Dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj našoj Srbiji zaista je teško živeti, ali ne znam da li biste na prste jedne ruke mogli da pobrojite pripadnike nekog naroda ili građane još neke države u svetu koji se osećaju više ponosnima od nas što živimo u ovakvoj državi.
Imali smo nezgodu da u višestranački sistem uđemo a da ne promenimo obeležja države, iz koje je proistekla višestranačka Srbija. Ustav koji je donet pred prve višestranačke izbore i koji je i danas na snazi, neki od vas ga poštuju, neki ga ne poštuju, mi ćemo ga poštovati sve dok važi, predvideo je da Srbija ima simbole, ali da će simboli biti utvrđeni ustavnim zakonom, na način i po proceduri predviđenoj za promenu Ustava.
U to vreme mislilo se da je Ustav lako promeniti. Socijalistička partija Srbije je tada imala 194 poslanika, međutim, problemi su počeli i u tom sazivu Narodne skupštine, u kome je postojala dvotrećinska većina za izglasavanje izbornog zakona i za referendum za simbole, zato što je propao prvi pokušaj sa dva predloga za grb i dva predloga za himnu.
Zaista je Srbija tada bila podeljena između pesama Bože pravde i Marš na Drinu, i između grba čiji je oblik i sada predložen i grba koji je tada predložen bez krune. Jeste vlast uvek kriva ako se nešto u Srbiji loše desi ili se ne desi nešto dobro, ali građani Srbije sebi treba da daruju ta obeležja. Oni sebi treba da daruju i Ustav, tako da bi moglo da se kaže da građani Srbije nisu bili spremni da prihvate obeležja koja su im predlagana u to vreme.
U to vreme smo svi nekako počeli da se bavimo politikom, to je bila 1989-1990. godina i sve političke stranke, izuzev tadašnjeg Saveza komunista, odnosno tadašnjeg SPS-a, nekako su spontano prihvatile pesmu Bože pravde za svoje skupove, a i nagovestile da će to biti himna ukoliko neko od nas bude učestvovao u vlasti. Ima ta pesma nedostataka, ima mana, ima još lepih pesama u Srbiji.
Mislim da Bože pravde u Srbiji, od ljudi koji su sada srednja generacija, niko nije ni čuo dok nije počeo višestranački sistem i dok nije počela da se emituje na javnim skupovima; Srbija je imala i "Oj Srbijo", Srbija je čak imala jedan konkurs za himnu, sećam se da je pokojni Baronijan Vartkes izvodio pet predloga i sa najviše žara izveo "Vostani Serbie", jer je i sam učestvovao u pisanju melodije za tu pesmu. Ali, ostade nekako. I mi smo u stranci potisnuli, neki od nas, svoje lične afinitete prema pesmi ili grbu, pred opštim stavom da će jednog dana himna Srbije biti pesma Bože pravde.
Sledeći pokušaj da dobijemo simbole bio je pokušaj narodnog poslanika Luneta. On je tada bio poslanik Srpskog pokreta obnove. Predložio nam je, nije to bila forma preporuke, nego zakona, koliko se sećam, ali nije naišla na podršku, nije ni uvršćena u dnevni red, koliko se sećam.
Sledeći pokušaj je bio pokušaj Srpske radikalne stranke, marta 2000. godine, da Savezna Republika Jugoslavija, koja je ulazila u promene Ustava Savezne Republike Jugoslavije, u direktan izbor predsednika Republike, ujedno promeni i himnu "Hej Sloveni" i da je zameni pesmom "Onamo namo". Na nesreću, ni to nije uspelo.
Sledeći pokušaj radikala bio je u martu, kada smo jednu ovakvu sličnu preporuku, ali zaista skromnu preporuku, uputili Narodnoj skupštini. Niste hteli to da uvrstite u dnevni red po hitnom postupku. Naravno, bilo je sporadičnih slučajeva, a vi znate da bi Skupština usvojila preporuku da se petokraka izbaci sa zastave, neko je morao da pali zastave sa petokrakom, neko je morao da iseca petokraku iz zastave, a mi smo ovde u Skupštini Srbije dolazili u sukob sa tadašnjom skupštinskom većinom, lično sam ovu petokraku za govornicom nekoliko puta prelepljivao nekim nalepnicama i uvek bi se našao neki poslanik koji bi došao da skine nalepnicu da se petokraka vidi.
