Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je i ova rasprava pokazala gde smo, i gde smo kao ljudi, i gde smo kao narod. Pokazala je i to da se nije mnogo toga promenilo u našim odnosima, u našim razmišljanjima. I nisam siguran, gospodine Nikoliću, da je bilo dobro da smo razgovarali o deklaraciji, tek bismo onda čuli mnogo ružnih stvari. Zaista to mislim.
Ne razumem, gospodine Dačiću, zašto govorite sa toliko naboja. Mislim da nema razloga, daleka je ta 41, pa i ta 45, pa evo mi ne rekosmo, hladne glave vam pričam, svestan i istorije i činjenica šta se dešavalo i te 45. godine dobrim domaćinima, i od koga. Hajde da to zaboravimo i da se toga sećamo kao jedne pouke i poruke kako ne treba da radimo. Ako su, gospodine Dačiću, a opet ovo govorim u jednom mirnom tonu, sa željom da zaista prestanu diskusije, ako su Amerikanci rekli šta misle o Ravnoj Gori, najvišim odlikovanjem, spomenikom, zašto onda citirate neke druge.
Pa čak i Ruzvelta, koji baš dade to odlikovanje i diže taj spomenik, i zašto pominjete pukovnika američkog, koji dođe na Ravnu Goru, baš onoga koji je hteo, došavši na Ravnu Goru, da se zahvali generalu Draži.
Govorite, gospodine Dačiću, a možda je to dobro i najbolje što ste rekli o raspolućenoj porodici srpskoj i u to vreme, a vidim i u ovo vreme.
Moj rođeni ujak je ubijen negde u zasedi, kažem namerno negde 45, a imao je 21 godinu, bio je četnik, a njegov rođeni stric je nosilac Partizanske spomenice, i drugi, i treći stric. To su te, gospodine Dačiću, raspolućene porodice, to je to što treba svi mi da imamo na umu, a posebno mi sada, da bi apsolutno spustili sve tenzije.
Mi smo želeli da donesemo jedan zakon koji će da vrati pravdu, da to bude zaista pomirenje, a ne ovo o kojem vi govorite. Ne pomirenje da se mi kao sada družimo, a da bi onaj drugi bio kažnjen i zbog toga se družimo. To pomirenje koje zagovaram, koje mi zagovaramo, jeste zaista pravo pomirenje. Da mi zaista kao ljudi počnemo drugačije da razmišljamo i da gledamo istoriju onakvu kakva jeste, da odavde kada govorimo ne mislimo na svoje birače. Uopšte ne mislim na svoje birače. Mislim o nepravdi i zaista da je ovde najzad potrebno drugačije o ovakvim i sličnim stvarima da razgovaramo.
Zato vas još jednom molim, mada ne delim po tom osnovu ljude na levicu i na desnicu, po drugim osnovima se delimo, ali ni to nije takav jaz da se potpuno podelimo i da se zanavek podelimo, da spustimo tenziju, da završimo ovu raspravu, da glasamo o ovom zakonu i sasvim na kraju od nečega je moralo da se počne.
Gde smo mi bili u ovoj stvari do sada? Na početku, u jednoj neistini, koja je još uvek prisutna u Srbiji, o jednoj priči, koju još uvek neko želi da priča, svađa, hajde, mi to nudimo kao početak. Ovaj zakon je početak ispravljanja nepravde prema istoriji, prema ovom narodu, prema svakome od nas, a naravno da ima manjkavosti. Ako ne može da se primeni, primeniće se promenom ovog drugog zakona. Dakle, cilj nam je bio da počnemo. Zato vas molim da počnemo na pravi način, da počnemo da se mirimo.

Replika, narodni poslanik Ivica Dačić.

