Poštovani narodni poslanici, poštovani građani, reč je o stečajnom postupku i zakonu o sprovođenju stečajnog postupka. Želim odmah u startu da kažem koji je stav G17 plus o ovom zakonu. Mi smo uvereni da je ovo jako dobar reformski zakon, zakon koji je usklađen sa evropskim zakonodavstvom i koji će doprineti stabilnosti srpske privrede. Zato ćemo glasati za ovaj zakon.
Pre nego što počnem da obrazlažem zašto mislim da je ovaj zakon dobar, želim samo na trenutak da se vratim na početak naše rasprave od pre nekoliko dana kada je bilo reči o tome ko je pisao ovaj zakon i kada smo pokušali da zasluge za pisanje ovog zakona pripišemo ovom ili onom ministarstvu.
Naravno, sve u ime državnog interesa, G17 plus ima sledeći stav - zaista je nevažno ko je ovaj zakon pisao i da li je jednu rečenicu pisalo ovo ili neko buduće ministarstvo. G17 plus smatra da zakone treba da pišu stručnjaci, oni koji dobro poznaju zakonodavstvo, oni koji dobro poznaju probleme srpske privrede, oni koji dobro poznaju proces evropske integracije.
Ono što je važno, to je ko će za ovaj zakon glasati i ko će time doprineti stabilnosti srpske privrede. Oni koji to budu uradili, sigurno će uraditi za dobrobit države.
Da se vratim na sam zakon, zašto je zakon dobar? Zakon je dobar, pre svega, zbog toga što on jasno definiše probleme, za razliku od prethodnih zakona. Ovaj zakon je dobar zbog toga što predviđa precizne i efikasne rokove i samim tim skraćuje stečajni postupak. Ovaj zakon je dobar zbog toga što predviđa i mogućnost reorganizacije, a ne samo mogućnost bankrotstva.
Nije tačno ono što neki tvrde, da je proces reorganizacije isto što i radni stečaj; to nije istina, iz prostog razloga što je radni stečaj mogao trajati beskonačno dugo, što su radni stečaj često vodili stečajni upravnici sumnjivog kvaliteta i sumnjivih namera i zbog toga što je radni stečaj najčešće služio za dodatno iscrpljivanje srpskih preduzeća. To nije slučaj sa reorganizacijom, a nju će u krajnjoj liniji voditi skupština poverilaca i veoma stručan stečajni upravnik.
Ovaj zakon donosi još nešto novo a to je institucija stečajnog upravnika koji će biti stručan za svoj posao, koji će račune polagati, koji će ukoliko ne bude dobro radio biti sankcionisan, jer neće moći da obnovi svoju licencu, a ukoliko bude dobro radio, biće jasno nagrađen za svoj posao.
Dalje, ono što je u ovom zakonu jako važno, to je da on predviđa i zaštitu radnika, jer su radnici, praktično, prvi u lancu onih koji će biti namireni nakon bankrotstva preduzeća. Dakle, odmah nakon izmirenja dugova postupka, prvi na spisku poverilaca su radnici i to je ona komponenta koja daje jednu socijalnu notu.
Zatim, ovaj zakon predviđa i zaštitu države. Neko je pitao zašto je država iznad poverilaca? Zato što je država interes svih nas, to je valjda potpuno jasno. Naravno, poverioci će biti potpuno zaštićeni ovim zakonom, što nije bio slučaj sa prethodnim zakonom koji je u stvari više štitio dužnika, nego poverioce.
Da se vratimo na to kako je uopšte došlo do ovoga i zašto ovaj zakon nije ranije usvojen. Dozvolite mi da samo kratko na primeru svoga grada objasnim šta se dešavalo zbog toga što nije postojao jasno preciziran zakon o stečajnom postupku.
Vi verovatno već znate da ja dolazim iz grada koji se zove Leskovac, a koji je nekada sa ponosom nosio ime "srpskog Mančestera". Takođe, na ulazu u moj grad mogli ste videti tablu gde je pisalo - Dobrodošli u grad kozmetike. U gradu je funkcionisala hemijska industrija, fabrika lekova i imali smo brojne prerađivačke kapacitete u oblasti poljoprivrede. Danas ovaj grad ne živi, iz prostog razloga što je to siromašan grad siromašnih ljudi. Ja sam preko vikenda obišla i okolinu grada, obišla sam Vlasotince, Medveđu, Lebane i u svim ovim gradovima privreda ne funkcioniše.
Šta se desilo sa uspešnim preduzećima sa ovog područja? Desilo se to da je 90-ih godina postojala sprega politike i ljudi koji su živeli na ivici zakona, sklapani su ugovori koji nisu bili za dobrobit preduzeća i radnika, štetni poslovni ugovori. Sredstva su počela da se odlivaju u privatne džepove, umesto da idu radnicima i preduzeću.
Šta se dešavalo dalje sa preduzećima? Ta preduzeća nisu u početku bila u stanju da izmiruju svoje obaveze prema poveriocima, ali ništa zato, radila su i dalje. Poverioci su ostajali kratkih rukava, propadali su i sami.
Onda više nisu bili u stanju da izmiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima. Niko nije plaćao struju, nisu plaćali grejanje, vodu, ali ništa zato, na čelu ovih preduzeća bilo je isto društvo. Moglo je da se ne plaća. Vremenom, uništavana su i ova preduzeća. Nije bilo remonta u EPS-u, propadala su i druga javna preduzeća. Ništa zato, preduzeća su i dalje poslovala, jer radnici nisu smeli biti na ulicama, tako im se još onda govorilo.
