Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. deo pod A) Gradovi, na tačku 1. i deo pod B) opštine, na tačke 30, 96. i 100. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Kekić.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona, u načelu, pojedinostima i celini.
Prelazimo na 23. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ORGANIZACIJI I NADLEŽNOSTI DRŽAVNIH ORGANA U POSTUPKU PROTIV UČINILACA RATNIH ZLOČINA
Primili ste predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Miloš Aligrudić, Zoran Krasić, Vjerica Radeta i Nemanja Šarović. Amandmani koji, u skladu sa Poslovnikom, budu podneti do otvaranja pretresa, biće vam uručeni u toku sednice.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača, gospodin Zoran Stojković, ministar pravde, želi reč? Da, izvolite.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o izmenama Zakona o postupanju državnih organa u postupcima za suđenje za ratne zločine. Radi se o kratkoj izmeni, ali izuzetno bitnoj, gledajući postojeću situaciju i značaj iste za našu državu i narod. Da li može malo tiše, pa kada završite, čekao sam dva dana, nastaviću kada završite.
Naime, želja ove države je da što veći broj predmeta za ratne zločine bude suđen u ovoj zemlji. Jedna od primedbi koja je mogla da se čuje, čak od eksperata, da mi navodno imamo procesnu smetnju i da po našem zakonu ne mogu da se dokazi pribavljeni van teritorije ove zemlje koriste u postupku kod naših sudova, pa bi to otprilike bio razlog zašto se nama ne ustupaju predmeti.
Imajući u vidu takve primedbe, uradili smo ovu izmenu i njom smo otklonili čak i taj prigovor, koji ne bi bio sam po sebi mnogo bitan da nemamo ovakvu situaciju kakvu imamo u zemlji, i da određeni krugovi tvrde i da bi to bila smetnja.
Ovom izmenom dajemo mogućnost da se u postupku pred našim sudovima sudi za eventualna izvršena krivična dela ratnih zločina ili povrede humanitarnih prava. S druge strane, sudovi mogu da koriste sve one dokaze koji su pribavljeni van teritorije ove zemlje ili izvedeni pred drugim sudovima, pa i Haškim sudom.
Ovo je značajna novina, a znate i sami da su UN donele izlaznu strategiju, gde posle 31. decembra više nema mogućnosti podizanja optužnica za ratne zločine pred Haškim tribunalom. U toj situaciji, svi postupci koji su se nalazili u fazi prikupljanja dokaza i istrage moraće da budu ustupljene ovoj zemlji. Nadam se kada ispunimo i ovaj procesni uslov, imajući u vidu kako funkcioniše naše pravosuđe, bar u ovom segmentu suđenja za ratne zločine, možemo očekivati i vraćanje jednog broja predmeta, gde su optužnice već podignute.
Znači, na ovaj način otklonićemo i poslednju eventualnu prepreku koja bi mogla da se stavi, i da se kaže da ima procesnih smetnji i da se sudi pred ovim sudovima. Tvrdim da možemo da sudimo. Mislim da ćemo moći apsolutno po svim standardima, jer i ovi predmeti koji su do sada suđeni, ocenjeno je da su validno suđeni i da nije bilo primedbi na tok suđenja.
Molim da se ove izmene prihvate, jer radi se u suštini o jednoj bitnoj izmeni, gde smo prihvatajući tri amandmana, dva SRS-a i jedan DSS-a, u stvari otklonili onaj minimum eventualnih primedbi koje su se javile. Ova dva amandmana vrše jasno preciziranje u samom tekstu i pojašnjavaju ga, a ovaj treći uvodi mogućnost saslušanja svedoka, odnosno garanciju onim svedocima koji dođu u ovu zemlju da svedoče u takvim postupcima, da će im biti zagarantovana bezbednost, odnosno neće biti lišeni slobode.
Na ovaj način dajemo mogućnost da se u potpunosti i u skladu sa evropskim standardima sudi pred ovim sudovima. A tvrdim da ćemo biti sposobni taj posao da obavimo. Iz tih razloga molim poslanike da ove izmene prihvate. Hvala.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Izvolite, reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

Gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, osnovni cilj izmene i dopune Zakona koji danas Narodna skupština razmatra jeste u tome da krivična dela koja su sadržana u Statutu Haškog tribunala postanu sastavni deo domaćeg zakonodavstva, da postanu sastavni deo zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina.
U Statutu Haškog tribunala su jasno navedena krivična dela, a ona su sadržana u članu 2. koji se odnosi na teške povrede Ženevske konvencije, u članu 3. koji govore o krivičnim delima koja se čine i znače povrede zakona i običaja rata, pa član 4. koji se odnosi na genocid i član 5. koji se odnosi na zločine protiv čovečnosti.
Dobro je što je predlagač prihvatio amandman narodnog poslanika kolege Krasića, pa sve ove članove Statuta Haškog tribunala uključio u zakon, pa da sutra ne bi imali mogućnost da eventualno odbijanje ustupanja nekih optužnica bude obrazloženo time da nije deo Statuta Haškog tribunala deo domaćeg zakona ili da ta dela nisu obuhvaćena našim zakonodavstvom.
U članu 2. Statuta Haškog tribunala, koji se odnosi na teške povrede Ženevske konvencije, pominje se, između ostalog, da je međunarodni sud ovlašćen da krivično goni lica koja su počinila i naredila da se počine teške povrede ženevskih konvencija, i tu se navodi i namerno nanošenje velikih patnji i teških povreda u uništavanju i oduzimanju imovine širokih razmera, koja nije opravdana vojnom nuždom, namerno uskraćivanje prava itd.
Oko povreda zakona i običaja rata, odnosno krivičnih dela koja su nabrojana, reč je o bezobzirnom razaranju gradova, sela ili naselja ili pustošenju koje nije opravdano vojnom nuždom, obuhvaćen je napad ili bombardovanje bilo kojim sredstvima nebranjenih gradova, sela i zauzimanje i uništavanje, i namerno nanošenje štete ustanovama namenjenih religiji, dobrotvornim svrhama i obrazovanju itd. Ovo sam pomenuo namerno i videćete posle kako to izgleda u našem slučaju, vezano za agresiju koja je učinjena prema našoj zemlji 1999. godine.