Predlagač ovog zakona je valjda imao na umu da će se oko ovoga voditi rasprava i zato ne razumem intencije da se o ovome ne raspravlja.
Niko nama ne može zabraniti da se zalažemo za svoje političke stavove. Već sam rekao, uopšte ne razmišljam o tome da li su za vreme rata ovi bili komunisti, a ovi za kralja, razmišljam samo o tome ko se zaista borio protiv Nemaca, Italijana, a ko je sarađivao sa okupatorima. Hajmo da oko toga razgovaramo.
Niko ovde nije demantovao ono o čemu sam govorio da su neki delovi četničkih jedinica otvoreno sarađivali sa okupatorom. I da li se ova prava koja oni dobijaju sada odnose i na njih.
Oni nisu antifašisti, kako je već rečeno, neka dobijaju svoje socijalno, penziju, ali nisu antifašisti. Nedić nije antifašista. U Smederevu je bila ideja da se trg zove trg Dimitrija Ljotića. Bila je ideja. Da li je to antifašizam? Nemojmo mešati stvari.
A što se ovoga tiče, zaista se trudim, vodim ozbiljnu političku raspravu, služim se argumentacijom, u čemu mi je pomogao Vuk Drašković, i molim vas da to razumete. Kao mali sa 18 godina, u stvari tada nisam imao 18, tada sam imao osam godina, kada je taj feljton izlazio, čitao sam novine i tada sam govorio, tada sam mislio da je Vuk Drašković u pravu, tada je tako govorio o četnicima. Nisam mogao da shvatim da li je mladi ili stari Vuk Drašković. Ne znam šta je Velja Ilić govorio u to vreme, pa njega ne spominjem.
U svakom slučaju, uopšte ne želim, ne znam ni da li se Vuk Drašković oženio pre te 1974. ili ne, ali to sad nije tema. Vratimo se na suštinu. Vi tražite da se ne raspravlja o nečemu što je bitno. Neko će sutra sarađivati sa okupatorom, a mi ćemo mu dati da se on borio protiv okupatora.
Da li se neko pod kokardom, pod petokrakom borio protiv Nemaca, Italijana, taj treba da dobije sva prava. Onaj ko se borio za slobodu ovog naroda, mora da ima poštovanje ove države i svih nas. Nažalost, oni koji su izginuli za svoj narod i državu i u prošlih deset godina nemaju nikakvo poštovanje od nas političara ovde. O njima se govori kao o ratnim zločincima, da su oni ratni zločinci koji treba da idu u Hag. Zato je ova tema kompleksna.
Ne treba otvarati teme iz prošlosti na ovaj način. Mi ovde ne otvaramo ovu temu da bismo se međusobno svađali oko toga i otvarali nove frontove. Ali suštinsko pitanje je ovo o čemu sam malopre govorio. Zato nemojte od nas tražiti da mi ne diskutujemo o ovoj temi. Vi ste tražili tu temu. U vašem obrazloženju, pa i u onome o čemu je gospodin Pejčić juče govorio ima ostrašćenosti prema drugom pokretu u tom ratu. Na najgori mogući način je kvalifikovan taj pokret.
Podsetio bih da je na stotine hiljada ljudi u Drugom svetskom ratu dalo živote za ovu zemlju i ovaj narod, da li su se borili pod Titom ili drugim komandantom, nebitno je. Svi oni zaslužuju da im se da priznanje. Niko ne zaslužuje da se o njima govori na ružan način. To se odnosi i na četnike koji su borili protiv Nemaca. Oni koji nisu, ne smeju da budu kvalifikovani kao antifašisti.
(Predsedavajući: Vreme.)
To je jedino zbog čega mi ne podržavamo ovaj zakon.

