Ponovo vas molim da ne zloupotrebljavate Poslovnik, da ne povređujete Poslovnik u onim članovima koje sami reklamirate. I vi ste sada povredili član 99. i 97, kao i prethodni narodni poslanik. Mislim da je to besmisleno.
Ima reč narodni poslanik Nadica Momirov, a posle nje narodni poslanik Boris Karaičić.

Drage kolege, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre svega apelujem na sve da se vratimo temi, a tema je zakon o sprečavanju sukoba interesa.
Zadovoljstvo mi je da imam priliku da za ovom govornicom u ime G17 plus podržim zakon koji jednom zasvagda treba da opredeli delovanje političkih funkcionera ka jednom čistijem, poštenijem, i stoga jedino ispravnom kursu. Smatram da problematiku koju ovaj zakon obrađuje treba posmatrati u dva ili tri različita vremenska konteksta.
Prvi kontekst jeste vreme pre 5. oktobra i na to ne bih trošila reči, osim što bih rekla da je verovatno već ovde trasiran put paralelnog političkog i privrednog funkcionerstva, gde su se običnim građanima, narodu, kako mnogi to vole da kažu, sistematski mazale oči na jedan perfidan način, kako se jadni politički funkcioner mučio da jedva sastavi kraj sa krajem, primajući svoju bednu poslaničku, ministarsku ili drugu političku funkcionersku platu.
Naravno, članstva u raznim upravnim i nadzornim odborima ili direktorska mesta niti je ko mogao, niti je smeo da pomene. Nadoknade za to takođe. Kako se do ovih mesta stizalo takođe, osim u slučaju neposlušnih. Tada bi se preko noći saznalo sve o njihovom nemoralnom učešću u raznim upravnim, nadzornim i drugim odborima.
Tako su ih markirali kao izdajnike naroda, naravno, ali i sebe, i upozoravali potencijalne izdajnike da se ostave ćorava posla.
Drugi kontekst nastupio je od 5. oktobra. Jedan moj prijatelj iz Norveške mi je jednom rekao: "Vi ste se jako lako odrekli svega pozitivnog u socijalističkom sistemu, ali ste zato zadržali niz negativnosti tog istog sistema". Nažalost, ljudi koji su došli na vlast 5. oktobra nisu smogli snage da odole iskušenju i da promene odnos prema članstvu u upravnim i nadzornim odborima.
Izgleda da su mnogi previše želeli te sitne, tajne nagrade i priznanja za svoj rad i zalaganje, i kao potvrdu, ali i kao satisfakciju za uloženi trud, izgubljeno vreme i energiju. Ako je vlast bila opterećena ovakvim bremenom, nije ni čudo što je tako završila. Pitanje je samo da li smo nešto naučili iz svega toga.
Da li ću ovde pričati o trećem kontekstu ili da završim sa ova dva. Želim da pričam i o trećem kontekstu. Treći kontekst nastupa konstituisanjem postojećeg saziva Skupštine i donošenjem zakona o sprečavanju sukoba interesa, kojim se najzad treba "odnezakoniti" dvostruki moral prilično velikog broja funkcionera.
Stepski vukovi demokratije se najzad moraju izjasniti o tome hoće li i dalje da jeftino varaju svoje sunarodnike, građane i poreske obveznike, rečju, naravno otrcanom, narod, ne radeći ništa konstruktivnije do koristeći svoju poziciju funkcionera i ne zamerajući se onima koji nezameranje ne nagrađuju mestima u takvim odborima ili će da pogledaju istini u oči i da kažu - ovako više ne ide. Predlažem ovo drugo.
Glasaću za ovaj zakon, zato što smatram da on zatvara još jedan od mnogih slepih puteva koje je naša dosadašnja politička elita tako pomno pronalazila i trasirala. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Boris Karaičić, posle njega narodni poslanik Vojislav Milajić (nije tu), a posle njega narodni poslanik Rajko Baralić.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi ministre, pre nego što budem počeo da pričam o zakonu, samo napomena da sam zaista uživao u raspravi između SPS-a i DS-a i mogu samo da kažem da mi se čini kako su i jedna i druga strana u pravu.
