Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Petu sednicu Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.

Obavešavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 155 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da su sali prisutana 183 narodna poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.

Obaveštavamo vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Slobodan Mihajlović, Zoran Mićović, Dejan Rajčić, Snežana Lakićević-Stojačić i Nataša Mićić.

Istovremeno vas obaveštavam da je, u skladu sa članom 39. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, u poslaničkoj grup Srpski pokret obnove – Nova Srbija došlo do promene predsednika i zamenika predsednika poslaničke grupe. Predsednik poslaničke grupe je Veroljub Stevanović, narodni poslanik, a zamenik predsednika Miroslav Markićević, narodni poslanik.

Obaveštavam vas da današnjoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije, pored narodnih poslanika, prisustvuju i gospodin Vojislav Koštunica, predsednik Vlade Republike Srbije, gospodin Miroljub Labus, potpredsednik Vlade Republike Srbije, ministri u Vladi Republike Srbije i gospodin Nebojša Čović, predsednik Koordinacionog centra Srbije i Crne Gore i Republike Srbije za Kosovo i Metohiju.

Sagalasno članu 80. stav 2. i članu 81. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvao u dogovoru sa predsednikom Vlade Republike Srbije i predsednicima parlamentarnih stranaka, i to izuzetno za petak, kao i u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 80. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Kosovu i Metohiji, koji su podneli predstavnici poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

U sazivu ove sednice, koji vam je dostavljen, sadržan je predlog dnevnog reda sednice sa samo jednom tačkom, i to:

Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Kosovu i Metohiji, koji su podneli predstavnici svih poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.

Za 207, nisu glasala tri, ukupno 210 narodnih poslanika. Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, utvrdila dnevni red Pete sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini, u celini.

Rrad po utvrđenom dnevnom redu sednice.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG REZOLUCIJE NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE O KOSOSVU I METOHIJI

Primili ste Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Kosovu i Metohiji, koji su podneli predstavnici poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Primili ste izveštaj o radu Odbora za odbranu i bezbednost i Odbora za Kosovo i Metohiju Narodne skupštine Republike Srbije u periodu od 17. do 19. marta 2004. godine, izveštaje Odbora za inostrane poslove i Odbora za međunacionalne odnose, dokument Pravci delovanja u očuvanju spomenika kulture na Kosovu i Metohiji, koji je dostavio Koordinacioni centar Srbije i Crne Gore i Republike Srbije za Kosovo u Metohiju i zaključke koje je donela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine povodom razmatranja aktuelne političko-bezbednosne situacije u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini u svetlu događanja u Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija.

Saglasno članu 156. stav 2. Poslovnika, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu rezolucije.

Molim gospodina Vojislava Koštunicu, predsednika Vlade Republike Srbije, da Narodnoj skupštini podnese izveštaj o stanju na Kosovu i Metohiji. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, svrha današnje sednice Skupštine Srbije je jasna: potrebno je da Skupština Srbije da jasne smernice za dalje delovanje Vlade i drugih državnih organa posle najnovije eskalacije nasilja i terora nad Srbima na Kosovu i Metohiji od 17. marta i posle tog datuma.

Dakle, treba da odlučimo o tome šta ćemo dalje činiti, šta je najvažnije u onome šta ćemo dalje činiti i to je ono što čini zaista ovu sednicu Skupštine Srbije izuzetno važnom. Ali, važno je još nešto – to što Skupština izlazi sa Predlogom rezolucije o Kosovu i Metohiji iza kojeg su stale sve poslaničke grupe u Skupštini.

Da bi dalje delovanje bilo jasno određeno i dalo rezultata kada je reč o zaštiti Srba i nealbanaca na Kosovu i njihovih prava, ipak je potrebno još jednom, začas, sabrati sve bitne činjenice i podsetiti na neke nedavne, ali i zaboravljene događaje i okolnosti u vezi sa Kosovom i Metohijom; i potrebno je iznad svega u ovom trenutku, posle 17. marta, stvari nazvati, bez ikakvog okolišenja, pravim imenom.

Prvi put je, od toga ću početi, unapred planirana i široko koordinisana teroristička akcija na Kosovu i Metohiji od 17. marta nazvana etničkim čišćenjem, ne samo u našoj zemlji nego i u međunarodnoj zajednici. Dodajem, može se staviti znak jednakosti između terorizma u njegovom najgorem i najcrnjem obliku, kakvog smo videli u Njujorku 11. septembra, u Madridu 11. marta i na Kosovu i Metohiji 17. marta. Razlika, naravno, postoji.

Terorističke akcije u Madridu i Njujorku odvijale su se u urbanim sredinama. Bile su jasno određene i koncentrisane. Na Kosovu, terorizam se odvijao na širokom prostoru, bilo ga je teže organizovati, ali utoliko je ova teroristička akcija, sa stanovišta ciljeva terorizma, bila zanimljivija i opasnija, s tim što, i tu dolazimo do jedne bitne razlike, ma šta mislili o organizovanom terorizmu – onaj u Njujorku i Madridu nije bio usmeren na etničko čišćenje, nije imao za cilj etničko čišćenje, a ovaj od 17. marta na Kosovu i Metohiji imao je za cilj etničko čišćenje. Ali, naravno, treba ići dalje.

To etničko čišćenje nije počelo 17. marta, počelo je mnogo ranije, bilo je masovnije nego ono od 17. marta. Dve trećine Srba i nealbanaca je napustilo Kosovo i Metohiju od 10. juna 1999. godine.

U periodu od tada do pre 17. marta, prema nekim podacima, Srbi su nestali iz 889 naselja na Kosovu i Metohiji. Ali, nekada mnogo upečatljivije, snažnije, tragičnije deluju kompletni podaci, ne ovi globalni podaci kako se menjao etnički sastav etničkim čišćenjem na Kosovu i Metohiji. Pogledajmo nekoliko gradova na Kosovu.

Priština, u kojoj je prema popisu 1991. i narednih godina bilo 48.884 Srba, 1999. godine, posle 10. juna, imala je samo 900 Srba, 2002. godine 225. Danas nema ni jednog jedinog Srbina u Prištini, glavnom gradu Kosova i Metohije.

Obilić, 1999. godine, pre 10. juna 1999. godine, pre dolaska KFOR-a i UNMIK-a na Kosovo, bilo je 3.000 Srba. Zatim, pre 2002. godine, još uvek ih je bilo 1.500. I kasnije, danas, nema ni jednog jedinog Srbina u Obiliću. Na Kosovom Polju, pre 10. juna 1999. godine, bilo je 4.000 srpskog življa. Taj broj se prepolovio, danas u Kosovom Polju nema ni jednog Srbina.

U Prizrenu ih je bilo pre 10. juna 1999. godine 9.500. Zatim je odmah posle dolaska KFOR-a taj broj sveden na 102. Danas u Prizrenu nema ni jednog jedinog Srbina.

Mere bezbednosti, koje je međunarodna zajednica preuzela u liku KFOR-a i policije UNMIK-a, bile su neadekvatne. One su bile neadekvatne i na samom početku, kada je na Kosovu bilo preko 45.000 vojnika KFOR-a i preko 10.000 policijaca UNMIK-a. Ali taj broj se, nedovoljan i u tom trenutku, smanjivao.

Uklanjani su kontrolni punktovi KFOR-a, posle čega je dolazilo do ubistava Srba u pojedinim manjim enklavama. Pominjem samo Cernicu i Staro Gacko, u kome je bilo ubistava u novije vreme, u kome ima nekoliko stotina stanovnika, nekih 300 stanovnika, u kome su stradanja Srba počela, kada je reč o Starom Gackom, ubijanjem žetelaca u julu 1999. godine. KFOR je povlačio kontrolne punktove.

I ako bih hteo u celini da pokažem najopštije kako na Kosovu nisu preduzete odgovarajuće mere bezbednosti, kako za to snosi odgovornost onaj ko je preuzeo obavezu da se stara o bezbednosti, KFOR i policija UNMIK-a, navešću samo tri bitne suštinske činjenice. O tome da bezbednosti nema govori, prvo, to da nema povratka raseljenih. Taj broj je veoma mali, nekoliko stotina ili nešto više od jedne hiljade od 200.000 raseljenih sa Kosova i Metohije. Da bezbednost postoji na Kosovu i Metohiji, onda bi se veliki broj raseljenih vratio na Kosovo.

Druga činjenica, koja govori o tome da na Kosovu nije bilo bezbednosti pre 17. marta, jeste da nema slobode kretanja. Nema ni jednog jedinog delića Evrope, a teško je gde naći i u svetu, u kome je sloboda kretanja na taj način ograničena i obesmišljena. Jedna od najstarijih, najdrevnijih ljudskih sloboda, jednostavno na Kosovu i Metohiji ne postoji, osim ukoliko ne živite u zatvoru, u getu, u enklavi i osim ukoliko vas KFOR ne vodi od jednog do drugog mesta.