U odnosu na izmene i dopune ovog zakona, postavlja se nekoliko konkretnih i po meni vrlo logičnih pitanja. Da li će se usvajanjem ovog zakona i usvajanjem odredaba Haškog tribunala poboljšati naše zakonodavstvo. Moj odgovor na to pitanje je da neće. Sva ova krivična dela, koja su sadržana u Statutu Haškog tribunala u pomenutim članovima, već su sastavni deo našeg zakonodavstva.
Drugo pitanje, da li će se izmenama našeg zakona poboljšati položaj naše zemlje u očima tzv. međunarodne zajednice. Odgovor nas poslanika SPS-a jeste teško, gotovo nemoguće, jer se zna da pitanje rada Haškog tribunala i dešavanja na prostorima bivše SFRJ nema veze sa pravdom, sa činjenicama, već je to isključivo stvar politike.
Treće pitanje jeste da li će se izmenama ovog zakona pomoći našim ljudima koji su već optuženi ili će biti optuženi, s obzirom na ono što je rekao ovde gospodin ministar, taj rok do kada bi trebalo da se podignu sve optužnice. Da li će im se pomoći da im se sudi u našoj zemlji, moguće, a SPS bi to želela. Pitanje je da li će tako biti, jer sem tužioca, moram reći da i u našoj zemlji postoje ljudi, i državni službenici i oni koji to nisu, koji se svojski trude da tako ne bude.
Pored Karle del Ponte moram reći da u našoj državi ima, a sećate se onog izraza iz 1999. godine, više različitih lokatora koji panjkaju svoju zemlju i govore o Srbiji sve najgore, i omalovažavaju sve ono što država čini da se pitanje ratnih zločina reši. Omalovažavaju napore državnih organa. Tu, pre svega, mislim i na one izjave koje govore o nužnosti da svi optuženi moraju bezuslovno otići u Haški tribunal.
Govorim o onima koji tvrde da naša zemlja nema pravni poredak i pravosuđe osposobljeno da sudi ratnim zločincima, što nije tačno. Govorim o onima koji pričaju o primatu saradnje sa Haškim tribunalom u odnosu, recimo, na izbor Haradinaja za predsednika Vlade Kosova i Metohije. Govorim o državnim službenicima koji daju izjave u ime Haškog tribunala da će se optuženim suditi prema mestu počinjenih zločina. Govorim, jednom rečju, u ime svih onih koji suštinski govore loše o svojoj zemlji. Mislim da to nije dobro i da to neće doneti Srbiji dobro, a da ne pominjem pojedinačno ljude.
Sledeća dilema je da li će se preuzimanjem odredaba Haškog tribunala povećati kredibilitet te institucije kod nas? Odgovor nas poslanika SPS-a na ovu dilemu jeste – za one ljude koji daju primat državnom i nemaju partijski ili lični cilj u odnosu na državni kao primaran neće, zbog svega onoga što Haški tribunal jeste, zbog svega onoga što Haški tribunal nije učinio do sada u odnosu na namere osnivača Haškog tribunala i Rezoluciju UN iz 1992. godine, i našu obavezu koju smo mi svojevoljno potpisali u Dejtonskom sporazumu o saradnji u istraživanju zločina na prostorima bivše SFRJ.
A Haški tribunal se u međuvremenu izrodio u nešto potpuno drugo. Tu, pre svega, mislim na odnos između Haškog tribunala i NATO pakta. Malo se zna ili se malo u javnosti piše da je još 1996. godine potpisan ugovor o saradnji između Haškog tribunala i NATO pakta i, praktično, Haški tribunal je postao istureni deo NATO pakta. Malo se zna i ne pominje se da je način finansiranja ove institucije mimo onoga što piše u statutu Haškog tribunala, da je, pored sredstava iz UN, jedan od velikih donatora ove institucije i Džordž Soroš, a zna se kakva je njegova namera na ovim prostorima.
Ovo pominjem iz razloga što je saradnja sa NATO paktom apsolutno opredelila funkciju Haškog tribunala. Uspostavljeni su dvostruki standardi i to se oseća na svakom koraku, to osećamo i mi u Srbiji. Ne znam da li ste bili u situaciji pre nekoliko dana da pročitate intervju Karle del Ponte dat BBC-u, gde ona kaže da Haški tribunal nije mogao da podigne optužnicu protiv NATO pakta, jer eto NATO pakt joj nije dostavio sve tražene podatke vezano za agresiju 1999. godine.
Možete misliti koji je to izraz besramlja i besprincipijelnosti da glavni tužilac tvrdi da joj NATO pakt nije dostavio sve podatke vezane za bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Upotrebila je još jedan izraz koji je, ubeđen sam, sraman. Za ono što je učinjeno Srbiji i Crnoj Gori, ona razaranja, žrtve, sve ono što je učinio NATO u agresiji 1999. godine, ona je upotrebila izraz – incidenti. Džejmi Šej je o tome govorio da je u pitanju kolateralna šteta, a ona tvrdi da su u pitanju incidenti.
U isto vreme Haški tribunal je pustio dva hrvatska generala, koja su neposredno odgovorna i učestvovala su u operaciji, vodili operaciju "Oluja", gde je prema podacima oko 2.000 Srba nestalo. Ti dvostruki aršini su prisutni i tu jeste nešto što ne može u očima ljudi koji daju primat državnom u odnosu na partijsko i lično, povećati kredibilitet tog suda.
O kakvim je incidentima reč ili šta je u pitanju kada je reč o NATO agresiji najbolje govore ljudi koji se bave ili su se bavili ili su proučavali koje su povrede međunarodnog prava učinjene za vreme NATO agresije, i sada pominjem, to i jeste poenta onog mog na početku ove diskusije pominjanja statuta Haškog tribunala, jer sam taksativno nabrojao šta je sadržano u Statutu Haškog tribunala i videćete iz ovih sledećih primera da je imalo apsolutno pravnog i svakog drugog osnova da se podigne optužnica protiv Natoa.
