Hvala. Poštovani narodni poslanici, juče je ministar, na završetku sednice, na neki način prokomentarisao izlaganja narodnih poslanika i zbog toga sam osetio želju da još juče repliciram, zbog jedne rečenice, za šta nije bilo poslovničkih mogućnosti - osvrćući se na izlaganje kolege poslanika Gorana Cvetanovića, koji je govorio o nameravanoj reformi Transfuziološke službe Srbije, ministar je rekao, citiram "stručna javnost jeste podržala strategiju reforme Transfuziloške službe".
Nadam se da ću imati vremena da se šire na to osvrnem, ali red je da najpre kažem ukratko nešto o samoj temi današnje sednice, a to je ovaj predloženi zakon o lekovima.
Bez obzira što zakon o lekovima nema nikakvog direktnog uticaja na stanje i snabdevenost tržišta lekovima, ipak je red da se nešto kaže i na tu temu tj. kakvo je stanje, odnosno snabdevenost tj. mogućnost pacijenata da dođu do lekova na teret Fonda zdravstvenog osiguranja.
Činjenica je da je tzv. demokratska vlast, koja je došla 5. oktobra 2000. godine, zatekla zaista tragičnu situaciju po pitanju snabdevenosti državnih apoteka lekovima. Tada je vladala nestašica lekova a državne apoteke su izgledale sumorno i depresivno. Razloga za to je bilo objektivnih, i uopšte nema potrebe da o tome govorimo, uostalom, zemlja je bila upravo izašla iz stanja potpune izolacije, nakon NATO agresije, a prethodno smo imali teške ekonomske sankcije u protekloj deceniji.
Dakle, stanje je zaista bilo tragično u tom pogledu. Kakvo je danas stanje?
Danas apoteke pružaju mnogo bolju sliku. Snabdevenost je zadovoljavajuća. Međutim, uz malo preterivanja mogu da kažem da su današnje državne apoteke svojevrsna Potemkinova sela, naime, lekovi u državnim apotekama najviše služe za gledanje. O čemu se radi? Gde je tu tajna? Tajna je u tome da je umesto nestašice lekova došlo do "nestašice recepata" za prepisivanje tih lekova. I, svi građani u Srbiji to znaju. Stanje je u tom pogledu katastrofalno, pogotovo u gradovima u unutrašnjosti Srbije, a što se tiče Beograda i nekih drugih većih gradova stanje je nešto bolje.
Takvo je stanje u većini gradova u Srbiji. Da li pod direktnom ingerencijom Ministarstva ili Fonda za zdravstvo, zdravstvenim ustanovama su drastično ograničeni kontigenti recepata koje dobijaju! Jedna zdravstvena ustanova dobije određeni broj recepata za određeni period. Nekada to bude tromesečni period, nekada jednomesečni, to se podeli po glavi lekara koji imaju pravo da prepisuju recepte.
I šta se u praksi dešava?
Ako kolege lekari prepisuju normalno recepte, oni će ih potrošiti otprilike za jednu četvrtinu vremena za koje su dobili te recepte. Onda se kolege snalaze kako znaju i umeju, da ne biste došli u neprijatnu situaciju da, recimo, do 5. u mesecu potroše kontigent recepata za taj mesec. Oni na licu mesta smišljaju raznorazne mogućnosti, pa tako ostavljaju pacijentima da od četiri predložena leka od strane specijalista odaberu jedan koji će im prepisati i onda obično savetuju, sugerišu da to bude najskuplji lek. Onda je većina zdravstvenih ustanova donela neke neformalne odluke - da ne prepisuju lekove koji su jeftiniji od 100 dinara. Uglavnom, činjenica je, da su rafovi u državnim apotekama puniji, ali da pacijenti jednako teško dolaze do lekova.
Dok smo ranije imali situaciju da su pacijenti imali hrpu neupotrebljenih i neupotrebljivih recepata, sada imamo situaciju da imamo lekova na rafovima apoteka, ali recepata ni za lek.