Treće, o tome da bezbednosti nije bilo pre 17. marta govori veliki broj etnički motivisanih zverskih zločina nad Srbima i nealbanskim življem. Posle nasilnog terorističkog čina od 17. marta postavlja se pitanje – ko su njegovi organizatori? Vrlo jasno i najtransparentnije u prvom redu, prvom ešalonu, politički i vojno organizovane terorističke organizacije "Nacionalni pokret Kosova", "Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova", razne boračke organizacije, koje su okupljale nekadašnje članstvo OVK i Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca.

Oni su svi bili povezani sa privremenim institucijama Kosova, Kosovskom policijom i Kosovskim zaštitnim korpusom, kao i političkim partijama kosovskih Albanaca. Kosovska policijska služba je imala posebnu ulogu u događajima 17. marta i posle toga, starajući se o svemu samo ne o bezbednosti Srba i nealbanaca. Ona ih je, Srbe i nealbance, podsticala na evakuaciju. A u Prizrenu, Kosovska policijska služba je učestvovala u proterivanju, pljačkanju i paljenju imovine Srba.

U pojedinim situacijama KFOR i UNMIK policija nudili su evakuaciju Srbima, posle čega je dolazilo odmah, kao po dogovoru, do paljenja njihove imovine. Danas je očigledna odgovornost KFOR-a i UNMIK-a za 17. mart, za ono što se desilo 17. marta.

Ali, naravno, da vas podsetim na nešto – u formalnom smislu KFOR i UNMIK su tu odgovornost preuzeli Rezolucijom 1244 i Vojno-tehničkim sporazumom; oni su potpisani 10. juna 1999. godine. Podsetiću vas na još jedan vrlo, vrlo zanimljiv dokument o demilitarizaciji OVK, koji je potpisan 21. juna u Prištini. Potpisali su ga glavnokomandujući KFOR-a tada, general Majkl Džekson i Hašim Tači.

U tom sporazumu (navodim tačnu formulaciju iz njega) se izričito navodi da je KFOR odgovoran za održavanje bezbednog okruženja za sve građane Kosova. Izraz koji je tada upotrebljen jeste demilitarizacija. Pravo pitanje koje se odmah postavilo jeste da li se jedna teroristička organizacija može demilitarizovati, ona se može samo razoružati.

Ono što se dešavalo u danima 17. marta i zatim, započelo je jednom velikom medijskom, brzo razotkrivenom, razobličenom laži, koju su horski preneli albanski mediji na Kosovu, da se utopilo troje albanske dece u Ibru, za šta su optuženi Srbi. Kako je ovaj pokušaj medijske manipulacije za manje od 24 časa doveden u pitanje, krenulo se sa drugim medijskim manipulacijama, da je na Kosovu tobože na snazi policijski čas, da jedno bolesno albansko dete nije hospitalizovano u bolnici u Vranju, da Albanci, eto, još jedanput pod srpskim terorom, ove šake Srba koja je ostala na Kosovu, evakuišu žene i decu u pravcu Albanije i Makedonije.

Zatim je od strane jednog Albanca došao pokušaj paljenja džamije u Oraovici, u opštini Preševo, što je trebalo jednostavno tu mrežu dezinformacija da dopuni, stvarajući utisak da su zapravo agresori, teroristi oni koji su bili žrtve terorizma na Kosovu i Metohiji.

E sada, neki su otkrili, u međunarodnoj zajednici je otkriveno posle 17. marta, da nije bilo bezbednosti, da se spremalo veliko zlo, da se veliko zlo desilo. Postavlja se pitanje da li se o tome opet u nas govorilo, ali da li se u međunarodnoj zajednici, što je veoma važno za nas, o tome govorilo i ranije, da li su i ranije postojala upozorenja šta se dešava na Kosovu i Metohiji posle 10. juna 1999. godine? Tačno, toga je bilo.

Navešću samo jedan primer – 5. novembra 1999. godine Savetu bezbednosti su podneta dva izveštaja o stanju ljudskih prava na Kosovu i Metohiji. Jedan izveštaj je podneo specijalni predstavnik generalnog sekretara, tadašnji, Bernar Kušner, drugi je podneo Jirži Dinstbir, specijalni izvestilac za ljudska prava u bivšoj Jugoslaviji. Ta dva izveštaja su bila potpuno različita. Savet bezbednosti je prihvatio Kušnerov izveštaj, uz naravno disonantne ocene u Savetu bezbednosti stalnih članica Rusije i Kine.

Dinstbir je u svom izveštaju, na to vredi i podsetiti, a to je 5. novembar 1999. godine, istakao da je na Kosovu na delu etničko čišćenje, da je (navodim reči iz njegovog izveštaja) OVK stvorio de fakto vladu koja imenuje gradonačelnike, direktore preduzeća i druge zvaničnike, sprovodi politiku etničkog čišćenja na radnim mestima i podržava konfiskaciju imovine nealbanaca, i čak nekih Albanaca.

I, sa razlogom, Dinstbir je upozorio da niko ko je posegao za oružjem, posebno oni koji su učinili ratne zločine, ne bi mogao imati nikakvu javnu funkciju. Danas bi bio vrlo zanimljiv statistički podatak – koliko se onih koji su posegli za oružjem nalazi na javnim funkcijama u privremenim institucijama Kosova i Metohije?

Tako je sa strancima i međunarodnom zajednicom - mislim da je uopozorenje iz naše sredine poteklo mnogo, mnogo ranije kad je reč o ovom stradanju kulturnih spomenika na Kosovu i Metohiji – došlo stradanje za ovih, od 1999. godine, 148 srušenih crkava i manastira. Na to šta se na Kosovu sprema upozoravala je Desanka Maksimović 1968. u svojoj pesmi "Gračanici", čiji prvi stihovi i danas imaju onu istu snagu koju su imali.

Ddanas još više nego što su imali pre toliko godina: "Gračanice, kada bar ne bi bila od kamena, kada bi se mogla na nebesa vazneti". Kako sačuvati spomenike od albanskog terora, osim da oni budu izmešteni sa svog pravog podneblja.

Zato što će o tome biti još reči i zato što bi jedno duže izlaganje zaista zahtevalo pismeni oblik i opterećivalo bi ovaj razgovor, koji stremi ka tome da Skupština Srbije izađe sa jednom jedinstvenom rezolucijom o Kosovu i Metohiji, u nekoliko reči ću nabrojati šta su učinili državni organi i Vlada Srbije u proteklim danima.

Na unutrašnjem, političkom, diplomatskom i spoljno-političkom planu održane su sednice Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, Odbora za Kosovo i Metohiju, Odbora za međunacionalne odnose, onih koji se bave pitanjima kulture, zasedala je i Skupština Vojvodine. Odbor za Kosovo i Metohiju je svojim prisustvom na Kosovu i Metohiji pratio situaciju tamo i dokazivao jednostavno prisustvo naših organa, naše države na Kosovu i Metohiji.

Održana je jedna sednica Vlade Srbije u proširenom sastavu, uz učešće nekoliko članova Saveta ministara Srbije i Crne Gore, predstavnika Vojske Srbije i Crne Gore. Održano je više sednica Saveta ministara, Vrhovnog saveta odbrane. Inicirana je hitna sednica Saveta bezbednosti, na kojoj su bili naši predstavnici, ministar spoljnih poslova.

Uspostavljeno je jako mnogo kontakata sa zvaničnicima, stranim i međunarodnim, u nizu susreta, telefonskih razgovora, u nizu konkretnih apela da pojedine jedinice KFOR-a reaguju i zaštite Srbe na Kosovu. Mislim pre svega na kontakte koje su imali predsednik Srbije i Crne Gore, Marović, koje sam imao ja, koje je imao načelnik Generalštaba, ministri odbrane, spoljnih poslova, ministar za ljudska i manjinska prava, predsednik Koordinacionog centra.

Ranije planirani odlazak u Brisel iskoristio sam za razgovore o pravom stanju na Kosovu i Metohiji. Govorim o razgovorima koje sam vodio sa evropskim zvaničnicima u Briselu i sa generalnim sekretarom NATO-a, takođe u Briselu.

Kada je reč o humanitarnim aktivnostima, intervencijom iz robnih rezervi, akcijama koje su bile koordinirane sa Komesarijatom za izbeglice, Crvenim krstom Srbije i Koordinacionim centrom, isporučena je veća količina robe. Ali ono što je bilo najvažnije, što još jednom ponavljam i za šta apelujem da se naša javnost odazove, jesu ove montažne kućice, jesu kontejneri koji predstavljaju najbolje pribežište za one koji su ostali bez krova nad glavom. Ta pomoć nam je stigla s druge strane, iz Ruske federacije, stiže, kada je reč o pomoći u kontejnerima, iz Republike Srpske.

Bezbednosne aktivnosti s bile usmerene ne samo na to da se u datim okolnostima osigura veća bezbednost za Srbe na Kosovu, već i svih građana i njihove imovine u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima. Uz velike teškoće i nanetu štetu, ne samo materijalnu već i nematerijalnu, mislim na paljenje džamija u Beogradu i Nišu, to je ipak postignuto. Najmasovnije demonstracije koje je Vlada organizovala protiv albanskog terorizma imale su miran karakter.