Izvolite, narodni poslanik Dušan Mrvoš, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, trebalo je da se setimo samo jedne stvari. Ovo o čemu pričamo sada dešavalo se od 1941. godine pa nadalje. Te godine je Srbija izgledala malo drugačije nego sada. Te godine u toj i takvoj Srbiji reči kao što su čast, obraz, poštenje i zakletva imale su malo drugačiju težinu nego što imaju sada. Nemojte da se čudite što su te 1941. godine neki koji su dali zakletvu kralju i otadžbini bili u uniformi kraljeve vojske i bili u Ravnogorskom pokretu.
Hoću da sada samo priznamo jednu stvar, da i jedni i drugi, i oni koji su bili u Ravnogorskom pokreti i oni koji nisu, da su imali istu ideju, da je ta ideja bila odbraniti, zaštiti i sačuvati. Načini na koje se ostvarivala ta ideja su bili različiti, pa je neko, recimo neko iz Kraljeva, Čačka ili neko iz Kragujevca, svoju kuću u Kraljevu, Čačku i Kragujevcu branio u okolini Kraljeva, Čačka i Kragujevca, neko je svoju kuću branio u Preljini ili Zablaću, ili u Šumaricama, ili u Dragobraći, Pečenogu, Vitkovcu, Vitanovcu, Sirči ili Roćevićima, a neko je svoju kuću, branio u Zagrebu, Ljubljani, Foči, Jajcu ili Rudu. Neko ko je svoju kuću branio u okolini Kraljeva, taj se nije trudio da pobije što više Nemaca, jer je znao da se za jednog ubijenog Nemca ubije sto, za jednog ranjenog 50.
Neko ko je svoju kuću ko zna gde branio u Kraljevu se trudio da ubije što više Nemaca, pa je onda na račun tog broja ubijenih Nemaca, 14. oktobra 1941. godine počelo streljane, pa je između ostalog Dušan Stevana Kocić,. rođen 1932. godine, najmlađa žrtva streljana u Kraljevu 14. oktobra 1941. godine. Dušan Stevana Kocić, koji je imao devet godina, 1941. godine je streljan u tom Kraljevu, zato što je bio četnik ili zato što je bio partizan. Streljan je zato što je bio broj da se namiri do onog broja pomnoženog sa sto ubijenih i ranjenih Nemaca.
Govorim vam o načinu sprovođenja jedne ideje. Neko se trudio da sačuva, a neko se trudio da ubije što više. Posle te ideje je došla ideologija, ali o ideologiji neću da pričam i uopšte je besmisleno pričati o toj ideologiji sa ovog mesta i ovom domu. Hoću samo, dok je post, približava se Božić, da pustimo, da priznamo da su i jedni i drugi imali istu ideju, sačuvati, odbraniti i zaštiti.
Ne pričamo o ideologiji nego o ideji. Da pustimo da se duše onih pobijenih, poginulih, streljanih smire, bez obzira na kojoj su strani. Sve one koji su u ime ideologije pravili raznorazne zločine, klali, streljali, ubijali, pravili pseća groblja, pravili druge zločine, da sve njih, koji su to radili tada i da bilo koga kome u budućnosti padne na pamet da u ime ideologije tako nešto radi, podsetimo na staru srpsku poslovicu - kada roditelju jedu kiselo grožđe, onda deci trnu zubi.

Hvala. Narodni poslanik Ivica Dačić, po Poslovniku.

Predlažem i tražim da se utvrdi kvorum.

Molim vas da utvrdimo kvorum. Pošto nemamo kvorum, nastavljamo u 15,00 časova.

(Posle pauze – 15,50)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo načelni pretres o 1. tački dnevnog reda – Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica.

Pre početka nastavka, molim vas da utvrdimo kvorum. Zahvaljujem, imamo kvorum.

Pošto sam obavezan na početku sednice da eventualno dajem i uputstva o tome kako nameravam da vodim sednicu, dozvolite mi samo jednu malu molbu koja nije zloupotreba govornice.

Svi ste vi ovde ispred građana Srbije i pokazali ste u prethodnom periodu da umete i te kako da vodite računa o građanima i njihovoj budućnosti, zbog toga vas molim, sada kada govorimo o ovom zakonu koji reguliše pitanja prava boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, učesnika koji su u jednom i u drugom pokretu bili učesnici jugoslovenske ideje, poštujmo ideju u koju su oni verovali, svako sa različitih ideologija, a vodimo računa o budućnosti Srbije i vodimo računa u našim diskusijama da ne povredimo tu budućnost i da ne obradujemo one koji se danas, sasvim sigurno dok traje ova rasprava, mnogo više koncentrišu na to koliko traje svađa u Srbiji, a kamoli povodom pitanja istine o prošlosti jugoslovenske ideje.

