Javio sam se po Poslovniku pošto je očigledno da su moje reči pogrešno protumačene. Gospođa Milivojević ili gospođica Milivojević je onim što je rekla još jednom potvrdila da nije bila slučajnost ta priča o Partnerstvu za mir.
Nisam govorio o tome da li smo za ili protiv, nego šta je tema današnje sednice. Da li je tema današnje sednice Evropska unija, ili Partnerstvo za mir? Ako je Partnerstvo za mir, onda promenite naziv ovog dokumenta. To nije isto. Nemojte kao u Strategiji odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora da pričamo o strategiji odbrane, a prva rečenica u uvodnom delu kaže – polazeći od nacionalnog interesa da budemo članica NATO-a.
Ko je utvrdio taj nacionalni državni interes? Moramo prvo da ga utvrdimo pa onda da od toga polazimo. Zato ovo i deli Srbiju. Ono što ne deli Srbiju jeste pridruživanje Evropskoj uniji, uz sve obaveze koje nosi to pridruživanje, i mi smo tu predložili da se stavi tačka, bez dodatnog komplikovanja cele situacije. Naše obaveze prema Evropskoj uniji, dame i gospodo, ne odnose se samo na obaveze prema Haškom tribunalu, nego se odnose i na ljudska prava i slobode, na ispitivanje zloupotreba koje su bile u vreme akcije "Sablja", mučenja i torture nad ljudima, na sprečavanje šverca na našim granicama, na sprečavanje korupcije i kriminala.
U vreme vaše vlasti, za vreme od četiri godine - od 5. oktobra do danas - što niste ispunjavali obaveze prema Haškom tribunalu? Karla del Ponte je konstatovala da su one na najnižem nivou za proteklih nekoliko godina.
Ako već smatrate da treba da ispunjavate te obaveze, ispunjavajte ih. Nemojte da se žalite nekome. Vi ste na vlasti. Što ne izručite te generale Haškom tribunalu? Nećete zato što to ne želi većina građana Srbije. Nemojte onda da pišete nešto što nećete. U tome jeste problem što se stalno želi podela u Srbiji navodno na evropski i demokratski blok.
Oni koji sebe zovu demokratama, su to samo po imenu. Pričate o obavezama prema Ujedinjenim nacijama. Tu je prisutan čovek koji je prisustvovao podizanju zastave SRJ u poslednjem delu 2000. godine, posle 5. oktobra, kao nove članice Ujedinjenih nacija. Vi ste definisali da smo mi nova članica koja je primljena krajem 2000. godine. O kakvim obavezama vi onda pričate?
Mi treba da ispunjavamo svoje obaveze i svako ko je vršio ratne zločine, treba da odgovara. Nemojmo govoriti samo o izručenjima. Niko ne brani da se sudi pred domaćim sudovima, niko ne brani da tražimo isti status kao što imaju Hrvatska i BiH, koje mogu svojim državljanima da sude u svojoj zemlji. Najlakše je imati jednosmernu saradnju, ali to onda nije saradnja. Najlakše je imati konsenzus, ali čini mi se da vi ovde hoćete samo konsenzus sa Evropskom unijom. Hajde da prvo postignemo konsenzus unutar našeg naroda i unutar naše države, pa ćemo onda lako postići konsenzus i sa svima ostalima.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? Dušan Proroković, pa Gordana Pop-Lazić.