Kada je reč o kulturnim i medijskim aktivnostima, svi ambasadori Evropske unije, SAD i strani zvaničnici obavešteni su o sistematskom uništavanju srpskih kulturnih spomenika i svetinja na Kosovu i Metohiji koji pripadaju evropskoj i srpskoj baštini. Preduzimane su mere na njihovoj zaštiti i pokretane akcije za njihovu obnovu. Upućen je, istovremeno, apel svim medijima da apsolutnu prednost daju informisanju o teroru albanskih ekstremista na Kosovu.

Na kraju želim nešto da kažem o tome šta je zadatak Vlade, a vidim ga u okvirima onoga što je definisano u Predlogu rezolucije koja se nalazi pred vama. Iz Predloga rezolucije sleduje da se Vlada Srbije obavezuje da pripremi predlog za političko rešenje situacije na Kosovu, prvo polazeći od toga da je Kosovo i Metohiji neotuđivi deo Srbije, drugo da Srbija mora da osigura opstanak, bezbednost i povratak kosovskih Srba i treće, da oni Srbi na Kosovu moraju da imaju nove institucionalne garancije svog položaja i bolju zaštitu svojih prava.

Dakle, prvo što je potrebno jeste da se obezbedi opstanak Srba i nealbanaca na Kosovu. Mi ulazimo u ovom trenutku u fazu u kojoj će se težiti u svetu, u međunarodnoj zajednici, da sve ono što se desilo bude relativizovano, umanjeno, razvodnjeno, da se na neki način ponovo uspostavi ta simetrija odgovornosti. Krivi su i jedni i drugi. Radi se o međuetničkom sukobu. To se ne sme dopustiti.

Na Kosovu ima mnogo vlasti, ima suficita vlasti, ima viška vlasti, pa neko mora biti i odgovoran, neko mora položiti račun. Imamo vlast međunarodne zajednice, imamo privremene institucije i neko jednostavno mora biti odgovoran. Odgovornost je uslov da život na Kosovu počne i najmanje da se normalizuje. Da li iko može zaključiti, to je jedno upozorenje u ovom trenutku, da će svi oni koji su ovoliko uložili da pripreme, planiraju, organizuju 17. mart, akciju etničkog čišćenja, tako lako odustati od svojih planova? Uostalom, udruženje pripadnika bivše OVK već za danas najavljuje nove proteste na Kosovu.

Drugo, kada je reč o ovim merama, svim raseljenima se mora obezbediti krov nad glavom, i o tome sam govorio. Na kraju ću reći nekoliko reči o nečemu što mislim da, kao dalja akcija da se Kosovo i Metohija sačuva u sastavu Srbije, a Srbi zadrže na Kosovu i Metohiji, jedino čini smislenim. To su nove institucionalne garancije za zašitu Srba i nealbanaca. O tome sam već govorio u svom ekspozeu o programu Vlade Srbije.

Te garancije moraju imati nekakvu teritorijalnu komponentu. Govorio sam o teritorijalnoj, personalnoj i kulturnoj autonomiji za Srbe na Kosovu. Govorio sam o decentralizaciji vlasti, za koju se zalagao i Savet Evrope 2002. godine. Govorio sam o kantonizaciji, imajući u vidu ne toliko kantone u Švajcarskoj, koliko recimo one u susednoj Bosni i Hercegovini, odnosno u njenom jednom entitetu, u Federaciji Bosne i Hercegovine.

Govorio sam, zatim, o kantonizaciji imajući u vidu neke naše, srpske planove iz 1998. godine. Naravno da su ti planovi iz 1998. godine u pojedinostima neostvarljivi, ali ne znači da je sama zamisao o teritorijalnoj zaštiti Srba na Kosovu na ovaj način neostvarljiva.

Uopšte, kada se pomene reč autonomija, ne znam šta je sporno u toj reči. Kao da, pogotovo kada je reč o međunarodnoj zajednici, autonomija Kosova može, autonomija za Srbe na Kosovu ne može. Autonomija je reč koja znači samostalnost; sloboda, koja lepo zvuči, osim izgleda kada treba da je dobiju Srbi na Kosovu. Autonomija za Srbe na Kosovu je potrebna da bi Srbi i Albanci mogli da žive jedni pored drugih.

Danas je, valjda, svima jasno da je multietnički raj na Kosovu neostvariv, neostvariviji čak od komunističke utopije u besklasnom društvu. Ako se ona još mogla ostvariti, onda multietničko društvo na Kosovu i Metohiji nije moguće. Moguće je nešto drugo, moguć je civilizovani suživot Srba i Albanaca i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji. Ne vidim nijedan drugi oblik delotvorne zaštite Srba na Kosovu. Ako za to ne može ova skupština, Vlada i naši organi da se izbore, onda ne znam čime bi uopšte trebalo da se bave na Kosovu i u vezi sa Kosovom. Ako ne može ni toliko, onda se postavlja pitanje kako može da se nudi i nešto više od toga.

Na kraju, sasvim na kraju, posle svega što sam govorio o međunarodnim kontaktima koje sam imao, možda ovo razjašnjenje nije ni potrebno, ali da ne bude nikakve dvoumice, da ne bude nikakve zabune na kraju, sve ovo o čemu sam govorio, kada je reč o političkim merama, kada je reč o dodatnim merama institucionalne zaštite Srba na Kosovu i Metohiji, sve je ovo moguće postići u okolnostima i svetu kakav je on danas, a ne suprotstavljajući mu se. Mislim na neophodnu regionalnu saradnju, mislim na evropske integracije koje predstavljaju naše jasno i čvrsto zajedničko opredeljenje.