Kada je zakon u pitanju mi, tri poslanika NDS-a, podržaćemo zakon u načelu, ali ćemo izneti ovoga puta i neke primedbe koje imamo, jer smatramo da zakon sam po sebi ne može da bude garancija da će problemi korupcije i nepotizma biti rešeni u našem društvu. Sam taj zakon po sebi ništa ne znači, ukoliko ljudi koji treba da ga sprovode nemaju dovoljno autoriteta i ukoliko se u našem društvu problemi etike i morala ne budu adekvatnije i bolje tretirali.
Dakle, mi zaista živimo u društvu, nakon svih ovih 13 godina, a kao mlad čovek sam zaista više od pola života proveo u takvom društvu, koje je propadalo. Mi smo se suočili sa društvom koje je i moralno i etički degradirano, da ne kažem neku težu reč.
U takvom društvu je veoma teško baviti se ovakvim stvarima, sprečavanjem sukoba interesa. Imate jedan veliki broj ljudi, veliki sloj, razne grupe ljudi koji su na bilo koji način u 12, 13 godina barem, posredno, ako ne neposredno, bili na neki način upleteni u sukob interesa, makar tako što je nekada neko možda i od nas promenio devize na ulici, a ne tamo gde je to bilo zakonom propisano.
U takvom društvu problem korupcije zaista nagriza tkivo našeg naroda, našeg društva i smatram da je intencija ovog zakona da promeni karakter našeg društva. Ako je to tako, a mislim da je tako zaista, onda se ovaj zakon može posmatrati kao zakon koji se mora podržati, makar i ne bio idealan u svakom smislu.
Mi koji se bavimo javnim poslom, a pre svega oni koji su ovde izabrani od građana neposredno, moramo biti bolji deo našeg društva. To nije bilo velikim delom do sada, da ne govorim o bivšoj, i bivšoj bivšoj vlasti, o pojedincima, ali moramo da pokušamo da budemo bolji deo društva, jer nema moralnih kategorija koje se mogu zakonom ustanoviti.
Moral je ono što se nosi iz kuće, iz porodice, ili ga imate ili ga nemate, ili ste časni ili niste, ali možemo da pokažemo mi ovde u Skupštini, pre svega, i one koje budemo birali, da se isplati biti pošten. Nije uvek dobro biti nepošten i imati loš odnos prema društvu i zemlji u kojoj se živi.
S tim u vezi, nekoliko stvari koje se meni čine kao dobra napomena kreatorima zakona u smislu da ovaj zakon mogu da poprave. Dakle, ovaj zakon ne može biti zamena za one zakone koji već postoje u našoj pravnoj regulativi.
Ne mogu biti zamena za one zakone koji se zbog raznoraznih propusta nisu primenjivali ili onaj ko je trebalo da primenjuje to nije radio. Dakle, mislim pre svega na Krivični zakon, koji u nekom delu već tretira problem korupcije i kriminala, nepotizma, pod imenom zloupotreba položaja.
Ako tužilac svoj posao ne bude radio i dalje, kao što nije radio ni ovaj prošli, ni njegovi prethodnici, nećemo moći da se adekvatno izborimo sa ovom tematikom, naprosto zato što ovaj zakon ne može da ima ulogu sankcionisanja, već samo da moralno i javno prozove i osudi one koji su se usudili da se obogate na račun našeg naroda. Molim da se poslanici smire.

Molim narodne poslanike da se čujemo.

Ja sam vas stalno slušao kada ste govorili, pa molim za malo pažnje. Vidim da su važne stvari u toku.
Dakle, ti nadležni odbori koji se formiraju ne smeju biti posebne ustanove koje treba da zamene zakone ili sudove. To im ne sme biti namera, ali se ti odbori moraju baviti jednom stvari koja je po meni suštinski važna, a to je da se staraju o tome da funkcioneri kojih se tiče ovaj zakon zaista prijave svu imovinu koju su dužni da prijave po ovom zakonu.
Već samo to po sebi je dovoljno težak zadatak, jer niko ne može da zna unapred da li će svako ko je dužan prijaviti zaista celokupnu svoju imovinu, a ne samo on, nego i srodnici po pravoj i pobočnoj liniji. Zaista je teško ponekada brata, sestru, ujaka, ujnu, čak i naterati da prijave svu imovinu, ali opet to zakon mora da reši na jedan način. Ne može da ga reši drugačije, nego da obaveže i te ljude da to prijave.
