Molim poslanike da ne dobacuju i molim gospodina Labusa da ne raspravlja sa poslanicima.

Dok nas ne smenite, ako možete da nas smenite, Vlada će da donese akcioni plan za evropsko partnerstvo, za sprovođenje evropskog partnerstva...

Izvinite gospodine Labus, gospodine Mirčiću ovo je prva opomena.
(Milorad Mirčić: Zašto mi dajete opomenu? Šta radite?)
Nastavite gospodine Labus, sedite gospodine Mirčiću, nastavite gospodine Labus. Molim vas sedite, nema potrebe da se uzbuđujete, izvolite gospodine Labus.
Po članu 102. Poslovnika na uvredljivo dobacivanje izriče se opomena poslaniku koji je to izrekao, možemo raspraviti posle, sedite. Izvinite molim Vas još jednom, nema razloga da remetite tok sednice. Izvolite, nastavite.

Ne smeta mi ovaj razgovor.

Gospodine Mirčiću, nema razloga da se uzbuđujete. Gospodine Labus, nemate razloga da diskutujete međusobno. Ispravićemo ako je neka greška, pogledaćemo, budite ljubazni, moram po Poslovniku da vodim sednicu. Nema dobacivanja, po Poslovniku mora da se izrekne opomena, propustio sam je već deset puta. Budite ljubazni nastavite da govorite.

Dakle, moramo da sačinimo akcioni plan za sprovođenje evropskog partnerstva. To je plan koji ima svoj red vožnje. U tom redu vožnje tačno se zna šta koje ministarstvo treba da uradi i kada. Takođe, mi ćemo dostaviti Skupštini koje zakone očekujemo da Skupština usvoji i kada. To će biti naš zajednički doprinos kretanju ka Evropskoj uniji.
Želim da završim. Ova sednica, možda neko nije čuo na početku, za mene jeste ohrabrujuća sednica, jer ovo je prva tema u ovom zasedanju da smo ovako razgovarali o Evropskoj uniji. Mislim da ovo jeste jedan proces pravljenja zajedničke volje ili konsenzusa da uradimo posao koji je dobar za našu zemlju. Hvala lepo.

Hvala vama.
Da li neko od predstavnika ili predsednika želi reč?
Izvolite gospodine Jevtiću.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, mislim da je jako važno da danas na dnevnom redu imamo ovu rezoluciju koja tretira pitanje pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, a koja je nastala kao direktna posledica višemesečnog rada Odbora za evropske integracije. Činjenica je da je Srbija jedina zemlja u regionu, a čini mi se i šire, koja nema jedan ovakav dokument, bilo da se on zove rezolucija ili deklaracija. To mislim na zemlje, kao što su Hrvatska, Makedonija, a naravno i Slovenija, Poljska i sve ostale zemlje koje su pre nekoliko meseci ušle u Evropsku uniju. Naravno da je razlog nepostojanja jednog takvog dokumenta pre svega zato što Srbija na duže vreme nije mogla da postigne politički konsenzus, a čini mi se da ni danas nemamo potpuni ili opšti politički konsenzus o ovom pitanju.
To je jedan veliki problem kojim ćemo definitivno morati da se pozabavimo. Takođe, moramo respektovati da u Srbiji postoji veliki raskorak između spremnosti građana da Srbija konačno uđe u Evropsku uniju s jedne, i pre svega neaktivnost i manjkavosti u delovanju političkih stranaka i državne administracije s druge strane, a takođe i vrlo nizak stepen informisanosti građana Srbije o procesu pridruživanja Evropskoj uniji.
To najbolje manifestuju podaci koji govore da po svim istraživanjima iz 2004. godine, tačnije iz aprila meseca preko 80% građana Srbije želi da Srbija uđe u Evropsku uniju, a takođe preko 30% građana Srbije izražava svoje nezadovoljstvo delovanjem političkih stranaka, uopšte političkih organizacija i državne administracije. Nešto manje od 5% građana Srbije zadovoljno je količinom informacija koje dobija o procesu pridruživanja Evropskoj uniji.