Hvala gospodinu Vojislavu Koštunici. Molim predstavnika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke da uzme reč.
Ima reč narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas, nadam se, imamo odlučno suočavanje sa bolnom i optužujućom istinom. Voleo bih da od sada radimo i da više nikad nemamo potrebu da se ovako sastajemo zato što nešto nije urađeno ili zato što nešto nismo hteli, smeli, mogli ili nismo imali političku saglasnost.
Od 5. oktobra 2000. godine vlast je, zauzeta progonom političkih protivnika, neistomišljenika i saradnjom sa Hagom, zaboravila na Kosovo i Metohiju. Naravno, to je počelo i Sporazumom Ahtisari-Černomirdin, prihvaćenim ovde u Skupštini Srbije od strane poslanika SPS, JUL-a i SPO. Tada smo bili protiv. Znali smo šta će da se desi. Imate stenogram sa te sednice. Tada je Vojislav Šešelj rekao: "Kad odu vojska i policija, otići će Srbi sa Kosova i Metohije."
U tih nekoliko meseci buknuo je jug Srbije, kao da se stvaralo jedno žarište koje bi nam još više odvlačilo pažnju. U tih nekoliko meseci izabrali ste Nebojšu Čovića za koordinatora koji će da rešava sudbinu Kosova i Metohije. Prvo što je učinio bilo je da nas nazove "psima rata". Pre četiri dana ultimativno je tražio da vojska i policija idu na Kosovo i Metohiju.
Sada možete slobodno da pitate KFOR i UNMIK zašto su srpska vojska i policija pucali na teroriste 1998. i 1999. godine. Sada je valjda jasno i onima koji su do sada to koristili kao priliku za obračun sa političkim neistomišljenicima, jer kad stotine hiljada terorista krene, vojska puca ili beži. Naša vojska i policija nikada nisu bežale pred teroristima sa Kosova i Metohije.
KFOR nije mogao da reši situaciju dok nije počeo da puca. Postoje trenuci u životu kad morate da pucate. Ima vas mnogo koji na to ne mislite. Mislite da to nikad u životu nije potrebno. Potrebno je. Za Kosovo i Metohiju treba da se puca.
Nikada nikoga u kampanji nisam čuo da kaže - nećemo da branimo Kosovo i Metohiju. A ko god dođe na vlast, on kaže - ne možemo da branimo Kosovo i Metohiju. To govorite u kampanji. Jer kad smo mi prošle godine u kampanji govorili da treba da se vrate vojska i policija na Kosovo i Metohiju, ko od vas nas je podržao u tome? Mi nismo rekli - mobilišite i krećite, nego smo rekli - gde je diplomatija; gde je Rezolucija 1244? Slamka, ali da se držimo za slamku. Hiljadu vojnika; pa hiljadu bi odbranilo 17. do 19. marta Srbe na Kosovu i Metohiji. U to sam ubeđen.
Novembra 2001. godine, ovde u Skupštini, podneli smo predlog rezolucije da Srbi ne izađu na izbore na Kosovu i Metohiji. Svi ste bili za to da Srbi na Kosovu na izbore izađu. Šta smo dobili? Hajde da se svi sada suočimo. Šta smo dobili izborima na Kosovu i Metohiji, na kojima su, kao, učestvovali Srbi? Kosovo je dobilo predsednika, Skupštinu, Vladu, na te institucije počeli da prenose nadležnosti, a mi smo dobili poslaničku grupu "Povratak", u kojoj je šef Koordinacionog centra odmah formirao svoju stranku.
Imaju zadatak da kada ubiju Srbina, da sutradan ne dođu na sednicu Skupštine. To su Srbi na Kosovu i Metohiji dobili izborima, grehom. Nisu učestvovali na tim izborima, nego ste lažirali rezultate izbora. Uopšte nisu izašli.
Šta sad treba da se radi? Ako mi danas postignemo saglasnost - a mislim da na ovoj rezoluciji ne treba ništa da se radi, ona treba da se razradi, nju treba da razradi Vlada Republike Srbije; ona je potpuno jasna i prvi put ćemo imati stavove Skuštine koje Vlada mora odmah da razradi u program koji će Skupština da usvaja - niko više od ministara, ni predsednik Vlade, ni ministar spoljnih poslova državne zajednice, ni ministar odbrane zajednice država, kako je sve zovete, ne sme da odstupi od onoga što mi ovde usvojimo.
Niko više svoju ideju ne sme da iznosi, nego ideju Narodne skupštine, rešenje Narodne skupštine Republike Srbije, bio on intimno saglasan sa njim ili ne. I mi smo, otkako je DOS na vlasti, tri puta glasali za nekakve deklaracije i znali da ništa iz njih ne proističe, ali smo glasali, da ne kaže neko - evo, radikali razbijaju jedinstvo, sada kada je najpotrebnije. Nećemo da razbijamo jedinstvo kada je najpotrebnije.
Hajde da vidimo čemu služi i kako možemo da iskoristimo to svoje jedinstvo. Nema bolje prilike, nažalost. Jer kad čujete podatke koliko je stotina sela, koliko je gradova ogromnih ostalo bez Srba, onda je to znak da ćemo sada da učinimo nešto ili više nikada.
Ako sada ne učinimo ništa, dočekaćemo i mi, stariji od vas ovde, da vidimo kako padaju i drugi gradovi. Onda više ništa neće moći da ih zaustavi. Je l' strah od Haga uticao na neke ljude u ove tri godine? Ja se Haga ne bojim. Recite šta treba da se uradi, ko treba da potpiše nešto što treba da se uradi i da odgovara, i da zna da ga čeka Hag. Jer kad razmišljate da li vam treba Kosovo i Metohija ili vas čeka Hag, uvek mislite na Kosovo i Metohiju.
Vlada bi trebalo da podnese krivične prijave protiv najodgovornijih. Desetine Srba nalaze se u Hagu po nekakvom principu komandne odgovornosti, hijerarhijske nadređenosti. Predsednik Srbije, u vreme kada smo branili Kosovo i Metohiju, komandanti vojske, traže komandante policije, političari, Vojislav Šešelj se nalazi u Hagu po nekakvoj odgovornosti.
Svet je priznao da je od 17. do 19. izvršeno entičko čišćenje na Kosovu i Metohiji. Haški tribunal to za teritoriju Vojvodine već svrstava u ratni zločin. Mi ne priznajemo Haški tribunal. Hoćemo da pomognemo onima koji se tamo nalaze. Evo, priznajemo Međunarodni sud pravde u Hagu, da njemu podnesmo krivične prijave.
Ko je tamo odgovoran? Hari Holkeri, komandant KFOR-a. Ko komanduje UNMIK-om? Konandant Kosovskog zaštitnog korpusa, predsednik Kosova, predsednik Vlade Kosova. Jeste li spremni da uđete u koštac sa njima, ali ne da ih puštate posle iz zatvora, ako ih negde neko bude osudio! Nego do kraja.
Mi Vladi ovde nismo napisali, ali ovo je jasno iz druge tačke po kojoj će da radi program, Srbija će da zaštiti Srbe na Kosovu i Metohiji i da im osigura ostanak. Pazite šta pišete. To znači ako neće KFOR i UNMIK, hoće Srbija, mora Srbija. Samo tako ćemo da prihvatimo kada budete došli ovde sa predlogom mera za političko rešenje.
Političko rešenje sve dok je to moguće i da požurimo dok imamo za koga da donosimo politička rešenja na Kosovu i Metohiji, zato što vreme curi i vreme ističe. Ne računajte da ćemo biti zadovoljni ako izdvojite severnu Kosovsku Mitrovicu, Leposavić, Zvečan, Zubin Potok, pa kažete - ovo će biti teritorija na kojoj ćemo da obezbedimo Srbima zaštitu. Ne, mi to ne računamo u celokupno Kosovo i Metohiju, mi to ne računamo u Srbe na Kosovu i Metohiji.
Nemojte da pričate o autonomijama ni o kantonima, ni o čemu, sedite, napišite, objasnite nam i nacrtajte nam to rešenje. Jer mi hoćemo da vidimo svako selo, svaki grad i hoćemo da znamo šta će biti. Ako međunarodna zajednica kaže da neće da obnavlja crkve, kuće, hoćemo mi, odmah. Od ove naše sirotinje videćete koliko sredstava može da se izdvoji za to. Kad bi počelo malo da se štedi, da obnovimo što može da se obnovi. Crkvu iz 15. veka ne obnovi niko. Prave ljudi sad po selima nove crkve, dvojica arhitekata ih crtaju, sve liče jedna na drugu.
Ono što je nekada rađeno, više niko nikada ne napravi. To više ne može da se nadoknadi, ali da ih dižemo na temeljima, nove crkve na starim temeljima, pa opet postoji neka veza. Mi smo ponudili svoju pomoć 17. uveče. Niko je nije tražio, zato što ništa nije rađeno. Mi smo rekli da nećemo odmagati i nismo odmagali.
Mogli smo. Možda je neko želeo da mi odmažemo te noći. Možda bi to bio dobar način da se raščisti sa SRS-om. Možda ste mislili da nemamo dovoljno razuma. Razum nisu imali oni koji su palili džamije. Oni ništa o životu ne znaju, nisu ni Srbi, nisu ni hrišćani i pravoslavci, i njih treba osuditi najstrože.
Neuporedivo je stotine crkava i dve džamije, ali ostaće nam to večito. Gde god budu pominjali Srbe, reći će - to su oni što su palili džamije. Reći će - isti ste kao oni tamo gde ste u većini, vi palite tuđe bogomolje. To ste morali da sprečite te noći. Da osigurate u Srbiji miran i bezbedan život, da neka budala ne pokvari ovo raspoloženje koje sada imamo u Srbiji. Vršite vlast, obavljajte redovne poslove, ne zaboravljajte Kosovo i Metohiju, nećemo vam zaboraviti da se tek danas održava sednica Narodne skupštine.
Mnogi su održali pre nas, i Skupština Vojvodine, koja se otuđila od Srbije, i ona je održala sednicu da pokaže kako mislimo. Duma je držala sednicu. Havijer Solana je juče dao oštriju izjavu nego bilo ko od naših političara iz vlasti. Nema više straha. Ko državu vodi sa strahom neće spasiti Kosovo i Metohiju. To vam garantujem.
Ko ne spasi Kosovo i Metohiju nemoj da se bavi politikom u Srbiji, nemoj ni da živi u Srbiji. Možda vi ne verujete u Boga, posebno oni koji se pred kamerama mole Bogu. U Boga verujem i znam da postoji božja kazna. Ko ne sačuva Kosovo i Metohiju, sigurno će ga stići božija kazna.

Zavaljujem gospodinu Nikoliću. Molim predstavnika poslaničke grupe DSS da uzme reč. Reč ima narodni poslanik Radoš Ljušić.