Naime, NATO pakt ne samo da nije optužen da je učino agresiju, a treba reći, pošto se to zaboravlja i neću sada ulaziti u sve detalje vezano za sadržaj pojma agresije ili slično, ali se zna da je protiv Jugoslavije izvršen oružani napad NATO-a, da taj napad nije bio ničim izazvan sa naše strane.
Naime, Jugoslavija nije napala, niti ugrozila ni jednu od zemalja članica NATO-a i taj napad je izvršen mimo Rezolucije UN, mimo mandata UN. Znači, makar po tom osnovu NATO pakt je trebalo da bude optužen i odgovorni izvedeni pred lice pravde.
NATO je za vreme tih bombardovanja počinio mnogobrojne ratne zločine, one ratne zločine koje Haški tribunal pominje u svojim članovima, u Statutu Tribunala, koji smo i mi sada preuzeli. Haški tribunal je izbegao da optuži NATO i vodeće ljude NATO-a za počinjene ratne zločine. Ne samo da su upotrebljavali zabranjena sredstva ratovanja, hemijsko oružje, zapaljivo oružje.
Primera radi, zapaljivo oružje su upotrebili kada su uništili jednu kolonu izbeglica, i to albanskih, kada je pobijeno 87 ljudi, ili prilikom napada na voz u Grdeličkoj klisuri, kada je ubijeno 17, a ranjeno 16 ljudi. To su ti incidenti o kojima govori Karla del Ponte. Kasetne bombe koje su zabranjene, njihova upotreba je nažalost bila više puta za vreme NATO bombardovanja, i to je ono što govori Karla del Ponte da su incidenti.
Incident je kada je na putu Đakovica-Prizren 1999. godine ubijen 61 civil, a 36 ranjeno. Incident je kada je u centru Niša ubijeno 13 civila, a 30 ranjeno. Incident je kada je kod Uroševca poginulo petoro ljudi, a dvoje dece ranjeno, ili kada je u Srbici od odloženog dejstva kasetnih bombi ubijeno sedam ljudi.
Naravno, ratni zločin je i upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom. Prema nekim procenama, tokom agresije NATO snage su bacile na Jugoslaviju oko milion zrna sa osiromašenim uranijumom, što bi značilo da je na SRJ, a najviše na Kosmet, bačeno oko 30 tona osiromašenog uranijuma. Oko korišćenja zabranjenih metoda ratovanja, i to sam pomenuo da su krivična dela nabrojana u Statutu Haškog tribunala, civilno stanovništvo je bilo predmet napada.
Onda imate sijaset podataka, mesta gde su civili napadani u Beogradu, Prištini, Merdaru, Crnoj Gori, napad na RTS, Prizren, Kulu, Čačak, Prištinu, Kraljevo, Niš, Vladičin Han itd. Sve ovo pominjem jer su to krivična dela koja je počinio NATO, a Haški tribunal nije reagovao.
Pominjem i neposredne napade na civile, što je takođe krivično delo sadržano u Statutu Haškog tribunala. U napadu na Aleksinac, kada je ubijeno 17, a ranjeno 40 ljudi; U Grdeličkoj klisuri ubijeno je 17, a ranjeno 16 ljudi; na putu Đakovica-Prizren ubijen 61 čovek, a ranjeno 36, Surdulica itd. Znači, ima sijaset toga što predstavlja povredu međunarodnog prava učinjenog od strane NATO-a, a eto za Karlu del Ponte, za glavnog tužioca Haškog tribunala. reč je o incidentima.
Tako oni to kvalifikuju i ta činjenica da su se "ti incidenti desili" i da Haški tribunal nije dobio od NATO pakta traženu dokumentaciju su opredelili da ne može da podigne optužnicu protiv NATO pakta. Sramno. Uporedite sve ove podatke, a na kraju krajeva svi smo svedoci onoga što se zbivalo 1999. godine, sa ponašanjem Haškog tribunala, pa će sve biti jasno. Ima tvrdnja da naša Vlada nije dostavila traženu dokumentaciju, takođe nije tačna.
Ta dokumentacija je dostavljena i neposredno posle bombardovanja, i dostavljena je od 2000. godine pa naovamo. Znači, mimo politike, i Savezna vlada koju je činio DOS, i vlada koju su činili socijalisti i radikali na nivou Srbije, i jedna i druga vlada je Haškom tribunalu dostavila potrebnu dokumentaciju.
Nije bilo političke volje. Zbog čega? Iz razloga što Haški tribunal neće da optuži onoga ko finansira i ko opredeljuje delovanje. Na kraju krajeva, i Džejmi Šej je, mada se toga mnogi ne sećaju, otvoreno rekao da Haški tribunal neće podići optužnicu protiv zemalja NATO-a, jer su zemlje NATO-a neko ko finansira tu instituciju i da tu priča počinje i završava. Toliko o kredibilitetu.
Ili vezano za ove naše poslednje događaje, obaveza Haškog tribunala je da podigne optužnicu protiv svih počinilaca zločina, odnosno svih zločina koji su učinjeni na prostorima bivše SFRJ od 1991. godine. U tom kontekstu zanimljivo je da je prenebregnuto sve ono što su čelnici albanske političke zajednice učinili i pre i posle agresije NATO-a.
Pre svega mislim na Ramuša Haradinaja. Naša država je dostavila potrebnu dokumentaciju, taksativno navela, uz obilje dokaza, da je taj čovek učestvovao u ubistvu ogromnog broja ljudi, navela je mesta gde se nalaze te masovne grobnice, navela je otmicu u kojoj je učestvovao i koju je naredio da se počini. Navela je gde su Srbi bili proganjani, ubijani, na koji način proterani. To neću sada pojedinačno pominjati, ali znači država je učinila sve da ta institucija ima pravnu mogućnost da podigne optužnicu.