S tim u vezi imamo jedan mali problem koji je politički, koji nije vezan za sam tekst ovog zakona. Mi nismo imali još uvek pokrajinske izbore u Vojvodini i može nam se desiti, na to upozoravam ovog puta, da aktuelna garnitura na vlasti u Vojvodini, koja je izgubila sav mogući legitimitet, dođe u situaciju da primenom ovog zakona oni izaberu pokrajinski odbor koji treba nekome da govori da li je on radio moralno ili nije.
Sada je zaista teško razumeti da Čanak i ta ekipa može da ima to moralno pravo i da oni odlučuju o sastavu tog odbora. Ako to nije moguće sprečiti, jer izbori još nisu održani i biće verovatno održani tek u septembru, onda apelujem na kreatore ovog zakona da nađu način, pošto se garantuje stalnost funkcije od pet godina, da se ti ljudi u novom sastavu Skupštine zamene, jer bi se time taj problem rešio.
Mora se imati u vidu, ako već pokrajinska i skupštine opština u lokalu određuju sastav tih odbora, da iza toga stoji volja građana, a ne ono što je bilo pre tri godine.
U našem društvu postoji jedno nepisano pravilo, svedok sam već dugi niz godina, a to je da po pravilu niko nije kriv, a para nema nigde. Znači, za neko vreme kao građanin, a ne kao poslanik ceniću ovaj zakon po tome koliko je zaista uspeo da sačuva novca u kasi ove države, koliko su ti ljudi u tim odborima uspeli da se izbore sa korupcijom i kriminalom.
I to ću da cenim po tome koliko je ljudi na neki način, ponavljam, sprečeno u tome da se okoriste o javnu kasu i novac svih građana ove zemlje. Samo to će biti moguće oceniti kao ili dobro ili loše. Sam zakon po sebi nisu garancija da taj neki odbor može da reši problem sa kojim se suočava.
Ponavljam na kraju, mi ćemo da glasamo za ovaj zakon, u načelu, a glasaćemo ako budu amandmani koje smo podneli i koje su drugi podneli ispoštovani i za zakon u celini.
Na kraju želim samo da vas upozorim da zaista nije adekvatno da sekretari i članovi odbora imaju toliko veće plate od ostalih, mislim na funkcionere koji su birani posredno ili neposredno, jer veliki novac koji se dobija za vršenje funkcije u odboru nije garancija sama po sebi da je taj neko moralan u tom smislu da je samo to prepreka i da se on neće o tu funkciju okoristiti.
Eto, toliko od mene, nadam se da sam vas na neki način upoznao sa nekim našim stavovima i da je ovaj zakon time poboljšan. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a posle njega narodni poslanik Miroslav Martić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani novinari, dame i gospodo iz ministarstva, potrebno je da se donese ovakav zakon. Probaću da u nekoliko rečenica, strogo držeći se dnevnog reda, kažem zašto i da navedem neke od konkretnih primera, pošto je očigledno u prethodnoj i jutrošnjoj raspravi bilo spočitavanja da nema konkretnih imena sa tim u vezi.
Zakon je neophodno doneti i zbog toga što je normalno da se javna pozicija političkih ili drugih funkcionera koristi mimo elementarne ekonomske javne logike da se sklapaju poslovi, da se ostvaruje profit koji nije proizvod sposobnosti menadžmenta ili kvaliteta roba i usluga koje se nude, već interpersonalnih odnosa lica koja su funkcioneri u vlasti, u javnim preduzećima, u lokalnoj i gradskoj samoupravi i u pokrajinama.
Sa tim u vezi, svako dobronameran može da kaže da je donošenje ovog zakona potrebno i to je jedan od razloga zbog čega će narodni poslanici SPS-a glasati za ovaj zakkon.
Ima nekoliko stvari koje bi se možda mogle rešiti na neki način kod ovih povezanih lica, kod naslednog reda. Za dobro vaspitane ljude je nepristojno da propituju svoje najbliže srodnike kojom omovinom raspolažu i na koji način su do te imovine došli. To može doprineti da se pokvare porodični, međuljdski odnosi u porodicama.
Bilo bi bolje da nadležni državni organi, pre svega poreski organi, po službenoj dužnosti za kandidata za ministra Petra Petrovića povere, ako takav zakon donesemo, kakvo je njihovo imovno stanje, koliki porez plaćaju, kojom nepokretnom imovinom raspolažu i da li imaju dugove, kao što predviđa ovaj zakon itd.