Gospodine predsedniče, članovi srpske vlade, narodni poslanici, o Kosovu i Metohiji izrečeno je toliko sudova da je zaista teško naći nešto novo i ukazati na neku novu ideju.
Budući da sam rođen i odrastao dole, nemojte mi zameriti ako pokatkad upotrebim neki primer iz svog života, pošto nisam mnogo mlađi od ove naše Republike. Ovde ima onih koji su stariji od naše Republike, a ima i onih koji su rođeni u Kraljevini, i svi dobro znamo, nije nam za to potrebna istorija, šta se sve dešavalo na Kosovu i Metohiji od 1912. godine, da ne računamo srednjovekovni period, do danas.
Nemojte mi zameriti iako upotrebim izraz "Šiptar" i "Alabanac", jer su i jedan i drugi stekli pravo građanstva u našoj državi zato što se Republika Albanija zove "Narodna Republika Šiptara". Onda kada je počeo da buja albanski nacionalizam, oni su nas prosto naterali da izbacimo termin Šiptar, a da prihvatimo termin Albanac. Kao što rekoh, živeo sam s njima znam pouzdano da se oni nisu stideli ni termina Šiptar ni termina Albanac, koristili su i jedan i drugi u isto vreme i u istom značenju, dok im neko nije skrenuo pažnju da njihovom nacionalizmu opredeljenje za jedan termin daje prednost.
Mi smo donosili deklaracije i rezolucije. Donećemo i danas još jednu rezoluciju. Te će rezolucije, ako ne budu imale jaku podršku Srbije i srpske vlade, i jedne osmišljene srpske politike, kao i one prethodne ostati najobičnije hartije, koje će možda ponekad služiti ponekom istoričaru da se na njih osvrne.
Da bismo ovu rezoluciju ostvarili ili da bismo bar njene delove ostvarili u onoj meri u kojoj je to moguće, mi moramo dobro da osmislimo našu politiku, kako unutrašnju tako i spoljnju, i da se nje dosledno držimo.
Srbija je imala svoju državnu politiku, imala ju je i Kraljevina Jugoslavija, imala ju je i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija sve do Aleksandra Rankovića, a onda se moramo upitati zašto je ta državna politika prestala da postoji i Kosovo i Metohija bili su potpuno prepušteni volji Šiptara i Jugoslovenske komunističke vrhovne politike.
Ne želim ovde govoreći i spominjući Aleksandra Rankovića da ga u bilo kom pogledu rehabilitujem, jer svi mi znamo kakvu je on politiku vodio prema celokupnoj Republici Srbiji. Hoću da vam kažem da je njegov stav u Srbiji prema Šiptarima na Kosovu i o Kosovu i Metohiji bio potpuno ispravan. Do Aleksandra Rankovića, stanje na Kosovu i Metohiji bilo je podnošljivo i za Šiptare i za Srbe.
Onog dana kada je pao Aleksandar Ranković, sudbina Srba na Kosovu i Metohiji drastično je izmenjena. Isto tako drastično je izmenjena i sudbina Šiptara na Kosovu i Metohiji. Mi smo od tada počeli da gubimo Kosovo i Metohiju, a Šiptari su počeli da ga dobijaju. Jedan od osnovnih razloga jeste i sledeći: dopušteno je, sa znanjem državnih organa SFRJ, da se Šiptari iz Albanije mogu doseljavati na Kosovo i Metohiju.
Svedok sam toga. U mom mestu kada je doseljen prvi Albanac iz Albanije, moja opština Istok, u kojoj je većinsko bilo srpsko stanovništvo, kupila je tom Albancu najbolju kuću i najbolje imanje u mom selu. On je istog tog dana na toj kući istakao zastavu Republike Albanije, postavio u najboljoj sobi sliku Skenderbega, otvorio prozor da mi koji živimo u tom selu vidimo i Skenderbega i albansku zastavu.
Nemojte zaboraviti, to je bilo u našoj državi, koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Od tada počinje seoba Srba sa Kosova i Metohije. Naša država podržava albansko stanovništvo koje se doseljava na Kosovo i Metohiju, omogućava mu da dobije besplatno imanje, naši ljudi se sele i doseljavaju u Srbiju i mi polako gubimo tu teritoriju.
Nemojte da budemo večito u zabludi da smo mi Kosovo izgubili zbog nataliteta. Mi smo ga izgubili zbog neprestanih seoba sa ovih prostora. Njihova ideja od tada, a ne od 1999. godine, jeste etnički čisto Kosovo. Da bih to pokazao citiraću jednu rečenicu Ali Šukrije, jednog od njihovih najznačajnijih i najvažnijih rukovodilaca, koja glasi: "Na Kosovu nema problema tamo gde nema Srba". Od tada se ta politika dosledno sprovodi i dovela je stanje na Kosovu do ovog stanja u kome se sada nalazimo. Njihov cilj od tada je uvek bio isti: etnički čisto Kosovo.
Samo naivni su verovali da nije tako. Svi ostali su znali da je tako, svi mi koji smo dole živeli znali smo da je tako, davali smo signale i upućivali ih u Beograd da se tamo dešavaju teške stvari, teški problemi, neprihvatljivi za srpsku državu. I Srbija i Jugoslavija su imale svoju obaveštajnu službu i one su imale te podatke. Ali nažalost, niko u tom pravcu nije reagovao i zato nam se sve ovo ovako dešavalo.
Sada ću vam navesti jedan primer čiji sam i ja bio svedok. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina Šiptari su počeli da se sele u Tursku i dobro pamtim kada se iz mog sela nekoliko šiptarskih porodica iselilo u Tursku. Neko je prodao imanje, neko kuću, a mnogi nisu prodali ni imanje ni kuću; niko njihova imanja i njihove kuće nije uzurpirao; nijedan Srbin nije bacio ni jednu kamenicu ni na jednu šiptarsku kuću koja je bila napuštena. Pošto je deo tog stanovništva koji se iselio u Tursku shvatio da tamo ne može da živi kao što je živeo na Kosovu, oni su se vratili i to na svoja imanja, u svoje kuće, koje niko nikada ničim nije dirao.
Uporedite to stanje krajem pedesetih godina sa stanjem koje se desilo na Kosovu i Metohiji devedesetih godina.
Svet, svi to vidimo, shvatio je da je petogodišnja ideja o multietničkom Kosovu propala. Multietničko Kosovo nikada nije postojalo. Na Kosovu i Metohiji postoje dva paralelna društva i niko nije uspeo da ta dva paralelna društva poveže. Jedina spona ta dva paralelna društva ogledala se u jednoj jedinoj činjenici: da se poneka Srpkinja udala za ponekog Albanca, ali nema slučaja ili su jako retki da se poneka Albanka udala za nekog Srbina. Svako je od nas živeo svojim svetom, oni islamskim, mi hrišćanskim. Oni u svojim mahalama, učili su u svojim razredima; ne znam ni za jedan razred gde su i Srbi i Šiptari sedeli u istim klupama.
Dakle, paralelni svet je postojao sve do ovog rata. Pokušaj međunarodne zajednice da taj paralelni svet promeni i da od njega stvori multietnički svet u toku ovih pet godina nije uspeo. Mi smo znali da neće uspeti, mi koji smo se bavili ovim problemom. Ali, dobro, svet je prihvatio tu činjenicu i mi je sada prihvatamo, i mi moramo da nađemo to rešenje.
Postoji paralelni srpsko-albanski život, propala je ideja o njegovoj multietničkoj organizaciji i mi se sada moramo vratiti na onu ideju koja je izneta ovde kada je ova vlada formirana, da se obezbedi autonomija Srbima na Kosovu i Metohiji.
Da napravim samo još jednu paralelu koja će biti vrlo jasna i vrlo indikativna. U komunističkoj Jugoslaviji postojala je pokrajina Kosovo. Kao što znate, 1974. godine je stekla faktički status republike. U toj komunističkoj Jugoslaviji Šiptari, kao nacionalna manjina, imali su sva autonomna prava, takva prava kakva im ni jedna država na svetu ne bi dala.
Danas na Kosovu i Metohiji, koje je pod upravom Ujedinjenih nacija, demokratskog sveta, demokratske Evrope, Srbi ne mogu da imaju nikakva autonomna prava i naša ideja o kantonizaciji, kao što vidite, naišla je na izvestan vid negodovanja.
Mi ćemo verovatno morati da tu neke stvari izmenimo. Ovih dana pojavljuje se u stranoj štampi da oni koji su 1999. godine zaveli poredak na Kosovu i Metohiji i koji danas shvataju da ideja o multietničkom Kosovu ne može da opstane, zagovaraju ideju o nezavisnom Kosovu i, uz to, u nekim novinskim tekstovima javlja se ideja da se u isto vreme proglasi i nezavisna Crna Gora.
Donoseći ovu rezoluciju naš cilj, odnosno cilj ove vlade mora da bude usmeren ka pravcu potpuno suprotnom od ideje o nezavisnosti Kosova; država mora da odneguje ideju o povezivanju Kosova sa Srbijom, mora da iznađe načine i mogućnosti kako da se ta ideja ostvari.
Ako je kantonizacija neka vrsta našeg cilja, možda ćemo putem te decentralizacije, koja možda nije do kraja i dovoljno osmišljena, moći nešto da ostvarimo.
Zato smatram da ova naša rezolucija treba da bude osnovni akt koga ćemo se mi držati. I pre nas u ovoj skupštini mnogo se puta raspravljalo o Kosovu i Metohiji, ali mi nismo postigli nikakve rezultate. Zato se nalazimo ovde gde smo i zato može biti da je ovoj generaciji narodnih poslanika, došao najvrući krompir koji je mogla ikada da ima.
Rešiti pitanje Kosova i Metohije na ovaj ili onaj način sasvim je sigurno da nije nimalo lako. Zato pred nama stoji jedan dugotrajan i mukotrpan put - da zaustavimo ideju o nezavisnosti Kosova i da okrenemo tu ideju u pravcu povezivanja Kosova sa Srbijom.
Ako su Šiptari mogli posle pada Aleksandra Rankovića da ostvare ovu ideju do 2004. godine, zašto Republika Srbija - kada se bude konstituisala u svakom obliku, a naročito onom demokratskom, kada se bude uspravila i kada bude svoju politiku aktivnije vodila - ne bi mogla, kao što su i Šiptari uradili za ovo vreme, da osvoji Kosovo, da ga povrati.
Dakle, samo dobro osmišljena politika Srbije, koja će prethodno vratiti sebi dostojanstvo kao demokratski uređena država, moći će da Kosmet vrati.
Na kraju, hteo bih time da završim, danas je nebeska Srbija obogaćena i srpskim svetinjama, crkvama i manastirima. Ali, ostavimo nebesku Srbiju Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Republika Srbija, odnosno naša država treba da se vrati ovozemaljskom životu i ljudima koji žive u Srbiji i na Kosovu i Metohiji, da im omogući povratak na svoja ognjišta, njihovu zaštitu i da sačuva Kosovo i Metohiju u sastavu Republike Srbije. Hvala vam.

