Poštovane kolege narodni poslanici, poslanička grupa SPS će glasati protiv Predloga ovog zakona iz suštinskih i formalnih razloga.
Formalno, ovaj zakon je jako loš, neprecizan, sa rešenjima koja nisu suštinska, zato što ovaj zakon predstavlja jedan pokušaj revizije istorije i na mala vrata uvođenje u naš pravni sistem, u našu istoriju i u našu stvarnost nečega što se nije zbilo.
Naime, usvajanjem ovog zakona, ako do toga dođe, Srbija će biti prva zemlja u Evropi koja će posle 60 godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu biti neko ko je zvanično rehabilitovao saradnike okupatora.
To nisu radili ni Francuzi sa Petenom, to nisu radili ni Norvežani sa Kvislingom, mi ćemo to uraditi sa Dražom Mihailovićem i pokretom koji je on vodio. Ovo govorim vrlo svesno, ko je želeo da pročita Predlog ovog zakona, a još više obrazloženje ovog zakona, mogao je vrlo jasno da vidi da je reč o jednom pokušaju revizije istorije, koji pored toga ima jednu ideološku dimenziju, jer celo vreme se govori o borbi protiv komunizma.
Ovaj zakon generalno i nije ni bio potreban i da nema ove političke istorijske dimenzije ne bi bio ni predmet ovog cenjenog doma. Ovo govorim iz razloga što savezni Zakon o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica vrlo precizno utvrđuje ko su borci u pravnom sistemu naše države. Reč je o ljudima koji su učestvovali u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje, koji su učestvovali u oslobodilačkim ratovima 1912-1918, koji su učestvovali u antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu.
Ovo namerno naglašavam, koji su bili pripadnici vojske Kraljevine Jugoslavije od 6. do 17. aprila 1941. godine, koji su se borili u sastavu savezničkih armija, koji su učestvovali u Narodnooslobodilačkoj borbi u Drugom svetskom ratu, kao pripadnici partizanskih odreda Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije.
Ovo pominjem vrlo svesno, jer dokumenta govore 60 godina posle završetka Drugog svetskog rata da je četnički pokret Draže Mihailovića bio neko ko se nije borio protiv fašista, koji je sarađivao sa fašistima, sa Italijanima, sa Nemcima, i nemojte tako, jezik činjenica treba da bude jezik Narodne skupštine Republike Srbije. Jezik činjenica govori da je gospodin Draža Mihailović, pukovnik Draža Mihailović bio aktivni saradnik nemačke vojne sile i italijanske vojske.
O pokretu, o karakteru tog pokreta, postoje brojna dokumenta koja potvrđuju ovu moju tezu. Potrebno je samo pogledati podatke nemačke vrhovne komande, koja govori o rezultatima razgovora novembra 1941. godine u Divcima.
Inače, taj dokument je prvi put postao poznat našoj javnosti 1981. godine i gde su tu Draža Mihailović nemačkom vojnom oficiru, komandantu, izvinjava što su neki drugi četnici učestvovali u borbama protiv Nemaca. On se izvinjava i govori da nije reč o borcima pod njegovom komandom ili da su to samoinicijativno uradili. On sam se odriče tih akcija protiv Nemaca, a mi sada treba da mu damo drugi sadržaj, drugo obeležje.
Naravno, taj razgovor je organizovan pre svega da bi se nabavilo oružje, municija u borbi protiv komunizma. To je suština pokreta Draže Mihailovića, jer u periodu Drugog svetskog rata sa svojom strategijom laži, informiši kako ti odgovara, primaj pomoć, izbegavaj borbu protiv Nemaca i vodi borbu protiv komunista, to je bila strategija koja ga je na kraju koštala i podrške od strane Britanaca.
Na tvrdnju nemačkog komandanta da će se protiv njega u slučaju da se ne preda izvršiti vojna akcija, Draža Mihailović kaže - nećemo se boriti protiv Nemaca, pa ni onda ako nam ova borba bude nametnuta. Dokumenta su ta vrlo jasna.
Zašto sam rekao u početku da je ovaj zakon suvišan? Zakon je suvišan jer svi oni pripadnici kraljevske vojske u otadžbini, koji su poslušali apel kralja Petra, apel dat 1944. godine, da se uključe u jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, dobili su sva prava kao i ostali borci Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Tu je stvar vrlo prosta. Oni to nisu želeli zbog svoje aktivnosti koju su imali do tada, oni se nisu odlučili na takav jedan korak.
Inače, kod nas postoji jako mnogo proizvoljnih tvrdnji vezano za tu kraljevsku vojsku ili vojsku Kraljevine Jugoslavije. Malo je poznato da se posle aprilskog rata ogroman broj vojnika, oficira, podoficira, kraljevske vojske uključio vrlo aktivno u partizanski pokret i učestvovao u borbi za oslobođenje Jugoslavije do kraja Drugog svetskog rata.
Podaci govore da je broj starešina te kraljevske vojske koji su bili u Narodnooslobodilačkoj vojsci uoči kapitulacije, reč je o 1943. godini, iznosio preko 700. Iz njihovih redova 96 njih je proglašeno za narodne heroje, a 38 je tokom rata dobilo činove generala. Dok su u decenijama mira iz te kategorija starešina njih 157 dobili činove generala JNA.