Poštovani narodni poslanici, i pored nekoliko nespretnih formulacija, koje evidentno u ovoj rezoluciji postoje, DSS će podržati Predlog rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji.
Prvo, to proističe iz člana 3. Ustavne povelje Srbije i Crne Gore i jeste ustavna obaveza Republike Srbije. Drugo, Srbija na ovaj način jasno i nedvosmisleno pokazuje i potvrđuje svoje opredeljenje. Za mene je i te kako ohrabrujuće da i neke stranke, koje su se izjasnile da neće podržati rezoluciju zbog njenog teksta, jesu za harmonizaciju zakonodavstva i ispunjavanje određenih standarda.
Rezolucije su u nekim parlamentima u pribaltičkim republikama donošene tri ili četiri puta. Biće još dosta govora o ovome, kako i šta bude stizalo na dnevni red i kako se reforme budu odvijale, u kom segmentu, tako da ćemo verovatno i ovu postojeću rezoluciju u nekom narednom periodu menjati.
Međutim, kada govorimo o izgradnji politike Republike Srbije u oblasti integrisanja i ulaska u Evropsku uniju, nevezano za rezoluciju, mi tom poslu moramo pristupiti hladne glave. Ne smemo biti niti eurofobični, niti euroeuforični.
Ne smemo biti eurofobični, jer tamo gde se javila eurofobija, strah od Evropske unije, nastali su veliki problemi po ulasku tih država u Evropsku uniju. Tamo gde postoje euroeuforični političari, predstavnici nevladinog sektora i razni analitičari, koji Evropsku uniju doživljavaju kao šansu da država pobegne od svog identiteta, pobegne od same sebe, postoji slučaj koji se može opisati jednom rečenicom – da je Evropska unija upala u zamku sopstvene privlačnosti – što takođe predstavlja opasnost za narod i državu prilikom evropskih integracija.
Ovo govorim zato što ulazak u Evropsku uniju mi moramo gledati iz dve perspektive, perspektive naših strateških ciljeva i perspektive naših nacionalnih ciljeva.
Strateški i nacionalni ciljevi ne smeju se poistovećivati. Države koje su poistovećivale strateške i nacionalne interese, loše su prošle u procesu integracija. Naš strateški cilj jeste Evropska unija i svi se ovde slažemo. Da li je naš nacionalni cilj u svakom segmentu ulazak u Evropsku uniju? Sumnjam da je tako.
Dokazaću to na primeru proizvodnje jednog poljoprivrednog proizvoda, maline. Evropsko tržište u ovom trenutku apsorbuje 140.000 do 150.000 malina. Srbija je najveći proizvođač malina u svetu, koji proizvodi 60.000 do 80.000 tona malina. Države bivšeg istočnog bloka Poljska i Mađarska ulaskom u Evropsku uniju su prestruktuirale svoju poljoprivredu u okviru evropskih kvotizacija pa nisu mogle da proizvode višak poljoprivrednih proizvoda koje su nekad gajile, tako da svoju poljoprivredu preorijentišu na proizvodnju maline. Danas Poljska proizvodi 45.000 tona, Mađarska 15.000 do 20.000 tona.
U trenutku prijema Srbije u Evropsku uniju, kada će verovatno malina biti kvotizovana, odnosno definisaće se gornje norme za njenu proizvodnju u okviru evropskih granica, Poljska bi trebala da proizvodi 70.000 tona, a Mađarska 50.000 tona. One, kao stare članice Evropske unije, verovatno će u tom trenutku lobirati protiv Srbije, što je njihovo legitimno pravo. Tražiće da Srbija svoju proizvodnju smanji.
Naš nacionalni interes nije da prepolovimo svoju proizvodnju maline već da uposlimo sve svoje kapacitete. Zato država već u ovom trenutku mora da razmišlja šta će sa tim, kako će se vršiti restruktuiranje cele privrede, šta su naše komparativne prednosti na evropskom tržištu. Ne postoji ni jedna država koja je liberalizacijom uspela da sačuva svoje tržište.
Pri definisanju i strateških i nacionalnih ciljeva, mi moramo prvo definisati šta su evropski standardi koji su odmah primenjivi na naše zakonodavstvo, zatim polako implementirati i primenjivati nešto što se zove evropsko komunitarno pravo u naš sistem zakonodavstva i uopšte u onakav društveni i politički okvir kakav želimo da u Srbiji bude.
Opet, evropsko komunitarno pravo protiče iz tzv. zajedničkih tekovina, iz akikomunitera. Zašto ovo pričam? Zato što je akikomuniter trenutno napisana na oko 80.000 strana. Taj broj strana zajedničkih tekovina Evropske unije će se sve više i više povećavati u nekom narednom periodu. Srbija još uvek nije prevela sve. U Srbiji ne postoji usvojena ujednačena terminologija šta su direktive, odredbe, uredbe, smernice, preporuke Evropske unije.
Čak i u samom tekstu rezolucije pojavljuje se naslov "Agenda iz Soluna". Šta znači reč "agenda" u našoj terminologiji, terminologiji evropskih integracija?
