Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Srđo Komazec.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Srđo Komazec.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, u ime SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, tako što sam predložio da se član 19, Predloga zakona o mirnim sporovima, briše u celosti. Predloženi član 19. glasi:
"U delatnostima iz člana 18. ovog zakona strane u sporu su dužne da zajednički podnesu predlog, u roku od tri dana od dana nastanka spora.
Ako strane u sporu ne podnesu predlog, dužne su da o tome obaveste Agenciju.
Ako strane u sporu ne podnesu predlog, direktor Agencije po službenoj dužnosti pokreće postupak mirenja i određuje miritelja iz Imenika"
. Pomenutim predlogom predviđa se da su strane dužne da pri rešavanju obaveste Agenciju. SRS smatra da nisu potrebne agencije, da su se u praksi pokazale kao neefikasne i skupe, da najčešći prihod koji ostvaruju sopstvenim sredstvima je vrlo mali, te da je za njihovo finansiranje potrebno obezbediti dodatna sredstva iz budžeta - što predstavlja zavlačenje ruke u džep građana.
Zato smatram da ovaj član treba brisati - da je moj amandman dobar i prihvatljiv, pa se nadam da će u Danu određenom za glasanje ovaj moj amandman biti prihvaćen od strane narodnih poslanika.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, pa potom Boško Ristić.

  Dame i gospodo, opet ministra nema i ja se zaista pitam i juče i danas da li je gospodin Lalović ovde u funkciji ministra ili u funkciji narodnog poslanika.
Tu je bio kada je trebalo da čini kvorum, i lepo je to što on i danas ceo dan sedi ovde, ali bi zaista trebalo malo i da komunicira sa narodnim poslanicima. Neverovatno je da čuje ovoliko primedbi koliko mi iznosimo kroz ove amandmane, a da on nema šta da kaže.
Kada je konkretno reč o članu 19. ovo je čudo neviđeno koliko nelogičnosti na jednom mestu u ova tri stava ovog člana. Prvo kaže – "U delatnostima iz člana 18. ovog zakona strane u sporu su dužne da zajednički podnesu predlog, u roku od tri dana od dana nastanka spora". Šta se sada dešava ako oni to ne urade?
Ministar je ovde govorio, načelno o zakonu, da je cilj ovog zakona da se ubrzaju postupci iz radnih sporova. Naprotiv, ovo će značajno da uspori. Primena ovog člana 19. će značajno da uspori rešavanje tih radnih sporova. "Ako strane u sporu ne podnesu predlog, dužne su da o tome obaveste Agenciju".
Prvo, kako ćete ako usvojite ovaj član, kako vi mislite da zaista obavežete strane u sporu da podnesu zajednički predlog. Da oni mogu da se dogovore, ne bi bile strane u sporu. Oni ni oko čega ne mogu da se dogovore, pa ni oko toga da podnesu zajednički predlog.
Onda sledeća nelogičnost: "Ako strane u sporu ne podnesu predlog, dužne su da o tome obaveste Agenciju". Šta ako ne obaveste agenciju? Šta se onda dešava?
Onda opet kažete u trećem stavu: "Ako strane u sporu ne podnesu predlog, direktor Agencije po službenoj dužnosti pokreće postupak mirenja i određuje miritelja iz Imenika". Ovo je najneverovatnije. Ako ga ne obaveste strane u sporu, kako će direktor te agencije da sazna da postoji spor? Da li će on da šeta Srbijom, da gleda gde se štrajkuje, gde pokušava da se štrajkuje, da li će samo na osnovu toga što pročita u novinama, a u novinama može mnogo toga da se zloupotrebi i da bude neistinita informacija?!
Zaista neverovatno kako mislite da se član 19. u praksi primenjuje za slučaj i da se usvoji ovaj zakon. Šta se dalje dešava? U prilog našoj tvrdnji da ovaj zakon i ovaj član usporavaju postupak mirnog rešavanja, recimo, primer modne industrije "7. juli" iz Kuršumlije.
Taj problem je aktuelan već osam ili devet meseci. Bio je više puta na Odboru za privatizaciju. Došlo je do toga da mora da se raskine ugovor sa nekim ko je pod sumnjivim okolnostima kupio tu modnu industriju. Taj novi vlasnik se šest meseci nije pojavio pred radnicima, koji danima štrajkuju i koji su onemogućeni da rade, jer im se ne pribavlja posao.
Kako oni da sa njim zajednički nastupe kada oni ne mogu čoveka, bukvalno, fizički da nađu, da razgovaraju sa njim o tom problemu, a kamoli da dođu pred nekog miritelja ili arbitra, da zajednički razgovaraju.
