Poštovane dame i gospodo, ovo danas me je podsetilo na rane 90-te godine. Čuo sam danas od gospođe iz Radikalne stranke da su ponovo počele da joj se priviđaju nekakve transverzale, longitudinale, paralele, zelene, šarene, crvene.
Ovde sam izbrojao pet poslanika Radikalne stranke koji nose zelenu boju. Vidim da nisu alergični na zelenu boju. Izuzetno je tragično da nam se danas, kada razgovaramo o jednoj rezoluciji koja treba da nas približi evropskim integracijama, ponovo priviđaju te transverzale. Da vas podsetim da su ranih 90-tih godina u ovom parlamentu ljudi raspravljali o strahovima od Evrope i o transverzalama. I dok smo mi sve više govorili o zelenim transverzalama videli smo da su Slovenci odlazili, pa su Hrvati odlazili, pa su odlazili, odlazili, dok smo mi i dalje svaki dan govorili o strahu od transverzale.
To su nebuloze koje treba da na političkoj sceni Srbije stalno izazivaju neku dozu straha prema evropskim institucijama i institucionalizaciji ove države i ovog društva, kao i nebuloze o tome kako možete širiti strahove, proizvoditi strahove a da nikome ne odgovarate zbog toga.
Nema zvanične institucije koja može da potvrdi da postoji nešto što je opasno po ovu državu od te zelene transverzale, i nikada se ovde ne kaže jasno, pozivajući se na neke činjenice, šta je to opasnost po ovu državu, ko stoji iza te zelene transverzale i iza tih izmišljotina.
Zato pozivam poslanike koji govore na ovu temu da to ne rade, da se skoncentrišu na pravni sistem ove države, da stvaraju političku atmosferu koja će nas približiti evropskim institucijama.
Kada budem dobio reč da govorim o ovoj rezoluciji govoriću o onome šta zapravo treba izmeniti u političkom i pravnom sistemu ove države, u ponašanju u ovoj državi kod svih onih koji imaju iskrenu nameru da se približe evropskim institucijama.
Zato još jednom pozivam da se sa ove govornice ne priziva strah od nečega što ne postoji, jer su to obične nebuloze.

Po Poslovniku, Gordana Pop-Lazić. (Žagor.)
Ako nekima nije jasno, ovo je bila replika na izlaganje Gordane Pop-Lazić i ona se javlja i traži reč, pošto se prethodno poslanik javio i tražio repliku, i pošto je pre toga data drugome, data je poslaniku Omeragiću, a ovo je sada, po Poslovniku, na repliku gospodina Omeragića, po Poslovniku Gordana Pop-Lazić, jer je pogrešno protumačena. Izvolite.

Gospodin predsednik je protivno Poslovniku dao pravo na repliku gospodinu Omeragiću. To je očigledno. Ne mogu da ostanem a da to ne konstatujem. Ne vidim u kom svojstvu je gospodin Omeragić izašao za govornicu, sem ako ne štiti zelenu transverzalu. Ne znam, jesam govorila o istorijskoj činjenici i težnjama da se ta transverzala postigne.
U svom popodnevnom izlaganju ću u jednom desetominutnom predavanju da vas podsetim na sva događanja od 70-te pa na ovamo, ukoliko gospodin Omeragić ne poznaje sve to. Ali, da se vezuje za moje izlaganje i da kaže da ja želim da širim neki strah, ne znam zašto bi zelena transverzala uopšte bila neki strah za Srbe.
Ne znam šta ste hteli da postignete. Nikog ne plašim. Koga Vi hoćete da uplašite? Ja apsolutno nikog ne plašim. Hoću sve da ohrabrim za ulazak u evropske integracije, a posebno hoću da ohrabrim Vladu Srbije i one koji imaju odgovornost da stvore uslove da uđemo u evropske integracije. Moram da podsećam nekog na prošlost, jer nas prošlost uči kako da se ponašamo u budućnosti.
Dakle, molim vas, nemojte da se prepoznajete tamo gde vam nije mesto i molim predsednika Skupštine da ubuduće vodi računa kome i po kom osnovu daje pravo na repliku.

Zahvaljujem. Nisam bio prisutan tokom celog vašeg izlaganja tako da nisam mogao da znam, gospođo Pop-Lazić, da li je pomenut lično gospodin Omeragić ili ne ... Molim vas, niko na to nije ukazao. Prema tome moja dužnost je da dam repliku poslaniku koji tvrdi da je pre toga pomenut, ili da je pomenuta njegova politička stranka.
A, sada, pretpostavljam replika na izlaganje, po Poslovniku, Gordane Pop-Lazić. Izvolite. Sada je prozvan lično.