To nije učinjeno i to je za nas poslanike SPS-a, pored već ranije pomenutog, dokaz jedne krajnje političke pristrasnosti. Ali, postoji i ministar je to pomenuo taj mali tračak nade da ćemo usvajanjem ovog zakona stvoriti uslov neophodan da neki ljudi koji su optuženi ili koji će biti optuženi budu predmet rada domaćeg zakonodavstva.
Čak i taj mali tračak nade, i za njega se vredi boriti, i to je nešto što je dobro i dobro je što je i u našem zakonodavstvu uvršten ovaj deo odredaba vezano za krivična dela. Ne zato što ih nemamo, ali i sa formalne strane da imamo i taj pravni osnov. I to je jedino dobro što se može pomenuti vezano za Hag.
Samo naivni veruju da Hag nije politički sud. Celo ovo suđenje, i predsedniku Slobodanu Miloševiću i drugim ljudima, govori o tome da uopšte nije važno za šta ste optuženi, nije važno šta je sadržano u toj optužnici, važno je da postoje ljudi koji su spremni da izdaju svoju zemlju, važno je da postoje ljudi koji će ispoštovati zahteve Haškog tribunala i priznati ono što se od njih traži, da bi dobili neku svoju uslovnu slobodu i još po nešto pride, i da bi dali kredibilitet Haškom tribunalu da može da radi.
Čak i oni koji su osnovali Haški tribunal vide da on nije ispunio svoj osnovni cilj, a da mu mnogi pomažu da postoji, pomažu mu i u inostranstvu i ovde kod nas. Ali, i njemu će doći kraj i to se već vidi. U svakom slučaju, ako bude postojala i najmanja nada da optuženi budu predmet rada domaćeg pravosuđa, dobro je da budu, jer se zaboravlja da su naši sudovi sudili i vodili procese protiv počinilaca ratnih zločina, a to niko ne pominje. Ali, šta ćete, takva nam je zemlja i sa tim moramo da se borimo.

Reč ima poslanik Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je u principu protiv bilo kakvog specijalnog suda, protiv bilo kakve specijalne organizacije, zato što smatramo da to sve može da se organizuje normalno i zato što mislimo da na taj način zemlja pokazuje da mora da se dodatno organizuje, kada god iskrsne neki problem, ali razumem i motive predlagača zakona.
Možda postoje nekakvi dogovori o kojima javnost Srbije ništa ne zna, zato što nas je neko ubeđivao da će i donošenjem ovog zakona koji sledi posle nekakvih dogovora biti moguće da se u Srbiji sudi onima koji su optuženi od strane suda u Hagu, pa još to nismo doživeli. Evo da se nadamo da su ove izmene ne samo kozmetičke, da se nadamo da su sa nekim dogovarane, usaglašavane, da se nadamo da je i ovo način da dođemo do prava da se našoj državi prizna da može da sudi, a može da sudi mnogo bolje i pravičnije od onoga kako se to radi u Hagu.
Još jedan, ovde se ne pominje, razlog zašto ovaj zakon treba da postoji. Mislim da ovaj zakon ne postoji samo za suđenje građanima Srbije koje optuži Haški tribunal, jer u članu 3. osnovnog zakona piše da taj sud sudi, da Republika Srbija sudi za sve zločine počinjene na teritoriji bivše SFRJ, bez obzira na državljanstvo počinioca ili žrtve.
Mene interesuje šta je bilo sa onim presudama donetim od strane naših sudova, protiv lica koja su počinila stravične zločine na teritoriji Srbije i Crne Gore, u većini na teritoriji Srbije, protiv lica koja su dolazila u Srbiju čak i dok im je bila na snazi presuda, a onda je neko na volšeban način ukinuo sve presude protiv predsednika države, vlada, komandanata, vojski, članica NATO-a koje su bombardovale Srbiju.
Za mene je to ozbiljan problem, zato što smo povlačenjem tih presuda, ne znam ni ko ih je sve poništavao, neobnavljanjem postupka, jer ako je došla demokratska vlast 5. oktobra, ona je mogla demokratski da sudi. Evo, sud u vreme naše vlasti sudio je diktatorski, po nalogu. 5. oktobra su došle demokratske snage, sud sudi po nalogu demokratske vlasti.
Demokratska vlast kaže da sudi pravično po Ustavu, zakonu, međunarodnom pravu i evo za ove četiri godine niko od vas se ne seti da sudi onima koji su počinili ratni zločin. Ne pravi se ravnoteža između Srbije i Haga tako što ćete naći dobrovoljca da se preda. Hajde na drugi način da uspostavimo ravnotežu.
Vi na posredan način priznajete da smo mi ratni zločinci. Ima nas mnogo, samo neki hoće da se predaju, neki neće. Neke moramo da jurimo, za neke ne znamo ni gde su, ali mi smo u principu narod čiji su predstavnici počinili ratne zločine i hajde sada da vam dokažemo da smo u stanju da svojim zločincima sudimo.
A što se odrekoste toga da su nad nama vršeni ratni zločini, da su ih vršili oni koji bi sada da nam sude, jer kada imate da upoređujete dva tereta, vi ih stavljate na vagu, ovde je sve stavljeno na jednu stranu, na stranu koja optužuje Srbe, napada i sudi.
Sada se iz Srbije organizuje da sude Srbima, da ih napadaju, u vrlo malom broju slučajeva i da ih brane. Zašto sad Srbija ne bi počela da napada, optužuje i da sudi ne samo Srbima. Nema te države u svetu koja je u svom ustavu zapisala da će suditi samo svojim građanima. Da je tako, mi nikad ne bismo izručili bilo koga u Hag ili nekoj drugoj državi. I to je predviđeno, čak i nacrtom ustava Vlade Republike Srbije.
Na teritoriji Srbije u vreme NATO agresije počinjeni su ratni zločini. To je očigledno. Tzv. međunarodna zajednica pronalazi Srbe koji su počinili ratne zločine, pronalazi Srbe koji su za njih znali, a nisu ništa preduzeli, pronalazi one koji su ih naredili, pronalaze one koji to nisu znali, ali čiji su potčinjeni počinili ratne zločine. Ako ovako nastavite, međunarodna zajednica može svakom Srbinu da kaže – gledao si na televiziji, i sam si u tome učestvovao, i ti si ratni zločinac.
