Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 70. amandman je podneo narodni poslanik Boško Ristić.
Odbor za pravosuđe i upravu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 81. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Odbor za pravosuđe i upravu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Problem poznat i radi se o davanju tačnih podataka kada očigledno dužnik krije imovinu i na taj način skrivanjem imovine praktično osujećuje postupak izvršenja. Sud je ovlašćen da traži od njega obaveštenje o mestu nalaženja stvari, a prethodno poverilac mora da učini verovatnim da izvršni dužnik izbegava, odnosno da na taj način krijući stvari onemogućava sprovođenje izvršenja.
Amandmanom Petra Jojića traži se da se dodaju reči: „koja se netačna izjava sankcioniše krivično-pravnom odgovornošću za davanje lažnog iskaza pred sudom”. U potpunosti shvatam da možda ova formulacija nije adekvatna, ali smatram da ima mesta da Ministarstvo i Zakonodavni odbor pronađu neku adekvatnu formulaciju za ovu situaciju, da to bude još jedno od sredstava kojima se utiče na dužnika da mora tu svoju imovinu da učini dostupnom sudskim organima.
Ne može izvršni dužnik da bude u istom položaju kao tuženi u parničnom postupku. Ko misli da su oni u potpuno istom položaju pravi veliku grešku. U parničnom postupku tuženi raspolaže svojim zahtevima. U izvršnom postupku on takve zahteve nema. Može samo da ima zahteve kojima utiče na obim, način i sredstva izvršenja. Ako je sasvim očigledno da on krije imovinu onda mora na neki način država u vidu izvršnog suda da ga natera da tu imovinu stavi na uvid, da ona bude na raspolaganju i da može da se sprovede izvršenjem.
Ovaj amandman je u vezi sa, čini mi se, članom 96. Predloga zakona, jer se ovo tiče popisa, a 96. se tiče posledice davanja nepotpunih ili netačnih podataka, pa i člana 95. ovog postupka. Iskoristiću priliku, pošto sva ta tri amandmana čine jednu celinu. Sporno je malo oko krivičnog postupka. Nisam siguran da ste vi ovde napravili dobru insinuaciju na elemente bića krivičnog dela koje liči na davanje lažnog iskaza.
Drugo, krivična dela se utvrđuju samo krivičnim zakonom. Zato predlažem da možda treba pronaći neku formulaciju za ova tri člana. Otprilike, na isto mislimo, delimo isto mišljenje da je potrebna ta ozbiljnost.
Predlažem da, u krajnjem slučaju, Odbor za zakonodavstvo pronađe neku formulaciju koja bi zadovoljila ovo, da postoji izražena ozbiljnost, da dužnik zna da ne može da krije, da ne može da se šali sa sudom, jer to više nije stvar njega i poverioca. Između njega i poverioca je bilo u parnici. Izvršni je kako je pokrenuo predlogom poverioca. Ono na dalje, mahom ide sve po službenoj dužnosti, uz garanciju prava jedne i druge strane, koja zakon propisuje.
Znači, već postoje odredbe koje diktiraju neku rigoroznost, ali da ne budemo nedorečeni u tome. Kada se donese ovaj zakon, svaki izvršni dužnik mora da zna koje su posledice ukoliko krije imovinu, na drugi način želi da osujeti izvršenje, zloupotrebljava neka svoja prava da bi skrenuo izvršni postupak prema trećem licu ili na neku drugu stranu itd. On mora da zna da i za to trpi neke sankcije, sankcije u delu obaveze na imovini, a druge sankcije u smislu nepoštovanja suda i, da kažem, procesne nediscipline.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 95. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Koprivica.
Odbor za pravosuđe i upravu i predstavnik predlagača nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, narodni poslanik Slobodan Vučković.

Gospodine predsedniče, poštovani ministre, gospodo poslanici, na stanovištu smo da ovaj amandman ne može da se prihvati. Ne samo taj amandman, nego  ta cela glava, članovi 94. do 99. bi morali da se brišu. Morala bi da se briše iz više razloga. Mi smo nešto o tome govorili kada smo napadali sam institut koji je u uvodnom delu zakona bio spomenut, a sada da kažemo da je ovo, pre svega, suprotno načelima građanskog postupka.
Imate u samom Zakonu o parničnom postupku odredbu u članu 267. da se ne mogu primeniti nikakve prinudne mere prema stranci koja se nije odazvala pozivu suda radi saslušanja, niti stranka prinuditi na davanje iskaza. Zadržano je ono što je do sada bilo u građanskom postupku, parničnom postupku i u ovom Predlogu zakona.