Hvala vama. Molim predstavnika poslaničke grupe Demokratska stranka - Boris Tadić, da uzme reč.
Reč ima narodni poslanik Boris Tadić. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovano predsedništvo, smatram da Kosovo i Metohija jeste tema oko koje nema suštinskih razlika među političkim strankama danas u Srbiji. Stoga smatram da Kosovo i Metohija nije ona tema na kojoj ćemo mi meriti naš patriotizam, zaoštravati naše stranačke pozicije i pridobijati poverenje birača. Kosovo i Metohija je tema vezana za državnost, istoriju, poreklo ove zemlje i ovog naroda, i svako od nas bi mogao reći nešto o svom poreklu kada govorimo o Kosovu i Metohiji.
Ali, istovremeno, ta tema danas ne zahteva usmerenost prema prošlosti, makar koliko Kosovo bilo, u stvari, najveći deo prošlosti našeg naroda.
Mi, kada je Kosovo i Metohija u pitanju, danas moramo da budemo okrenuti prema praktičnim rešenjima i prema budućnosti. To je jedini način da se zaštiti srpski nacionalni interes na Kosovu i Metohiji, da naša državnost na Kosovu i Metohiji ima budućnost. To je jedini način da se zaštite i kulturna dobra, koja su uništavana u svim prethodnim godinama, bogami i vekovima, i koja nisu samo kulturna, nacionalna, verska dobra srpskog naroda, nego čitavog čovečanstva.
To je jedini način da se zaštite kuće naših građana, naših sunarodnika, da se zaštiti njihov život i poveća bezbednost.
Stoga bih predložio da, razmišljajući o Kosovu i Metohiji, raspravljajući u parlamentu Srbije, ne proizvodimo dodatne reminiscencije na vreme koje je prošlo, okrivljujući jedni druge, jer mnoge vlasti bi mogle biti kritikovane i stavljene na stub srama kada je Kosovo i Metohija u pitanju. Ono što zahteva ovaj trenutak, to su konkretna, praktična rešenja, realističan plan, koji može da ostvari sve ono što sam malopre pomenuo – zaštitu naše istorije i obezbeđenje budućnosti našeg postojanja na Kosovu i Metohiji.
Mi se, kao narod, kao parlament, kao politički predstavnici građana, zastupnici javnih interesa, nalazimo pred najvećim iskušenjem. To iskušenje jeste Kosovo i Metohija. To iskušenje jeste činjenica da mi danas nemamo instrumente srpske države na Kosovu i Metohiji, to je faktičko stanje.
U ime pristojnosti i celishodnosti ove diskusije ne želim uopšte da govorim o tome kako smo došli do toga faktičkog stanja. Želim da govorim o merama, o tome šta nam je činiti. Ova rezolucija je deo tih mera i treba da pokaže da je Skupština Srbije stala jedinstveno iza ove rezolucije, da smo mi kao predstavnici građana jedinstveno iza ove rezolucije.
Naše jedinstvo, koje stoji kao potpora ovoj rezoluciji, treba da bude snaga našem međunarodnom nastupu i obezbeđivanju kredibiliteta ove države, njenih političkih predstavnika, u međunarodnom nastupu, u argumentaciji pred međunarodnim institucijama. Realnost je sledeća, sa tim se slažem – pitanje Kosova i Metohije: zaštita naših građana ne može da se obezbedi u ovom trenutku bez saradnje sa međunarodnim institucijama.
To što mi nismo zadovoljni međunarodnim institucijama, to je naš problem. Protestovaćemo uvek i zahtevati najoštrije da one podignu svoju odgovornost, svoju kredibilnost, svoj realističan pristup na najviši mogući nivo i da ispune ono što je njihova zaštita, poštujući upravo međunarodne akte, pre svega Rezoluciju 1244 i Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova.
Mi moramo da uspostavimo odgovor na sadašnju krizu. Jadikovka na svemu što se desilo prethodnih godina neće nam pomoći. Mi moramo da uspostavimo odgovor koji će zahvatiti probleme koji postoje, ne od 17. marta, ne samo od 1999. godine, za koju još nismo dobili odgovor šta je sa 1.200 kidnapovanih i nestalih Srba, ne za godine koje su prethodile, jer izgon srpskog naroda sa Kosova i Metohije nije počeo ni 1999. godine – potiskivanje srpskog naroda, sa tim se slažem, počelo je mnogo ranije.
Imamo i mi našu odgovornost za to. Nemojte da su nam uvek drugi krivi. Ovo govorim zbog toga da bismo našli praktična rešenja, a ne da bismo, prebacujući odgovornost samo na druge, umirili vlastitu savest i istovremeno aminovali proces iseljavanja i izgona Srba sa Kosova i Metohije. To ne sme više da se desi. Ova država neprekidno mora da razvija realistične planove i rešenja, operativne planove za povratak našeg stanovništva na Kosovo i Metohiju.
Prethodnih dana, u vreme najžešće krize, bili smo angažovani da nasilje, terorizam, etničko čišćenje, izgon, pogrom prestane odmah. To smo mogli da učinimo samo snažnim diplomatskim akcijama ove zemlje. To je bilo naše najmoćnije oružje i u domenu civilne i vojne diplomatije prethodnih dana. Tu smo učinili veoma mnogo.
Prvi put smo, možda, pokazali u jednom danu, 24 sata je bilo potrebno da se podigne naša efikasnost i da se obezbede instrumenti za zaštitu naših stanovnika na Kosovu i Metohiji.
Odgovornost međunarodnih institucija je ogromna, pre svega UNMIK-a. To je organizacija koja nije pokazala niti dovoljnu spremnost, niti jasnu volju da zaštiti sve građane koji žive na Kosovu i Metohiji, posebno one koji su danas najugroženiji.
Međunarodni bezbednosni sistemi došli su na Kosovo i Metohiju 1999. godine, sa misijom zaštite albanskog naroda. Danas treba jasno reći a oni imaju jednu jedinu misiju, to je zaštita ugroženog naroda, a to je srpski narod i nealbansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji.
Mi smo blizu međunarodnog priznanja da je promena misije faktički na delu i zbog činjenice da su konačno međunarodne institucije priznale da se vrši etničko čišćenje nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. To je važan podatak, iako nije prvi put da se vrši etničko čišćenje nad srpskim narodom u čitavoj krizi u bivšoj Jugoslaviji.
Mi moramo u narednim danima da ovladamo instrumentima međunarodnog karaktera, diplomatskim, spoljno-političkim, vojno-diplomatskim instrumentima, jer je to jedini način da zaštitimo naše stanovništvo na Kosovu i Metohiji.
Kako ugrožavamo bezbednost našeg stanovništva? Tako je, slažem se, paljenjem džamija ugrožavamo Srbe na Kosovu i Metohiji. Oni koji to rade nisu svesni da time ugrožavaju svaki pojedinačni život naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji. Da, ugrožavamo i našu istoriju, jer te džamije su vekovima postojale pored nas. I ja sam odrastao pored ove Bajrakli džamije u Beogradu. I taj komentar jeste deo našeg asortimana koji sada dobijamo iz parlamenta, koji nam, u stvari, uništava kapacitete odbrane na Kosovu i Metohiji.
Kako još uništavamo mogućnosti za odbranu našeg stanovništva na Kosovu i Metohiji? Time što unižavamo međunarodni kredibilitet naše zemlje porukama koje su poruke rata sa međunarodnom zajednicom, nepartnerskog odnosa sa međunarodnom zajednicom. Kako još? Time što pretimo. Kako još uništavamo kapacitete odbrane naših sunarodnika? Time što nismo sposobni da se dogovorimo oko jednog jasnog realističnog plana.
Možda je ovo prvi put, istorijski gledano, da postoji visok nivo saglasnosti parlamentarnih grupa u Srbiji oko formiranja jedne jasne strategije, nacionalne strategije za Kosovo i Metohiju. Možda je ovo prilika da u ogromnoj nevolji i nesreći koja nas je ponovo zadesila nađemo jedno jedinstvo, ali koje nije samo iskaz naše vekovne želje da budemo jedinstveni, makar to ne pokazivali, nego koja obezbeđuje realističan, jasan, konkretan plan za rešavanje problema sa kojima se suočavamo na tom prostoru.
