Poštovane kolege narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SPS kažem još nekoliko reči o ovom zakonu. Nesporno je da je potreban zakon o stečajnom postupku, jer veliki broj preduzeća u Srbiji je u stanju stečaja i nesporno je da se moraju preduzeti određene mere da se to pitanje reši.
Generalno gledano, sada, leta 2004. godine, može se slobodno reći da je cela privreda Srbije u stečaju i da će primena ovog zakona izazvati različite, ali po našem mišljenju, mimo onoga što je predvideo zakonodavac, negativne efekte, jer ako se zakon bude dosledno primenio odjedanput će se veliki broj ljudi naći u potpuno novoj situaciji i biće još nezaposlenih, pored onih milion i nešto nezaposlenih. Srbija će biti u jednom stanju stečaja i nezaposlenosti.
Pominjem ovo pitanje stečaja iz prostog razloga što mislim da je predlagač bio u situaciji, neću reći da je bio obavezan, ali bi bilo dobro da smo dobili, ako je ikako moguće, i te numeričke podatke vezane za trenutno stanje privrede Srbije, zato što je sama kategorija stečaja proteklih godina bila zloupotrebljena. I, u slučaju pojedinih velikih preduzeća, i to naravno onih koja imaju značajnu imovinu i atraktivne lokacije, a pre svega u Beogradu, stečaj je bio korišćen da se na jedan posredan način, na mala vrata, tiho izvrši privatizacija, suštinski pljačka tih preduzeća.
Naime, nije nepoznato, a podaci objavljeni u javnosti u protekle dve - tri godine pokazuju jasno da je stečaj "Sartida", "Ineksa", "Centrotekstila", Robnih kuća "Beograd", "Ateksa" i "Beka", a pomenuo sam samo šest velikih firmi, bio jedan način da se preuzme vlast u tim preduzećima, a onda izvrši njihova privatizacija i suštinski značajan deo društvenog bogatstva ode u privatne džepove.
Ako je "Beko" u vreme kada je uveden stečaj imao ukupnu imovinu u vrednosti od 42 miliona evra, dok su potraživanja bila svega 6 miliona evra. Dug je bio 14,2% ukupne imovine.
Prema podacima koji su izneti u javnosti, nije računato 15 miliona evra imovine u Hrvatskoj koja će biti predmet međudržavnog sporazuma i verovatno će biti nadoknađeno, ili nepokretna imovina, takođe u Hrvatskoj.
Prilično se brzo, ad hok pristupilo stečaju ovog preduzeća, ogroman broj radnika je praktično ostao bez posla i svega onoga što znači radni status, a uvedena je prinudna uprava, odnosno stečaj; mada, po tvrdnji različitih ljudi, čak i tadašnje vlasti, samo prodaja dve robne kuće u centru grada je bila dovoljna da se ovo preduzeće izvuče iz stečaja.
Slična situacija je bila, opet kažem prema navodima štampe, i u vezi sa stečajem "Sartida", gde je to preduzeće putem stečaja prodato za smešnu i malu sumu u odnosu na procenjenu imovinu. Prodato je za 23 miliona dolara, a ukupne obaveze koje su bile vezane za to preduzeće su praktično predate državi, pa će država, samim tim i građani, plaćati ono što je učinjeno u ovim firmama.
Bilo bi dobro da smo bili u situaciji da dobijemo od Privrednog suda u Beogradu i spisak ljudi koji su bili stečajni upravnici. Ne ovi koji su bili u jednom ili dva preduzeća, nego ima ljudi koji su bili stečajni upravnici u 6, 7, 8 preduzeća. Mislim da bi spisak tih imena bolje nego bilo šta pokazao šta je bila suština privatizacije na način na koji je sprovođena. Naime, jedan zakon, koji očigledno pati od svojih nedostataka, perfidnim putem je iskorišćen da pojedinci steknu enormno bogatstvo i da se izvrši preprodaja tih preduzeća.
Kada bi se pogledao spisak tih upravnika koji su bili u po pet, šest ili sedam preduzeća, onda bi se videlo štošta. Prema saznanjima koja imam mogu da kažem da niko od ljudi koji su radili u Vladi Republike Srbije do 2000. godine, savetnika, da ne pominjem, ne daj bože, ministara i sl., nije bio ni stečajni upravnik ni slično. To se ne bi moglo reći za prethodnu vladu, gde smo imali jedan eklatantan primer da je čovek koji je bio savetnik predsednika Vlade za pitanja bezbednosti bio i stečajni upravnik Brodogradilišta "Beograd", a da ne pričamo o sukobu interesa i slično.
