Molim vas da utvrdimo kvorum.
Nastavljamo rad.
Replika, narodni poslanik Dušan Proroković.

Gospodine Stanimiroviću, da smo se za evropsku Srbiju borili na onaj način na koji se vi borite danas bi Srbija bila u Latinskoj Americi, ne bi bila u Evropi. Zašto bi bila u Latinskoj Americi?
Visoki funkcioner vaše stranke, predsednik jedne opštine u zapadnoj Srbiji, postavi svog rođenog brata za direktora društvene firme, a onda u procesu privatizacije njihova sestra kupi tu istu firmu. Zato je ovakav zakon potreban, gospodine Stanimiroviću, i zato Srbiju ne smemo da vratimo u Latinsku Ameriku.

Po Poslovniku, narodni poslanik Rajko Baralić. Član 100.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine. Iza svakog od nas, malopre sam objašnjavao, iza svakog našeg mandata stoji jednak broj birača.
Neko može imati pet mandata, neko može imati 105, onaj ko ovde predstavlja 30.000 ljudi, sa 15.000 ostvarenih glasova, nosilac je državnog suvereniteta ove zemlje sa 0,4%. Nema ovde povratka otpisanih, ali su građani u Srbiji otpisani gospodine Stanimiroviću. SPS je unela 300.000 glasova u karnet Narodne skupštine sa 22 mandata. U gradu iz koga dolazim Demokratska stranka dobila je manje glasova od Socijalističke partije Srbije, i u Moravičkom okrugu takođe.
Što se tiče sukoba interesa, gospodine Stanimiroviću, vaš bivši kolega narodni poslanik iz Aranđelovca u prošlom sazivu ima privatnu apoteku u Aranđelovcu, a do njegove privatne apoteke njegova supruga je direktor državne apoteke, graniči ih samo jedan zid.

Osnov za repliku narodnog poslanika Bojana Pajtića je spominjanje Demokratske stranke u izlaganju narodnog poslanika Rajka Baralića.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, prvo vas molim da upristojimo rad ovog parlamenta. Ovo na sve liči samo zaista ne liči na Narodnu skupštinu.
Tvrdnje da je neko u nekom gradu u Srbiji, ovamo, onamo, radio ovo ili ono; ako je neko kršio zakon, da kažemo imenom i prezimenom. Još jednom ponavljam da ni protiv jednog člana i funkcionera Demokratske stranke nije pokrenuta krivična prijava u odnosu na ono što je rađeno prethodne tri godine. Ako će biti, i treba da bude ako je kršio zakon.
U tome je razlika između nas i vas. Mi kriminalce ne posmatramo kroz stranačku pripadnost. Ukoliko je neko kršio zakon treba da odgovara za kršenje zakona. U tome je dramatična razlika između nas i vas i nebitno je.
Međutim, već imate mogućnost. Nema postupaka, nema ničega, ostaju samo prazne fraze, ostaju neke priče o 60, 70, 150.000 afera koje apsolutno ne postoje i nisu dokumentovane ničim. Molim vas prvo da upristojimo rad ove skupštine, da se služimo argumentima u diskusijama i molim vas da kada se spominju mrtvi ljudi za ovom govornicom, a žao mi je što kao ovlašćeni predstavnik nisam bio tu da predsedavajuća odreaguje makar opomenom.
To je najgnusnije i najodvratnije što jedan čovek može da učini, da kleveće mrtvog čoveka. Ukoliko to nekome nije problem i ukoliko to kod nekog ne izaziva gađenje, to je onda njegov lični problem, ali pričati da je pokojni Zoran Đinđić pozivao na bombarodvanje Srbije jeste gnusna i odvratna laž, jeste nešto što ne priliči onima koji sebe nazivaju pravoslavcima ili hrišćanima.
Dakle, molio bih vas, predsedavajuća, kod takvih situacija, mislim da ne treba da izlazi, nezavisno od toga da li je u sali ili nije, predstavnik poslaničke grupe da reaguje na takve stvari. To je civilizacijska obaveza predsedavajućeg.

Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić, a posle nje narodni poslanik Milorad Mirčić.

Zahvaljujem što sam konačno dobila reč. Uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, uverena sam da ću govoriti u ime svih poslanika G17 plus kada kažem da smo mi u ovom parlamentu i u političkom životu Srbije prisutni iz dva osnovna razloga: to je naše ubeđenje, pre svega, da možemo doprineti poboljšanju materijalnog položaja građana Srbije, a drugo da u Srbiju možemo vratiti makar delić dostojanstva i pravde. I jedan i drugi od ovih razloga deo su ovog zakona o kome govorimo danas i zato ćemo mi ovaj zakon podržati.
Moj prijatelji koji se bave pravom često mi kažu da pravo i pravda nisu isti pojam. Verujem im, jer oni to dobro znaju, ali takođe ostajem u uverenju da zakoni jesu put do pravde i zato sam duboko uverena da ovaj zakon, o kojem raspravljamo danas, jeste jedan od takvih veoma značajnih koraka, jer on ispravlja neke veoma značajne nepravde.
Naravno da smo svesni činjenice da ovaj zakon nije savršen, kao što nije savršen ni jedan zakon, ali složićete se sa mnom da osnovni problem Srbije u prethodnom periodu nisu bili loši zakoni, već nedostatak političke volje da ovi zakoni budu dosledno sprovedeni.
Naravno da ovaj zakon možemo zajedno popravljati i poslanička grupa G17 plus takođe je podnela neke amandmane koji će ovaj zakon učiniti još strožim. Međutim, mi verujemo da je on u osnovi dobar i da je prihvatljiv. Dobar je, između ostalog, zbog toga što zahteva da ljudi koji se bave javnim funkcijama prijave svoju imovinu. Mi nemamo problema sa članovima ovog zakona.
Nemamo problema čak ni sa mogućnošću, a nemamo ni bojazan pred tom mogućnošću, da ovo prijavljivanje imovine može postati javno i da u jednom trenutku građani Srbije mogu saznati ko koliko imovine ima pre, a koliko posle vršenja javne funkcije. Naprotiv, verujemo da je to dobro i naši ljudi koji su na javnim funkcijama već su javno prijavljivali svoju imovinu.
Doduše, članovi poslaničke grupe mogu imati jedan problem sa tim. Mogu se u jednom trenutku naći posramljeni pred građanima Srbije što posle uredno, na vreme i sa visokim prosekom završenih visokih škola, posle dugih godina prakse u prosveti, zdravstvu ili u nekim drugim oblastima, neće imati, nažalost, šta da prijave.
U ovom delu mi delimo sudbinu građana Srbije i posebno onog srednjeg sloja koji je ubrzano propadao prethodnih godina. Naš novac se odlivao, dame i gospodo, i svi dobro znamo u čije džepove i na čije račune je odlazio. Ja sam u mom Leskovcu, a vi u svojim gradovima i svi zajedno na nivou Srbije imali smo prilike da pratimo rast jedne nove klase koja se stvarala pred našim očima. To su oni ljudi koji su dolazili sa margine društva, sa ivice zakona, najčešće nisko obrazovani, najčešće loših manira, ali zato uvek dovoljno besprizorni i drski da se late tuđeg.
Ali oni danas nisu naša tema. Naša tema su oni drugi, ljudi koji su imali moć, koji su imali poluge vlasti, koji su imali informacije i koji su ovima drugima dozvolili da unište srpska preduzeća, srpsku privredu, srpske institucije i da unište moralne vrednosti na koje smo se svi oslanjali.
Između ostalog, da učine nečasnom, nažalost, profesiju kojom se i mi ovde bavimo i da stvore jedno uverenje kod građana Srbije da se politikom ljudi bave iz ličnog interesa. Sve je ovo bilo moguće zato što je sukob javnog i privatnog interesa bio moguć, i zato što su ljudi birali privatni interes.
