosu na pricip efikasnosti i funkcionalnosti, pre svega, zbog postojanja samo jednog potpredsednika, koji će mahom biti zadužen za tzv. finansijska ministarstva. Razlozi racionalnosti i uštede u ovom slučaju ne stoje, iz prostog razloga što jedan potpredsednik ima kabinet koji ne broji više od 10 članova administracije. Dakle, 10 zaposlenih, a uzevši u obzir da jedno prosečno ministarstvo, sa svim svojim pratećim službama, ima u proseku između 500 i 600 zaposlenih, taj razlog zaista ne stoji.
Sa druge strane, postojanje većeg broja potpredsednika, koji bi vršili pre svega koordinaciju onih ministarstava koja su u srodnoj delatnosti, može u velikoj meri da doprinese efikasnosti i u samom radu vlade.
Takođe, što se tiče same racionalizacije, nije izvršeno ništa epohalno, jer broj ministarstava sa postojećih 19 smanjen je na 17, a pri tome je izvršeno ukrupnjavanje onih ministarstava koja među sobom nemaju gotovo nikakve sličnosti.
Za to je najbolji primer upravo ono ministarstvo koje je predviđeno članom 10. Zakona o ministarstvima, a to je tzv. ministarstvo za kapitalne investicije, koje u sebi sadrži i Ministarstvo saobraćaja, i Ministarstvo telekomunikacija, zatim Ministarstvo urbanizma i građevine.
Postavlja se logično pitanje, zašto u ovom ministarstvu nije našlo mesta i Ministarstvo energetike, pošto je ono takođe oblast kapitalnih investicija, pa da onda zaista pronađete nekog super ministra koji bi se bavio tim poslom.
Što se tiče Ministarstva privrede, delokrug poslova ovog ministarstva gotovo da je prepisani član 8. starog zakona o ministarstvima, osim što je u samom nazivu izbrisana reč – privatizacija. Mislim da je to pogrešno zato što je privatizacija, odnosno proces transformacije društvene u privatnu svojinu, zapravo jedan od najvažnijih poslova, najvećih izazova i iskušenja jedne tranzicione vlade.
U proteklom periodu ovo ministarstvo, zaista i kroz svoja personalna rešenja i kroz izabrani model privatizacije, postiglo je najbolje rezultate ne samo u poređenju sa zemljama iz našeg regiona, već uzimajući u obzir i Mađarsku, koja je do sada bila paradigma ili primer dobro izvršene privatizacije.
Jedini razlog brisanja reči "privatizacija" iz ovog ministarstva mogao bi da se nađe možda u ideološkim pobudama SPS, koji u ovom trenutku mnogo više preferira društvenu od privatne svojine. Uopšte u ekonomskom delu programa vlade smatram da postoji jedan veliki nesklad između namere da se smanje porezi na određene proizvode, i da se time relaksira privreda u smislu povećanja konkurentnosti domaćih proizvođača, i sa druge strane da se povećaju socijalna davanja koja će sledeća vlada imati.
U ovom trenutku oko 219.370 zaposlenih finansira se iz budžeta Republike Srbije. Za to se godišnje izdvaja 59 milijardi i 861 milion dinara. Pri tome treba navesti takođe i podatak da u trenutku kada je Zoran Đinđić formirao vladu pre tri godine, oko 500 hiljada radnika je bilo u Srbiji uslovno zaposleno. Radilo je u preduzećima koja su trajno nelikvidna.
Ukoliko bi se socijalna politika od strane preduzeća, a koja se u ovom trenutku sprovodi, prebacila na vladu i ukoliko vlada daje takva socijalna davanja, uzimajući u obzir i smanjenje poreza na određene proizvode, mogli bismo da dođemo u situaciju da napravimo strahovit budžetski deficit, koji bi se po ovim ciframa mogao kretati do 100 milijardi dinara godišnje, a to je za Srbiju nedopustivo, iz razloga opšte makroekonomske stabilnosti, a takođe i stabilnosti dinara koja nam je u ovom trenutku neophodna.
Sledeće ministarstvo koje želim da prokomentarišem je ministarstvo prosvete i sporta. Smatram da omladina i sport u Srbiji svakako zaslužuju svoje posebno ministarstvo i argument da prethodna vlada ovo ministarstvo nije predvidela zapravo ne stoji. U momentu kada je konstituisana vlada premijera Zorana Đinđića, ona je imala situaciju da je na saveznom nivou postojalo resorno ministarstv
o za sport, a kasnije i savezni sekretarijat za sport. U ovom trenutku takva nadležnost nije predviđena Ustavnom poveljom na nivou državne zajednice i mislim da omladina i sport svakako zaslužuju svoje posebno ministarstvo.
Što se tiče ministarstva za dijasporu, potpuno je nesporna namera da se takvo ministarstvo oformi i da se zapravo ministarstvo približi Srbiji, ne samo kroz izborni zakon koji će omogućiti predstavnicima dijaspore da glasaju, već i kroz mogućnost da se transferiše znanje velikog broja mladih ljidi koji žive u inostranstvu, a koji su visoko obrazovani i da se omogući civilno služenje vojnog roka u diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Dakle, ta namera je potpuno nesporna. Ima nekih nedostataka u izbornom zakonu koji će dovesti u pitanje tehničku sprovodljivost tog zakona i na osnovu toga veći broj predstavnika dijaspore neće moći da glasa, čime se bitno narušava ravnopravnost u ostvarivanju biračkog prava.
