Član 19. na najbolji način pokazuje da predlagač zakona smatra da nama država nije potrebna. Deluje možda malo grubo, ali kada čujete činjenice koje potvrđuju ovu početnu tvrdnju biće vam potpuno jasno.
Vidite, u članu 19. je rečeno da, u delatnostima iz člana 18. - a to su, otprilike, 50% svih delatnosti i usluga koje se dešavaju u zemlji, samo bih nabrojao: elektroprivreda, vodoprivreda, saobraćaj, radio-televizija, čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, PTT usluge, komunalne delatnosti, proizvodnja osnovnih prehrambenih proizvoda, zdravstvena i veterinarska zaštita, prosveta, društvena briga o deci i socijalna zaštita.
Ovaj skup delatnosti je izvučen na bazi neke analogije koja je prisutna u Zakonu o štrajku. To su delatnosti od posebnog interesa, gde je i štrajk moguć pod odgovarajućim uslovima, da se obezbedi minimum procesa rada i obavljanja tih delatnosti, jer su te delatnosti nezamenljiv uslov života i rada skoro svih građana.
E, vidite, ako nastane tu kolektivni radni spor, opet da se vratimo na to šta se podrazumeva pod kolektivnim radnim sporom, to je ono iz člana 2. stav 1. To je spor oko zaključivanja izmena i dopuna ili primene kolektivnog ugovora, ostvarivanje prava na sindikalno organizovanje, znači i samo pravo na sindikalno organizovanje, može biti sporno i onda je potreban miritelj ili pravo na štrajk.
Očigledno je da, kada su pisali član 19. mislili, su na štrajk. Sasvim je evidentno - mislili su na štrajk. E, vidite, ako se pojavi ta sporna situacija, onda je država u vidu Vlade na čijem je čelu Vojislav Koštunica našla dobru formulu. Rešenje spora mirnim putem ide preko miritelja. Da se ne bi desilo da država nema nikakav odnos prema ovim delatnostima ona se ogradila, pa kaže - kod ovih delatnosti svi su oni dužni da zajednički podnesu predlog.
To bi, otprilike, značilo da ako uzmemo oblast prosvete: ministar prosvete i sindikat prosvete zajednički upute predlog. Znači, neko treba da miri državu sa svojim službenicima. Hoćemo li da uzmemo neku drugu oblast? Elektroprivreda, znači spor između rukovodstva elektroprivrede i zaposlenih u elektroprivredi, povodom štrajka treba da se reši preko miritelja, ali jedna i druga strana moraju zajednički da podnesu predlog.
Pitanje je, da li je ostala dobrovoljnost, podsećam na načelo iz člana 5. - to je načelo dobrovoljnosti, nešto može da ide samo ukoliko su strane saglasne, ali ovde kaže - mora, dužna je, u obavezi je. Pa onda kaže - u roku od tri dana od dana nastanka spora. Kada je nastao spor? Ako nema zaključenog kolektivnog ugovora - kada je nastao spor?
Dalje, u drugom stavu - ako strane u sporu ne podnesu predlog dužne su da o tome obaveste agenciju. Oni ne mogu da se dogovore oko elementarnih stvari i sada treba da se dogovore oko toga kako će da obaveste agenciju! Ako se to i ne uradi, ako direktor agencije pročita novine pa čuje da je negde bio neki spor, onda će on po službenoj dužnosti da aktivira rešavanje, dobrovoljno rešavanje spora. Po službenoj dužnosti, dobrovoljno rešavanje spora, jer to tako proizilazi kada se pročita ovo što su napisali.
Znate, bolje je da se povuče ovaj predlog zakona nego da se ministar stalno slika. On se stalno slika. On voli da se slika, voli televizijske emisije. Povucite vi ovo i izbegnite socijalni dijalog, socijalne partnere i ove floskule koje ništa ne znače. Skoncentrišite se na ono što je osnovni zadatak Vlade, a to je, da vi možete da obezbedite sprovođenje zakona. Da obezbedite poštovanje zakona. Ne može zakon na kilo, zakon na dva kilograma! Ne možete tako da primenjujete propise i ne možete da izmišljate neke nove institucije kao temelj neke nove države. Nije temelj agencija, zapamtite!!