Neću govoriti o pojedinačnim primerima i mislim da nije neophodno, ali ću vas podsetiti da je u prethodnom periodu bilo mnogo takvih prilika. Da su prijavljivali svoju imovinu neki vrlo visoki funkcioneri bivših vlasti, ne ulazeći u to koja je vlast bila, ne bi došlo do mogućnosti, u vreme kada se zdravstveni sistem Srbije urušavao, kada je zdravlje nacije značajno opadalo po svim pokazateljima, počevši od smrtnosti odojčadi do povećanja oboljevanja od nekih drugih bolesti, da je jedan ministar zdravlja zaradio i izneo iz ove države ogromnu količinu novca. On je to učinio za vreme vladavine režima kome je i sam pripadao.
Međutim, za vreme vladavine jednog drugog režima, on je taj novac hladno, pred očima i javnosti Srbije, podigao sa svog računa u Švajcarskoj i odneo neznano kuda. Ko mu je u tome pomogao - ne znamo.
Takođe, u vreme kada je naša zemlja bila pod tim čuvenim sankcijama i kada nismo imali diplomatske odnose ni sa kim, ćerka šefa diplomatije gomilala je novac na jednom stranom računu. I o tome smo takođe bili obavešteni. Kako je to bilo moguće i da li je to sukob interesa? Ne da je samo sukob interesa, nego postoje osnovane sumnje da se tu radi i o nekim krivičnim delima.
Ali, uprkos tome što imamo veoma stručne sudije, što imamo sudove, što imamo te čuvene pravosudne ispite, nije bilo političke volje da se dokaže da ovi ljudi jesu kršili zakon, u šta zaista duboko verujem.
Dame i gospodo, ovo je suština zakona za koji ćemo mi glasati. Naravno da mogu stajati primedbe da ovaj zakon jeste skup, da njegova primena jeste skupa i da su možda previsoke sume koje su predviđene za plate ljudi koji će raditi u odborima. O tome se može razgovarati.
Međutim, ova primedba bi bila mnogo više opravdana da Srbija, nažalost, uz uvažavanje svih napora prethodne vlasti da je učini zemljom koja je manje korumpirana, odnosno u kojoj je korupcija na nižem nivou, nije i dalje zemlja paradoksa.
Naravno, uverena sam, mada ne stojim najbolje sa brojkama, da će čitava količina novca koji bude potreban za, recimo, sprovođenje ovog zakona, na godišnjem nivou biti manja od 2,4 milijarde dinara, koliko je samo u jednom danu i samo jednim potezom vraćeno velikom vladaru Srbije, našem dobrotvoru, čuvaru srpske tradicije. Naravno, mi ćemo učiniti sve da ovaj zakon spreči takve mogućnosti.
Verujem da će novac koji bude potreban za sprovođenje ovog zakona sigurno biti manji i od novca kojim je Srbija oštećena zbog šećerne afere. Verujem da će novci na računima ovih ljudi, časnih, poštenih i stručnih, koji budu radili na sprovođenju ovog zakona, biti manji od novca koji su zaradili neki mlađani šefovi kabineta i neki malo stariji, ali zato daleko iskusniji savetnici za bezbednost.
Dakle, mi ćemo za ovaj zakon glasati iz tri osnovna razloga. Pre svega, glasaćemo zbog toga što on ima finansijski i materijalni efekat na poboljšanje standarda građana Srbije. Zatim, glasaćemo zbog toga što on donosi pravdu i jednakost građanima Srbije, što će sada svi građani moći pod jednakim uslovima da dobijaju kredite, kupuju automobile, kupuju stanove i niko neće biti povlašćen zato što će neki političar da da dodatne informacije ili mogućnosti nekom bogatom građaninu.
Na kraju, glasaćemo za ovaj zakon zbog toga što on vraća dostojanstvo ljudima koji se bave javnom profesijom i ljudima koji su na javnim funkcijama, te će, nadamo se, to biti razlog da ovim poslom, kojim se mi bavimo, počne da se bavi sve veći broj časnih, poštenih i onih ljudi koji imaju šta da daju Srbiji u ime interesa svih građana Srbije i cele naše zemlje.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a posle njega narodni poslanik Goran Jakšić.