Ja agendu shvatam kao neki raspored aktivnosti, jer je na Samitu u Solunu ipak neki raspored aktivnosti za zapadni Balkan usvojen, ali agenda, po Vujakliji, ima još nekoliko sinonima.
Ovo samo stvara konfuziju i plašim se da nas udaljava od Evropske unije, izaziva razne polemike. Podsetiću da je u Sloveniji ovaj proces od 1993. godine radio rektor Ljubljanskog univerziteta prof. dr. Mencinger, koji je unifikaciju i normiranje jezika reformi radio godinu i po dana. Kritikovala ga je tadašnja opozicija, od prekjuče slovenačka vlast, puno zbog toga. Rekli su da je to izgubljeno vreme, ali verujte, nekada se mora na početku nešto vremena izgubiti da bi se kasnije, tokom procesa integrisanja, puno dobilo.
Takođe, ono što predstavlja kočnicu za evropske integracije, jeste naša administracija. Treći kriterijum iz Kopenhagena govori o neophodnosti edukovanja administracije koja može da apsorbuje sve pravne norme i evropske standarde koji stižu od strane Brisela. Nažalost, do 2000. godine se o tome nije ni razmišljalo. Do danas se radi partikularno, od ministarstva do ministarstva. Na taj posao se ne gleda integralno. Mislim da smo po pitanju administracije, ne mislim ja, nego su to nečije tuđe analize, u čije podatke verujem, mi svetlosnu milju čak i iza Makedonije. O Republici Hrvatskoj i koliko su u institucijama Republike Hrvatske ti procesi odmakli, da i ne pričam.
Ono što je najbitnije za evropske integracije je kontinuitet rada. Nažalost, mi sada imamo kontinuitet konfuzije. Zato mislim da je najbolji put kojim ćemo krenuti ka evropskim integracijama put postizanja konsenzusa među svim političkim subjektima u što je moguće više segmenata, konsenzusa u nekom daljem budućem periodu o našem termin planu – šta ćemo 2006. godine, 2008. godine, 2010. godine. Ma ko u Srbiji bio na vlasti, politika integracija se ne sme menjati.
Za ovaj proces su nam potrebne ne samo političke stranke već i nevladine organizacije, strukovna udruženja, odnosno, potrebno je puno pojedinaca koji svoj doprinos moraju da daju u formiranju nečega što se zove društveni i politički konsenzus, u što je moguće većem broju dodirnih tačaka.
Nerad jeste doprineo da imamo konfuziju u politici evropskih integracija u Srbiji, ali ne mogu da ne kažem da su različiti međunarodni faktori tu konfuziju povećavali, podgrejavali, katkad i inicirali. Jučerašnje usvajanje jedne deklaracije za koju su lobirali poslanici iz Mađarske i Albanije, a tiče se ugroženosti prava nacionalnih manjina na prostoru Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, jeste upravo primer toga.
Na Samitu EU u Solunu je jasno rečeno da se mora jačati međuregionalna saradnja, da se moraju jačati bilateralni odnosi država u okruženju i još od ranije funkcioniše nešto što se zove KARC program.
Srbija je ponudila svim svojim susedima, koliko sam upoznat i 2001. i 2004. punu saradnju u ovom smislu. Sada imamo nešto što je ujedinilo FIDES i SDP u Mađarskoj, a to je deklaracija protiv Srbije.
Na ovakav način se ne jačaju dobrosusedski odnosi. Na ovakav način se ne pravi dobrosusedska saradnja nego se odnosi kvare, radikalizuju javno mnjenje i u Mađarskoj i u Beogradu, što nije dobro.
Uzeću još jedan primer - izbori na Kosovu i Metohiji. Ni jedan evropski standard nije ispunjen. Na građane se vrši pritisak da na takve izbore izađu. Izbori su ili slobodni ili ih nema. Neslobodni izbori nisu izbori. Ako je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, po Rezoluciji 1244, i ako za Srbiju važe neki evropski standardi samim tim i važe i za Kosovo i Metohiju.
Mislim da se ti evropski standardi moraju sprovoditi i na teritoriji Kosova i Metohije, umesto što se ljudi na biračkim mestima obezbeđuju sa kalašnjikovima, ili da se poslanici do zgrade Skupštine...
(Predsednik: Izvinite, koristite li sledećih 10 minuta? )
... ili da se poslanici do zgrade Skupštine Kosova i Metohije dovoze u blindiranim tenkovima. Ti evropski standardi i kriterijumi ne postoje, pa ne mogu biti ni u Prištini.
DSS poziva sve političke partnere u Skupštini Srbije, i iz redova vlasti i iz redova opozicije, da aktivno učestvuju u kreiranju našeg puta u EU i naše politike evropskih integracija. Otvoreni smo za saradnju sa svima i pozivamo vas da u što je moguće većem broju tačaka, što hitnije ostvarimo konsenzus. Hvala.