Ovo je vrlo jasno razgraničenje između onih koji su, bez obzira na ideološke postavke, odlučili da se uključe u jedinice Narodnooslobodilačke vojske i samim tim su učinili na odbrani zemlje ono što naravno svaki čovek treba da učini. Moram reći da i obrazloženje ovog zakona sadrži određene kvalifikacije koje istorija ne poznaje, a koje su nažalost vrlo primenljive u našem društvu, u našoj društvenoj stvarnosti, a pogotovo u političkoj praksi.
Naime, odomaćila se jedna teza da je početak ustanka protiv okupatora, 7. juli 1941, bio prvi događaj kako je sam predlagač u ovom zakonu rekao, gde su komunisti pucali u druge, gde je Srbin ubio Srbina. To nije tačno. Podaci nemačke komande broj 599 kažu da su komunisti uhapšeni 23. i 24. juna, streljani 5. jula 1941, dva dana pre ustanka.
Ovo govorim vrlo jasno da bi se ta teza da su komunisti bili oni koji su pucali u Srbe jednostavno odbacila, jer podaci nemačke komande govore da je žandarmerija, koja je bila pod komandom nemačkih okupacionih snaga, učinila taj čin i izvršila streljane komunista. To je bilo prvo ubijanje Srba u Srbiji koji su izvršili Srbi u službi okupatora.
Naravno, dalji podaci govore šta se zbivalo i slično. Pošto ovde kod nas ima mnogo proizvoljnih ocena, vezano za ceo period Drugog svetskog rata, bio sam slobodan da potražim relevantne dokumente koji govore kako su se oni koji su pomagali Dražu Mihailovića ophodili prema njemu i zašto su doneli odluku da mu uskrate tu podršku.
Naime, odnos saveznika prema Draži Mihailoviću, to je danas od strane poslanika SPS rečeno, promenio se 1943. godine, kada je postalo jasno da se oni ne bore protiv Nemaca i citirane su reči Čerčila u Britanskom parlamentu. Glavni razlog zašto su Britanci prestali, kako on kaže, pomagati Dražu Mihailovića i njegove četnike jeste vrlo jednostavan, on se nije borio protiv Hitlera.
To je jedna kvalifikacija koju moram pomenuti, partizani su sada gospodari situacije i predstavljaju smrtnu opasnost za Nemce.
Moram ovde pomenuti jedno pismo koje je Čerčil uputio kraljevskoj vladi, gospodinu Slobodanu Jovanoviću, gde on kaže da bi Vladi Velike Britanije bilo jako teško opravdati i pred javnošću Velike Britanije i pred svetskom javnošću to da oni pomažu jedan pokret koji ima glavni cilj da se bori protiv drugog pokreta u Jugoslaviji.
Gospodin Vinston Čerčil kaže u tom dokumentu da za pokret Draže Mihailovića neprijatelji nisu nemački i italijanski napadači, nego drugi pokreti u Jugoslaviji koji vodi borbu protiv fašizma. To su istorijska fakta.
Znate kako, kolege narodni poslanici, u ovoj skupštini danas, a i narednih dana svaka stranka ima potrebu da se javnosti Srbije javi i da iskaže jasno svoj politički stav. Ima onih koji to ne bi želeli jer ne žele da prikažu jasno svoj stav. Žele da imaju naklonost partizana, a da se ne odreknu četnika. Šta ćete, takav je život.
Javnost Srbije treba da zna koje su političke stranke u parlamentu koje pripadaju levici. Mi se ne stidimo što kažemo da branimo ideje komunista, jer 1990. godine kada je osnovana SPS, pola našeg tadašnjeg članstva bilo je iz reda nekadašnjeg Saveza komunista.
Druga polovina nikada nije bila u članstvu Saveza komunista, ali ovde nije reč o partizanima i četnicima, ovde je reč o onome što se zbivalo u toku Drugog svetskog rata na prostoru bivše Jugoslavije.
Ovaj zakon istoriju neće promeniti, ali pokušaj postoji. Počelo je naivno, promenama naziva trgova i ulica, promenama dana oslobođenja opština, svega onoga što je vezano za antifašističku borbu, a onda dobijamo i ovaj zakon.
Priznaćete, sramno je da jedna ulica u Zemunu izgubi ime Sime Šolaje, narodnog heroja, a da nosi ime čoveka koji je preuzeo i vršio vlast ispred nacističke Nemačke aprila 1941. godine, kada su posle aprilskog rata zauzeli taj prostor. Ali, i to je naša stvarnost.
A borci će se dobro zamisliti nad onim što se zbiva ovih dana i ono što su im govorila njihova deca, a možda i unuci, jer su zavarani lažnim pričama o demokratskim vrednostima, navodno iz demokratskih stranaka, dali poverenje onima koji upravo donose zakon kojim se negiraju ne njihova prava, prava im ostaju ista, ali se negira njihova prošlost. Ko nema prošlosti, nema ni budućnosti. SPS u svakom slučaju neće glasati za ovaj zakon. Hvala vam.