Potrebna je zakonska regulativa kao što je ovaj predlog, koji će jasno i precizno definisati šta je to sukob interesa, šta je lični, a šta je javni interes.
Ne iz razloga što na osnovu ovog zakona, kako je predložen, ili na osnovu amandmana, koji su dopuna ovog zakona, mogu da se izreknu neke kazne, nego iz razloga da bi mogli da raščišćavamo sa svim onim što se sa ove govornice i te kako jasno čulo, a to je sa periodom koji je iza nas.
Ne bih, kao član SRS, taj period ograničavao na 10 ili na tri godine, nego je taj period više vezan za pojedince, za ličnosti, za njihove postupke, za njihove funkcije koje su, vršeći ih, koristili za sticanje lične koristi, a na štetu Srbije i građana Srbije.
Ono što je meni u najmanju ruku čudno, to je da jedina sankcija ili mera koja se ovde izriče, to je moralno - politička odgovornost. Znate, svi smo mi svesni, bez obzira kojoj partiji ili stranci pripadali, ili koju politiku zagovaramo, svesni smo da živimo u vremenu kada je, hteli to ili ne, moramo priznati, kriza morala. Kako drugačije tumačiti neke nastupe naših kolega koji ovde izlaze kritikujući prethodnu vlast, pojedince koji su predstavljali tu vlast, a sami su u toj vladi bili učesnici, i to kao stručnjaci, kako bi oni rekli, "eksperti".
Sama ta činjenica i taj nastup nam nameće pitanje o kome treba da razmišljamo i damo odgovor šta je tu moralno. Možda bi bilo najmoralnije da se uopšte i ne govori na taj način. Ne možete, gospodo, da uzmete i kao gumicom da izbrišete period od tri godine, gde ste kao ekspertska grupa dosta toga doprineli ili bili glavni nosioci čitave ove krize.
(Predsedavajuća: Molim vas, vratite se na temu dnevnog reda.)
To je etičko pitanje, predsedavajuća. Molim vas, ovo je širok pojam, da malo navodim i primere. Najprikladnije primere, kao opozicioni poslanik SRS, primere iz sadašnje vlasti. Da ne bih odlutao od teme, ovo vam čisto objašnjavam, mada nema neke potrebe, mislim da ste vi dovoljno vispreni i imate dovoljno iskustva, a to je, na kraju krajeva, kontinuitet sa prethodnom vlašću. To jednim delom, u periodu od godinu i nekoliko meseci, i vama je bilo svojstveno i ne vidim razloga zbog čega vi mene vraćate na temu. Ali, dobro.
Ono što je, na neki način, trebalo definisati u ovom zakonu, to je jasno i glasno reći šta su to zloupotrebe kada je u pitanju rodbinska povezanost. Ako ništa drugo, onda mi koji živimo u Srbiji imamo jezik koji je i te kako bogat, jasan i precizan pri definisanju rodbinskih veza. Ako mi u svemu ovome, gde kaže "po direktnim i pobočnim linijama", ne vidimo kumovsku vezu, onda je, u najmanju ruku, sumnjivo zbog čega se izlazi sa ovakvim članom zakona, u kome se i ta veza, na neki način bi se moglo reći da je u Srbiji to značajnija od rodbinske veze, nije stavila kao pobočna rodbinska veza.
Nismo valjda slepi da ne vidimo da su i u prethodnom periodu kumovske veze, kumovski odnosi vladali Srbijom? Nije valjda da mislimo da i u narednom periodu ponovo kumovi neće da vladaju? Koja će sfera interesovanja njihova biti, to možemo već unapred da kažemo. Ranije je to bio dosta atraktivan proizvod, profitabilan, to je šećer, a u narednom periodu, bez neke zle namere, samo upozoravam, mogu da budu, recimo, kapitalne investicije.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.)
Ne morate vi mene moliti. Zbog vašeg spoljnjeg izgleda mogu i da zanemarim ovo vaše snalaženje, odnosno nesnalaženje u vođenju Skupštine. Ne morate vi mene da opominjete, nemate potrebe, pogotovo ne da me molite.