Gospođa je zamenila teze i rekla da ja nekog hoću da plašim. Ona plaši građane Srbije sa tom zelenom transverzalom i ja želim da je podsetim na jednu stvar. Sandžak je najstabilniji deo Republike Srbije. Od 90-tih godina gospodo i štampa i svi dirigovani mediji su širili danima i danima nekakve strahove, nekakve transverzale.
Voleo bih da neko dođe ovde i da mi kaže koji je to građanin srpske nacionalnosti imao problem u Sandžaku. Da mi kaže imenom i prezimenom, a ja kao narodni poslanik iz tog regiona mogu da vam kažem da je to najstabilniji deo Republike Srbije, gde ne postoje međunacionalni sukobi, gde ne postoji nikakav problem.
Ta štampa nije moja štampa, ti što dobacuješ, nego je to štampa koja je dirigovana od onih koji su relikt bivšeg sistema, koji nije demontiran sistem. To su nam rekli i gospodin Dinkić i gospodin Drašković i visoki državni ministri, koji kažu da imamo paralelni sistem u našim državnim institucijama. Oni šire strah u "Telegrafu", u "Večernjim novostima", na državnim televizijama i pojedinim privatnim medijima.
Oni koji žive u Novom Pazaru i u celom Sandžaku, to smo i ovih dana doživeli, sva štampa je prenela da su međunacionalni odnosi u Sandžaku najbolji odnosi u ovoj zemlji. Gospodo, dok je štampa u Srbiji pisala o strahovima, kako su u Sandžaku stvoreni uslovi da se naruše međunacionalni odnosi, vi ste dobili narušavanje u Vojvodini. Kad god ste pisali da su vam narušeni međunacionalni odnosi u Sandžaku, vama su narušeni u Preševu. Kad god ste pisali da su vam narušeni međunacionalni odnosi u Sandžaku, oni se naruše na Kosovu. Govorim o štampi.
(Predsednik: Gospodine Omeragiću, repliku štampi dajte novinama, a repliku poslaniku dajte za govornicom.)
Zato kažem vama, a i svim građanima Srbije, budite bezbrižni. Pošto mi nikada nemamo priliku da se pojavimo na nekoj od beogradskih televizija, ovo je jedini način da učestvujemo i da nas građani Srbije vide. Toliko od mene. Nemate razloga da širite nikakve strahove, jer vam je Sandžak najstabilniji region ove države.

Molim poslanike da ubuduće replike daju narodnim poslanicima, ne medijima i štampi.
Po Poslovniku, gospođica Jovanović.

Gospodine Markoviću, za razliku od gospodina Omeragića, ne želim da zloupotrebljavam Poslovnik i Skupštinu i ne bih mogla da se javim za repliku, zato što on nije direktno spomenuo moje ime, ali je zato, po članu 100. Poslovnika, uvredio dostojanstvo Skupštine.
Najpre niste ni mogli da mu date reč, da se javi za repliku gospođi Gordani Pop-Lazić – trebalo je da mu izreknete prvo jednom opomenu, zatim drugi put – naročito zbog činjenice da je, kada je izašao za govornicu, počeo svojim nastupom da vređa najbrojniju poslaničku grupu - 82 poslanika SRS, licitirajući kakve boje odela ko nosi, govoreći da su to poslanici Radikalne, a ne Srpske radikalne stranke.
A onda, u ne znam kakvoj euforiji i iz kog razloga – iz svojih promotivnih, zbog toga što je želeo nešto da postigne, a očigledno nije uspeo, jer su poslanici sasvim mirno saslušali šta je želeo da kaže – počeo je da koristi reči "gluposti", "nebuloza", "izmišljati", reči koje su zabranjene Poslovnikom i koje ne bi trebalo jedan poslanik u jednoj demokratskoj atmosferi da upotrebljava.
Gospodine Omeragiću, Vi ste iz konteksta, a da biste stvorili sebi prostor za manipulisanje, želeli da izvučete samo dve reči. Iz jednog sveobuhvatnog i brilijantnog govora gospođe Pop-Lazić izvukli ste reči "zelena transverzala" da sa time pokušate da ostvarite neki efekat, da govorite o vama i nama. Ko ste vi, a ko smo mi?
Govorili ste o činjeničnom stanju u jednom delu Republike Srbije – Raškoj oblasti – koji niko ne spori. Da govorite o činjenicama koje se tiču vašeg života i života muslimanske manjine u tom delu Srbije zaista je na krajnji način drsko, da ne upotrebim neku drugu reč, kroz manipulisanje onoga što je živa istorijska činjenica, a što je gospođa Pop-Lazić, kao poslanik i kao političar vredan pažnje, pre svega kao pravnik, želela da objasni, ne obraćajući se Vama, nego pre svega predlagaču ove rezolucije.