Prethodnih dana naša diplomatija je obavila ogroman deo posla. Imali smo sastanke sa svim međunarodnim institucijama - i u Savetu bezbednosti ministar spoljnih poslova je izložio naše viđenje situacije - razgovore sa visokim predstavnicima Sjedinjenih Američkih Država, Stivom Henlijem, Armitidžom, Kofi Ananom, sa ambasadorima Kontakt grupe dva razgovora su obavljena, i od strane ministra spoljnih poslova i ministra odbrane ove zemlje, razgovori sa gospodinom Skeferom i gospodinom Solanom.
Vodio sam razgovore i sa gospodinom Sheferom, generalnim sekretarom NATO-a. Vodio sam razgovore sa Den Fridom, direktorom za Evropu, Saveta za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Američkih Država. Vodio sam razgovore, konkretne, zajedno sa generalom Krgom, sa admiralom Gregori Džonsonom, glavnokomandujućim Južnog krila NATO, koji je direktno odgovoran za snage KFOR-a na Kosovu i Metohiji i koji je, na osnovu tih zahteva, došao da preuzme komandni sistem na Kosovu i Metohiji.
Moram da kažem sasvim otvoreno pred našom javnošću da je upravo admiral Džonson napravio konačan preokret u viđenju međunarodne zajednice i prihvatio da je njegova procena prvog dana bila pogrešna i napravio dramatične izmene u ponašanju KFOR-a na Kosovu i Metohiji, posle čega je usledila robusna odbrambena akcija. Tačno, to je bila vojna akcija, koja je bitno izmenila bezbednost naših građana u poslednja dva dana.
Da li je dovoljno? Nije dovoljno. Šta treba dalje raditi? Treba vršiti stalni pritisak na međunarodne institucije. Rezolucija koju donosimo je iskaz našeg viđenja ovog problema.
Nama je potrebna strategija sa planom, podelom nadležnosti, odgovornosti, uloga, pritiscima na međunarodne institucije, koje moraju biti i legitimne, i legalne, saradnja sa međunarodnom zajednicom, partnerski odnos sa međunarodnom zajednom, jer samo tako možemo zbilja zaštiti naše građane na Kosovu i Metohiji.
Nasilje je prestalo, ali nasilje koje je izvođeno, etničko čišćenje, razaranje, imalo je cilj da istera naše stanovništvo sa ovog prostora. Sve još tinja. Ova situacija zahteva apsolutni neprekidni nadzor, ova situacija zahteva i nadzor u južnim opštinama Srbije – Preševu, Bujanovcu i Medveđi.
Situacija u tim opštinama nije nimalo laka. Činjenica da od strane albanskih ekstremista i terorista nije bilo provokacija tokom dana nasilja, što se mene tiče, govori samo o sinhornizaciji, orkestriranom i planiranom nastupu. Jer, da je bilo tog sinhronizovanog nasilja, onda bi albanski ekstremisti bili pod većim pritiskom međunarodne javnosti.
Bio je u stvari na delu pokušaj da se dobro planiranim cik-cak nasiljem, odnosno uzastopnim nasiljem koje ide na Kosovu, u južnim opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, u stvari sprovede etničko čišćenje i izazove, stvori atmosfera tzv. konačnog rešenja na Kosovu i Metohiji, u duhu Hitlerovog konačnog rešenja.
Nasilje smo za trenutak obustavili. Moramo da sprovodimo mere zajedno sa međunarodnim predstavnicima na Kosovu i Metohiji, da ovo stanje prestanka nasilja dobije trajne karakteristike.
Druga mera, povratak našeg stanovništva – moraju se identifikovati oni koji su odgovorni da se izgrade ponovo kuće Srba na Kosovu i Metohiji i da se obezbedi povratak našeg stanovništva na taj prostor. Apsolutno je nedozvoljivo da nove kolone izbeglica odu sa Kosova i Metohije. Naš životni, nacionalni, strateški i koji god hoćete interses, jeste da srpski narod na Kosovu i Metohiji ostane da živi.
Srbija ne sme podsticati iseljavanje sa Kosova i Metohije. Srbija može jedino podsticati i ohrabrivati, činiti sve da naši građani žive tamo i da se vrate oni koji su otišli, ali i obezbediti im normalne uslove za život pritiskom, uticajem i u međunarodnim institucijama koje to treba takođe sa svoje strane, poštujući Rezoluciju 1244 i Vojno-tehnički sporazum, da obezbede.
Nije dovoljan samo povratak kućama u kojima su živeli Srbi, koje su spaljene u prethodnim godinama, potrebno je da se zaštiti naša kulturna istorijska baština. Potrebno je angažovati sve međunarodne institucije, primenjujući odredbe Haške konvencije o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba iz 1954. godine. Na Kosovu i Metohiji postoji međunarodna kulturna baština. Iznad ostalog, to su manastiri svetog Arhanđela i Bogorodice Ljeviške. Ti manastiri su bili predmet agresije i razaranja.
Moramo dobiti saveznike u svetu da zaštitimo ono što je i svetska kulturna baština, ali istovremeno i naša kulturna baština, ali i time štitimo naše građane na Kosovu i Metohiji.
Počeo je proces preispitivanja međunarodne zajednice kad je u pitanju Kosovo i Metohija i politika prema Kosovu i Metohiji. Imamo mnogo izjava međunarodnih autoriteta, institucija, da je započeo taj proces. Taj proces mora biti ohrabren. Mi moramo organizovano i planski snabdevati međunarodne institucije dokumentacijom o etničkom čišćenju, o uništavanju naših kulturnih spomenika.
Moramo sve učiniti, i to na organizovan i planiran način, da preokrenemo medijsku situaciju, koja je godinama bila negativna, posebno za srpski narod na Kosovu i Metohiji. Nešto jeste učinjeno, ali ovaj posao se mora iz sata u sat, iz minuta u minut nastavljati, inače će iscureti naši potencijali zaštite našeg stanovništva i naše državnosti na Kosovu i Metohiji.
Mi danas moramo formirati jedno institucionalno strateško rešenje, koje će na potpuno novi način štititi naše interese na Kosovu. Danas mislim da nije dobro da političke stranke govore kakvo je to rešenje i da se nadmeću u svojim partikularnim, posebnim političkim rešenjima. Danas je potrebno, po mom mišljenju, da zaćutimo sa nadmetanjem u javnosti oko konačnog institucionalnog rešenja i da sednemo za jedan sto, gde bismo videli koje je najrealističnije i najefikasnije rešenje da se zaštite naši građani i naša država sa svojim legitimnim interesima na Kosovu i Metohiji.
To rešenje mora da podrazumeva i teritorijalnu, i političku, i kulturnu autonomiju za naš narod. Naravno, mora da podrazumeva i decentralizaciju, mora da podrazumeva i prestanak prebacivanja nadležnosti na institucije Kosova, koje su i dovele do krize. Mora da podrazumeva niz operativnih mera koje jedino mogu da proizvode višak bezbednosnih principa za naše građane.
To rešenje mora u sebe da uključi jedno strateško mišljenje, a to je – Srbi sa Kosova i Metohije ne smeju da odu, i to rešenje mora da uključi realne planove za povratak na Kosovo i Metohiju.
Dame i gospodo, Demokratska stranka će glasati u ovom parlamentu za rezoluciju koja je pred vama. Demokatska stranka će učestvovati u izradi nacionalne strategije za Kosovo i Metohiju.
Demokratska stranka će sa svojim predstavnicima u lokalnim i državnim vlastima učiniti sve da se zaštite naši nacionalni interesi, i iznad svega život svakog pojedinačnog čoveka koji je ugrožen na Kosovu i Metohiji.
Demokratska stranka smatra da je sve ovo moguće samo saradnjom sa međunarodnim institucijama i smatra da ništa ne sme da bude učinjeno da ta saradnja bude prekinuta i onemogućena, ali Demokratska stranka će i kritikovati međunarodne institucije, najoštrije, kada čine dramatične greške, ne ispunjavaju svoje međunarodne obaveze.
Demokratska stranka smatra da na ovom pitanju ne sme da bude suštinskih razlika u ovom parlamentu i mi želimo svim političkim kapacitetima da doprinesemo rešenju bez koga ne može da postoji ni srpska država na valjan način, rešenju bez koga ni mi, koji živimo u Srbiji, sa ove strane administrativne linije, nikada nećemo imati mira.
Zahvaljujem na pažnji.

