Dame i gospodo narodni poslanici, o ekspozeu mandatara za sastav Vlade Srbije, koji nam je predstavljen, izuzetno je teško diskutovati, jer da bi se o nečemu diskutovalo, potrebno je da ispred sebe imate nešto čvrsto, nešto konkretno i određeno. Iako se ekspoze proteže na čak 15 strana, malo se šta u njemu može nazvati konkretnim i određenim.
Ovde se, u stvari, ne radi o programu buduće vlade, već pre o spisku lepih želja. Kao da je mandatar išao za tim da se već na prvom koraku dodvori svima, tako što će im reći upravo ono što žele da čuju: sve nepravde biće ispravljene, institucije izgrađene, pravna država uspostavljena, Srbija će biti uvedena u Evropu, korupcija proterana i to, kako mandatar kaže, ona velika, jer mala valjda može i da ostane, porezi će biti smanjeni, privatizacija poštena, zaposlenost veća, standard viši, ulagaće se u selo, elektroprivredu, saobraćaj, kulturu, zdravstvo, pravosuđe itd.
Dosta je toga napisano, ali je malo toga rečeno. Mislim da nam je mandatar otkrio svoje prave namere kada je rekao da namerno u ekspoze nije stavljao rokove i brojke, jer kako kaže: "Brojke su opasne, umeju da zavedu, a može neko i da vas podseti na njih". Ovako je mnogo lakše, samo kažete – biće nam mnogo dobro, kada neko pita kada će biti, kažete-polako, biće.
Da se na programu vlade nije ozbiljno radilo, govori nam i činjenica da je, nakon dva meseca pokušaja da se sklepa kakva-takva većina, program napisan za dan ili dva, iako se radi o veoma širokoj koaliciji sa heterogenim programima, što jasno pokazuje da kamen spoticanja nije bio program vlade, već raspodela resora.
Čude me i kritike koje mandatar upućuje na račun svega što se dešavalo u protekle tri godine, kao da on za to ne snosi nikakvu odgovornost. Kaže, oni nisu bili u Vladi. Pitam ga, gde su onda bili? U opoziciji sigurno nisu. U opoziciji je bila SRS. I dok ste vi spavali svoj višegodišnji san, mi smo tu vladu rušili, a upravo ste joj vi svojom već poslovičnom nesposobnošću i neodlučnošću omogućili da traje onoliko koliko je trajala.
Kaže nam mandatar da je dug zemlje dostigao 14 milijardi dolara. Za potpredsednika vlade istovremeno predlaže Miroljuba Labusa, koji je tri godine bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ne tako davno, otvaran je šampanjac, sečene su torte po aerodromima, slavilo se opraštanje dve trećine naših dugova, pa se postavlja pitanje da li je taj dug bio 45 milijardi dolara ili je sve to sa opraštanjem bila samo farsa?
Obećava nam mandatar i politički neutralno Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje će voditi računa o suštinskim nacionalnim interesima, što je originalno rešenje kakvo ne poznaje uporedna praksa i zanimljiv način izgradnje institucija.
Postvlja se pitanje ko će to i na koji način unutar Ministarstva unutrašnjih poslova procenjivati koji su to suštinski nacionalni interesi. Ne treba to da radi MUP. Za to postoji parlament.
Jedna od retkih stvari koja neće biti prioritet vlade je saradnja sa Hagom. Mada nas iskustvo uči da to ne mora ništa da znači, oni kažu, nastojaće da se svim našim državljanima pruži adekvatna pomoć. To jednostavno nije dovoljno. Tamo se sudi političkom i državnom vrhu ove zemlje. Ne radi se o individualizaciji, već upravo o kolektivizaciji krivice.
Svaka ozbiljna vlast mora razmišljati ne samo o milijardama dolara odštete koju ćemo plaćati ako oni kojim slučajem budu osuđeni, već i o žigu genocida i zločinačkog naroda, koji će buduće generacije morati da nose. Zato optuženim moramo pružiti svu neophodnu pomoć, a ne svesti ulogu Srbije na zatvor u kome će osuđeni, kako mandatar kaže, služiti svoje kazne, iako bi kao pravniku moralo da bude jasno, morao bi da zna da se kod nas kazna zatvora izdržava, a ne služi.
Dotakao se mandatar u ekspozeu i državne zajednice Srbije i Crne Gore; kaže, nije funcionalna. Prethodni put kada je sređivao stanje mi smo i dobili tu nefunkcionalnu zajednicu. Jedino što nam je tada donošenje Ustavne povelje i formiranje takve kvazizajednice predstavljeno kao veliki uspeh Demokratske stranke Srbije i velikog državnika Vojislava Koštunice na njenom čelu.
Na kraju, rekao bih da je Vojislav Koštunica osuđen da doživi sudbinu mnogih koji su obećavali sve, a to je da ne učini ništa. Jer, kada neko kaže da je sve prioritet, onda građani treba da znaju da je to samo lep način da se kaže da prioriteta, u stvari, i nema.