Reč ima Gordana Pop-Lazić, a potom predlagač.
Pošto ima nekih glasova, nije neophodno da taj sat koristimo po Poslovniku, kasnili smo sa početkom, mislim da je najbolje posle izlaganja gospođe Pop-Lazić dati pauzu, ali ima ona svojih 20 minuta, za koje će odlučiti kako će da ih koristi, a potom ćemo dati pauzu.
Izvolite gospođo Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici,  prema nekom mom opštem znanju šta je to rezolucija, kada neko podnese predlog rezolucije pretpostavljam činjenicu da postoji barem saglasnost, volja većine u parlamentu ili barem da je predlog rezolucije ponuđen svim poslaničkim grupama, pa da je želja onoga ko je inicijator da se stvori konsenzus i da se iz toga iskristališe neki dokument koji bi zaista značio nešto za državu, iza koga bi stajala jedna parlamentarna većina koja bi predstavljala volju većine birača u Srbiji.
Gospodin Proroković je za ovom govornicom pozvao narodne poslanike da glasaju za rezoluciju, kao da zastupa stav Vlade ili kao da čitava njegova poslanička grupa stoji u potpisu ove rezolucije.
A mi imamo predlog rezolucije podnet od strane Ksenije Milivojević, narodnog poslanika Gordane Čomić, Suzane Grubješić, Đorđa Mamule, Miodraga Stamenkovića, Vojkana Tomića.
Ne sporim svakom narodnom poslaniku da podnese, u skladu sa Poslovnikom i Ustavom, predlog rezolucije, deklaracije, zakona, ali zbog javnosti treba da se zna ko je ovu rezoluciju predao i ko je pokrenuo pitanje – Rezolucija o pridruživanju EU.
Koliko je meni poznato, prateći političku scenu u Srbiji, ne znam da postoji politička partija koja je zastupljena u parlamentu, a koja nije za evropske integracije. Dakle, kome to u svetu nije jasno da mi jesmo za evropske integracije, pa sad treba da potpišemo ovakav jedan tekst ili da ga objavimo u "Službenom glasniku", da bi to neko u svetu saznao? Ovde treba da postavimo jedno obrnuto pitanje - da li nas neko zove u te evropske integracije? Ako nas zove, pod kojim uslovima nas zove i da li možemo te uslove da ispunimo?
Ovaj tekst je politički pamflet. Ovo ne zadovoljava minimum kriterijuma jedne ozbiljne rezolucije, iza koje bi trebalo da stoji država. Vlada svoje mišljenje o ovoj Rezoluciji nije dala. Barem mi nismo dobili mišljenje, a trebalo je, obzirom na značaj teme o kojoj se radi.
Dakle, vrlo neozbiljno pripremljeno, čak, ubeđena sam, nije pripremljeno ovde, nije ni u tom matičnom Odboru za evropske integracije. Ovo je došlo iz inostranstva. Zašto? Objasniću vam sada.
Ovaj tekst i slučajnost da je ovo danas na dnevnom redu jeste sinhronizovan potez onoga ko vuče konce političke u Srbiji sa onom izjavom koju je dao predsednik Republike Boris Tadić juče u 20,05 časova. Ova Rezolucija, pogledajte malo bolje vi koji se izjašnjavate da hoćete da glasate za ovu rezoluciju, treba da pokrije ono što je Boris Tadić juče rekao, a ja sam ubeđena da ovde bar dve trećine poslanika, ako ne i više, osuđuje onakvu izjavu Borisa Tadića.
U rezoluciji, pod tačkom 2, gde stoji da Narodna skupština Republike Srbije izražava punu spremnost da ispuni sve neophodne preduslove potrebne za ubrzanu integraciju u Evropsku uniju, podrazumeva se i to što je Boris Tadić juče protivustavno sebi dao za pravo da on pozove Srbe da na Kosovu izađu na izbore. Ako nema slobode, nema ni slobodnih izbora.
Drugo, nigde u Ustavu ne piše da to sme da radi i ne u naše ime. Ako se sa nekim savetovao, a kaže da se savetovao sa nekim političkim faktorima, molim da čujemo koji su to politički faktori, osim Čedomira Jovanovića, Krisa Patena, Havijera Solane i Karle del Ponte? U njihovo ime neka kaže da poziva Srbe na Kosovu da izađu na izbore. U naše ime to ne može i ne sme da kaže.