Žao mi je što nemamo te spiskove, ali kada bismo mogli da ih pogledamo verovatno bismo došli do vrlo jasnih podataka da su razlozi odlaganja donošenja nekih zakona, pomenuću Zakon o sukobu interesa ili ovaj o stečajnom postupku, vrlo prosti. Trebalo je završiti posao tj. ta preduzeća obezvrediti i onda ih prodati za male pare, jer posle toga će pravno sve biti čisto, imovina prešla u privatne džepove i onda su posledice apsolutno loše.
Mi ne kažemo da je ovaj zakon koji se nalazi pred Skupštinom Republike Srbije idealan. Smatramo da ima razloga i osnova da se pojedine odredbe ovog zakona menjaju i da se one amandmanski mogu poboljšati. Bilo bi dobro da čujemo od strane predlagača zašto neki amandmani SPS-a, a podneli smo 18 amandmana, nisu prihvaćeni.
Pomogli bi i nama i javnosti da neke amandmane objasnimo, odnosno da kažemo zašto nisu bili predmet ovog prihvatanja.
Pomenuću samo neke od njih. Naime, u članu 6. zakona o stečajnom postupku se navodi prema kome se ne sprovodi stečajni postupak. Navodi se državna zajednica Srbija i Crna Gora, jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave itd. Mi smo tu predložili jedan naizgled prost amandman. Predložili smo da postoji obavezna garancija budžeta osnivača po isteku rokova koji su utvrđeni u ovom zakonu.
Zašto ovo kažem? Postoji hipotetička situacija da lokalna samouprava bude u poslovnom odnosu sa nekim privrednim subjektom, da postoje obaveze prema tom privrednom subjektu i da taj subjekat može biti predmet stečaja a da lokalna samouprava nije u situaciji da prispele obaveze izvrši i da to preduzeće praktično dođe u stečaj.
Ovo govorim sa stanovišta stvarnog događanja, jer se to već dešava. Sticajem okolnosti imam jedno pismo iz Vladimiraca, gde će zbog nekih prethodnih obaveza i odluke Opštinskog suda lokalna samouprava biti u situaciji da izgubi tj. fali joj tri miliona dinara u budžetu. Znači, neke poslovne obaveze se moraju izvršiti a to može imati negativan efekat. Govorim o nečemu što je već predmet prakse.
Ili, zašto je potrebno vezivati status stečajnog upravnika za status privatnog preduzetnika? Smatramo da uslovi za imenovanje stečajnog upravnika ne bi trebalo da budu kumulativni, a to je navedeno u članu 14. ovog zakona. Bilo bi dobro da nam predlagač objasni šta je sve potrebno da neko bude stečajni upravnik. Da li se računa i potreba da bude privatni preduzetnik, ili je to nešto što nakon sticanja licence za obavljanje poslova stečajnog upravnika treba obaviti. Znači, mi predlažemo i neko skraćenje rokova za izradu plana toka stečaja za mala i srednja preduzeća, imajući u vidu činjenicu da se stečaj sprovodi uglavnom nad malim i srednjim preduzećima.
Kada je reč o amandmanu kojim se reguliše pitanje redosleda namirenja stečajnih poverilaca, mi smo predložili da se u drugi isplatni red uključe sve neisplaćene neto zarade zaposlenih u iznosu minimalnih zarada, odnosno svi neisplaćeni doprinosi. Predlagač je predložio samo u roku od dve godine. Znači, nažalost, biće ljudi koji godinama nisu u situaciji da dobiju lični dohodak i uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje, neće moći da regulišu ovo pitanje, pa se postavlja pitanje - zašto samo dve godine.
Tu ima još amandmana ali pomenuću samo još jedan. On je vezan za član 111. koji reguliše postupak prodaje. Smatramo da jednostavno treba neposrednu pogodbu isključiti iz postupka prodaje zato što je ovaj način prodaje prethodnih godina apsolutno zloupotrebljavan. Naime, na konkurse i tendere se nisu javljali poslovni subjekti i onda je u neposrednoj pogodbi vrednost preduzeća toliko obezvređivana da se praktično moglo naplatiti samo malo.
Interes u celoj priči imao je samo onaj ko se neposredno dogovarao sa ljudima koji su vodili stečajni postupak, a to je po pravilu bio onaj koji je postajao vlasnik ogromnog bogatstva za male pare.
U svakom slučaju, dobro je da se zakon o stečajnom postupku donosi. Bilo bi dobro da i mi kao predlagači nekoliko amandmana, a čini mi se i javnost Srbije, čujemo odgovore predlagača - Vlade Republike Srbije u odnosu na naše amandmane. Hvala.
