Što više ide diskusija, pročitaću što više ovog feljtona. Što se nas tiče, kao što pretpostavljam, svi znate, nisam živeo u vreme od 1941. do 1945. godine. Kao što svi znate, nisam rođen 29. novembra kao Vuk Drašković. Postoji priča da nije baš tad rođen, postoji ta priča, to sam baš hteo da kažem, ali pošto su ovi radikali sa njim kumovi, to oni bolje znaju. Znači, kažu da je u stvari 29. namešteno da bi bilo u slavu Dana republike. To sada nije bitno. Ne ulazim u to ko je šta govorio.
Nisam zabranio kralju Petru II povratak u zemlju, da se razumemo. Kralj Petar je odbacio Dražu Mihailovića pre nego što je završen Drugi svetski rat. Što se toga tiče, princ je sada tu, a malopre sam i rekao, četnici koji nisu za kralja malo su problematični. Hoćete li sada da predložite uvođenje monarhije? Možda biste da predložite, samo da se dogovorite ko će da bude kralj.
Što se toga tiče, što se nas tiče, uvek smo za to da predsednika Srbije svakoga, pa čak i ovakvog kakav je Boris Tadić, da ga bira narod, jer može da ga smeni. Ako imate kralja, predsednik je izborni monarh, a ovo je nasledni monarh; i kralj je 1941. godine pobegao iz zemlje i ostavio svoj narod i državu, i za deset dana je kapitulirala ta slavna kraljeva vojska. Što se toga tiče, ne želim da se vraćam u istoriju.
Dozvolite da citiram još jedan pasus iz ovog feljtona, kaže ovako: "Dve bestijalne skupine, ustaška i četnička, počeše manijačku utakmicu u pokoljima. Hercegovina je puna jama, u ratu minulom sve su jame bile prepune jadnih i nedužnih golorukih ljudi. Jedne su u bezdan bacale ustaše, a druge četnici, a treće ustaše, četnici i okupatori zajedno." Vuk Drašković, mladi ili stari, svejedno, 1974. godine.
Dajte, ima li ovde neki pravi četnik koji će da brani četnike, a ne bivši komunisti, kumrovački đaci iz DS ili neki drugi koji su se sada setili da brane ravnogorski pokret.

Po Poslovniku, narodni poslanik Blagica Kostić.

Povređen je član 100. Poslovnika Narodne skupštine. Osećam se vrlo povređena kao poslanik SPO, a čiji je predsednik Vuk Drašković.
Razumem gospodina Dačića što je ovoliko ostrašćen. Razumem, a niste izneli, gospodine Dačiću, ništa što gospodin Drašković sam nije govorio u intervjuima koje je davao. On je obrazložio zašto je upisano da je rođen 29. novembra i on nije skrivao da je njegova porodica partizanska bila.
Znači, isto tako neću skrivati da je porodica mog oca bila partizanska, a porodica moje majke je bila ravnogorska. Ne mogu biti partizan ni četnik, mene interesuje da budemo jedna normalna zemlja, u kojoj ćemo normalno se dogovarati i sarađivati na najbitnijim nacionalnim stvarima.
Razumem gospodina Dačića što je toliko gnevan u odnosu na gospodina Draškovića. Gospodin Drašković je jedini preživeli svedok komunističkog načina obračuna sa političkim neistomišljenicima.
Takođe, moram još nešto da kažem što gospodin Dačić ne zna. Godine 1953, u ekspozeu koji je dao Narodnoj skupštini, Ranković je rekao da je kroz Oznu i Udbu od oktobra 1944. godine do kraja 1947. godine prošlo 3,5 miliona ljudi na prostorima SFRJ. Znači, ništa dalje, samo fakti.

Reč ima narodni poslanik Ivica Dačić. Gospodine Nikoliću, nisam video da ste se javili, daću vam reč odmah posle gospodina Dačića.