Šta je bitna odlika zakona o kome danas raspravljamo?
Moje kolege su već pričale da se donosi bez nekog logičnog redosleda, dakle, nije donošenju zakona prethodilo usvajanje strategije i politike zdravstvene zaštite, nije mu prethodilo usvajanje zakona o zdravstvenoj zaštiti, zakona o zdravstvenom osiguranju itd.
Takođe, druga bitna odlika ovog zakona jeste stvaranje neravnopravnih uslova na tržištu lekova. Naime, strane kompanije će dobiti povlašćeni položaj na domaćem tržištu, jer se njima maksimalno liberalizuje dolazak na tržište uz finansijske olakšice. To se postiže jednom, na prvi pogled, neupadljivom, benignom odredbom zakona koja propisuje neobaveznost kontrole kvaliteta svake serije leka, a što ostaje obaveza za domaće kompanije. To smanjuje troškove plasmana stranih lekova na naše tržište, a sa druge strane neobaveznost kontrole lekova daje mogućnost stranim kompanijama da na naše tržište plasiraju za to posebno namenjene proizvodne serije lekova.
Za nas iz SRS-a poseban izazov pri analizi ovog zakona bio je mogući razlog za ovakva rešenja, tj. pitanje čime se njegov kreator rukovodio pri izradi. Jedino racionalno objašnjenje je da neki naši političari i neke političke stranke zakonskim ustupcima uzvraćaju na novčanu i drugu pomoć koju primaju od nekih stranih donatora.
"Dve i po milijarde eura donatorskih para je ušlo u Srbiju, a niko živi ne zna gde"! Bolje reći građani Srbije ne vide nikakvog efekta, nikakvog poboljšanja životnog standarda od tih para, ali prateći tajanstveni put donacija videćemo da ima pojedinaca koji su osetili blagodeti tih donacija.
Ima političkih stranaka, establišment tih političkih stranaka, koji su do savršenstva razradili metodologiju ličnog i grupnog bogaćenja na donatorskim projektima.
Princip je povezati se sa ovlašćenim pojedincima, predstavnicima donatora, uklopiti u proceduru ostvarivanja donatorskog projekta svoje ljude iz Srbije, a onda po principu "ja tebi – ti meni", najveći deo novca završi na računu pojedinaca ili političkih stranaka. Srbiji ostaju projekti, elaborati.
Neki projekti se odnose i na izmene zakona i često se kroz predviđene izmene zakona kompenzuju sredstva dobijena iz donacija. Tu imamo najopasniju pojavu. Na uložene strane pare, koje uglavnom završe u tuđim džepovima, Srbija uzvraća donošenjem zakona koji će imati dugoročne, štetne posledice po državu. Pri tom se promene zakona nameću srpskom Parlamentu i srpskoj javnosti potrebom ujednačavanja zakonske regulative sa evropskim rešenjima. Tako se lični i stranački interesi proturaju kao evropska rešenja.
Ovakvi zakoni su očigledno protivni interesima naše zemlje i otuda se oni koji imaju kritičke primedbe na ovakva zakonska rešenja proglašavaju kočničarima evropskih integracija.
Zakon o lekovima mogao bi se po jednom svom aspektu smatrati zakonom o prodaji domaćeg tržišta velikim farmaceutskim korporacijama i njegove ćemo efekte u bliskoj budućnosti osetiti. Pitanje je da li su građani Srbije zatočenici evropske neodlučnosti u suzbijanju kriminala, finansiranog, parama evropskih i poreskih obveznika? Može li se stati na put domaćim političarima da uništavaju vitalne institucije radi prodavanja tržišta strancima?
Ovaj zakon je prvi zakonski projekat Ministarstva zdravlja i ide tragom drugih zakona koji su Srbiji nametnuli rešenja sa dugoročnim, štetnim posledicama. Mi smo, takođe, sa povećanim podozrenjem proučavali ovaj tekst, jer već odranije imamo dokaze da se Ministarstvo zdravlja igra sa zdravstvenom službom i vitalnim nacionalnim interesima. Primer za to je planirana i započeta reforma Transfuziološke službe Srbije. Tu na delu vidimo kako izgleda takozvana harmonizacija sa propisima EU.