S obzirom na to da je, zahvaljujući aktivnostima Odbora za privatizaciju, došlo do toga da će se raskinuti ugovor sa njim, (možda i hoće) ti radnici će se vratiti na posao. Ali šta će se desiti sada sa novim postupkom koji mora da postoji, a on je vezan za činjenicu da ti ljudi nisu za sve to vreme primali platu. Znači, oni ponovo moraju da se mire, pa ponovo, ako ne uspeju da se pomire, da idu u još jedan radni spor i to vam je jedan postupak koji ide u nedogled.
Suština je - dobar Zakon o radu, i onda se unapred onemogućavaju sve ovakve sporne situacije, koje bi trebalo da se rešavaju po ovom vašem kvazizakonu.
Evo vidite, valjda smo vas do sada ubedili, apsolutno ništa ne znači i nemate potrebe da ga donosite. Ajmo da radimo ozbiljnije stvari.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da Sekretarijat za zakonodavstvo koji radi pri Vladi Republike Srbije, u stvari ne radi svoj posao. Očigledno je da dozvoljava da u skupštinsku proceduru uđu predlozi zakona koji su međusobno protivurečni. Da u skupštinsku proceduru uđu zakoni koji su protivustavni i kojima se krše osnovna načela demokratskih principa dostignutih u zemljama Evropske unije, kojima i mi težimo.
Član 19. gazi jedno pravilo Rimskog prava - da niko ne može biti sudija u sopstvenoj stvari, a ovde se upravo to zbiva.
Osnovni sporovi koji se dešavaju između zaposlenih u javnim, komunalnim delatnostima, u delatnostima od opšteg interesa ili posebnog značaja za Republiku Srbiju, su upravo sporovi između radnika i države.
A, ovde imate situaciju da vas teraju da država i radnici sporazumno odrede miritelja. Ako ne odrede miritelja sporazumno, onda će miritelja odrediti direktor agencije, koga je opet postavila Vlada tj. država. Dakle, kako god se okreneš uvek "kadija ti tuži - kadija ti sudi". Nemoguće je da u sopstvenoj stvari država određuje sebi arbitra.
Time se gaze sva evropska dostignuća, demokratska dostignuća i sve konvencije koje je i naša država ratifikovala. Dakle, verbalno se zalažemo za standarde, za ulazak u Evropsku uniju, a ovde arbitre određujemo tako što oni postaju birokratska struktura koja predstavlja produženu ruku Vlade. To je nedopustivo.
Slažem se da ovaj član Predloga zakona treba brisati, ali iznad svega se zalažem da ministar povuče ovaj predlog zakona, jer je on anticivilizacijski i unosi haos u naš pravni sistem. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Član 19. na najbolji način pokazuje da predlagač zakona smatra da nama država nije potrebna. Deluje možda malo grubo, ali kada čujete činjenice koje potvrđuju ovu početnu tvrdnju biće vam potpuno jasno.
Vidite, u članu 19. je rečeno da, u delatnostima iz člana 18. - a to su, otprilike, 50% svih delatnosti i usluga koje se dešavaju u zemlji, samo bih nabrojao: elektroprivreda, vodoprivreda, saobraćaj, radio-televizija, čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, PTT usluge, komunalne delatnosti, proizvodnja osnovnih prehrambenih proizvoda, zdravstvena i veterinarska zaštita, prosveta, društvena briga o deci i socijalna zaštita.
Ovaj skup delatnosti je izvučen na bazi neke analogije koja je prisutna u Zakonu o štrajku. To su delatnosti od posebnog interesa, gde je i štrajk moguć pod odgovarajućim uslovima, da se obezbedi minimum procesa rada i obavljanja tih delatnosti, jer su te delatnosti nezamenljiv uslov života i rada skoro svih građana.
E, vidite, ako nastane tu kolektivni radni spor, opet da se vratimo na to šta se podrazumeva pod kolektivnim radnim sporom, to je ono iz člana 2. stav 1. To je spor oko zaključivanja izmena i dopuna ili primene kolektivnog ugovora, ostvarivanje prava na sindikalno organizovanje, znači i samo pravo na sindikalno organizovanje, može biti sporno i onda je potreban miritelj ili pravo na štrajk.
Očigledno je da, kada su pisali član 19. mislili, su na štrajk. Sasvim je evidentno - mislili su na štrajk. E, vidite, ako se pojavi ta sporna situacija, onda je država u vidu Vlade na čijem je čelu Vojislav Koštunica našla dobru formulu. Rešenje spora mirnim putem ide preko miritelja. Da se ne bi desilo da država nema nikakav odnos prema ovim delatnostima ona se ogradila, pa kaže - kod ovih delatnosti svi su oni dužni da zajednički podnesu predlog.