Pomalo paradoksalan podatak, ali podatak koji svakako ohrabruje, jeste da od 1998. godine u Srbiji postoji jako izražena želja građana da Srbija postane deo Evrope. Bez obzira što smo bili u izolaciji dugo godina, bez obzira što smo imali bombardovanje krajem devedesetih godina, bez obzira na razna uslovljavanja međunarodne zajednice taj trend još uvek postoji i to je ono što treba sve da nas ohrabri.
Na osnovu svih političkih dokumenata koji dolaze iz Brisela može se jasno zaključili da je za proces pridruživanja Evropskoj uniji jako bitno da postoji politička stabilnost u zemlji kao i opšti društveni konsenzus na tu temu. Neophodno je da svi relevantni društveni činioci uzmu učešće u ovom procesu i to u svim njegovim fazama, da bi proces pridruživanja imao nešto što se zove demokratska legitimacija.
Treći bitan činilac u procesu pridruživanja svakako je opšti politički konsenzus, konsenzus svih stranaka koje se nalaze danas u parlamentu na temu pridruženja Evropskoj uniji. To je bitno kako bi se konačno uskladio rad zakonodavne i izvršne vlasti, a koji direktno utiče na brzinu i efikasnost ovog procesa, odnosno sprovođenja procesa pridruživanja i direktno utiče na period, odnosno trenutak kada ćemo konačno ući u Evropsku uniju.
Na samom Odboru za evropske integracije bilo puno sporova i bilo je nekoliko tema koje zaista nismo uspeli da apsolviramo, oko kojih nismo našli najbolje moguće rešenje, te su i formulacije u samoj rezoluciji nedovoljno eksplicitne.
Ono što je najveći problem prilikom donošenja ove rezolucije, svakako je pitanje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Drugo pitanje, koje nismo uspeli u potpunosti da rešimo, jeste pitanje priključenja programa Partnerstva za mir. Treće, najbolnije pitanje je saradnja Srbije i Crne Gore sa Međunarodnom tribunalom u Hagu.
Što se tiče same problematike u vezi sa opstankom državne zajednice, ne radi se o izmenjenom ili promenjenom stavu bilo koje poslaničke grupe i njenih predstavnika, već pre svega o respektovanju činjenice da državna zajednica Srbija i Crna Gora postoji kao međunarodno-pravni subjekt i sve dok je tako mi ćemo tu činjenicu morati da respektujemo.
Razlog zašto Demokratska stranka od samog početka je bila za postojanje ove zajednice jeste vizija Evropske unije koja od nas zahteva određeni stepen ili nivo regionalne integracije, ali ne regionalne integracije koja bi sama sebi bila cilj, već jedne regionalne integracije koja vodi Srbiju i Crnu Goru i čitav region ka Evropskoj uniji.
Drugi razlog jeste zato što je u tom trenutku Rezolucijom 1244 bilo predviđeno, a i danas je tako, da Kosovo predstavlja zapravo deo državne zajednice tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, a ne Srbije. Pitanje Kosova je za nas jako bitno, jako važno u ovom trenutku i sve ono što se danas govori da pitanje Kosova zapravo počinje od juče ili od sinoć naravno nije tačno.
Problem Kosova datira još iz devedesetih godina i direktna je posledica loše državne politike koje su vodile SRS i SPS. Naravno, da je posledica toga pre svega bombardovanje koje smo imali 1999. godine, a zatim i Kumanovski sporazum koji je Srbe doveo u težak položaj na Kosovu danas.
Neko od govornika je pomenuo da je DS bojkotovala izbore dva puta tokom devedesetih, 1992., 1996., a rukovodstvo stranke je tada priznalo da je to bio loš instrument. Naravno da bojkot izbora postoji kao mogućnost da se situacija na Kosovu na određeni način tretira.
Ali, ako me pitate da li je bojkot izbora garancija da se neće ponoviti 17. mart i da će nasilje nad Srbima na Kosovu i drugom stanovništvu prestati, apsolutno se sa tim ne slažem.