Donatorskim projektom evropske agencije za rekonstrukciju, u vrednosti od pet miliona evra, planiran je pravac reformi.: 1) objedinjavanje službe u jedinstvenu celinu; 2) uvođenje ISO standarda; 3) uvođenje jedinstvenog informacionog sistema koji prati krv od dobrovoljnog davaoca do pacijenta; 4) standardizacija opreme i nabavka nedostajuće opreme; 5) nadgradnja nacionalnog centra za frakcionisanje plazme i, 6) povećanje obima dobrovoljnog davalaštva.
Međutim, šta se u praksi dešava? Umesto ovakve reforme Ministarstvo zdravlja i Institut za transfuziju krvi u saradnji sa stranom konsultantskom kućom Sofreko iz neobjašnjivih razloga menjaju karakter reformi i pozivajući se na potrebu harmonizacije sa Evropom nude rešenja koja nigde u Evropi ne postoje.
Drugim rečima nude rešenja koja će ovu službu potpuno uništiti. Sami predlagači reforme priznaju da su rešenja koja nude eksperimentalna, da ne postoje ni u jednoj zemlji, da su nacionalno štetna, ali da se moraju prihvatiti, jer su navodno diktat Evrope.
Predloženi zakon uvodi principe krute centralizacije umesto objedinjavanja službe - ukidaju se službe za transfuziju krvi u svim zdravstvenim centrima, a ostaju samo Institut u Beogradu i dva zavoda, u Nišu i Novom Sadu. Jedini razlog za ovu vrstu centralizacije može se naći u kontroli sirovine. Sirovina, to je krvna plazma od dobrovoljnih davalaca, koja će se slati na dalju obradu u inostranstvo. Naime, planira se gašenje domaće proizvodnje stabilnih produkata iz krvi sa obrazloženjem da naš nacionalni centar za frakcionisanje plazme ne zadovoljava evropske standarde.
Međutim, na zvaničnom sajtu Evropske agencije za rekonstrukciju stoji da su godišnje potrebe Srbije za albuminima, imunoglobulinima, faktorima koagulacije i ostalim stabilnim produktima plazme oko 25 miliona eura, a svega pet miliona eura bi bilo dovoljno za nabavku nedostajuće opreme da bi centar radio po najvišim standardima. Dakle, neko se u ovoj zemlji opredeljuje da godišnje uvozi nešto što vredi 25 miliona eura, umesto da uloži pet miliona eura u domaću proizvodnju. Da sve bude paradoksalno, zvanični predstavnik te iste Evropske agencije za rekonstrukciju izjavljuje da ni on nije zadovoljan ovakvim rešenjima, ali da on ne može na njih da utiče jer Institut za transfuziju krvi i Ministarstvo zdravlja insistiraju na tim rešenjima. Zbog ovako skandaloznih rešenja Ministarstvo je insistiralo da se sa najavljenom reformom ne upoznaju transfuziolozi.
Odbor za zdravlje i porodicu je odmah posle konstituisanja dobio predstavku grupe transfuziologa koji se bore da stanu na put, da spreče ovako štetnu reformu. Nakon što smo se sa predstavkom upoznali doneta je odluka na Odboru da se transfuziolozi koji su nam poslali predstavku pozovu da dođu na sednicu Odbora na koju ćemo pozvati i ministra zdravlja. Tako je i bilo. Sednici Odbora je prisustvovao lično ministar zdravlja, uzeo je učešće u radu Odbora, bili su prisutni transfuziolozi, podnosioci predstavke i došao je direktor Instituta za transfuziju krvi. Nakon te sednice Odbor je formulisao Zaključke i na jednoj od narednih sednica te iste Zaključke je Odbor, ako se dobro sećam, sa samo jednim "uzdržanim" glasom i svim ostalim "za" usvojio te Zaključke.