Zašto mi ne kažemo ko je nad nama počinio ratne zločine? Da li se ijedan naš predstavnik, koji se tamo zalaže da nas tretiraju kao državu i kao narod i naš pravosudni sistem kao relevantan, da li se tamo iko zalaže da dokaže da su nad nama činjeni ratni zličini. To je sve tragično počelo kada ste pustili skoro 2.000 pravosnažno osuđenih lica na slobodu, oni su dočekani slavom, vozila su ih čak i vozila našeg Ministarstva pravde, i čim su prešli na teritoriju Kosova i Metohije dobili su puške u ruke. Sad se već spremaju da ponovo tim puškama krenu, da ubiju ko ne bude pobegao.
U vreme kada je donošen ovaj zakon imali smo amandman na sam njegov naziv, brutalno ste nam odbili taj amandman. Sad vidim da prilagođavate naziv zakona normalnom pravnom poretku, pa kažete da nije kriv niko ko nije osuđivan.
Tako je, tužilac nema postupak protiv ratnog zločinca. Sa ratnim zločincem posla imaju samo zatvori, jer ratni zločinac je onaj koji je osuđen pravosnažnom presudom i ide na izdržavanje kazne. Sad se tamo brine da li on ima hleba, da li ima vode, da li ima uniformu. To je postupak prema ratnom zločinu i ratnom zločincu. Sve drugo su okrivljeni, optuženi, osumnjičeni, nevini dok se ne dokaže. Znate vrlo dobro da će tamo biti osuđeni i ljudi koji uopšte nisu krivi, ali će na pravosnažnosti presude da se zasniva i njihova krivica i postupak prema njima.
Dakle, da sumiramo ono što sam hteo da vam kažem. Ako je želja i ako postoje dogovori da omoguće ono za šta se i sam zalažem, da u Srbiji vodimo postupak protiv lica osumnjičenih ili optuženih za ratne zločine, ako žele da to nadgledaju, da vrše medijaciju, da snimaju, da budu prisutni dan i noć, svetske kompanije, predstavnici Haškog tribunala, suda iz Haga, Rima, odakle hoće, mi smo na to spremni. Ako je ovaj zakon put da Hag prestane da bude kaznionica, onda je taj zakon dobar.
Ali ako je ovo kozmetika, da se oko ovoga zamajavamo, ako pregovori idu potpuno drugačijim tokom, jer nama neko duguje da kaže – kako to da neke ljude optuže, neke ne optuže. Kako to da neke ljude puste da se brane sa slobode, a druge ne puste.
Ubeđen sam da Vlada Srbije ili onaj ko pregovara sa Hagom, možda čak nije u Vladi, možda je predsednik Srbije, ne znam ko pregovara sa Haškim tribunalom, ali ubeđen sam da zna ko će biti pušten i zašto. Ako Hag pusti one koje ste ovde uhapsili i odveli u Hag, onda morate da nam kažete – kako to da niste izdejstvovali da puste one koji su se dobrovoljno predali. Odnos prema odbrani sa slobode, njegov stav prema optužnici, ako vam neko dokaže da je spreman da ode kad god ga pozovu iz Haškog tribunala i to pokaže prema optužnici, ode odmah da se izjasni da li je kriv ili nije, zašto se onda ne borite svim snagama da se taj brani sa slobode.
Ne moram da vam ponavljam da su ovde optuženi Srbija i svi njeni komandanti vojske, policije i svi ljudi koje je Srbija birala na neku funkciju. Nije ni vama ni nama, koji smo tamo direktno zainteresovani zbog svog predsednika, svejedno kako će proći ti postupci. Želeo bih da tamo imaju pravo na potpunu odbranu.
Kako može da se odbrani Vojislav Šešelj, kome još nije počelo suđenje i ne zna se kada će početi? Tako što može da sprema svoju odbranu.
Kako to da vas ne zanima da neko ko je optužen sedi u ćeliji izolovan, bez mogućnosti da skuplja dokaze za svoju odbranu, a da Vlada, jedna, druga, Savez ministara, predsednici ovi, oni, neprekidno sarađuju sa tužiocem, koji sad na miru prikuplja nekakve dokaze kojima će kao da učvrsti svoju optužnicu.
Kad smo mi to podigli glas ovde u Srbiji pa rekli – stanite ljudi, šta je suđenje, da li je suđenje davanje mogućnosti i tužbi i odbrani da ravnopravno vode postupak, da bi sudije mogle da zaključe da li ima krivice ili nema, i kolika je krivica i kakvu kaznu treba da izrekne.
U slučaju haških pritvorenika favorizuje se isključivo tužilaštvo. Ono može sve, da menja vlade po Evropi, posebno ovu našu, slabašnu, da nam bira lica, da postavlja, da nas ucenjuje, da nam uvodi sankcije, da radi šta hoće, da uvede u tribunal sve za koje smatra da tamo treba da budu, u tu pritvorsku jedinicu, i da ih tamo drži koliko hoće.
Nije svejedno ako su tamo generali vojske, generali policije, nije svejedno kako će se oni odbraniti i vi to dobro znate. Braniće stotine hiljada ljudi tamo. Ako se tamo nađu svi oni koje oni žele da vide, ako se nađu oni koji su nas branili...
Mogu li da iskoristim sve? Niste me opominjali, pa zato pitam.
(Predsedavajući: Kako da ne. Nisam želeo da vas opominjem.)
Ako se tamo nađu oni koji su nas branili na Kosovu i Metohiji, oni će braniti sve ono što Srbija još ima. Znate da generali nisu sposobni da se brane. Tamo im treba adekvatna odbrana. Advokati koje tamo Srbija ima nisu sposobni da ih brane. Oni su sposobni da se pogađaju za novac. Skoro svi su ogrezli u to.