Zaista sam se trudio da ne budem ostrašćen i da u što blažem tonu recitujem ostrašćene rečenice koje je nekada pisao Vuk Drašković. Ako je on bio toliko strastven i ostrašćen, ja se izvinjavam celom srpskom narodu u njegovo ime.
Što se toga tiče, drago mi je da ste većinu stvari, koje sam ovde citirao, priznali. Neću više da citiram. Priznali ste da je Vuk Drašković to napisao. Priznali ste da je tada bio mladi Vuk. Priznali ste da je upisan 29. novembra, u čast Dana Republike, u knjigu rođenih. Nemam šta više tome da dodam.
Samo mislim da što se toga tiče poštujem dosledne. Ne poštujem one koji se u izborima udvaraju borcima, a na kraju glasaju za četnike. Ne poštujem one koji ne smeju javno da kažu da su za to, a sede u Vladi Srbije, nego koriste ovaj predlog Srpskog pokreta obnove jer neće da ga oni sami predlože. Isprsite se i recite da ste to.
Jasno je da u ovom parlamentu postoji podela na levicu i desnicu i meni je to drago. Da cela Srbija najzad vidi ko je levica, a ko je desnica. Znate da postoje mnoge stranke koje žele da budu lažna levica. Ovo je prilika da se pokaže ko je na toj strani, a ko nije.
Što se tiče ovih ostalih zločina, ne bih ulazio, već sam sto puta govorio o Ibarskoj magistrali i o svemu ostalom, ali Srpska garda, podsećam vas, vi ste formirali Srpsku gardu 1991. godine i poslali na ratišta. Poginuli su Giška, Nebojša Simić, Stjepan Šamanić, Rade Lovrić, Zoran Trbojević. Jesu li oni ratni zločinci ili su se borili za srpski narod ili je i to tada bio mladi Vuk, a sada je i Haradinaj dobar za saradnju.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, govorio sam u ime poslaničke grupe SRS i mi smo se dogovorili da niko od nas više ne govori o ovoj tački dnevnog reda. Smatrali smo da vam je zaista do pomirenja.
Znate, kada seljak kupi prase ima problem šta će sa ostalim prasićima u oboru i onda kada pusti u obor novo prase sve prasiće poprska gasom ili nečim da ih skrdi. Vi, evo, predlažete nam zakon kojim ćemo da se smirimo i pomirimo, a uleteli ste u veoma veliku svađu. Mislim da ste naseli.
Ne znam čija je ideja bila da se svađamo oko ovog predloga zakona, ali prekinite da se svađate. Nema razloga uopšte. Dokazujete da više ništa ne može da vas pomiri. I jedni i drugi ste za pomirenje, pustite sve to, neka ostane, neka se zakopa. Svi su ga već zakopali, a sada poslanici otvaraju raspravu pred veoma sudbonosne dane koji nas čekaju.
Imam zvanje četničkog vojvode. Živeo sam u stanu tasta koji je prvoborac bio, preminuo je. Mislite da mu je to smetalo? Nije. Cenio je to što sam uradio i stalno je govorio – uradio si isto što sam uradio i ja. Tamo u Glamoču gde je on otišao da se bori bilo je samo četnika. Da je bilo partizana iznad sela otišao bi u partizane. Jedina podela je bila koja je jedinica bliža. Nemojte više da pričate ni o Draži, ni o kralju, ni o Titu, ni o Šubašiću. Ta istorija je napisana.
Ako hoćete tu raspravu zakažite neki naučni skup. Neka srpska istorijska nauka konačno opredeli šta je ko radio, a mi ćemo to da saznamo. Nismo mi dovoljno spremni danas i ovih dana da otvaramo raspravu o tom pitanju. Naći ćete u svakoj vojsci, u svakoj jedinici naći ćete čestitog i onog drugog koji to nije.
Ja sam Srbiji dao više nego taj kralj Petar drugi. Ako je on mogao da pozove na pomirenje, evo i ja da vas pozovem na pomirenje. Prekidajte to. Dajte da izglasamo ovaj zakon.
Hoće li još neko da govori? Nemojte da vređate one druge, nemojte da izazivate replike. Vi niste predložili zakon da biste izazivali svađe, a i vi se uzdržite malo, jer ako krenu da pričaju šta ste vi pobili, nema kraja tome.
Zaista Skupština nije mesto gde ćemo da pričamo koja je ideologija više Srba pobila, jer su ubijali i jedni i drugi. Te nemačke odmazde bile su zbog četnika i zbog partizana, i vi to dobro znate, jer su zajedničkom akcijom na Rapaj brdu masakrirali pripadnike sanitetske nemačke kolone. Odatle je počelo to kažnjavanje.
Evo prekidam, zaista prekidam, samo vas molim, a rekao sam vam juče da sam znao da će to ko predlaže izazvati raspravu. Ima među vama mnogo časnih ljudi, trebalo je da vi istupate u javnosti, a ne Vuk Drašković. Sve ovo se vrti oko Vuka Draškovića i vi to dobro znate.
Gospodine Dačiću, ako ste imali istorijsko pomirenje sa Vukom Draškovićem, nemojte sada da mu spočitavate ništa. Ako je za vas bio dovoljno dobar da bude ministar spoljnih poslova nema više greške, nema ono – oprostio sam, ali nisam zaboravio. Kada si oprostio zaboravio si. To je pravo pomirenje.
Mi nećemo učestvovati u ovome. Pretpostavljam da nemate nameru da nas čačkate, jer svakako ćemo vam odgovoriti. Molim vas da prestanete između sebe, tim pre što ste blagodeti postkomunističkog, postratovnog komunističkog perioda uživali i jedni i drugi. Ova podela je počela 1990. godine, kada se nekima učinilo da je to sada dobro, profitabilno da budu četnici.
Gospodin Aligrudić je u pravu, ako ste hteli prava za ravnogorce, morali ste ozbiljan zakon da napišete. Ako usvojimo ovaj zakon, nađite mi opštinskog činovnika koji će moći da isplati ravnogorcima jedan dinar. Nema uporište, neće da krši zakon. Ići će u zatvor.
Trebalo je da se napravi studiozno. Nemoj da vam smeta onaj bivši savezni, a sada republički zakon. On je izvor, rekao sam vam juče. Mogli smo deklaraciju da usvojimo o pomirenju i o priznavanju prava ravnogorcima i da ovo uopšte ne otvaramo, da se ovim poslom ne bavimo. Ako hoćete zaista i neka prava da ostvare, to mora da se uradi mnogo ozbiljnije.
Da ste čitali taj zakon videli biste da i unuci nosilaca Partizanske spomenice imaju određena prava, živi su. Ako imaju invaliditet koji je trajan imaju prava. Zašto da to ne obezbedimo i unucima ravnogoraca? Niste predvideli kako će da dokažu da su ravnogorci. Ko će da im svedoči?