Nisu srpski radikali od 1990. ili 1991. godine do današnjeg dana izmišljali nekakve teorije zavere već je činjenično stanje da smo mi kao država i kao narod, uključujući i pripadnike svih nacionalnih manjina koje sada žive u Srbiji i u Crnoj Gori, postradali zbog takve politike, politike dvostrukih aršina i politike koja nas je skupo koštala. Osvrćem se i na žrtve koje je srpski narod podneo i u Republici Srpskoj Krajini, u Republici Srpskoj, i pre svega, na činjenično stanje na Kosovu i Metohiji i onakvog sinoćnog istupa aktuelnog predsednika Republike Srbije.
Niste imali nikakvog razloga, ni kao kolega, ni kao poslanik, ni kao pripadnik jedne poslaničke grupe, da na takav bezobziran način manipulišete sa dve reči iz njenog govora, izvučene iz konteksta, iz konteksta koji nas upozorava da sa mnogo većom svešću i sa savešću moramo da pristupimo svemu onome što radi zakonodavna vlast i što mi kao poslanici moramo da uradimo ubuduće, da bismo bolje živeli i da bi država imala prosperitet.
(Predsednik: Vreme.)
Dakle, afirmativno govoreći o onome što su naše obaveze, ali pre svega se osvrnuvši na neosporne istorijske činjenice, želela je da se obrati svim poslanicima, ne vama lično, taman posla, tako da ni ona sama nije razumela po kom osnovu ste vi dobili reč. Sledeći put kada izađete za govornicu sa malo manje tenzija, pažljivo slušajte o čemu se govori, a nemojte onda na takav način da zloupotrebljavate ono što je bio predmet jedne zaista opsežne diskusije žene koja je poslanik najveće i najbrojnije stranke i u ovom parlamentu, a i u celom biračkom telu u Srbiji.

Replika, gospodin Omeragić, po završetku pauze, a pauza je do 15,45 časova.
(Posle pauze – 16,20)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad prema dnevnom redu – 1. tačka – Predlog rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji.
Pre nastavka molim vas da utvrdimo kvorum.
Po službenoj evidenciji prisutan je 161 poslanik.
Zahvaljujem. Primenom elektronskog sistema, konstatovano je da imamo dovoljno prisutnih za nastavak rada.
Reč ima potpredsednik Vlade gospodin Miroljub Labus. Gospodin Omeragić je odustao od replike, u međuvremenu, jer nije prisutan. Izvolite.

Hvala gospodine predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam se obratim u ime Vlade Republike Srbije. Dobili smo Predlog rezolucije o pridruživanju EU i kao Vlada odlučili smo da podržimo ovaj predlog.
Za mene, ova rasprava o rezoluciji predstavlja veliko ohrabrenje zato što je ovo nastavak sednice Narodne skupštine i ova tema u nastavku rada Narodne skupštine Republike Srbije jeste tema koja je vezana za evropsko pridruživanje naše zemlje. To je zaista veliko ohrabrenje zato što nas čeka jedan veliki put i čeka nas formiranje neophodnog političkog konsenzusa bez koga nećemo moći da završimo zajedno ovaj posao.
Naravno, postoje različita mišljenja oko nekih delova teksta rezolucije i ne želim to da komentarišem. Vi ćete glasanjem o amandmanima da odlučite kakav će biti finalni tekst rezolucije.
Ono što mi kao Vlada želimo da podržimo, to je stav da je uključivanje Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore u EU, naš nacionalni interes. To jeste nacionalni interes i to istovremeno baš jeste definicija nacionalnog interesa, jer on predstavlja i rešenje našeg nacionalnog pitanja. To će biti rešenje nacionalnog pitanja za Srbe, za sve nacionalne manjine, za sve građane koji žive u našoj zemlji.
Nekada, u bivšoj Jugoslaviji, imali smo na drugi način rešeno nacionalno pitanje. To više ne funkcioniše. Naš jedini način danas da svi živimo unutar istih granica je EU, jer granice su nepovredive i granice ne mogu da se menjaju i na osnovu Helsinških principa o nepovredivosti granica i na osnovu međunarodnih ugovora koje smo mi ratifikovali.
Jedan od ugovora koji smo mi ratifikovali jeste i Dejtonski ugovor. Na osnovu tog ugovora smo prihvatili obaveze o čuvanju i nepovredivosti granica i unutar takvog međunarodnopravnog okvira. Jedini način da svi Srbi žive pod jednim državnim uređenjem jeste da smo u EU. I mi imamo interes da druge zemlje oko nas što pre uđu u EU i da mi uđemo u EU.