Šta se dalje dešavalo? Nije više bilo para za plaćanje obaveza prema državi, pre svega nije bilo para za namirenje fondova socijalne zaštite, zdravstvene zaštite, osiguranja. Onda su fondovi polako propadali. Propao je penzioni fond. Više nismo bili u stanju da uplaćujemo ni za aktuelne penzije, a kamoli za neke naredne.
` Tako se desilo da je propao Fond zdravstva, ali naravno radnici su dobijali zdravstvene usluge, jer su na čelu zdravstvenih ustanova i u ministarstvima sedeli oni isti ljudi, koji su rekli - naravno da morate da pružate zdravstvene usluge, nema veze što to nije isplativo, što zdravstvo propada, što se zdravlje nacije smanjuje, jer su lekari nezadovoljni, jer nema sredstava za rad, aparata, medicinske opreme.
Tako je propalo i naše zdravstvo, propao je penzioni fond, propao je fond socijalnog osiguranja i nije bilo ni sredstava za pokrivanje obaveza prema onim stanovnicima naše zemlje koji su bili u stanju socijalne potrebe. Jedno za drugim, propadalo je sve.
Onda su se, naravno, latili i državnog budžeta, i toga se svi dobro sećamo. Nije bilo para za poreze, pa ništa zato, tu je bio budžet. Mogle su se štampati pare. Zato smo ušli u hiperinflaciju, koje ćemo se svi do kraja svoga života sećati. Ali, to nikoga nije brinulo. Preduzeća su radila i dalje. Radnici su imali svoje fiktivne poslove i svoja preduzeća, nisu bili na ulicama, jer je to bilo jedino što je brinulo sve one koji su vodili državu u to vreme. Možemo se setiti čak i onog mađioničarskog poteza koji je bukvalno izvučen iz mađioničarskog šešira.
(Predsednik: Gospođo Plavšić, molim vas vratite se na temu. Budite ljubazni, vratite se na temu.)
Ovo je tema, jer nije bilo zakona o stečaju. Onda se dogodilo da su penzioneri umesto svojih penzija, koje bi bile isplaćene iz penzionog fonda, dobili bonove kojima su platili struju. Dakle, nepostojeći novac Elektroprivredi iz budžeta države.
Sve se ovo, dame i gospodo, vraćam se na temu, dogodilo zbog toga što nije bilo zakona o stečaju; jer će preduzeće, kao što će ovaj zakon definisati, koje 30 dana ne bude u prilici da plati svoje dugove, morati da uđe u stečajni postupak. Formiraće se skupština poverilaca, odrediće se stečajni upravnik koji će sada odrediti da li to preduzeće može da ide u reorganizaciju ili će morati da ide u bankrotstvo, iz koga će se namiriti dugovi svim onim poveriocima u ovom lancu o kome sam govorila.
Ovaj zakon efikasno sprečava mogućnost daljeg propadanja srpske privrede. Ali ne, ovaj zakon i dalje nije u interesu onih koji su se u to vreme obogatili. Mi sada, gle čuda, imamo te iste ljude koji mašu lancima i katancima i kažu da će upravo oni oporaviti ova preduzeća. To su oni isti "dobrotvori" koji organizuju dobrotvorne akcije i spašavaju nas našim rođenim novcem.
I ne samo to, ponovo se može čuti rečenica da radnici ne smeju da idu na ulice. Ova rečenica, da nije dosadna i da ne podseća toliko na vreme kojeg smo se sećali, bi bila jednostavno smešna i ukazivala bi na to da u ovoj zemlji i dalje postoje ljudi koji koriste iste floskule i koji veruju da možda još uvek ima mogućnosti da se dodatno iscrpi srpska privreda i radnici koji su zaposleni u ovim preduzećima. Ne, dame i gospodo, G17 plus veruje da je takvo vreme prošlo.
Ja ću za kraj samo ponuditi jednu analogiju. Nažalost, u životu se dešavaju jako teške situacije. Možete se razboleti od jako opasne bolesti koja je zahvatila jedan organ vašeg tela i možete se sresti sa dve vrste lekara. Jedan će vam reći da to nije baš tako strašno. Jeste, bolesni ste; neće vam ponuditi konkretno rešenje za vašu bolest, ali će reći da je potpuno suludo da odstranjujete bolestan organ iz svog tela, jer, zaboga, to je vaš organ. I neko ko vam to preporučuje radi protiv vas.
S druge strane, možete imati lekara koji će odgovorno i stručno postaviti dijagnozu i reći da je to teška bolest koja će, ukoliko se ne odstrani, istog momenta zahvatiti ceo vaš organizam. Taj lekar je vaš prijatelj.
G17 plus vam kaže da postoje bolesni delovi naše privrede, da naravno bolesni delovi u našoj privredi moraju da budu trenutno odstranjeni da ne bi i dalje iscrpljivali ceo organizam naše privrede i čitavo naše društvo, i vanprivredu i privredu. G17 plus je spreman da kaže istinu, da kaže da ovaj zakon nudi dobro rešenje u toj oblasti, čak i onda kada je to nepopularno, kada je to bolno za one koji imaju ovakvu situaciju.
Zbog toga G17 plus podržava zakon o stečajnom postupku, koji će omogućiti da se efikasno reše problemi onih preduzeća koja su nesolventna i ne mogu dalje da posluju, da se taj novac prelije u zdravu privredu i da na taj način svi zajedno možemo bolje da živimo.