Izvolite, gospodine Dačiću.

Što se toga tiče, SPS je u interesu pomirenje. Mi prihvatamo saradnju sa svim političkim strankama, bez obzira da li su im idejni koreni, politički preci ili direktno preci iz ovog ili onog političkog pokreta.
Naravno, već sam rekao da je istorijsko pomirenje između SPO i SPS palo kada je Vojislav Mihailović izabran za gradonačelnika Beograda glasovima SPS-a, zato što smo smatrali da je bio interes da se obori Zoran Đinđić u Beogradu.
SRS je istorijsko pomirenje imala ranije, pošto su predsednik SRS, kao što svi znamo, i predsednik SPO kumovi. Prema tome, nemojte nama spočitavati o tom istorijskom pomirenju, mi smo malo zakasnili. Što se toga tiče, to nas ne sprečava da kritikujemo poteze i ono što Vuk Drašković radi sada, ali vas molim, nisam danas citirao Vuka Draškovića da bih ga napadao.
Danas sam stavovima Vuka Draškovića osporavao predlog SPO-a, istina mladog Vuka Draškovića. I na kraju, pošto je ove godine 60 godine od pobede nad fašizmom, nadam se da ćemo i sa zanimljivošću i sa velikim nestrpljenjem sačekati, sledeće 2005. godine, da vidimo kako će se proslaviti 60 godina pobede nad fašizmom i ko će biti pozvan na proslavu dana pobede protiv fašizma, koja će se održavati širom sveta. Sačekaćemo i taj trenutak, pa ćemo i o ovome razgovarati.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Stevanović.