Verovatno će i sama praksa popravljati ovakav zakonski projekat, zato što mislim da zakon mora da bude primeren, između ostalog, i tradiciji, i mentalitetu, i realnom ostvarivanju, i mislim da to ovde manjka i da to ovde jeste feler.
Ima i nekih drugih pitanja. Mi smo imali priliku da sa gospodinom ministrom razgovaramo o ovom zakonu, naveo sam konkretan primer i bez ikakve rđave namere pomenuću ga za ovom govornicom.
Ovih dana treba da bude izabran ministar spoljnih poslova. Njegov rođeni brat je vlasnik nekoliko velikih kompanija u Srbiji. Da li će sada gospodin Rodoljub Drašković da se odrekne upravljačkih prava nad firmom "PIK – Takovo", ili recimo u Fabrici dečije hrane "Juvitana", zbog toga što njegov brat treba da bude ministar i kakve veze on ima sa njim. Oni su punoletna lica, svako odgovara za svoje postupke, svako ima svoja građanska i sva druga prava. Dakle, nije tako jednostavno, a zakon precizno propisuje ovo što ovde govorim.
Neće biti jednostavno da se neke odredbe ovog zakona sprovode. Jedan broj građana neće razumeti o čemu se ovde radi. Praksa će pokazati da li može da izdrži probu vremena ovo što ćemo usvojiti ili ćemo to morati menjati.
Zašto treba zakon i da li je bilo onih koji su vrlo svesno kršili određene principe i na taj način funkcionisali i obezbeđivali sebi, svojoj političkoj stranci ili svojim porodicama sredstva koja im inače ne bi pripala u nekim normalnim okolnostima.
Poštovana gospodo, gospodin Čedomir Jovanović bio je potpredsednik Vlade Srbije, bio je šef poslaničkog kluba DOS-a, Demokratske stranke. Njegov tast bio je direktor Fonda zdravstvene zaštite Srbije. To je najveća finansijska organizacija u ovoj zemlji. Ne mora da postoji nikakva rđava namera, ne mora da postoji nikakvo rđavo činjenje, sam podatak da su oni na tom nivou srodstva izaziva pozornost, izaziva sumnju kod jednog broja građana.
Gospoda Zoran i Goran Vesić, što se mene tiče slobodan sam da kažem, oni su bili elementarna nepogoda u Srbiji u protekle tri godine, bili su na toliko važnih pozicija u ovoj zemlji, koje su često bile veoma povezane.
Gospodin Zoran Vesić bio je specijalni savetnik gospodina Mijata Savića u Fondu zdravstvenog osiguranja. Gospodin Goran Vesić, osim ovih stvari koje je radio u oblasti bezbednosti, specijalni za ovo, specijalni za ono, a inače je vojni begunac i osuđen na efektivnu kaznu zatvora zbog toga što je dezertirao iz ratne jedinice, bio je do ovih dana u Ministarstvu odbrane čovek koji je bio nadležan za kompletnu logistiku.
Kada neko u vojsci dobije priliku da kupi samo špenadle, rajsnadle, bilo šta drugo, on je veliki kupac i on naravno na ovaj ili onaj način može da utiče na izbor, na kvalitet, na rokove plaćanja.
Može na čitav niz drugih stvari koje su veoma bitne i koje mogu da dovedu do određenih problema.
Gospodin Vuksanović, bivši načelnik Uprave za sport u Ministarstvu prosvete, predsednik Gradskog odbora Demokratskog centra, sestrić gospodina Dragoljuba Mićunovića, sprovodeći kampanju "Igraj za život, droga ne", sve poslove u vezi sa marketinškim potrebama ove uprave dao je svojoj supruzi. Imamo validnu dokumentaciju, 19 miliona dinara je koštala ova marketinška kampanja. To je nedopustivo.
Tražili ste precizine podatke, iznosim precizne podatke i neka me bilo ko od ovih lica tuži neću se pozvati na poslanički imunitet. Zato je potrebno da postoji ovaj zakon.