Ako to nije dato u parničnom postupku, nema nikakve logike da takva obaveza postoji u izvršnom postupku, jer stranka ne može biti manje slobodna u izvršnom postupku nego što je u parničnom postupku, gde se njeno pravo utvrđuje.
Drugo, ne može se ovako nešto unositi u pravni sistem, u kome čak ni javno pravne obaveze, ono na šta fiskus ima pravo, obaveza naplata poreza, ona je u svakom pravnom sistemu najviša, ali gospodine ministre, ni porez se ne može na ovaj način naplaćivati, niti poreski organ može da zove i da traži od bilo kog poreskog obveznika da kaže gde mu je imovina, gde mu je račun i da ga pod pretnjom krivične sankcije tera da to prizna, a kamoli u građanskom postupku, u odnosu privatnih stranaka, gde se regulišu privatno-pravni odnosi.
Na kraju, da kažem najvažnije. Nije moguće da se ovaj propis donese i da se on mora brisati u odredbi Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koja je sastavni deo Ustavne povelje. U članu 16. gde se navode posebna jemstva, navodi se u poslednjem stavu: „Niko ne mora da svedoči protiv samog sebe ili da prizna krivicu”. Očigledno je ovde svedočenje protiv samog sebe, protiv sopstvenih interesa, tako da to svakako mora pasti kod Ustavnog suda.
Druga je stvar što bi to bilo možda efikasno, ali se protivi moralu, ljudskim slobodama, opštim načelima koja smo mi usvojili i koja su, na kraju krajeva, bila sve do sada, dok se neko ko je pravio ovaj zakon nije setio da tako nešto uvede.
Podsećam vas, a ne treba mnogo da vas podsećam, da su moguća razna druga rešenja. Moguće je još u parničnom postupku uvesti da se dužnik može pritvoriti, odnosno tuženi, pa da prizna da li je dužan ili nije dužan. Ali, to se ne radi. Moguće je uvesti zatvor u izvršnom postupku, dok god on ne prizna gde mu je imovina, ali to se ne radi, jer nije načelo građanskog postupka. Kosi se sa moralom.

Da li još neko želi reč? Da, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Svako su neprihvatljivi argumenti koje je kolega pre mene izneo, kada je reč o amandmanu na član 95. Gospodin Zoran Krasić je, u okviru obrazlaganja prethodnog amandmana, govorio i o amandmanu Božidara Koprivice, na neki način, koji je predložio da se u članu 95. stav 3. umesto tačke stavi zapeta i da se dodaju reči: „koje će rešenje sud doneti u roku od tri dana, od dana zakazanog ročišta”. Na šta se to odnosi?
Taj stav 3. u Predlogu zakona kaže: „Sud će doneti rešenje o prinudnom dovođenju izvršnog dužnika, ako ne postupi po nalogu suda ili ne pristupi na zakazano ročište”.
Ovako uopštena odredba zaista ništa ne znači. Nije ovo jedina uopštena i deklarativna odredba u Predlogu ovog zakona, nego ih zaista ima podosta. One nikako ne doprinose ubrzanju postupka izvršenja, što je valjda intencija predlagača zakona.
Ako se ne odredi rok postupanja u kome će se privesti dužnik, onda ova odredba nema nikakvog smisla i takva odredba ne treba ni da postoji. Ako hoćemo da postoji i mislimo da je potrebno da postoji, onda je neophodno da se kaže u kom roku će se doneti takvo rešenje.
Kolega Koprivica je predložio da to bude rok od tri dana. Svakako mislim da je to primeren rok, tri dana od dana zakazanog ročišta, s obzirom da izvršni postupak treba da bude brz postupak i s obzirom da je i ovaj zakon trebao da bude sa tim ciljem, ali zaista i ovaj član, kao i neki o kojima sam govorila i ja i moje kolege, ne ide u prilog tome da će ovaj zakon, kada ga budete usvojili, ubrzati postupak izvršenja.
Dakle, amandman na član 95. je potpuno logičan i zaista doprinosi poboljšanju teksta zakona. Zato predlažem da se amandman usvoji.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 96. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Odbor za pravosuđe i upravu i predstavnik predlagača nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, narodni poslanik Zoran Krasić.

 To je član koji propisuje posledice davanja nepotpunih ili netačnih podataka. Gospodin Šarović je tražio da se ovaj član dopuni novim stavom 3. koji bi glasio: „U slučaju da dužnik da nepotpune i netačne podatke u izjavi o imovini, sud će primeniti odredbe člana 46. ovog zakona”,  one novčane kazne.