Neophodno je pre svega urediti standarde, obezbediti da građani Srbije mogu tamo bezbedno da žive. Sa tim se svi slažemo. Da li je bojkot jedino moguće sredstvo, naravno da ne.
Sledeće pitanje koje tretira ova rezolucija, koje svakako treba objasniti danas jeste pitanje programa Partnerstva za mir. Ivica Dačić je pomenuo da ono nema baš nikakve veze sa procesom evropskih integracija. Naravno da to nije tačno i mogu da navedem bar dva razloga zašto Partnerstvo za mir treba da bude integralni deo ove rezolucije.
Činjenica je da od Aljaske pa do Maroka nema ni jedne zemlje danas u svetu koja nije deo ovog programa. Druga činjenica je mnogo bitnija i govori u prilog da proces evro-atlantskih integracija treba tretirati integralno i da te dve stvari ne treba razdvajati. Danas u Evropi ni jedna država koja je članica Evropske unije nije to postala a da pre toga nije bila u programu Partnerstva za mir.
Još dva razloga govore u prilog ulaska Srbije u Partnerstvo za mir. Naravno, to je pre svega opredeljenje građana Srbije, koje je osnovna pretpostavka da bismo se uopšte bavili tom problematikom, a druga, da uopšte ulaskom u jedan takav program Srbija ulazi u jedan regionalan koncept bezbednosti, što je u jednom trusnom regionu od suštinskog značaja.
Poslednje pitanje je pitanje saradnje sa Haškim tribunalom i to je svakako nezaobilazno pitanje kojim se moramo baviti. Iako je za nas bolno, ako nas pitate da li je Haški tribunal do sada bio pravedan, da li su sve odluke bile potpuno pravične i poštovana je procedura i sve ostalo, naravno da ću reći ne. Saradnja sa Haškim tribunalom u ovom trenutku je zaista neminovnost i Srbija se sa time mora suočiti. To je prvi i osnovni uslov da Srbija nastavi svoj put evropskih integracija.
Neću složiti sa političarima koji kažu da je saradnja sa Haškim tribunalom jedan put bez alternative, naravno da se sa time ne slažem. Smatram da alternativa postoji – finansijske sankcije prema našoj zemlji, izolacija, odsustvo i zaustavljanje svih investicija koje su započete u Srbiji u poslednje vreme.
Dakle, jedna situacija koju smo već prošli devedesetih godina, zajedno sa hiperinflacijom i prodajom goriva na ulicama. Mislim da je to vreme iza nas, da Srbija želi da ide napred u Evropu, da je jedini način respektovati činjenično stanje i sarađivati sa Haškim tribunalom. Naravno, da svi odgovorni politički činioci, pre svega u ovom trenutku mislim na Vladu, moraju respektovati takvo stanje.
Demokratska stranka je i u tom smislu spremna da preuzme punu odgovornost i u tome se naš stav nije promenio.
Ono što je definitivno najbitnije u ovom trenutku je da je Srbija zauzela svoj kurs. Taj kurs je proevropski, taj kurs traje i taj proces će se nastaviti do njegovog konačnog ishodišta, a to je svakako ulazak Srbije, Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju.
Ono što mi moramo svakako u tom procesu da učinimo sa svoje strane kao parlamentarci i predstavnici zakonodavne vlasti jeste da taj proces maksimalno ubrzamo i da ga učinimo što više efikasnim. Upravo je ova rezolucija jedan od instrumenata da se to i uradi. Podsetiću vas da vam u narednom periodu predstoji donošenje nekoliko desetina hiljada propisa i usklađivanja zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, a da bismo to učinili neophodno je postići zajednički imenilac o suštinski bitnim stvarima.
