Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, smatram da je ovaj amandman celishodan i da doprinosi pravnoj zaštiti interesa građana koji imaju sporove pred sudovima, a i interese vlasnika preduzeća koji pred trgovinskim sudovima imaju sporove iz poslovnog odnosa.
Inače, postoji već princip u pravu da advokat ne može sebe da brani u postupcima gde je po zakonu predviđena obavezna službena odbrana. I ako advokat, recimo, u nekom kaznenom postupku, pre svega u krivičnom postupku, bude stranka on će morati da ima u zakonom propisanim slučajevima obaveznog branioca, a ukoliko ga on ne obezbedi obezbediće mu ga sud.
Nema razloga da u parničnom postupku, u postupku zaštite imovinskih prava, lice ne dobije obavezu da obezbedi stručnu pomoć kako bi se zaštitilo i od pogrešnog vođenja postupka, ali isto tako i da bi što potpunije zaštitilo svoje imovinsko-pravne interese.
Logično je da u sporovima u kojima je veoma velika vrednost spora, lice mora da ima advokata. To doprinosi efikasnosti suda. Mi smo svedoci da pred trgovinskim sudovima vlasnici firme, koji jesu sposobni poslovni ljudi, ali nedovoljni poznavaoci prava, izjavljuju razne pravne lekove na koje nemaju pravo, ili iz pogrešnih razloga, a na taj način, gube pravo koje im je zakonom priznato.
Dakle, inflacija podnošenja vanrednih pravnih lekova, ili uopšte podnesaka, ili inicijativa pred nadležnim sudom može da bude na ovaj način ograničena, ukoliko stranka u određenim slučajevima ima stručnog zastupnika, odnosno advokata.
Evropsko pravo poznaje pravo na obavezno zastupanje od strane advokata, ali je to pravo u korelaciji sa obavezom države da obezbedi besplatnu pravnu pomoć onima koji ne mogu da sami finansiraju stručnu pravnu pomoć.
Moram da vam kažem da su se sve poslaničke grupe složile kada su učestvovale u ustavnoj komisiji, koju je formirala ova skupština, da se pravo na besplatnu pravnu pomoć zagarantuje Ustavom i da postane institut ustavnog prava.
I dalje se zalažem da postoji korelacija između obaveze zastupanja od strane advokata u pojedinim slučajevima koje propisuje Zakon o parničnom postupku, ali isto tako i za obavezu države da svim strankama koje nemaju ekonomsku mogućnost obezbedi finansiranje stručne pomoći.
Smatram da će jedno ovakvo rešenje doprineti i efikasnosti postupka i da se neće dolaziti u situaciju da stranke podnose pravne lekove koji će biti odbacivani zbog toga što se izjavljuju iz osnova koje zakon nije propisao, a radi se o veoma velikim sporovima, sa velikom vrednošću spora, tako da će i građani direktno a i posredno biti zaštićeni od svojih pogrešnih pravnih postupaka.
