Iskoristim i ovaj amandman na član 11. kao priliku da ukažem predlagaču, doduše nema ga, da povuče i ovaj predlog zakona, jer predlagači ovog zakona i onog zakona koji je bio 1. tačka dnevnog reda, očigledno "ne razgovaraju", oni su "u svađi". To nije isti predlagač.
Članom 11. ovog predloga zakona navedeno je da, ako je predlog podnela jedna od strana u sporu, agencija dostavlja predlog i dokumentaciju drugoj strani u sporu i poziva je da se u roku od tri dana izjasni da li je prihvatila mirno rešenje spora.
U okviru 1. tačke dnevnog reda ove naše sednice, imali smo Predlog zakona o parničnom postupku. Srpska radikalna stranka je predložila jedan amandman da se izbriše čitavo jedno poglavlje. Nije ni bitan naziv tog poglavlja, ali je bitno da postoji šest ili sedam članova koji regulišu postupak mirenja, poravnanja. To se u Predlogu zakona o parničnom postupku naziva medijacija. Tamo su kao medijatori navedeni advokat ili sudija, koga odredi postupajući sudija u nekom predmetu.
Ovo sve pričam zbog toga što individualni radni spor, pa neka budu i samo ove dve grupe sporova povodom otkaza i povodom minimalne zarade, takođe predstavljaju spor iz sudske nadležnosti.
Znači, sud ima mogućnosti, ako se usvoji zakon o parničnom postupku, da uputi na mirno rešenje tog spora, da postignu čak i sporazum koji će dobiti snagu izvršne isprave onog momenta kada podnesu zapisnik postupajućem sudiji i on rešenjem to konstatuje.
To nije dovoljno ovom drugom predlagaču, pa on predlaže neustavni zakon. Ta neustavnost se vidi, pre svega u članu 11. gde planira posebnu službu, odnosno agenciju za mirno rešavanje radnih sporova. (Sada su i pomoćnici otišli, pošto očigledno nešto nije u redu sa Predlogom zakona.)
Onaj ko je predložio ova dva zakona, on ne zna da postoji Zakon o radu. Ukoliko ima nameru, pošto se usvoje ova dva predloga zakona tek onda da ide na izmenu Zakona o radu, onda je napravio stratešku grešku. Zakon o radu ne izvire iz ova dva zakona.
To što je ova materija po pitanju mirnog rešavanja radnih sporova, (pa da li su u pitanju kolektivni ugovori ili individualni radni sporovi) takođe, regulisana Zakonom o radu sa nekih 20 ili 30 odredbi. Moram da kažem da je u Zakonu o radu za ovu situaciju predviđena arbitraža. Naveden je čak i postupak kako se formira arbitraža.
Možda će neko pametan da se seti pa da kaže - u izmenama Zakona o radu koje pripremamo, mi ćemo to da izbacimo, jer postoji ovaj zakon.
Sada moram da konstatujem, ovo što je sada u Zakonu o radu u pogledu arbitraže, to je za dve klase bolje regulisano nego ovo ovde. Ako se ima u vidu da postoji i Predlog zakona o parničnom postupku, koji ćete da izglasate, onda nam ovo uopšte nije potrebno. Ne znam, neko se poigrava sa Narodnom skupštinom i daje ovakva rešenja, koja su praktično neodrživa.
Ustavni osnov za ovakav zakon ne postoji. Zakon o radu priča o arbitraži. Molim vas, i Konvencija Međunarodne organizacije rada, pa čak i te neobavezujuće preporuke, kojima vi dajete obavezujući značaj, takođe, govore o arbitraži, ne govore o agenciji. Ovde je nastao prosto jedan talas pomodarstva da se sve može nazvati agencijom, direkcijom ili savetom, izgubljeno u vremenu i prostoru.
Zašto agencija?
Mi smo samo ovim amandmanom hteli da ukažemo da je ovo što se predlaže, nebulozno.
Agencija za mirno rešavanje radnih sporova, a u Zakonu o radu, ako baš ima potrebe da citiram, citiraću član 153. u poslednjem stavu, kaže da, se sastav i način rada arbitraže određuje kolektivnim ugovorom. Ako se radi o sporovima povodom kolektivnog ugovora, a ako se radi o individualnim sporovima, onda imate odredbu člana 121. gde se kaže, zaposleni i poslodavac mogu sporna pitanja da iznesu pred arbitražu, ne agenciju, nego arbitražu. Arbitražu sami definišu i oni njoj daju neki značaj.
Mi imamo iskustva sa arbitražama. Postoji spoljnotrgovinska arbitraža, dakle, kada se pojavi međunarodni element.