To je pitanje evropskih integracija. U poslednjih godinu dana u Srbiji, evropska politika je potpuno porazila onu politiku koja Srbiju želi da vrati u XIX vek. Da podsetim gospodu radikale da je poraz Srpska radikalna stranka doživela i na parlamentarnim izborima u decembru i na predsedničkim izborima, a takođe i na nedavno završenim lokalnim izborima. Jedina alternativa Srbije jeste ulazak u Evropsku uniju. Naravno, da su stranke proevropski orijentacije potpuno dominantne u odnosu na SRS i da će se taj put nastaviti u narednom periodu sa ili bez radikala.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovane kolege, narodni poslanici, moram reći da mi jako smeta i razočarava me kada čujem neke mlade kolege, a uz to poslanike, kada pitanje Kosova i Metohije pokušavaju da vežu za jednu političku stranku ili za period zadnjih deset ili petnaest godina. Pitanje Kosova i Metohije je staro dva veka i to je valjda svima poznato. Ono što nekima nije poznato i neće da znaju je činjenica da je Jugoslavija uložila preko dvadeset milijardi dolara u ekonomski razvoj Kosova, u obrazovanje, kulturu i sve ono što čini poboljšanje ukupnog života na Kosovu.       
Činjenica je da je separatistički pokret na Kosovu i Metohiji izazvao kasnija zbivanja na Kosovu i Metohiji, iz prostog razloga što su imali potpuno selektivan pristup u odnosu na prava i obaveze. Želeli su sva prava kao građani SFRJ i kasnije SRJ, ali nijednu obavezu i to je poznato. Ako neko misli da je borba protiv terorizma koju je država Srbija sprovodila devedesetih godina uzrok zbivanja na Kosovu i Metohiji, onda on ne zna jednostavno šta se zbiva.
Čak ni Kisindžer u svojim dokumentima, knjigama i ostalim elaboratima o zbivanjima na prostoru Kosova i Metohije, odnosno Balkana, ne govori o bilo čemu drugom do o borbi protiv terorizma.
Govori o preteranoj upotrebi oružane sile. On izbegava da upotrebi termine koje neki domaći poslanici koriste.
Inače, čak i da prihvatimo da je politika prethodne vlasti bila loša postavljam jedno prosto i, čini mi se, logično pitanje. KFOR i UNMIK su od 1999. godine neko ko vrši vlast na prostoru Kosova i Metohije. Od 1999. godine pa na ovamo 280.000 Srba i drugih građana različitih nacija i nacionalnosti su proterani sa Kosova i Metohije, 1.200 je ubijeno, 1.200 je oteto, 1.400 je ranjeno i povređeno, 899 naselja je ostalo bez Srba. Da li je to etničko čišćenje? Da. Šta je DOS uradio povodom toga? Ništa. Zašto? To je pitanje.
Lako je pričati o prošlosti nego dajte odgovore na sadašnjost i zašto nije DOS reagovao. Oni koji nam drže sada predavanja o zbivanjima na Kosovu i Metohiji trebali su juče, prekjuče, pre dve ili tri godine da kažu koje je to obaveze međunarodna zajednica preuzela i zašto ih nije izvršila. Zašto se priča o našim obavezama? Zašto aktuelna vlast, prethodna vlast upotrebljava kategoriju konačan status Kosova i Metohije?
Konačan status je utvrđen Rezolucijom 1244. Puna autonomija. To je sadržaj razgovora. Zašto mi prejudiciramo stanje stvari? To su pitanja koja traže odgovore, a ne zamena teza pa su onda odgovorni socijalisti i radikali. Zašto nismo uradili da stanje bude bolje? Ako je DOS bio miljenik Zapada, a jeste bio miljenik Zapada, zašto nešto nije uradio? Vi smatrate napretkom da se konstatuje stanje da je 280.000 Srba proterano. To nije politika i ti ljudi onda ne treba da se bave politikom nego da kažu – radimo posao u interesu drugih.
U teoriji međunarodnih odnosa postoji izraz za te ljude. Neću ga koristiti zbog dostojanstva Narodne skupštine, ali tako ne može biti. Ako želimo nacionalni konsenzus, ako želimo skupštinski konsenzus onda moramo da radimo na konsenzusu, a ne da nudimo dokumenta i da imamo priče koje vode podeli Srbije.