Nije ubačena u jedinicu, tako pokazuje sistem.

Ubačena je, vidite, idite proverite.

Na monitoru je to vrlo precizno, evo gledam, i zamolio bih vas da ...

Možda je pomerena.

Sada je, ali kada sam upozorio nije bila.

Dame i gospodo, postavlja se pitanje – šta da se radi u tom slučaju, ako je u pitanju prekid postupka, a građanin ne može da kaže šta on misli i ne može da se žali. Da li takvo rešenje doprinosi bržem ostvarivanju prava naših građana ili omogućava da se preko pravosudne institucije ostvaruju pojedinačni interesi, ometa osnovno ustavno načelo iz člana 22. stav 1. Ustava Republike Srbije, da svako ima pravo na jednaku zaštitu svojih prava u postupku pred sudom i drugim državnim organima.
Dame i gospodo, pozivam se na odredbe člana 95. Ustava Republike Srbije u kome piše da sudovi štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuje ustavnost i zakonitost i da sudovi sude na osnovu Ustava i zakona i drugih opštih akata, pa je član 219. predloga ovog zakona štetan za naše građane. Onemogućava našim građanima da efikasno i na vreme ostvare svoja prava.
Šta da radi građanin kada sudija koji vodi parnicu prekine postupak na osnovu člana 219. Predloga zakona, a žalba nije dozvoljena. Šta ćemo sada? Ustav građanima garantuje pravo na žalbu, a ovaj predlog zakona ne dozvoljava i ne omogućava građanima da izjave žalbu protiv rešenja o prekidu postupka, na osnovu člana 219. stav 4.
A, ne može da traži čak ni izuzeće tog sudije, ukoliko taj sudija traži u više navrata prekid postupka na osnovu člana 69. stav 1. tačka 2), pa je građanin ostao bez mogućnosti da ostvari zaštitu svojih prava, a u praksi je dobro poznato da predsednici sudova štite u prvom redu sudije a ne prava građana.
Tako se ponaša i Vrhovni sud u nekim predmetima, kada zauzima pravne stavove i načelna mišljenja.
Zato, dame i gospodo, pozivam ministra pravde da objasni narodnim poslanicima i građanima Srbije da li su predložene odredbe ovog predloga zakona u skladu sa odredbama Ustava Republike Srbije, i da li će ovakva rešenja ubrzavati ili drastično usporavati vođenje parničnog postupka pred sudovima.
Dame i gospodo, ovde se radi o opstrukcijama unutar samog parničnog postupka koje su unete u ovaj predlog. Ovo o čemu želim dalje da govorim je prava katastrofa jer se radi o pokušaju preuzimanja zakonodavne vlasti od strane izvršne vlasti, a preko nekih sudija Vrhovnog suda Srbije, što treba da sprovedu pojedine sudije Vrhovnog suda, a ustvari nalozi su nižim sudovima, kada Vrhovni sud Srbije svojim pravnim stavovima zaobilazi zakon i svoje stavove pretvara u zakon.
Naveo sam jedan primer, kada je 29. juna 2004. godine Vrhovni sud Srbije na jednom građanskom odeljenju doneo stav i rekao da sud može odložiti izvršenje na obrazložen predlog Republičkog javnog tužioca, pod uslovom iz čl. 17. i 18. Zakona o javnim tužiocima.
Molim vas, nije ustavna kategorija ovo, niti je ovo kategorija koja je zakonom predviđena, da može neko da mimo zakona ušeta u odredbe zakona, da narušava pravni poredak i nanosi štetu građanima Srbije. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine Jojiću.
Molim vas da se saslušamo i da poštujemo vreme. Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Nije dobro rešenje u Predlogu zakona, a ovaj amandman praktično i ovo loše rešenje pogoršava još više. I, sada, ako vi ne prihvatite amandman zato što smatrate da nije dobar, onda moram da vam kažem da ni ovo što ste naveli u članu 219. nije dobro.
U stavu 1. vi navodite da će zastoj nastupiti u onim slučajevima koji su propisani ovim zakonom. To je slučaj iz člana 176. do 180. kada se zastaje sa postupkom čekajući pravni stav Vrhovnog suda povodom nekog pravnog pitanja, i druga situacija, kada se zastaje, jeste kada u toku prvostepenog postupka sud omogućava medijaciju između parničnih stranaka.
Tako da ovo što kažete – kada sud po službenoj dužnosti oceni da je celishodno, to praktično ništa ne znači. Ali, ono što ste naveli u stavu 2. da sud donosi rešenje o zastajanju sa postupkom po službenoj dužnosti kada odluči da zastane sa postupkom, znači on donosi rešenje kada odluči da donese, da bi sačekao ishod neke procesne delatnosti, a ne znam na koju procesnu delatnost vi mislite.
Ako mislite na neku žalbu povodom nekog rešenja, da sijaset odredbi postoji koje ukazuju na to da žalba ne odlaže izvršenje.
Ako mislite na neku žalbu koja odlaže izvršenje onda je u samoj toj normi dat značaj da ona sprečava dalje postupanje suda. Ono što dalje navodite kažete ''ili da bi pružio mogućnost da se preduzmu neke radnje u postupku''.
Sve što radi sud jeste da obezbedi, pruži objektivne mogućnosti da sve stranke koriste svoja procesna prava, da imaju mogućnosti da raspravljaju, da dokazuju, da potvrđuju itd. Ono zbog čega ova vaša varijanta zastoja zaslužuje pažnju jeste što je to u suštini mirovanje, ali bez posledice.
Ako uzmemo prvi slučaj zastoja kada se čeka pravni stav Vrhovnog suda, moram da vam skrenem pažnju da je moguće i u praksi Vrhovnog suda se često pojavljuje da prema nekoj sadašnjoj praksi trojica sudija smatraju da treba da se progura neki pravni stav, odnosno tumačenje neke odredbe materijalnog propisa. To lepo uobliče u neku formu, zakaže se sednica, obaveste sudije, tamo se izglasa i završi se posao. To ne pravi nikakvu smetnju da posle dva meseca neka druga trojka sudija Vrhovnog suda povodom istog pitanja takođe zauzme pravni stav, saopšti se kolegama u Vrhovnom sudu, podignu ruke i onda imamo nekoliko pravnih stavova.
Skrenuo bih vam pažnju na promenljive pravne stavove Vrhovnog suda koje se tiču nadležnosti. To se opravdavalo 2001. i 2002. godine donošenjem novog zakona o uređenju sudova i bitno drugačijem uređivanju nadležnosti, pa je u jednom dugom periodu i dalje bio na snazi praktično Zakon o sudovima u onim odredbama koje se tiču nadležnosti. Nastala je prava zbrka između nadležnosti opštinskih sudova i trgovinskih sudova kada se pojave pravna lica u različitim vrstama pravnih sporova.
Onda smo imali situaciju da se između javnog preduzeća i SRS spor povodom ništavosti ugovora vodi u Četvrtom opštinskom sudu, a da se isti takav spor između opštine Vračar i njihovog javnog preduzeća i opštinskog odbora SRS u Vračaru vodi pred trgovinskim sudom. Kao što vidite osnov, predmet, sve isto, a različiti sudovi. To su ti pravni stavovi. Kako neko misli da garantuje samostalnost i nezavisnost sudstva, pa sastavni deo sudstva su i sudije, ukoliko misli da ih obaveže pravnim stavovima Vrhovnog suda. Ja se zalažem da oni imaju obavezujuću...