Haški tribunal je zapeo, advokati se pogađaju sa optuženim, sa tužiocem, sa državom, pa optuženom kažu – priznaj, imaćeš manju kaznu, odredićemo državu u kojoj ti želiš da izdržavaš kaznu, porodica će da ti dobije dovoljno novca da mirno živi, vidiš da će svakako biti osuđen. Priznaj, ali prihvati i da svedočiš protiv nekog drugog.
Po ubrzanom postupku je završeno nekoliko slučajeva. Svi ti ljudi već su predloženi da budu svedoci optužbe protiv ostalih koji se ne nalaze u Hagu. Nemojte više da se branite, vi koji sad odlučujete kako će to da bude. Vidite, pošto ste se neadekvatno branili od ovih iz Haga, sad već imate mogućnost da se branite i od ovih iz Srbije. Što se vi slabije branite, sve je više onih koji staju na drugu stranu. Podigli su glavu svi neprijatelji Srbije, i spolja i ovi unutra. Nije Hag kužno mesto, nije Hag samo mesto u kome se nalaze samo zločinci, tamo ima i zločinaca.
Kada smo mi to u Srbiji branili zločince, ali smo uvek branili nevine. Ne sme nijedan nevin da bude osuđen, a nevin je svako ko nije lično počinio ratni zločin, ko ga nije naredio.
Vi ćutite pred činjenicom da je predsednik države tamo optužen zato što je neki vojnik počinio ratni zločin, zato što je neki policajac počinio ratni zločin, zato što je postojala ideja velike Srbije; pa šta. I dan-danas postoji ta ideja i neće nikada niko moći da je ugasi. Kako će da se zove država, to ćemo videti.
Svi narodi, svaki čovek na svetu ima svoju ideju. Svako je sprovodi na određeni način. Da li ste čuli nekada radikale da optužuju za ratni zločin Bošnjake u Raškoj koji žele da imaju svoju državu, dalje, koji to iznose verbalno; Mađare na severu Vojvodine koji kažu da su južna Mađarska. Da li je to zločin, da li je to ratni zločin? Nije, svako ima svoju ideju, svako sanja svoj san.
Ako uzme pušku u ruku, ako krene protiv ustavnog poretka, tada dolazi u sukob sa zakonom, a ne zato što izađe na tribinu pa govori svoje ideje. U Hagu se polovini ljudi sudi za ideje. Još jednoj četvrtini zato što su odbranili zemlju kada god je bila ugrožena. Ima tamo i ratnih zločinaca, ali ne dajte da jedan nevin bude osuđen samo zato što vam je politički suparnik.
Da li vidite vi kako ovaj život sastavlja suparnike, a razdvaja najbolje prijatelje, u politici, mislim, baš kao i u životu. Danas sa nekim pališ Beograd, a sutra bi ga spalio što te u to uveo ili što se posle toga pokazalo da je loš čovek.
Naš odnos prema ovom zakonu, gospodine ministre, isti je kao prema svim zakonima koje Vlada Srbije predloži, zaista treba mnogo razloga da bismo bili za u ovoj skupštini po bilo kom osnovu.
Zakon, kažete da nas približava danu kada ćemo da sudimo. Nemojte da nam pomru oni u Hagu do tada, do tog dana, jer tamo se svašta dešava. Da bih glasao za ovaj zakon, neko ovde mora da izađe sa podacima i da kaže, jeste, dogovorili smo se, toliko i toliko optuženih prelazi pod jurisdikciju suda u Srbiji i zove se, taj tako, taj tako, optužen za to i to.
Ovo mi sve liči na celokupno naše zakonodavstvo od 2000. godine naovamo i sve nešto činimo da bismo pokazali kako smo spremni, pa smo spremni, pa smo sve spremniji i sve dalje od Evropske unije. Ovim zakonom mi sada pokazujemo da smo sve spremniji za suđenje za ratne zločine, ali recite nam da li može da se desi da nam to nikada ne prepuste. Šta će nam onda sve ovo, trošimo dragocenu energiju. I građana Srbije koji nas sada gledaju, pa misle, stvarno se nešto valja krupno, čim su ovi krenuli, daju garancije, menjaju zakon.
Evo, pitam vas kao čovek koji bi trebalo da bude obavešten, da li se nešto krupno dešava, da li se priprema nešto krupno, da li se priprema nešto krupno u odnosu na Hag-Beograd, zaista bih voleo da znam. Ako ste nešto uspeli, nemojte da to bude tajna za građane Srbije. Ako niste, nemojte da nam pričate da postoji mogućnost da uspemo.
Da bismo branili zemlju ponovo, a vi znate da ćemo uskoro biti u prilici da je ponovo branimo i moramo da znamo stav prema onima koji zemlju brane, a zato je moj stav prema izručivanju generala jasan i čvrst. Evo, po ko zna koji put da vam ponovim, izručite li jednog od četvorice generala u Hag, mi ćemo srušiti Vladu Republike Srbije. Mi nećemo da krenemo u rušenje, mi ćemo da je srušimo. Vi znate kako jaka parlamentarna stranka ruši vladu koja povuče takav gest, imaćemo ovde većinu, to vam garantujem, jer to neće moći da vam prebole ni vaši.
Izručite li jednog generala, ne čekajte mart iduće godine, tada će vam trebati junaci i vi to dobro znate. Neće vam trebati ratni zločinci i ne trebaju Srbiji nikada, ali Srbiji će uvek biti potrebni junaci.
Nažalost, u situaciji smo da će nam uskoro trebati, pokažite svoj gest prema junacima. Ako neko može da se isprsi i da svojim telom odbrani nešto, pokažite i vi svojim političkim stavom da i vi možete negde da se isprsite i da i vi možete bar nekoga od ljudi koji to zaslužuju da odbranite. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Miloljub Albijanić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, svakako je potrebno učiniti neophodne korake da naši sudovi mogu da preuzmu određene slučajeve i da pokažemo zrelost i ozbiljnost prema ovako složenoj temi.