Na kraju krajeva, s obzirom na makar moralni kontinuitet u odnosu na vladu Slobodana Miloševića, mogli ste da u delokrugu ovog ministarstva predvidite i vraćanje zajma za preporod Srbije ili eventualno stare devizne štednje.
Na kraju, završavam konstatacijom da je ovo vlada velikih antagonizama, a u isto vreme vlada skromnog potencijala i prilično nedefinisanog trajanja, ali zbog interesa građana Srbije smatram da ova vlada treba da zadrži određene smernice koje su postojale u prethodnom periodu i koje su ustanovljene u poslednje tri godine, a to su pre svega, put ka evroatalnskim integracijama, pridruživanje Evropskkoj uniji, ulazak u Partnerstvo za mir.
Da podsetim, Srbija je jedina država u okruženju koja nema skupštinsku deklaraciju koja tangira tu poblematiku; zatim privreda, pre svega orijentisana na tržišnim principima; principijelno rešavanje pitanja Kosova i Metohije; i na kraju, opstanak Srbije u okviru državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Reč ima narodni poslanik Ivan Živadinović, a posle njega narodni poslanik Momir Marković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zovem se Ivan Živadinović, poslanik sam G17 plus iz Užica.
U svom prvom obraćanju Skupštini hteo bih da prokomentarišem nešto što je jedan poštovani kolega poslanik juče govorio o Snežani Plavšić, poslaniku G17 plus iz Leskovca.
Taj kolega je njoj držao moralne pridike o radu Opštinskog odbora G17 plus u Leskovcu, a taj kolega nema ni trunke morala, jer je u zadnjih dvadesetak dana govorio o nekoliko nemoralnih stvari. Dozvolio je sebi da komentariše penziju babe Mlađana Dinkića, nepokretne žene koja ima 90 godina. Dozvolio je sebi da drži moralne pridike jednoj visokomoralnoj osobi koja se zove Snežana Plavišić i da komentariše rad Tomice Milosavljevića, ministra zdravlja, bivšeg i budućeg. Uz to, kolega je lekar i ni jedan jedini dan nije radio u svojoj struci.
Kolegi predlažem da uzme slušalice, aparat za merenje pritiska i krene u kusturečki kraj, gde ima od 15 do 20% nepismenih ljudi, da njima odradi besplatne lekarske preglede, kao što su to radili i rade članovi G17 plus, i to ljudi iz tima za zdravstvo. Čak 35.000 članova G17 plus ušlo je u predizbornu kampanju sa ovim programom.
U novom programu za novu vladu našao se kompletan plan aktivnosti svih ministarstava. Građani Srbije su prepoznali ideju i shvatili naše iskrene namere. Zahvaljujući poverenju pola miliona građana Srbije, koji su glasali za nas, G17 plus je postala treća po snazi politička partija u parlamentu. G17 plus želi da Srbija postane jaka i demokratska država, koja je sposobna da bude lider na Balkanu, da prihvati sve evropske standarde, ali i da sačuva i zaštiti ono što je najbolje iz naše tradicije i kulture.
Teško je biti lider. To mogu samo ljudi koji prepoznaju problem i znaju rešenje, ali imaju i dovoljno hrabosti da bez obzira na izazove ostanu na pravom putu. Taj put za ovu vladu je put u Evropsku uniju, a najveći izazov će biti polje finansija. Građani Srbije veruju da će Ministarstvo finansija, pod kontrolom Mlađana Dinkića, voditi finansijsku politiku koja će im obezbediti sigurnost.
Naš cilj je bolji život, a za njegovo ostvarenje treba uraditi dosta stvari.
Neophodno je obaranje inflacije na 3% do 4% godišnje, ukidanje poreza na finansijske transakcije, ukidanje poreza na prihod od poljoprivredne delatnosti, ukidanje poreza na upotrebu i držanje vozila i, naravno, nešto što će obradovati 60% građana Srbije, ukidanje poreza na mobilne telefone.
Smanjenje ukupnih poreza na plate stimulisaće prijavljivanje i zapošljavanje novih radnika, što je neophodno za zemlju sa skoro milion nezaposlenih građana. Program Ministarstva finansija posebno će obradovati građane bez stanova, jer će ovo ministarstvo predložiti osnivanje nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, što će omogućiti hipotekarno kreditiranje u Srbiji. Ovo će biti zamajac za građevinsku industriju i obradovaće 60.000 domaćinstava ili 250.000 građana Srbije koji sada žive kao podstanari.
Mi iz G17 plus smo sposobni da ispunimo predizborna obećanja. Svojim znanjem, ali i obrazom, garantovaćemo za kvalitet rada u našim ministarstvima. Ova vlada će imati mnogo iskušenja, ali neće odstupiti od reformi i ulaska u Evropsku uniju, jer samo kao članice Evropske unije Srbija može realizovati prethodni san da svi Srbi, svi Mađari, svi Albanci, svi Bošnjaci žive u jednoj zemlji.