Još zbog nečega je potrebno da postoji ovaj zakon, zato što nije normalno da jedan broj ljudi bude u nekoliko upravnih odbora sa apanažama od 10.000 do 150.000 dinara. To prosto izlazi iz okvira dobrog ukusa, izlazi iz okvira normalnog ponašanja. Ovo će biti elegantan način da jedan broj narodnih poslanika više ne može na taj način da ostvaruje prihode, koji praktično nigde nisu evidentirani i koje niko ne kontroliše. Zbog toga je neophodno da se donese ovaj zakon, i svaki drugi, da bi se imao uvid u ono što se dešava u ovoj oblasti.
Tačno je da je donet Zakon o javnim nabavkama, tačno je da je namera zakonodavca bila da se spreči korupcija, tačno je da sprovođenje Zakona o javnim nabavkama ima određenih problema, ali je i tačno da je Zakon o javnim nabavkama jednom broju lica omogućio enormno bogaćenje, iako je jedno od obrazloženja bilo da je neophodna transparentnost u javnim nabavkama, a one se tiču svih onih koji nabavljaju iz budžeta, iz Vlade, iz vojske, iz policije, iz lokalnih gradskih i pokrajinskih samouprava.
Dakle, naša bi bila obaveza, kao narodnih poslanika, da stvaramo normalan ambijent da se korupcija, ako ne može da prestane da postoji, svede u okvire da se može podnositi, da je građani Srbije mogu podnositi, a da imamo stalnu težnju da ona prestane i da na jedan normalan i efikasan način država od svojih građana ubira prihode i da za te prihode njeni građani dobiju maksimum. Ako imamo tu elementarnu nameru, onda možemo da funkcionišemo kao normalan parlament i onda možemo da donosimo zakone koji će pomoći građanima Srbije da žive bolje i normalnije nego do sada.
SPS je podnela nekoliko amandmana. Mislim da će neki biti prihvaćeni. Oni treba, po našem mišljenju, da poprave kvalitet zakona i sa tim u vezi smo obavili određene konsultacije i razgovore.
Dakle, prosto molim da ne zaboravimo da nema apsolutno nevinih, da njih ima i da ih može biti na svim stranama, da svako od nas treba da čini sve što može da u njegovom okruženju ne postoje ljudi koji hoće da išta prigrabe, da prisvoje na način koji nije zakonit i da sve to uviju u neku formu javnog eksponiranja volje građana, podrške itd.
Na kraju imam jednu sasvim konkretnu primedbu. Za mene je nedopustivo da bilo koji državni činovnik kontroliše narodnog poslanika. Ovo je odbor koji treba da bude konstituisan, kome mogu verovati i želim da mu verujem. Bilo bi normalnije da bude odbor koji sačinjavaju narodni poslanici. Ovako je ta stvar dosta problematična.
Svaki od nas narodnih poslanika, koji se nalazi u ovom parlamentu, iza sebe ima 30.000 punoletnih građana. Svako od nas biran je po proceduri koja je žestoka i ništa slično ne postoji u državi. Zbog toga mislim da, pošto su ovde javni funkcioneri i narodni poslanici, nije primereno da bilo koji činovnik na taj način vrši kontrolu nad onim što čini narodni poslanik.
Ukoliko je potrebno da se to čini, a smatram da jeste, onda bi to trebalo da bude odbor sačinjen od predstavnika svih poslaničkih grupa koje su zastupljene u parlamentu i onda bismo imali čistu situaciju.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Martić, a posle njega narodni poslanik Miloljub Albijanić.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što nema ovde ministra Lončara, taman sam mislio da ga pohvalim i mislim da je u principu u redu da ministar koji predlaže određene zakonske predloge prisustvuje raspravi. Video sam da je sedeo juče sve vreme ovde i ipak je ministar ministar, a zamenik je zamenik.
Predlog zakona o sprečavanju sukoba interesa je jedan vrlo važan zakon, prihvatam da je to jedan od prvih zakona koji je trebalo da uđe u proceduru, i isto tako mislim da je to vrlo važan zakon i opravdavam što je ušao po hitnom postupku u proceduru. Drago mi je što se pojavio ministar.
Znači, kao što imam razumevanja za hitnu proceduru kada je ovaj zakon u pitanju, nikako nemam razumevanja za jedan zakon koji je bio po hitnoj proceduri, a to je zakon o pomoći haškim optuženicima, koji je po svojoj suštini i po svom karakteru katastrofalan za Srbiji, koji, kao što ste videli, ne podržava 90% građana i vi na kraju hoćete taj zakon...