Gospodine Krasiću, vreme. Zahvaljujem se na razumevanju.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Vučković, replika.

Moram da priznam da iako gospodin Krasić uglavnom jasno izlaže svoje stavove, ja nisam uspeo da ga ovog puta razumem. Dakle, suština ovog amandmana je da može da se zastane u postupku i na saglasan predlog stranaka i da na zastajanje u postupku imamo pravo žalbe kada odluči sud.
Gospodin Krasić kaže da ima slučajeva kada se čeka pravni stav Vrhovnog suda. Moguće je da kada se čeka pravni stav Vrhovnog suda da po Glavi 14. samo na osnovu jednog slučaja sud traži stav Vrhovnog suda. U tom slučaju imamo pravo žalbe da kažemo da nije dobro primenio zakon. Čim je u pitanju rđava primena zakona moramo imati pravo na žalbu, odnosno kada smatramo da zakon nije dobro primenjen. Dakle, o tome se radi, da stranke imaju pravo da prekinu postupak, da se zastane u postupku i da na zastoj u postupku postoji pravo žalbe. To je sve što ovaj amandman predviđa. Bilo je tu govora o raznim drugim pitanjima, ali ne tiču se baš ovog amandmana. Kod primene zakona moguće je da sud pogreši, pa da je žalba neophodna, odnosno da je neophodno da se dozvoli žalba.