Želim da istaknem da je odgovornost, svakako, pojedinačna. Nikako se ne može dovoditi u bilo kakav kolektivni kontekst.
Znači, naravno da ljudi nisu krivi dok se to ne dokaže pred sudom. Ono što želim da kažem, to je da smo mi preuzeli određene međunarodne obaveze i ovo nije političko ili partijsko pitanje. Država Srbija je preuzela određene međunarodne obaveze koje mora poštovati.
Ako se mi zalažemo da rešavamo najkrupnija pitanja, a znate i sami da su to Kosovo i Metohija, odnosi u državnoj zajednici, saradnja sa Haškim tribunalom, onda ne možemo za određene stvari da kažemo, to jeste, to je u našem interesu, pa ćemo do kraja poštovati međunarodne obaveze, pa ćemo za Kosovo i Metohiju kao ključnu tačku oslonca uzeti Rezoluciju 1244, a za saradnju sa Haškim tribunalom reći, pa to ne moramo da poštujemo do kraja, iako je Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom donet na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti broj 827.
Dakle, kada kao zemlja želimo da budemo zreli i odgovorni, kada želimo da ono što se desilo i otvaranjem, dakle dobru saradnju sa međunarodnim finansijskim institucijama, saradnju u drugim oblastima, povezivanje što se tiče različitih vrsta ekonomskih zakona sa zakonima srodnim u Evropi.
Kada želimo otvaranje prema svetu u svim segmentima, ako poštujemo međunarodne obaveze, ne možemo reći, jedne poštujemo, druge ne poštujemo, iako smo sami pravili zakone na osnovu istih rezolucija.
Tačno je da je ova rezolucija iz 1993. godine, i da je tadašnja vlast zapravo preuzela određene obaveze i da smo u međuvremenu prekidali odnose sa čitavim svetom, ali je jasno svima da mi ne možemo biti zemlja jedina u Evropi koja ne sarađuje sa svojom okolinom i sa drugim zemljama sveta. Znači, obaveze postoje, zakon je jasan i svakako je dobro da postoji dobrovoljna predaja. To znači da je sazrela svest i kod pojedinaca da neće da dovedu državu u težak položaj, da neće da prave balast ovoj državi u odnosu prema ostalom delu sveta.
Samo bih želeo još da kažem da postoji nešto u srpskom narodu što se zove oficirska čast. Ne znam u istoriji primere da je neko ko drži do te časti uslovljavao čitavu državu, da se bilo od koga krio. Nevinost takođe, znači, može biti rezultat svega ovoga.
Niko nije kriv dok se ne dokaže. Ali, zašto od tih stvari bežati? Najbolje je suočiti se sa istinom. To je najbolje za svakog pojedinca i u ovoj zemlji i šire. Za G17 plus je prihvatljivo sve što pospešuje saradnju sa međunarodnim institucijama, sve što na određen način podiže ugled naših institucija, znači podiže kapacitete naših institucija da se istim stvarima bave.
Da smo imali petlje i odgovornosti i ranije je trebalo određene slučajeve ovde započeti, završiti itd. Znači, ne možemo imati različite aršine. Sa te strane, mislim da je dobro pospešivati sve što naše institucije, međunarodnu saradnju i ugled podiže.

Da li još neko želi reč? Da, narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Kod ove stvari, kod ovakve nametnute međunarodne obaveze koju imamo, a nametnu ta je odlukom Saveta bezbednosti, mi nemamo mnogo da razmišljamo. Dakle, neophodno je međunarodne obaveze ispunjavati. Imamo obavezu prema jednoj instituciji, za koju lično držim, to je moje mišljenje, da nije sud, nego je politička institucija koja je napravljena iz određenog političkog razloga i koja, nažalost, sa pojmom suđenja ili onoga što mi pravnici volimo da nazovemo pravdom u suđenju, nema mnogo veze. Ali, radi se o jednoj nametnutoj obavezi.
Kako odgovoriti na takvu nametnutu obavezu? Nju prosto ne možemo izbeći, a odgovor na to ne leži ni u aroganciji prema takvoj instituciji i prema međunarodnom okruženju, niti u nepotrebnoj snishodljivosti. Jednostavno, ono što je nama neophodno i ono o čemu je DSS govorila sve ovo vreme, to je da moramo smoći snage da oko nekoliko važnih državnih pitanja nađemo jedinstven odgovor, bez obzira ko kojoj političkoj stranci pripada.
Tako i po ovom, nažalost, u trenutku u kome živimo, veoma važnom pitanju odnosa prema Haškom tribunalu, moramo takođe imati jedinstven stav, dati jedan jedinstven odgovor koji mora biti razuman.
Koliko se možemo razlikovati po ovako važnom pitanju najbolje govori i sam naslov ovog zakona koga mi danas menjamo, a koji se do ovih izmena i dopuna zove Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina, koji u sebi krije jednu opasnu tezu ranijeg predlagača ovog zakona, koji je usvojen od strane Narodne skupštine, da ovde imamo posla sa dokazanim ratnim zločincima i da se ovde radi o postupku njihovog privođenja međunarodnom sudu, što bi predstavljalo tu našu obavezu.
Iz ove razlike, koja se ovde potcrtava izmenama i dopunama koje je sadašnji predlagač - Vlada Srbije predložila, vidi se i sva razlika koja kod nas, nažalost, postoji u pristupu ovoj materiji i u pristupu rešavanju određenih međunarodnih obaveza koje su nam nametnute. Dakle, to se vidi po tome što se sada predlaže da se naslov ovog zakona promeni i da se on ne zove Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločinaca, nego u postupku za ratne zločine.
Prema tome, svako ko je optužen za bilo kakav zločin, ima se smatrati nevinim dok mu se pravosnažnom sudskom presudom ne dokaže da je kriv. To je izuzetno važan postulat međunarodnog prava i domaćeg Ustava, koji mi moramo da poštujemo. Na taj način se štite ljudska prava i slobode.