Da li nas EU zove? Da. Prošle godine u junu bio je održan skup u Solunu, skup predsednika država ili vlada svih članica EU, i doneta je poznata Solunska deklaracija. Po toj Solunskoj deklaraciji sve zemlje zapadnog Balkana, gde ubrajaju i Srbiju i Crnu Goru, biće članovi EU. Znači, imamo garanciju da ćemo biti članica EU.
Nemamo garanciju kada. To zavisi od nas i to je danas tema našeg razgovora, da se dogovorimo šta treba da uradimo da bi smo bili 2012. godine u EU. Mi jesmo izgubili dve godine. Imali smo veliki napredak između 2000. i 2002. godine i onda smo izgubili dve godine.
Bilo koja vlada može da omogući ulazak ovoj zemlji u EU. Vi ste značajno doprineli približavanju našoj zemlji EU sa zakonodavnom aktivnošću u prethodnom periodu, jer svi oni zakoni koji su ovde usvojeni jesu zakoni koji su harmonizovani sa pravilima EU. To jeste jedan mali deo, jedna kockica mozaika u toj velikoj slici – naše uključivanje u EU.
Prema tome, jasno je da je 2003. godine doneta politička odluka, da Srbija i Crna Gora bude članica EU sa stanovišta ponude sadašnjih članova EU. U junu ove godine doneta je direktiva EU o evropskom partnerstvu i tu se EU formalno obavezala da će da prihvati članstvo zemalja članica zapadnog Balkana. Rekla je pod kojim uslovima će to da uradi.
Sada se postavlja pitanje – pod kojim uslovima? Pod istim uslovima kao za Rumuniju, pod istim uslovima kao za Bugarsku, pod istim uslovima kao za Hrvatsku, pod istim uslovima kao za Makedoniju. Da li mi ne možemo te uslove da ispunimo, a Hrvatska može, a Rumunija može, a Bugarska može, a Makedonija može?
Verujem da mi možemo da ispunimo te uslove. I Bugarska i Rumunija će 2007. godine biti u EU, Hrvatska između 2007. i 2009. Makedonija je veoma blizu da dobije status kandidata. Mi nismo. Sada je pitanje šta ćemo mi da uradimo da bi dobili status kandidata.
Postoji samo jedan uslov na našoj strani – da postoji naša zajednička želja da budemo sutra u EU. Ako ta zajednička želja zaista postoji, mi ćemo 2012. godine biti u EU. Ako ne postoji ta zajednička želja, nećemo biti nikada. Tu ste u pravu ako sumnjate. Ako nema zajedničke želje, onda nećemo nikada, ali to onda znači da ćemo stalno da gledamo u leđa i Hrvatima i Makedoncima i Bugarima i Rumunima i drugima. Mislim da to nismo zaslužili. Nismo zaslužili nikome da gledamo u leđa.
Da li ova vlada ima viziju pridruživanja EU? Ima. Ali moramo svi da znamo da to nije jednostavan put i da neke ozbiljne odluke su ispred nas i zaista je pitanje na nama, da li želimo te odluke da donesemo ili ne. Ukoliko želimo, bićemo 2012. u EU. Ukoliko ne želimo, naravno da nećemo biti.
Redosled tih odluka je sledeći. Ove godine moramo da izvršimo reviziju akcionog plana o harmonizaciji dva tržišta, tržišta Srbije i tržišta Crne Gore, koji je usvojen prošle godine. Ne možemo i ne treba sve da menjamo, ali neke stvari moraju da se promene, naročito kod nekih proizvoda gde je potpuno neosnovano došlo do sniženja carinskih stopa. Zbog toga imamo ovoliki deficit u razmeni sa inostranstvom. Nećemo sve da menjamo, ali za 50 proizvoda mora da se napravi revizija. To je sasvim jasno.
Na drugoj strani stoji jedna tema, oko koje za sada ne postoji saglasnost, a to je da li ćemo mi da poštujemo naš Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. To više nije međunarodna obaveza. To je naš zakon. To je test da li mi naše zakone poštujemo ili ne. Ako poštujemo zakone i ako izvršimo promene koje su nužne vezane za harmonizaciju između Srbije i Crne Gore, mi na početku iduće godine dobijamo pozitivnu studiju izvodljivosti pregovora i do kraja iduće godine zaključujemo ugovor o pridruživanju i stabilizaciji.