Sada je vreme da radimo ozbiljno i Srbija je ozbiljna država, mislim da postoje pitanja na kojima ne smemo da se sukobljavamo i ne smemo da se mimoilazimo, pa makar potisnuli neke svoje želje, neke svoje ambicije – Ustav, država, politička stranka, brak, to je sve zasnovano na popuštanjima. Jer, ako insistirate isključivo na svojim željama, nikada neće doći do rešenja.
Evidentno je da Srbija mora da dobije obeležje, evidentno je da još skupštinska većina nije spremna da na pravi način uđe u pripremu, u pisanje predloga novog ustava Srbije. Možda će vas i ova današnja sednica malo preokrenuti, možda ćete da shvatite da se na nečemu ne radi tako što će neko biti prevaren, izigran, gurnut u stranu, a posebno ne da gurate u stranu 82 poslanika Srpske radikalne stranke. Valjda vam je sada jasno da to mora da se radi konsenzusom.
Ako postignemo konsenzus u Narodnoj skupštini danas, postići ćemo ga i na predlogu novog ustava. Ako građani Srbije vide da se nas 250 ovde slažemo oko predloga novog ustava, slobodno raspisujte referendum. Ako vide da natežemo većinu da bi nešto ovde bilo izglasano, nemojte da idete na referendum, propašće, kao i oni što su propadali pre njega.
Naš predlog, ponavljam, zaista je bio preporuka, a ovo je već ustavno rešenje i to je bila moja zamerka. Izneo sam je otvoreno u javnost, zato što je služba Skupštine otišla dalje od onoga što smo mi u stvari hteli. Mi smo hteli da usvojimo oblik grba, da usvojimo pesmu, da preporučimo da se u Srbiji to koristi, da se u Skupštini to koristi, i gotova stvar.
Sada su se ovde umešali heraldičari naukom koja meni nije poznata, naukom koja vama nije poznata.
Pretpostavljam da bi svako od njih, nema ih mnogo, ali pretpostavljam da bi svako od njih drugačije napisao obrazloženje za predlog grba ili himne. Napravili su nam jedno kompleksno rešenje, ako je ovo prihvatljivo, onda to može da se prepiše u Ustavu, za toliko je kompletno.
Da li nam je to bilo potrebno ili ne? Mislim da nije bilo potrebno. Reći ću šta mi ovde smeta, ali ćemo mi glasati danas, čak nismo pisali nikakvu formu amandmana. Na ovo ne može da se piše amandman, a nismo hteli da insistiramo na nekim svojim rešenjima. Dovoljno je valjda da čujete, i da javnost čuje, šta to SRS ovome zamera, a šta kod ovog predloga hvali.
Ne znam zašto se u preporuci spominje veliki grb, mali grb. U preporuci treba da stoji grb, i to je ono što ovde nazivate malim grbom, to bi u stvari trebalo da bude naša preporuka za grb Srbije koji će se koristiti. Ne znam zašto u preporuci piše državna zastava, narodna zastava. Naći će heraldičari obrazloženje, a meni to nekako razdvaja državu od naroda. Zašto se ne bi vijorila jedna zastava trobojka, koja je preporukom već prihvaćena 1992. godine, koju je narod prihvatio, zašto sada ubacujemo i ovaj mali grb na tu zastavu.
Naša crkva ima zastavu sa još dodatnim obeležjima na zastavi i neka to bude dovoljno. Mi da imamo tu jednu zastavu, koju, evo, narod 12 godina koristi, prihvatio je kao državnu i kao narodnu. Ne vidim nikakve razlike. Ne vidim zašto bi moralo da stoji narodna, državna; ili neko ne sme da istakne državnu, a neko sme samo narodnu. Ispadne da smo jednom preporukom postali ozbiljna država. Hajde da to ostavimo za pisanje Ustava Republike Srbije.
Sada ne znam otkud ideja da se rešava odmah i status onoga što će da stoji kod predsednika Skupštine i predsednika Republike. Šta predsednik Skupštine? To nije ustavna kategorija. Šta me briga šta će da drži na stolu, može da drži sliku dece. Predsednik Republike, hajde neka bude da predsednik Republike obeležje mora da drži, ali to opet da bude ova zastava koju smo usvojili kao narodnu.
Nismo sitničari, nismo u ovoj stvari perfekcionisti. Toliko je dobro da ovu preporuku usvojimo da taj oblik, koji po nama nije potpuno prihvatljiv uopšte, nije prepreka da preporuka bude usvojena. Mnogo je važnije hoće li građani Srbije ovo da prihvate ili neće. A da bi prihvatili, mislim da danas moramo da uložimo dodatni napor da ubedimo sve poslaničke grupe da ovo ne shvataju ideološki.