Hvala vam mnogo i imajte razumevanja za ovo što sam vas zamolio.

Reč ima, niko više od predsednika ili ovlašćenih predstavnika? (Ne.)

Prvi govornik je narodni poslanik Nikola Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem se predsedniku na rečima pomirenja i mislim da je cilj današnje sednice izmirenje među Srbima.
Čuli smo ovde od poslanika i gospodina Tome Nikolića koji smatra, kao i mi predlagači ovog zakona, da je došlo vreme da među Srbima nema svađe i da je to nešto što nas samo još više razdvaja, mnogo je zla učinjeno, ratna su vremena bila. Međutim, posle 60 godina mislim da je vreme da priznamo da je bilo zločina i na jednoj i na drugoj strani i da su mnoge nevine žrtve proglašene narodnim neprijateljima.
U prepodnevnoj diskusiji pokazao sam da je na stratištu u Kruševcu streljan veliki broj Kruševljana i ljudi iz okoline Kruševca.
Na jednom spisku bilo je 10 streljanih, među kojima petorica pripadnika bande Draže Mihailovića, a petorica pripadnika partizanske bande, a da su ova petorica, mislim na ove prve, članovi bande Draže Mihailovića bili narodni neprijatelji, a da su ovi drugi narodni heroji.
Streljani od Nemaca ne mogu da budu narodni neprijatelji, to su patriote koje su izgubile glavu zahvaljujući svom antifašističkom opredeljenju. Žrtve streljane od Nemaca zaslužuju poštovanje.
Mislim da tu ne postoji dilema, da nema čoveka u Srbiji koji neće one ljude koji su stradali od Nemaca da prihvati kao ljude koji su žrtva tog fašističkog terora.
Da li doći do pomirenja i kako doći? U Kruševcu postoji slobodište, gde se svake godine na Vidovdan vrši opelo ljudima koji su poginuli. Nažalost, na spisku nema ljudi koji su bili pripadnici pokreta Draže Mihailovića. Mislim da je to nešto što je nespojivo sa istinom i moralom. Da može doći do pomirenja među Srbima mislim kao predsednik opštine Trstenik, od 1996. godine mi u Trsteniku imamo spomenik palim borcima.
Znate kako, nove demokratske promene napravile su da od 1990. godine, 4. i 7. jula, kada krene Savez boraca da položi vence, oni ljudi koji su bili antikomunisti, povremeno čak degutantno dobacivali su ljudima koji su ukazivali počast ljudima koji su poginuli za vreme Drugog svetskog rata, a bili su na strani partizana.
Nažalost, imali smo rat u Hrvatskoj i rat 1999. godine i gde je veliki broj Trsteničana stradao. Mi smo doneli jednu odluku, napravili smo spomenik i tim palim borcima koji su stradali od 1990. do 1999. godine. Danas u Trsteniku taj spomenik, gde su i spomenici ovim momcima koji su izginuli posle Drugog svetskog rata, služi za odavanje počasti i jednima i drugima.
Mislim da Srbi mogu da se ujedine i da nas ove rasprave ovde koje praktično vode razdvajanju, da nam se iz okruženja, odakle verovatno mnogi gledaju ove naše prenose, mnogi verovatno i u Hrvatskoj, možda smeju.
Možda smo i zakasnili, možda smo izgubili priliku da u ovaj zakon ubacimo i žrtve koje su pale posle 1990. godine, jer i to su ljudi koji zaslužuju i penziju i neke povlastice, iako se oni nisu borili za povlastice, borili su se za svoju državu.
Još jednom apelujem na sve poslanike da ovo nije rasprava o tome ko je četnik, ko je partizan, nego rasprava koja govori da je u ovoj zemlji postojala borba protiv fašista i da postoje žrtve i porodice tih žrtava koje zaslužuju poštovanje. Hvala lepo.