Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Sedmu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.

Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuju 183 narodna poslanika.

Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno više od 126 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.

Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Goran Knežević i Snežana Lakićević-Stojačić.

U sazivu ove sednice, koji vam je dostavljen, sadržan je Predlog dnevnog reda sednice, sa samo jednom tačkom, i to: Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, koji je podnela grupa od 13 narodnih poslanika.

Stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.

Za 128, nije glasalo pet, od 133 narodna poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština utvrdila dnevni red Sedme sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godine, u celini.

Dnevni red:

1. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica.

Rad po utvrđenom dnevnom redu sednice.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PRAVIMA BORACA, VOJNIH INVALIDA I ČLANOVA NjIHOVIH PORODICA

Primili ste Predlog zakona koji je podnela grupa od 13 narodnih poslanika, kao i ispravku obrazloženja Predloga zakona koju je podneo narodni poslanik Bogoljub Pejčić, predstavnik predlagača.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanik Miloš Aligrudić i zajedno narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.

Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora.

Na osnovu člana 142. stav 4. Poslovnika, Zakonodavni odbor je odbacio, kao neblagovremene, amandmane koje su podneli narodni poslanici Meho Omerović i Ljiljana Nestorović na članove 1, 2, 3, 13, 15, 17. i 24, pa oni ne mogu biti predmet rasprave na sednici Narodne skupštine, shodno članu 142. stav 5. Poslovnika.

Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi 5 časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Pošto ukupno vreme u raspravi u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama uobičajeno.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Pošto Vlada Republike Srbije nije dostavila mišljenje, a Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja izveštaj o razmatranju Predloga zakona i podnetih amandmana, saglasno članu 135. stav 5. i članu 143. Poslovnika Narodne skupštine, predlažem da Narodna skupština razmatra Predlog zakona bez mišljenja Vlade, odnosno izveštaja Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 112, protiv 18, nije glasalo 24, od 154 narodna poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Pitam predstavnika predlagača, narodnog poslanika Bogoljuba Pejčića, da li želi reč? Izvolite.

Poštovani građani Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, već šest decenija napada se svest i podsvest srpskog naroda da je đeneral Draža Mihajlović i Ravnogorski pokret izdajnički, kvislinški i fašistički, koji je na Ravnoj gori okupio umobolnike i koljače za obračun sa sopstvenim narodom. O tome su napisani tomovi knjiga, o tome smo mi učili iz bukvara, tako piše u enciklopedijama, sve u slavu bratoubilaštva i da se većinski srpski narod proglasi fašističkim i izdajničkim.
Naravno, bile su to laži pobednika koji je sebe proglasio oslobodiocem i umesto sa srpskom, umarširao sa zastavom Komunističke internacionale, posle čega je izvršen stravičan ideološki pogrom nad desetinama hiljada mislećih Srba, od koga se Srbija ni danas nije oporavila.
Dame i gospodo narodni poslanici, svi znamo da to što se dešavalo od 1941. do 1944. godine, da je to bio klasični građanski rat pod okupiranom zemljom, sa uglavnom dve suprotstavljene strane. S jedne, ravnogorske, nacionalne, demokratske i sa druge, komunističko-totalitarne. U tom ratu niti su svi partizani bili društveni talog, niti su svi ravnogorci bili svetla obraza. Bilo je zločina i sa jedne i sa druge strane, daleko više sa one partizanske. Loše bi bilo da mi sada ovu skupštinu pretvorimo u istorijsko sudilište. Za nas ostaje najvažnija činjenica da su oba pokreta bila antifašistička, kao što je i najvažnije da pokažemo i dokažemo da većinski srpski narod nije bio ni kvislinški ni fašistički.
To dugujemo potomcima ravnogoraca, koji su nezasluženo niz decenija nosili žutu izdajničku traku građana drugog reda. Ovaj zakon mora da izmiri zavađenu braću, zavađene porodice čiji su članovi bili i na jednoj i na drugoj strani. I konačno, da pomiri i nas sa samima sobom. U španskom građanskom ratu međusobno su se borili anarhisti, levi socijalisti, komunisti, a onda svi zajedno u Republikanskoj vojsci protiv Frankove fašističke falange. Sve je te borce Španija otpoštovala i njihove posmrtne ostatke prenela na jedno mesto i sahranila na jednom groblju, gde i danas piše - svi su oni voleli Španiju, ali svaki na svoj način.
Imamo li mi snage za takav istorijski iskorak pokazaće izjašnjavanje poslanika u ovoj skupštini, jer ovaj zakon ne osporava nijedno postojeće pravo pripadnicima partizanskog pokreta i njihovim porodicama, ali to isto pravo po istom osnovu borbe protiv okupatora i fašista daje i pripadnicima Ravnogorskog pokreta.
Dame i gospodo narodni poslanici, istina, pomirenje, budućnost, to je suština predloga izmene dosadašnjeg zakona. Ne dozvolimo da više ikada jedna čestita mladost, kakva je Milana Gurovića, kakva je uhapšenih beogradskih studenata, bude ma gde proglašena fašističkom.

Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Miloš Aligrudić, želi reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS prihvata raspravu o ovom predlogu zakona kao put ka pomirenju i zato zameramo predlagaču sa nekoliko aspekata. Jedan od njih je i taj što u svom predlogu ne nudi pomirenje.
Dakle, valjalo je načiniti dobar zakon, glasaćemo i za ovaj, i izneću vam tehničke primedbe na zakon, ali mnogo više me interesuje zašto ovim predlogom zakona, u stvari, ne nudite pomirenje. Čak i predstavnik predlagača kaže za partizane da nisu svi bili društveni talog, kaže da su bili komunističkototalitarni borci. U obrazloženju Predloga zakona koriste se izuzetno grube reči prema partizanima, a treba sve to pomiriti, ne tako da 60 godina posle rata pobedi neko drugi, nego da shvatimo da će borci za slobodu zemlje uvek da pobede, bez obzira na to na kojoj se strani nalaze.
Ratovao sam, gospodine Pejčiću, u Skupštini grada Kragujevca, tada je to bila opština, sa predstavnicima vaše vlasti kao odbornik SRS, kada su ukidana imena ulica poginulih partizana. Znaju to vaši poslanici i tada, kao i sada, iznosim stav da onaj koga su ubili Nemci zaslužuje da ga pominjemo sa poštovanjem, Nemci u Drugom svetskom ratu.
Dešavalo se vašim veoma visokim predstavnicima u vašoj stranci da ukinu naziv ulice partizana koji je poginuo 1942. godine. Ubili su ga Nemci, a rođen je u toj ulici. Čak 55 godina kasnije ideološki mu ukidate ulicu u kojoj je rođen. Šta mu zamerate? Nije ni dočekao oslobođenje, nije stigao da vam pokaže da li je totalitarac ili demokrata.
Trebalo je da se studiozno uradi ovaj zakon zato što izvire iz saveznog zakona. Njemu je izvor savezni zakon koji obezbeđuje prava. Republički zakon samo određuje kako se prava ostvarena saveznim zakonom koriste. Vi ste sada kao izvor prava koristili republički zakon i tu ste upali u priču koju bismo mogli da otegnemo unedogled, da li su ovim obuhvaćeni invalidi, da li su obuhvaćena deca i unuci ravnogoraca. Da vas upoznam, i unuci partizana nosilaca spomenice ako imaju trajna oštećenja imaju pravo na invalidninu sve dok su živi.
Znam da ovaj zakon nije posvećen ravnogorcima, malo ih je, nego jednoj ideji, jednom pokretu, ali otkud to da se Vuk Drašković zalaže za tu ideju i za taj pokret, jer sve što je svetlo u četništvu pomračio je Vuk Drašković i umom i delovanjem.
Zato očekujem, bar od nekih od vas, da iskreno ovu ideju zastupaju i da četništvo veličaju u njegovom izvornom obliku, u kome ga je SRS pronela širom srpskih zemalja, jer ne zaboravite, i vi što vičete au i ou, svi srpski borci u Krajini i Republici Srpskoj nazivali su se četnicima, njihovi neprijatelji nazivali su ih četnicima. Tamo su u istom rovu bila i deca partizana i deca četnika.
Ako me pitate, kao poznavaoca, u rovovima u Krajini i u Republici Srpskoj bilo je više dece partizana nego dece četnika. Nije im smetalo to što su ih nazivali četnicima. Shvatili su osnovnu misao četništva, borbu za odbranu Srba izvan države, za prisajedinjenje matici.
Ovaj zakon je težak, kasno dolazi, kasno za mnoge, čak i za mnoge žive, a da ne pričamo o mrtvima. Oni nemaju rehabilitaciju. Verujem da se i dole tuku međusobno. Ako mu je želja da unuke pomiri, pomirili smo se mi odavno. Nas je neprijatelj pomirio. Ako shvatimo da su i četnici i partizani 1941. godine bili u pravu, onda smo mi pomireni.
Istorijski pokret Draže Mihailovića nije uspeo. Istorijski nije uspeo, ali ovaj zakon se ne odnosi na istaknute četnike, svi su izginuli. Ne odnosi se skoro ni na one koje je kraj rata zatekao u četničkim odredima, ili su se priključili partizanima ili su izginuli na Sremskom frontu. Znate da su na Sremski front uglavnom slati četnici, mobilisani, i to im je bilo neko pročišćenje. Ne zaboravite, bio sam momčić kada se sudilo nekom Požarevcu. Verovatno neki od vas starijih to znaju. Bio je strašan koljač, ali je kraj rata dočekao u partizanima.
Zato je tako dugo trajalo otkrivanje. Nisu svi četnici bili borci za slobodu. Imam pravo to da kažem. Pitajte u Šumadiji, jesu li ostali u najboljoj uspomeni četnici, nisu. Da li su se oni banditi koji su se izdvajali, otišli iznad sela, maltretirali selo i okolna sela, pa im donošeni pilići, gibanice, snaše, ostali su u lošoj uspomeni kod ljudi, ali to i nisu četnici. Za takve se ne borim. Ne borim se ni za 90% onih koji idu u kafane i viču da su četnici. Ne borim se ni za mnoge od onih koji idu na Ravnu Goru, jer se najedu i napiju.
Ovaj zakon je zakon opomene za nas Srbe, jer više je Srba izginulo u okršajima četnika i partizana nego od Nemaca. Neka istorija, koju smo učili do sada, govorila je da su kriv četnici. Znao sam da nisu krivi. Naš obrazovni sistem još uvek nije rešio tu dilemu. Naša nauka istorijska još uvek nije rešila tu dilemu.
Da vas podsetim, mog strica koji je bio kraljev vojnik, kralj je pozvao da se priključi partizanima Josipa Broza Tita. Imao je tešku dilemu da li da sluša kralja kome je položio zakletvu ili da sluša svoju zakletvu, pa da nikada ne izda onoga kome se zakleo i da ne pređe u partizane.
Ovo je rehabilitacija za moju širu familiju i za mog dedu koga su ubili partizani, i za jednog strica koga su ubili ustaše, i za drugog koga su ubili četnici. Uvek nosim u sebi sve dileme koje Srbi u sebi nose. Vama, koji Srbiju nemate kao svoju otadžbinu, vama je lako svemu da se sprdate. Vi čekate evropejske zakone, a Srbi čekaju na pomirenje.
Samo vas upozoravam, Vuk Drašković nije ličnost koja zaslužuje da se za nju veže ovaj zakon. Četništvo je nešto najsvetije i najlepše što Srbi imaju, ali to Vukov poziv da se ne brane srpske zemlje nije. Vukov poziv da izdamo sve junake i da ih predamo Hagu nije četništvo, to je četništvo koje priželjkuju partizani, četništvo koje priželjkuju snimatelji filmova od 45. godine pa naovamo.
Ali, takvom četništvu se nije nikada priklanjala SRS, nego pravom izvornom. Jeste li nas ikada čuli da izgovorimo jednu reč protiv partizana koji su izginuli u ratu. Niste. Mi smo to pomirenje u stranci odavno obavili. Ako je ova sednica Narodne skupštine prilika da i Srbija obavi to pomirenje, evo nas tu, iako smo mi možda u najtežoj dilemi od kako se proglašavaju zakoni u Skupštini Srbije. Mi imamo birače i među četnicima i među partizanima.