Ono što predlagač zakona kaže, da će kontrolu nad eventualnim zloupotrebama funkcija vršiti tzv. odbori, ako pređemo preko činjenice da će na nivou Republike postojati jedan odbor gde će, pretposatvljam, predlagač ili predstavnik predlagača prihvatiti amandmanske sugestije, da još neke institucije predlažu te članove odbora, mi srpski radikali insistiramo da članovi tog odbora budu narodni poslanici i to najpravičnija, najpravednija raspodela, da iz svake poslaničke grupe bude po jedan poslanik.
Zašto sumnjati u poslanike kojima je narod dao poverenje? Ako je iz svake poslaničke grupe po jedan predstavnik, onda isključujemo mogućnost da unapred neka poslanička grupa ili neka politička partija ima monopol. Na taj način otklanjamo medijski nametnutu sumnju, da su najnepošteniji ljudi u ovoj Srbiji oni koji se bave politikom, oni koji se politički opredeljuju. To nam je podmetnuto, kao što jednim delom želi da se medijski nametne rešenje, rešavanje problema korupcije i mita.
Ako nema konkretne definicije, konkretnih odgovora, ako nemamo jedan organ koji će imati realnu vlast i moć, a to je ovaj parlament, jer ne vidim ko bi to drugi mogao, onda unapred da kažemo - znate, mi smo doneli ovaj zakon, ili predložili, radi medijske ili predizborne kampanje, ali taj zakon, u suštini, neće se moći primenjivati, ili neće proizvoditi nikakve posledice. Onda moramo biti spremni da prihvatimo i da se suočimo sa svim tim posledicama.
Zamislite odbor na pokrajinskom nivou. Ako je na republičkom nivou jedan od predlagača članova odbora Srpska akademija nauka, kako ćete sutra da sprečite sadašnje autonomaško rukovodstvo u Skupštini Vojvodine, kojoj većinu daju iz DS-a, da njima predlaže Vojvođanska akademija nauka, koja je surogat jedne sulude politike. Koga će ti članovi koji budu predloženi od takve kvaziakademije da kontrolišu? Da ne idemo na lokalni nivo.
Ne možete da kažete - ovaj zakon će da važi nakon novoodržanih izbora. Ovaj zakon će da važi osam dana nakon usvajanja ili objavljivanja u "Službenom glasniku". Moraju ti odbori da se formiraju, da funkcionišu. Koga će to odbori na pokrajinskom nivou da kažnjavaju ili opominju, kad mi koji živimo u Vojvodini, koji smo politički predstavnici građana koji žive u Vojvodini, muku mučimo da tim istim koji su sad na vlasti, uz pomoć neke veštačke većine, damo do znanja da ih više narod ne prihvata, da oni vode pokrajinsku skupštinu. Oni su u svakom kriminalu, u svakoj kriminalnoj aferi.
Ako se sada, analogijom ili logikom stvari, uzme predlog kod Vojvođanske akademije nauka, kako ćemo sutra da pravimo presedan? Mi ćemo, na neki način, da potvrdimo, utemeljimo Vojvođansku akademiju nauka. Nemojte, moramo da pazimo, moramo da vodimo računa. Niko vas ne požuruje. Može da bude jedna komisija na republičkom nivou, a ostale neka sačekaju.
Na kraju krajeva, za korupciju, mito, kriminal, zloupotrebu funkcije, postoje zvanični organi koji se zovu sudski organi vlasti. Oni su tu, pa istražni organi. Nemojte da idemo na ruku onima koji u poslednje vreme i te kako rade na tome da Srbiju rasparčaju, da formiraju novu državu u okviru države Srbije. Nije vam to neki veliki napor. Odustali ste, podsećanja radi, od one vaše koncepcije osnovnog programskog opredeljenja, regionalizacije Srbije, pa valjda nije problem da i ovo amandmanom izmenite.
Nadam se da ćete prihvatiti mnoge amandmane SRS-a? Hvala.