Znam kome će smetati ovi predlozi. Kao što mi imamo zamerki, imaju zamerki socijalisti, ima SPO i znam njihove zamerke, znam njihove programe. Nije to razlog da se danas raziđemo.
Da li vi mislite da nisam znao da povodom tri-četiri rezolucije o Kosovu i Metohiji vlast posle toga ništa neće da uradi. Znao sam. Ali nikada nismo bili protiv toga. Nikada nismo bili uzdržani.
Nikada nismo izašli iz sale kada ste predlagali, vi koje ste ove četiri godine na vlasti, bilo kakvo rešenje za Kosovo i Metohiju. Mi zaista želimo da pomognemo Srbiji u nekoliko stvari oko kojih se nikada nećemo sporiti. Kada budete ovde nastavili sa reformama, eto nas vama za vratom, jer smatramo da to radite jako loše.
Kada se rešava sudbina Kosova i Metohije, kada pišemo državna obeležja, hajde da se ne svađamo, hajde da se ne sporimo i hajde da niko nema prava da posle pet godina kaže –to sam uradio, hajde da kažemo – uradila je Narodna skupština, koja ima 250 narodnih poslanika, u kojoj ima i Srba i pripadnika manjina.
Mislim da ovo nikoga neće da ogorči i nikoga neće u potpunosti da zadovolji, ali je prihvatljivo. Osećaćemo se drugačije, kao kamen kada skinete sa leđa. To je bio naš stav i povodom predloga za promenu himne državne zajednice. Žao mi je što neke političke stranke to nisu dovoljno razumele. Videćete kada skinemo himnu Hej Sloveni sa leđa kako će da vam bude lakše da idete ulicom.
Zbog toga će narodni poslanici SRS-a glasati za ovu tačku dnevnog reda, došli smo na sednicu svi. Hoćemo da pomognemo da ovo bude izglasano i molimo i ostale poslanike koji imaju dilema – glasati za ovo ili ne – da glasaju za ovo. Niko neće zameriti. Mislim da će pre da im zamera ako ne glasaju, jer doktrinarno zastupati stav koji nije više većinski u državi i koji nikada više neće biti većinski to je gubljenje popularnosti, i to je kao da neko svesno želi da umanji rezultate svoje političke stranke.
Ako je sloboda, ako je nezavisnost, ako je odbrana zemlje stav koji kod jedne političke stranke nikada ne sme da bude promenjen, ako je tužba protiv NATO stav koji nijedna politička stranka ne sme da promeni, ovo nije stav koji ne smete da promenite, vi koji se ovde potpuno ne nalazite.
Građani Srbije su stav prema obeležjima odavno promenili. U Srbiji je potpuno shvatljivo da Bože pravde bude himna. Ne kažem, da smo se danas složili da to bude Marš na Drinu, podržali bismo vas; da smo se danas složili da to bude Oj Srbijo, podržali bismo vas. Očigledno da smo se u većini složili da pesma bude - Bože pravde.
Problem je pominjanje kralja. Meni nije problem. Meni bi bio problem da se kralj pominje, jer ga nemamo. Voleo bih najviše da prestanete da glumite da imamo kralja, a posebno kod onog građanina koji sebe predstavlja kraljem, pa psuje majku srpskim veličinama. To što pesma Bože pravde neće pominjati kralja, to je samo znak da smo i mi spremni da je menjamo, kao što su je menjali i kraljevi.
Pa, niste valjda mogli da zamislite da Aleksandar Karađorđević peva pesmu posvećenu Milanu Obrenoviću. Sve se u životu, što može da se menja, što nije konstanta, menja. Nemojte da zamerite ni što grb ima krunu. Ako se nastavi ovaj trend, pa mi imamo još više poslanika nego danas, dok sve od nas zavisi Srbija nikada neće biti monarhija, nikada.
Ako pobedi neko ko se u kampanji predstavlja kao monarhista, znači, građani su to hteli. Ovog časa 85% birača Srbiju vidi kao Republiku. Kruna, ništa lepše od carske krune Nemanjića, kao simbola državnosti. Tako da se zna da ne postojimo samo 200 godina, kao što mi jedan poslanik jutros reče. Postojimo mnogo više.
Ako sam uspeo da vam neke dileme razrešim i ako mogu da vam pomognem i u javnim nastupima, vama koji bi možda danas izašli iz zajedničke akcije, i na to sam spreman. Toliko je važno da dobijemo obeležje koje ćemo koristiti, da na nešto, na neke delove programa, treba i zažmuriti. Hvala.