Zbog toga je SRS danas podnela predlog za pokretanje postupka za opoziv predsednika Republike. Vrlo dobro znate šta je za taj predlog potrebno – 84 potpisa narodnih poslanika, da se predlog nađe u proceduri u Narodnoj skupštini, da rasprava teče i da se nakon rasprave dve trećine poslanika izjasni za taj predlog, a onda narod na referendumu kaže svoje – hoće li ovakvog predsednika NATO-a ili hoće predsednika koji će štititi interese Srbije i srpskog naroda, kao što je Boris Tadić obećavao a danas to ne radi.
Ovakvo razočarenje nije samo moje i SRS, mi smo mogli da pretpostavimo šta će Boris Tadić da uradi nakon što postane predsednik, da zaboravi na sva svoja predizborna obećanja i odmah odleti u Ameriku, pa se vrati, pa piše Bušu onakvo pismo i ponižava srpski narod, pa izađe u predizbornoj kampanji pred lokalne izbore, pa deli narod na ovakve i onakve.
Što kaže Boris Tadić u jednom tekstu u vezi sa tim kakav je srpski narod - Vojvodina je naš most ka Evropi, a ukoliko Demokratska stranka Srbije napravi bilo kakav politički dogovor, saradnju ili pakt sa SRS onda nema nikakvih mogućnosti da se održi kohabitacija između predsednika Srbije i predsednika republičke Vlade. Da li je ovo ono što Evropa traži od nas na političkoj sceni? Da li predsednik Republike sme ovde da preti nekoj političkoj stranci da sarađuje sa drugom političkom strankom? Kakva je to kohabitacija? Ovo je politikantstvo, sama rezolucija, ali i ovakvo držanje aktuelnog predsednika Republike, koji zbog toga mora da snosi adekvatne posledice.
Šta još on kaže? "Svu energiju uneću u taj dogovor, ali ne sa onima koji Srbiji i Vojvodini i svim našim gradovima rade o glavi. Srbijom moraju upravljati pošteni i normalni ljudi kako bi svet razumeo poruku da u Vojvodini i Novom Sadu ponovo ne dobijemo anahronu vlast. To bi bila katastrofa koja ne sme da nam se desi", upozorio je Tadić.
Gospodine Tadiću, SRS je dobila najveće poverenje birača u Vojvodini i možete da se slikate sa ovom izjavom. Apsolutno vam ništa nije pomoglo. U Srbiji političke konce mogli su do sada da vuku neki sa strane. Vidite, nakon četiri godine, srpski narod je apsolutno shvatio na osnovu iskustva koje ima da ne može da se osloni na one koji mu ne žele dobro. Srpski narod želi da se okrene sebi i svojim interesima.
Dakle, hoćemo u evropske integracije. Kako? Tako što će, prvo, morati da poštuju Rezoluciju 1244, koju su sami doneli, i da nam obezbede povratak hiljadu vojnika i policajaca na Kosovo i Metohiju. Moraće da nam vrate Republiku Srpsku Krajinu i da tamo srpski narod odluči s kim će da živi. To je po tim pravilima koja važe svuda u svetu. Moraće da nam obezbede podelu BiH 51:49.
Tada možemo da uđemo u Evropu, jer će u tom trenutku biti ispoštovani svi kriterijumi, sve norme međunarodnog i istorijskog prava, i tada ćemo pokazati da smo država i narod koji zna šta hoće i čemu teži.
Ono što nama fali, to je samopoštovanje. Kada nemamo samopoštovanje niko nas ni u svetu ne poštuje. Da li vidite šta nam rade? Dođu, isporuče samo naloge i onda oni koji se nalaze na odgovarajućim državnim funkcijama – zasluženim, nezasluženim, spletom nekih nesrećnih okolnosti – gledaju da te sve uslove ispune; čak i sami kažu da u ovom trenutku ne žele da vuku istorijske poteze, nego poteze od danas do sutra. Onaj političar i ona vlast koja nema viziju, koja ne vuče istorijske poteze, može samo da greši. Od danas do sutra se politika ne vodi...