Imate pravo da koristite drugih 10 minuta. Hoćete li koristiti?

Neću da koristim sve, završavam. Nemojte da naljutite ni jedne ni druge, ni četnike ni partizane, jer raspravljamo o nečemu što se desilo pre skoro 70 godina. Imajte uvek na umu tu vremensku distancu.
Ono što su drugi kvarili posle rata, to se ne vezuje za partizane. Ono što su koljaši kvarili za vreme rata, ne vezuje se za četnike. Oni ne zaslužuju da se nazovu četnicima. Zato sa ponosom mogu da kažem – svi koji su se 1991. godine pa naovamo odazvali da brane srpske zemlje i srpski narod, neka se slobodno nazovu i četnicima i partizanima.
Mene su na frontu zvali četnikom, a nosio sam šlem sa petokrakom. Nije bilo drugog šlema. Da je bilo drugog, da sam mogao da biram, birao bih, ali tada je bilo važno sačuvati glavu, a glavu ne čuva ideologija, nego oprema. Takvu opremu smo imali, takvu smo opremu koristili i nije nam smetala, i niko nam se u Krajini nije smejao što nosimo šlemove sa petokrakom, nego su nam se smejali po Beogradu. Oni koji su se krili ženi pod suknju kada dođe pozivar i gasili svetlo, oni su govorili – kakvi ste vi četnici sa petokrakom. To su najbolji četnici.
Zato vas molim, ima jedan deo obrazloženja koga bi trebalo da se odreknete. Taj deo obrazloženja lirski pisan, u trenucima ne znam čime izazvanog nadahnuća, pripisujem Vuku Draškoviću. On zaista može svašta da napiše. I može i mnogo toga dobrog da napiše, ali u pola obrazloženja on nas ponovo svađa. To ne prihvatam.
Prihvatam da se pomirimo, i prihvatam da se pomirimo i mi koji smo posvađani akcijom Sablja, i to je bila deoba na vas koji ste bili moćni i na nas koji smo tada bili slabašni. I vi se odrecite onoga što ste uradili u akciji Sablja. Ako je ovo dan za pomirenje, a Božić je jako blizu, mislite i na to, hajde da se svi izmirimo. Upozoravam vas, izmireni ćemo mnogo lakše da sačekamo mart ove godine, kada predviđam velike nevolje i za državu i za narod.

Pošto je prošlo 18,00 časova, nastavljamo rad sutra u 10,00 časova.