Hvala vama.
Molim predstavnika poslaničke grupe G17 plus.
Ima reč narodni poslanik Ksenija Milivojević.

Poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, danas treba da usvojimo, rekla bih, još jednu rezoluciju o Kosovu i Metohiji. Međutim, danas je situacija nešto drugačija nego što je bila u prethodnim slučajevima. Svakako neću govoriti o prošlosti, o tome šta se dešavalo i šta je dovelo do 17. marta 2004. godine.
Ono što danas treba da uradimo je da kao država i kao zastupnici svih građana ove države preuzmemo punu odgovornost za ono što se desilo na Kosovu i Metohiji, i što je još važnije, za ono što će se ubuduće dešavati na Kosovu i Metohiji.
Danas treba da preciziramo jasnu i nedvosmislenu platformu koja će obavezati Vladu Republike Srbije da donese isto tako jasnu, preciznu i nedvosmislenu političku strategiju za rešavanje problema na Kosovu i Metohiji, i ne samo za rešavanje problema na Kosovu i Metohiji kao takvog, već upravo za zaštitu svih naših sugrađana na Kosovu i Metohiji, za obezbeđenje njihovog opstanka, njihovog života i njihove budućnosti, a samim tim naravno i naše.
Naravno da ćemo u tom procesu sarađivati sa međunarodnom zajednicom. To smo i do sada radili, i do sada smo ispoštovali apsolutno sve obaveze koje imamo pred međunarodnom zajednicom, kao i sve one obaveze na osnovu našeg članstva u odgovarajućim međunarodnim organizacijama, pre svega Ujedinjenim nacijama. Dakle, naravno da će se ta saradnja nastaviti i naravno da nećemo učiniti ništa što bi moglo na bilo koji način da ugrozi naše sugrađane na Kosovu i Metohiji.
Međutim, sa druge strane, mi isto tako ne možemo i ne smemo tolerisati sprovođenje politike međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji koja se, posebno od 17. marta, pokazala kao pogrešna i kao takva da jednostavno mora biti preispitana i promenjena.
Konstantno se krše ljudska prava Srba i drugog nealbanskog življa na Kosovu i Metohiji, od 1999. godine posebno, upravo od onda kada su međunarodne snage i došle na Kosovo i Metohiju. To kršenje ne samo da ne prestaje nego kulminira, eskalira etničkim čišćenjem koje se desilo pre nekoliko dana, pogromom Srba na Kosovu i Metohiji. Mi tako nešto jednostavno ne možemo i ne smemo da tolerišemo.
Isto tako, moramo imati jasnu politiku koja će pokazati da smo spremni na aktivan pristup i time šaljemo aktivnu poruku svima koji su uključeni u procese na Kosovu i Metohiji. Zato danas usvajamo ovu rezoluciju, zato što smatramo da je rezolucija polazna osnova za jedno takvo rešenje.
To što je povodom rezolucije postignuto jedinstvo poslaničkih grupa jednostavno za mene ne treba i ne sme da predstavlja bilo kakvo iznenađenje, i ne treba nad tim da se iščuđavamo i da budemo preterano srećni. To je uslov.
Mi jednostavno ne smemo dozvoliti, svi mi, da bude bilo kakvog nejedinstva po pitanju Kosova i Metohije. Ne samo što ćemo time pogoršati naš položaj u međunarodnoj zajednici, ne samo što ćemo time ugroziti već inače težak položaj Srba na Kosovu i Metohiji, već time što ćemo sami sebe izbrisati na neki način kao odgovorne ljude i kao ljude koji brinu o svojoj državi.
Rezolucija koju predlažemo, kao što sam na početku rekla, prvenstveno obavezuje Vladu Republike Srbije da izradi, što hitnije, konkretnu i političku strategiju za rešenje pitanja, jer rešenje je pre svega političko i ono mora biti političko.
Ono što je urađeno prethodnih nekoliko dana je bilo saniranje posledica koje su se jasno videle, svi smo ih videli i ceo svet ih je video u periodu od 17. do 19. marta. Znači, ono što smo morali da uradimo i ono što jeste urađeno je sprečavanje daljeg etničkog čišćenja. Posebno ako imamo u vidu, a svi to znamo, da to etničko čišćenje nije bilo ni slučajno, ni spontano, već je bilo vrlo jasno da je temeljno isplanirano i organizovano.
Sada moramo da izgradimo ono što je važno, fundamentalno i što predstavlja strategiju. Ta strategija, i pored naše želje i našeg uverenja da je dugoročno multietničko Kosovo moguće, mora da podrazumeva zaštitu Srba na Kosovu. Ta zaštita jedino može biti postignuta uz određenu teritorijalnu političku autonomiju.
Očigledno je na osnovu svega da u ovom trenutku Srbi i Albanci, jedni sa drugima, ne mogu na Kosovu i da je koncept multietničkog Kosova, koji je nađen, odnosno koji je sprovođen u prethodnih pet godina, iluzija, odnosno da je potpuno neostvariv.
Zbog toga su potrebne institucionalne garancije za bezbednost i opstanak Srba na Kosovu i Metohiji i zbog toga je potrebna teritorijalno-politička autonomija. Dakle, mi moramo garantovati opstanak, bezbednost i povratak. To je naša obaveza i moramo naći najefikasniji način da tu obavezu ostvarimo.
Ne moram da vas podsećam na činjenice, svi činjenice znate vrlo dobro. Svi vrlo dobro znate da 90% srpskih enklava na Kosovu, bivših srpskih enklava, ne postoji. Ne postoji Kosovsko pomoravlje, u njemu više Srba nema, gradovi kao što su Kamenica, Gnjilane, Vitina, Novo Brdo, ostali su bez Srba, isto kao što su Srbi koji su tamo živeli ostali bez svojih domova, bez svojih crkava i bez svojih svetinja. Bez crkava iz 14. veka, bez svoje prošlosti i bez crkava koje su tek otvorene, tek sagrađene, kao ona crkva u selu Izbice. To je pogrom nad budućnošću, jer to je zapravo ono što se desilo.
Mi moramo da ove ljude zaštitimo, da im omogućimo normalan život, opstanak i bezbednost. Pri tome moramo voditi računa o nama samima i samim tim o svim našim sugrađanima na Kosovu i Metohiji. Zato moramo sarađivati sa međunarodnom zajednicom i nastavićemo da sarađujemo sa njom, sa Ujedinjenim nacijama i sa međunarodnim mirovnim snagama na Kosovu i Metohiji, jer u ovom trenutku te snage garantuju bezbednost našim sugrađanima na Kosovu i Metohiji, iako, svi se slažemo u tome, nisu svoj posao 17. marta obavili kako treba.
Uopšte ne želim da ulazim u to da li su ili nisu bili spremni, da li su želeli ili nisu želeli da budu spremni. Iznosim činjenice, a činjenica je da je reakcija došla kasnije nego što smo je mi očekivali i činjenica je da je postojao elemenat iznenađenja koji nije smeo da postoji.
Dakle, današnja rezolucija nije upućena samo Vladi Srbije, koja na osnovu nje treba da izradi političku strategiju za rešavanje problema; upućena je svim našim građanima. Kada kažem našim građanima naravno da mislim na naše građane na Kosovu i Metohiji, jer Kosovo i Metohija su neotuđivi deo Srbije.
Danas se obraćamo, takođe, međunarodnoj zajednici, upravo zato što želimo i imamo vrlo jasnu nameru da sa njom u potpunosti sarađujemo na sprovođenju rešenja za Kosovo i Metohiju. Mi moramo da apelujemo na njih i moramo da zaštitimo ono što jeste deo naše teritorije, naravno na svim međunarodnim principima i poštujući sve principe međunarodnog prava, poštjući princip nepovredivosti granica i principe koji se odnose na garanciju i obezbeđenje sigurnosti, jer se radi o pravu na život, pravu na slobodu kretanja i pravu na imovinu, što su osnovna ljudska prava.
U celokupnom tom procesu G17 plus će aktivno učestvovati. Od 17. marta G17 plus je aktivno uključena u saniranje posledica onoga što se desilo, odnosno etničkog čišćenja koje se desilo na Kosovu i Metohiji od 17. do 19. marta. Moj kolega Miroslav Živković, naš narodni poslanik, bio je u delegaciji Odbora za odbranu i bezbednost i Odbora za Kosovo i Metohiju koja je posetila Kosovo i video je šta se tamo sve desilo.
Znači, znamo šta se dešava, potpuno nam je jasno da jednostavno moramo hitno i brzo reagovati. Ne odnosi se to, dame i gospodo, samo na G17 plus i u tom smislu ne pada mi na pamet da sa ovog mesta iznosim takvu vrstu poruke. Upravo hoću da je izbegnem.
Ova rezolucija i strategija, koja će za njom uslediti, ne obavezuje samo G17 plus, ne obavezuje samo svakog predstavnika svake političke stranke u ovoj skupštini; obavezuje celokupnu javnost, celokupnu političku i srpsku javnost, obavezuje svakog predstavnika Srbije, gde god se on nalazio, i sa kim god on razgovarao.
Mene uopšte ne interesuje ko će u konkretnom slučaju i sa kim će naši predstavnici razgovarati. Uverena sam da će svi naši državni organi, sve naše institucije, preuzeti potpunu odgovornost kada je reč o rešavanju problema i zaštiti naših građana na Kosovu i Metohiji. U to sam uverena, jer svaki predstavnik Srbije kada govori u njeno ime je svestan šta to znači, posebno kada je reč o Kosovu i Metohiji.
To je ono što je najvažnije kada je reč o ovoj rezoluciji. Upravo jedinstvo o kome govorimo je najvažnije u tom smislu i upravo sa tog aspekta, jer ova rezolucija predstavlja polaznu osnovu za sve ono što ćemo u narednom periodu uraditi, a tiče se Kosova i Metohije. Ona zapravo predstavlja osnovu za budućnost svih nas, a posebno naših građana, upravo na Kosovu i Metohiji i ona je ta koja će njima obezbediti mirnu i stabilnu budućnost. U to sam potpuno uverena. Hvala.