Da li koristite...

Koristim 20 minuta, biće mi malo i to.

One političke partije koje su vodile politiku od danas do sutra propale su na političkoj sceni Srbije. Doživele su ili doživljavaju krah. Evo, DS je izgubila 90 opština u Srbiji. DSS, takođe, propada i sama dozvoljava sebi da propada. Savete koje su dobijali od SRS, svojih političkih protivnika, ne zbog toga da bismo ih sačuvali na političkoj sceni, nego da bismo uspeli da sačuvamo i održimo državni interes, da postignemo državni interes, nisu hteli da poslušaju. Sada imaju priliku na lokalnom nivou. Neka urade šta hoće. Vreme neumitno teče, a građani Srbije umeće i znaće da procene šta treba i kako da rade.

Hoću da vas malo vratim u istoriju. Moram da vas vratim u istoriju, jer dobijamo neke priručnike o EU koje su nam podelili iz Službe Narodne skupštine, tačnije priručnik koji su pisali studenti političkih nauka. Pošto smatram da sam malo kompetentnija po tom pitanju, evo kratke edukacije i vraćanja u istoriju, s moje strane.

Jedna rečenica koja stoji u obrazloženju ove rezolucije kaže da usled desetogodišnje izolacije i unutrašnjeg propadanja Srbija ne samo da se nije približila Evropskoj uniji, već je 2000. godine bila udaljenija od nje nego što je bila 1990. godine. Gospodo, Mastriht je bio 1993. Vi koji ste kobajagi pisali ovu rezoluciju, 1990. godine postojala je samo petnaestorica u Evropi, a tačno je da smo 1990. godine po tim standardima mi zaista mogli da uđemo u tu Evropsku uniju.

Danas, ovako osiromašeni, sa ovakvom političkom slikom i politički nestabilnom državom, sa ovakvim predstavnicima vlasti, sa ovakvom pravnom nesigurnošću ne možemo da uđemo u Evropsku uniju, iako stotinu ovakvih rezolucija donesemo.

Svi da se ispotpisujemo, svih osam miliona, koliko nas ima, i oni sa pravom glasa i oni bez prava glasa, svako dete čim se rodi da u njegovo ime roditelj to potpiše, ništa nam ne pomaže.

Mi ništa ove godine nismo ništa uradili da naša država zabeleži neki rast bruto proizvoda, da počne nešto da se radi. Bavili ste se sami sobom i izborima. To ste namerno radili zato što imate takav zadatak. Ne verujem da u ovoj državi na određenim ministarskim funkcijama stoje ljudi koji ne znaju svoj posao. Oni ga znaju, ali ne smeju da koriste svoje znanje jer moraju da rade ono što im se kaže, da dalje upropašćuju državu, a naročito ekonomiju. Sve je u ekonomiji. Zbog toga što smo ovako ekonomski upropašćeni, mi za Evropu ne značimo ništa.

Ponovo naglašavam da je SRS je oduvek bila za evropske integracije, ali ovakve uslove vezane za Hag i za postupak za izlaženje na izbore na Kosovu i Metohiji, mi ne možemo da prihvatimo. Pod takvim uslovima ne bismo ni na Mars sleteli, makar to značilo ne znam šta i makar nam donelo ne znam šta.

Samo da vas podsetimo da je u Hagu u toku suđenje petorici Srba, da je u predraspravnoj fazi njih 17, da se traži izručenje još dvadesetorice i Perišića, a što je Karla del Ponte rekla kada je nedavno bila ponovo u Beogradu. Ona kaže da oslobađanja krivice za Srbe nema, a za Hrvate ima. Do sada je osuđeno 35, devetoro je umrlo pod takvim okolnostima, neki pri hapšenju, neki tamo u Hagu, neki su se nagodili, neki su izdajnici.

S obzirom da smo deo savremene istorije, moramo da priznamo da savremena istorija nije doživela toliki paradoks u političkom i pravnom smislu koliko je doživela za poslednje dve decenije. U tom periodu, te opštepoznate vrednosti koje Evropa proklamuje, koje su karakterisale političku istoriju čovečanstva, postale su ruglo sadašnje tobožnje demokratije i savremenog humanizma, gde je, bez ikakve griže savesti i političke mudrosti kolektivno kažnjavanje koje proizvodi genocid, postalo jedno od instrumenata Saveta bezbednosti.