Godine 2005. osnovno pitanje je pitanje statusa Kosova i Metohije. To pitanje će drugi staviti na dnevni red ukoliko ga mi ne stavimo. Mi treba da stavimo to pitanje i osnov za to jesu pregovori na osnovu onog plana koji ste vi ovde usvojili, plana o teritorijalnoj autonomiji. Vlada ima od vas ovlašćenje da pregovara o realizaciji tog plana i Vlada, ova ili bilo koja druga, je jedina ovlašćena da na osnovu tog plana pregovara s drugima.
Ako u međuvremenu promenite platformu, pregovaraćemo o drugoj platformi. Mislim da nema potrebe da se menja platforma. Vlada je odgovorna za te pregovore i mi treba da iniciramo te pregovore, a ne neko drugi da nam da gotovo rešenje. To je važno zato što za dalji put ka Evropskoj uniji moramo da znamo koji je to institucionalni okvir u kome se krećemo.
Godine 2006., znači, moramo da znamo da li opstaje državna zajednica Srbija i Crna Gora ili ne. Ako opstane, to će biti volja naroda. Moramo da znamo da moramo da promenimo Ustavnu povelju, jer na osnovu ove Ustavne povelje naše institucije državne zajednice ne mogu da vode pregovore sa Evropskom unijom, nemaju kapacitet da preuzimaju i izvršavaju obaveze.
Ako se ne dogovorimo da imamo jednu državnu zajednicu, imaćemo dve odvojene države. Ta odluka, kakva god bila, mora da se donese 2006. godine. Do 2007. godine ide princip duplog koloseka. Od 2007. godine vraćamo se na jedan kolosek. Na nama je da definišemo koji je to kolosek. Da li je to kolosek državne zajednice ili je to kolosek Srbije nama ostaje da definišemo. Od 2007. godine možemo da dobijemo status kandidata za priključivanje Evropskoj uniji i za pet godina možemo da budemo u Evropskoj uniji.
Znači, izgubili smo dve godine. Ako donesemo ove odluke i ako postoji naša zajednička želja, možemo 2012. godine da budemo u Evropskoj uniji. Ako ne postoji, naravno da će taj period biti mnogo duži.
Želeo bih nešto više da vam kažem o tehničkim detaljima onoga što se zove proces dva koloseka. Po Beogradskoj povelji bilo je rečeno da će u nekom roku doći do harmonizacije dva tržišta. Nije došlo. Nije došlo, a možemo ovde da raspravljamo zašto. Nije došlo jer Crna Gora nije želela tu harmonizaciju i mi nismo mogli sve da prihvatimo; a i da smo sve prihvatili opet bi bio neki problem.
Onda smo u pregovorima sa Evropskom unijom uspeli da ih nagovorimo da promene privremeno pristup. Idemo na dva koloseka. Šta to znači? O spoljnoj politici, o vojnim i odbrambenim pitanjima i o ljudskim pravima je nadležna državna zajednica, a o svim ostalim pitanjima Srbija ima svoje nadležnosti. Onda će biti jedan zajednički dogovor, a u okviru toga biće protokol za Srbiju i protokol za Crnu Goru.
Ako naša braća Crnogorci misle da mogu brže, neka idu brže u Evropsku uniju. Čisto sumnjam. Niko nikome za ove dve ili tri godine neće da smeta, pa ćemo onda videti gde postoji stvarna želja da se uđe u Evropsku uniju, a gde ne postoji. Naravno, u tom dogovoru mora da postoje kriterijumi izvršenja, šta se radi prve godine, šta druge, šta treće i to je ugovor. Znači, mi u tom ugovoru imamo prava i obaveze a i druga strana ima prava i obaveze, zato što je to dvostrani odnos.
Sigurno je da ćemo imati pristup ka tzv. prepristupnim fondovima. Sada Evropska unija značajno simplifikuje strukturu svoje finansijske pomoći. Postojaće samo pet fondova će postojati od kojih su dva za nas značajna: fondovi za investicije i fondovi za makrofinansijsku pomoć.
Imaćemo prava da dobijemo jedan deo, da povučemo jedan deo sredstava da bi one troškove prilagođavanja mogli da pokrijemo.
S druge strane, mi ćemo preuzeti obavezu šta ćemo prve godine da donesemo kao set zakona, šta druge, šta treće. Tačno se zna kako teče ta harmonizacija. Dakle, to je dvostrani odnos, to je ugovor, o kome ćemo pregovarati iduće godine i kada zaključimo ugovor, onda u tom ugovoru imamo i prava i obaveze. Šta mora Vlada da uradi u narednih mesec dana? (Žagor.)
Smenite nas ako možete. Smenite. Dok nas ne smenite, mi ćemo da radimo.