To bi, otprilike, značilo da ako uzmemo oblast prosvete: ministar prosvete i sindikat prosvete zajednički upute predlog. Znači, neko treba da miri državu sa svojim službenicima. Hoćemo li da uzmemo neku drugu oblast? Elektroprivreda, znači spor između rukovodstva elektroprivrede i zaposlenih u elektroprivredi, povodom štrajka treba da se reši preko miritelja, ali jedna i druga strana moraju zajednički da podnesu predlog.
Pitanje je, da li je ostala dobrovoljnost, podsećam na načelo iz člana 5. - to je načelo dobrovoljnosti, nešto može da ide samo ukoliko su strane saglasne, ali ovde kaže - mora, dužna je, u obavezi je. Pa onda kaže - u roku od tri dana od dana nastanka spora. Kada je nastao spor? Ako nema zaključenog kolektivnog ugovora - kada je nastao spor?
Dalje, u drugom stavu - ako strane u sporu ne podnesu predlog dužne su da o tome obaveste agenciju. Oni ne mogu da se dogovore oko elementarnih stvari i sada treba da se dogovore oko toga kako će da obaveste agenciju! Ako se to i ne uradi, ako direktor agencije pročita novine pa čuje da je negde bio neki spor, onda će on po službenoj dužnosti da aktivira rešavanje, dobrovoljno rešavanje spora. Po službenoj dužnosti, dobrovoljno rešavanje spora, jer to tako proizilazi kada se pročita ovo što su napisali.
Znate, bolje je da se povuče ovaj predlog zakona nego da se ministar stalno slika. On se stalno slika. On voli da se slika, voli televizijske emisije. Povucite vi ovo i izbegnite socijalni dijalog, socijalne partnere i ove floskule koje ništa ne znače. Skoncentrišite se na ono što je osnovni zadatak Vlade, a to je, da vi možete da obezbedite sprovođenje zakona. Da obezbedite poštovanje zakona. Ne može zakon na kilo, zakon na dva kilograma! Ne možete tako da primenjujete propise i ne možete da izmišljate neke nove institucije kao temelj neke nove države. Nije temelj agencija, zapamtite!!

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Krstin.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Milorad Krstin.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred Poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. U članu 21. stav 1. stoji: "Miritelj je dužan da zakaže raspravu u roku od tri dana od dana prijema predloga i dokumentacije o predmetu spora i o tome obaveštava strane u sporu".
U mom amandmanu stoji da se reči "miritelj je dužan" zamene rečima "služba pravne pomoći je dužna". Znači, da je služba pravne pomoći dužna da zakaže raspravu u roku od tri dana od dana prijema predloga i dokumentacije o predmetu spora i o tome obaveštava strane u sporu. Ovaj amandman proizilazi iz amandmana na član 7. Predloga zakona.
Da se vratimo malo unazad. Naime, u lokalnoj samoupravi postoje mesne zajednice, a u mesnim zajednicama postoje mirovna veća. Mirovna veća broje tri člana i njihov je zadatak da mirno rešavaju neke sporove pre nego što se eventualno ode na opštinski sud, okružni sud itd. Sve to nije toliko da nemamo miritelja, arbitra i da nemamo agenciju.
"Miritelj u smislu ovog zakona smatra se lice koje pruža pomoć stranama u kolektivnom sporu sa ciljem da zaključe sporazum o rešenju spora". Onda se kaže: "u postupku mirnog rešavanja radnog spora učestvuju strane u sporu i miritelj, odnosno arbitar u skladu sa ovim zakonom". Znamo dobro da se miritelj i arbitar biraju na četiri godine.
Odmah zatim ide i republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova i to je onaj član 7. koji sam u svom amandmanu obrazložio. "Obrazuje se Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova kao posebna organizacija (u daljem tekstu: Agencija").
Mi nemamo nijedno ministarstvo gde nemamo agenciju. Pričamo o rebalansu budžeta, o smanjenju troškova, međutim i dalje povećavamo troškove iz budžeta stvarajući nove agencije. Ta agencija mora da ima, odnosno radom agencije rukovodi direktor. Direktora postavlja Vlada Republike Srbije, a to znači da će dodatna sredstva ići iz republičkog budžeta. "Ako strane u sporu sporazumno ne odrede miritelja, odnosno arbitra određuje ga direktno agencija".
Mislim gospodo da je dosta ovom narodu više tih agencija i dosta je više onih sredstava iz budžeta koja će otići opet nekom direktoru, miritelju, arbitru, a dobro znamo da imamo pravne službe pri opštinama, imamo Ministarstvo sa pravosuđem i prema tome, ne vidim ništa više od razloga da ovo mora da bude agencija.
Smatram da bi trebalo da se porazmisli o ovom amandmanu i bilo bi dobro da sve amandmane SRS prihvatite, a u krajnjem slučaju i povučete ovaj predlog zakona o rešavanju radnih sporova.