To se manifestuje kroz usvajanje rezolucije o nepravednim sankcijama prema pojedinim državama, čime se zloupotrebljava Povelja Ujedinjenih nacija. Agresija je postala instrument tobožnje humanitarne intervencije, a građanski rat koji je, kao što je kroz istoriju potvrđeno, uglavnom je bio manipulacija najuticajnije svetske sile da bi raščistila račune oko svoje sfere interesa i uticaja.

To su te vrednosti za koje se zalaže Evropa i koje vi želite da prihvatite. Krajem sedamdesetih godina – neki se možda sećaju, a oni koji se ne sećaju mogli su da pročitaju i da se tako edukuju – zapadne sile pravile su svoje planove za posttitovsko vreme u Jugoslaviji u kojima je glavni cilj bio razbijanje Jugoslavije i povraćaj Slovenije i Hravtske po njihovu sferu uticaja.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih pojavila se idealna atmosfera za to. Secesija od strane Slovenije i Hrvatske potpomognuta pre svega, znate i sami, od Nemačke, protivno tadašnjem Ustavu SFRJ i važećim ustavima Hrvatske i Slovenije. Automatski se priznaju i Slovenija i Hrvatska kao dve nezavisne države, stvara se jedno novo činjenično stanje u kome su SAD mogle da traže svoj deo interesa u okviru tada nezavisne BiH, a koja je trebalo da posluži kao oslonac za stvaranje takozvane zelene transverzale koja bi predstavljala liniju odbrane od mogućeg širenja evropskih interesa na Bliski istok.

Ovo govorim zato što želim da vam objasnim da ma šta mi radili i ma ko da je bio na vlasti od te devedesete pa na ovamo, manje ili više, ova ideja onih koji su želeli da razbiju Jugoslaviju bila bi verovatno izvršena.

Dakle, nemojte da se vraćamo daleko u prošlost. Godine 2000. su nam obećavali ulaz u EU u 2007., a sada kažu da između 2007. i 2012. niko neće biti primljen u EU. Nećemo ni 2020. godine. Zato, okrenite se poslu unutar države, dajte da ubrzamo zakonodavnu aktivnost, da poboljšamo uslove za dolazak zdravog kapitala, da naša privreda počne da cveta, da ljudi dobiju poslove. Kome treba ovoliki broj nezaposlenih kome u Evropi?

Vidite da nam uvode vize. Rumuni su nam poslednji uveli vize, a pre njih Mađari. Gde još možemo da idemo bez vize? Ko nam je to obećao od vas pre četiri godine? Ne može se tako u Evropu.

Htela sam da kažem još nešto u vezi sa pitanjem odgovornosti za pospešivanje građanskog rata, za onolike žrtve, pre svega Srba u bivšim republikama SFRJ. Zašto je došlo do stvaranja Haškog tribunala, koji nam sada stoji oko vrata kao stalna ucena – ako hoćete ovog, dajte još ovog, ili ako hoćete ovo, morate da uhvatite onog i tome slično.

SAD izmišljaju Haški tribunal za kažnjavanje žrtava tog sukoba kako bi sakrile niz nepravednih radnji oko jugoslovenske krize i kako bi izbegle odgovornost oko toga. Amerikancima, a i Nemcima, je odgovaralo da najveći deo krivice svale na Srbe pa je i logično da Srbi budu najveće žrtve tog Haškog tribunala. Gospodo, šta radi država da se sa ovim izbori i da ovim ljudima pomogne?

Vreme, gospođo Pop-Lazić. Molim Vas da završite.

Vreme ću poštovati.
Šta se radi da se pomogne Miloševiću, Krajišniku, Ojdaniću, Šainoviću, Milutinoviću, Šešelju, Šljivančaninu, Dokmanoviću? Mnogo smo vremena propustili. Oni koji savetuju ministra inostranih poslova, kao jedan bivši profesor koji, odgovarajući na pitanje šta biste vi uradili da je protiv vas podignuta optužnica, kaže...

Gospođo Pop-Lazić 23 minut je. Završite.