Način na koji se pristupa obavezi prema Međunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu može se ogledati u tom načinu na koji je ranija vlast pristupala toj obavezi, kada je bilo reči o hapšenju optuženih za ratne zločine. Dostojanstvo čoveka se nije poštovalo i nije se poštovalo upravo tako što se i vidi iz naslova zakona koji je ranije bio usvojen, jer su se ti ljudi tretirali kao obični zločinci i kriminalci, i na taj način se prema njima ophodilo u postupku hapšenja.
Mi smo rekli šta su nam prioriteti. Prioriteti u načinu saradnje sa Haškim tribunalom nikako ne mogu biti hapšenja, a pogotovu ne na način na koji su ranije sprovođena. Prioritet svakako mora biti dobrovoljna predaja optuženih Haškom tribunalu.
Naravno, svesni smo toga da se međunarodne obaveze moraju poštovati i da se, u tom smislu, mora poštovati i savezni zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, koji u sebi, na kraju krajeva, uključuje i represivne mere koje se sastoje u privođenju.
Međutim, ne možemo pobeći od toga da mi imamo određeni dostojanstveni odnos prema sebi, kao državi i prema narodu, i prema licima koja se nikako ne mogu unapred smatrati zločincima, dok im se pravosnažnom sudskom presudom to ne dokaže. U interesu je ove države da se sve učini da dobrovoljna predaja bude prioritet.
Naravno, u ovom predlogu zakona, o tome je ministar već govorio i neću ponavljati ono što je rečeno, postoje još dve vrlo važne izmene. Jedna se odnosi na preciziranje funkcije tužilaštva, a druga izmena se odnosi, to je član 7. ovog predloga zakona, na uvođenje novog člana 14a zakona, koji, praktično, čini da se ovaj zakon uskladi sa pravilima o postupku i dokazima Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, čije su izmene stupile na snagu 17. jula 2004. godine.
Usklađivanje ovog zakona sa pravilima Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu predstavlja jedan procesni uslov, koji bi omogućio da učinimo ono što priželjkujemo već duže vreme - da se uspostavi puna dvosmerna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, opet ponavljam, bez obzira na to šta mi o suštini tog suda mislili, jer je u pitanju nametnuta obaveza.
Dvosmerna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu podrazumeva nekoliko stvari. Jedna bi bila, između ostalog, ustupanje predmeta Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu za suđenje u našoj zemlji. Pri tom se podrazumeva da bi naši sudovi mogli da se koriste svim dokazima koji su, u skladu sa tim pravilima, prikupljeni i obrađeni u Međunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu, odnosno koje je prikupio tužilac Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju u postupku pred tim sudom.
Prema tome, na taj način bi stvorili procesne uslove, odnosno otklonili svaku smetnju koja bi mogla da stoji kao argument da nije moguće u našoj zemlji suditi za ove ratne zločine i prema otpužnicama koje su podignute pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu. Možemo o ovome pričati šta god hoćemo, možemo imati tezu o tome da imamo različita shvatanja o ovom pitanju, različita shvatanja politike, izražavati sumnje i strahove da je ta puna saradnja u tom smislu moguća, ali mi ne smemo sebi dozvoliti da propustimo ovakvu mogućnost i da na neki način drugoj strani, ako je Međunarodni krivični tribunal u Hagu druga strana, a mislim da, nažalost, jeste, damo bilo kakav argument, formalne prirode, da odbiju naše zahteve i naše vapaje za tim da se optuženima za ratne zločine sudi u našoj zemlji.
Ovaj tekst predloga zakona sadrži u tom smislu i dva amandmana koja su prihvaćena, dakle koja su postala sastavni deo ovog teksta zakona.
Jedan je amandman Zorana Krasića, koji je u članu 3. predloga ovog zakona pojasnio na šta se ovaj zakon praktično primenjuje i u tački 2) rekao da se radi, zapravo, o slučajevima suđenja za ratne zločine na području bivše Jugoslavije pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu.
Naravno, radi se o amandmanu DSS na član 7. kojim se obogatio član 14a i koji govori o merama zaštite svedoka i oštećenog od strane Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, koje ostaju na snazi, i sada se precizira u tom amandmanu šta se dešava sa licem koje boravi u inostranstvu, da ono ne može biti lišeno slobode, pritvoreno ili krivično gonjeno za ranije učinjeno krivično delo, dok se nalazi na teritoriji Republike Srbije, radi davanja iskaza u svojstvu oštećenog svedoka ili veštaka u predmetima krivičnih dela iz člana 2. Na taj način se omogućava da se na jednostavniji, bolji i brži način ostvaruje ova saradnja.
Dakle, usvajanjem ovog zakona, bez obzira na sve razlike u mišljenjima o svim ovim pitanjima koja smo čuli, veoma je bitno jer otklanja ovu prepreku o dvosmernoj saradnji. Mislim da je to naša obaveza. Privremeno puštanje na slobodu osuđenih, da se brane sa slobode, može da iziskuje i otvara određena pitanja u javnosti u našoj zemlji - zašto su ta lica, zašto to nisu neka druga, ali bez obzira na sve to, ako se radi o jasnom signalu da je to moguće učiniti, onda je logično očekivati da će takvih slučajeva biti u budućnosti.
Na kraju krajeva, kada govorimo o različitosti politike, o različitom viđenju naše obaveze prema Međunarodnom sudu, govorimo i o tome zbog čega nekim optuženima za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalu nisu bile date ranije garancije ove države da se brane sa slobode, nego se to čini tek sada.
To se vidi iz ranijeg naziva, to jest još uvek za sada važećeg naziva ovog zakona koji se menja ovim predlogom, pa u tom smislu pozivam sve narodne poslanike, sve političke stranke u Srbiji da konačno doprinesemo svojim ponašanjem tome da steknemo jedan jedinstveni stav po ovom pitanju, da se na jedinstveni način ponašamo i da ne ispoljavamo razlike tamo gde nije nužno da ih imamo, pa da na taj način omogućimo da ova naša nametnuta međunarodna obaveza bude ipak ispunjena na način koji je najlakši za naše građane i našu državu. Hvala.