Ponovo se otvara pitanje da li je moguće primeniti ova sredstva prema izvršnom dužniku, i pošto se citiraju odredbe, male povelje i poziv na neke odredbe Ustava Republike Srbije, nemam nameru da komentarišem, tačno je pročitano. Međutim, to se odnosi na nešto drugo. Lice nije dužno da daje iskaze koji bi bili na njegovu štetu i može da se brani i ćutanjem. To je sve karakteristično za neke postupke, pre svega krivični, mada je opasno kada se analogija koristi u pravu i u parničnom postupku, ali kod izvršnog to ne važi.
Ako već koristimo pogrešnu analogiju, onda Zakon o izvršnom postupku analogiju nalazi u Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija. Na žalost, ako se pogrešno pozivamo na analogiju, ovamo je osuda ličnosti na kaznu zatvora ili novčanu kaznu, a ovde je osuda ličnosti na njenu imovinu. Znači, nema direktne osude po imenu i prezimenu, ali se obaveza proteže samo do imovine.
Kažem, pogrešno je pozivati se na analogiju, uvek se u pravu izbegava analogija, jer se onda prave greške, jer ne može da se poistoveti imovina i fizičko lice. Ne mogu lica i stvar da budu u istom košu.
Ovde smo u onoj fazi kada je stranka iskoristila sva ta prava, štitila svojim interesima i zakonom zasnovana u parničnom postupku. Sada se više postavlja pitanje autoriteta, fizičke mogućnosti da stranka koja je uspela u parnici, ostvari to što je autoritet priznao. Naravno, vodi se računa o tome, ali ovo su odredbe gde se sprečava osujećenje izvršenja. Izvršenje se sprovodi, pre svega, na imovini, a ima i onih izvršenja koja su vezana za činidbu i delovanje konkretnog lica, da ne pominjem sve oblike i načine izvršenja i vrste obaveza koje mogu da postoje.
To što ste pričali da se odnosi na ličnost važi u krivičnom, parničnom postupku, ali analogno ne može da se primeni u izvršnom postupku. Mogu da se primene ostale odredbe iz korpusa ljudskih prava koja govore da je dužan da poštuje dostojanstvo ličnosti, da pribegava korišćenju sredstava koja će sa najmanje štete po dužnika da se sprovede u izvršenju, a da se zadovolji potreba poverioca itd.
To je sve prisutno, to je ipak prisutno u ovom zakonu. Ove mere kažnjavanja, obavezivanja da se da izjava, molim vas, ona nije u funkciji zaštite prava da li postoji ili ne postoji pravo, ovde je funkcija izjave da se omogući izvršenje. Znači, ako ste malo pre pravili analogiju sa krivičnim postupkom, ako ste pravili sa parničnim postupkom....
(Slobodan Vučković, sa mesta: Sa poreskim postupkom.)
... poreski postupak je sasvim nešto drugo. Posle ovih Đelićevih izmena Zakona o poreskoj administraciji, poreskom postupku, takođe postoje neka ovlašćenja, ali moram da kažem da ta ovlašćenja idu toliko daleko da u nekim slučajevima i preventivno se zapleni kompletna imovina, pa mu nije potrebna izjava, jer je on već zaplenio, poreski organ je zaplenio. Nemojte samo oko poreskih organa.
Opština Vračar je zakupninu naplaćivala preko poreskih organa zakupcima, pa je posle dve godine sve palo u vodu. Ako pravite analogiju izvršnog postupka sa poreskim postupkom, opet se pravi greška. Što se tiče svakog poverioca, on bi voleo da se njegovo izvršenje sprovodi u poreskom postupku, upravo zbog te efikasnosti.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Pajović.

Rekao bih nešto u vezi sa ovim institutom oko davanja izjave, dakle, u vezi sa postojanjem imovine pod pretnjom krivičnog dela prevare, ako se ne iznesu tačni podaci. Ovo je jedan metod koji će doprineti efikasnosti, ali je on suprotan Povelji o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama,  i suprotan je svim načelima građanskog postupka.
Kada bi hteli da pronađemo metode da prinudimo dužnika da izvrši svoju obavezu, to bi već moglo da se učini u parničnom postupku i da se kaže, umesto da će se izvršiti prinudna naplata, da se kaže da u slučaju da svoju obavezu ne ispuni, a ima imovinu, otići će u zatvor. Znači, teramo ga da sam proda svoju imovinu i da plati svoju obavezu.
Međutim, građansko-pravni odnos nije tako zamišljen. To je odnos između stranaka i tuženi mora naći imovinu, odnosno poverilac mora naći imovinu dužnika i ukazati na nju, a država je tu, odnosno sud da samo pomogne da se izvrši prinudna naplata iz imovine, a nikako se ne može vršiti prinuda nad dužnikom da bi se ostvarila prinudna naplata iz njegove imovine.