Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, vama se gospodine potpredsedniče izvinjavam, vama nije bilo prijatno da učestvujete nekoliko dana  u raspravi koja je vođena, mi to nismo bili u stanju da promenimo i nadam se da će naši odnosi, ljudski i kolegijalni, ostati na nivou korektnosti kao i do sada.
Amandman koji su gospodin Milisav Petronijević i dr Žarko Obradović podneli na član 24. je takođe jedan od onih amandmana koji zakon dovodi do besmisla, odnosno koji govori da je zakon besmislen i koji pokušava da na najbolji mogući način ukaže, pre svega vama koji o tome donosite odluku, a i javnosti Srbije da je zakon, još jednom kažem, nesprovodiv, da ne može proizvesti nikakvo pravno dejstvo, a da može proizvesti, kao što je već i učinio, izvesne političke i druge tenzije.
Ali, svako radi ono što misli da najbolje ume. S tim u vezi, mi rizikujemo da nam kažete da ovo što radimo ne radimo onako kako vi mislite da je dobro. Ali, mi naravno znamo u ime čega, u ime koga i sa kojim ciljem imamo ovakav nastup pred vama i pred građanima Srbije danas, i s tim u vezi vas molimo da nam ne zamerate.
Bilo je direktnih prozivki da li su neki ovi ili oni itd. To nije bila naša namera. Želim da kažem da čini mi čast da sam rođen u kraju gde je rođen dr Dragiša Mišović, Kosta Novaković, Filip Filipović, da sam rođen u onom gradu gde su stasala dva snažna pokreta. Partizanski odred dr Dragiša Mišović bio je najveća vojna formacija tokom 1941. godine i Ravnogorski pokret je takođe bio jedna velika vojna, i vojnička i politička organizacija tokom te i drugih godina.
Zato je nama iz tog kraja jako teško, oba pokreta su delovala na uskom prostoru. Posledice tog delovanja mere se brojnim žrtvama. O tome sam govorio juče, nije mi to ovde večeras namera, ali želim da kažem takođe da pripadam onom pokretu koji se teško probijao čitav jedan vek. Podsećam vas ko je smislio šestojanuarsku diktaturu, ko je tvorac Obznane, ko je proveravao izdržljivost sekretara SKOJ-a i komunista sa gladnim pacovima, ko je ubio dr Dragišu Mišovića 1939. godine.
Čačak je tada imao 5.000 stanovnika, na njegovoj sahrani učestvovalo je 15.000 ljudi, govorio je 41 govornik. Dr Dragišu Mišovića ubila je policija Beograda, Njegovog kraljevskog veličanstva, uz odgovornost namesnika Pavla Karađorđevića.
Nikada nije lako bilo promovisati ideju levičarstva i nije je, kao što vidimo i danas, lako braniti. Naš interes je da objasnimo građanima Srbije da socijalizam nije nikakvo čudo sa petokrakom, već korpus prava koja se odnose na školovanje, na zdravstvenu zaštitu, na nivo socijalne stabilnosti i na mnogo toga drugog. Ovo što je danas ovde tema u izvesnoj meri polemiše sa svim ovim o čemu ovde govorim.
Još jednom, nekoliko puta je pomenuto, pokazaću, ovo je uvodnik “Lovćena”, Cetinje, 11. oktobra 1944. godine, molim vas da obratite pažnju na jezik kojim je pisano. "Visoko odlikovanje potpukovnika Pavla Đurišića. Četnički komandant gospodin Pavle Đurišić, koga je general Nedić nedavno promaknuo u čin potpukovnika i poverio mu dužnost pomoćnika komandanta Dobrovoljačkog korpusa, dobio je od strane Vrhovne komande njemačkih oružanih snaga naročito priznanje za svoje vojničke vrline, te je odlikovan od Firera ordenom željeznog krsta".
Poštovana gospodo, da li je moguće objasniti da je Pavle Đurišić – podsetiću vas, pevalo se "Đurišiću, mlad majore, komandante Crne Gore, Crne Gore i Sandžaka, gde je pala petokraka" – da li je moguće da je ovaj čovek zaslužio da se o njemu pevaju pesme u Srbiji. Samo 57 lica koji nisu imali nemačko državljanstvo odlikovano je željeznim krstom, ne brojeći Austrijance i sudetske Nemce.
Kako je moguće da neko u ime ovog čoveka traži pravo i Ravnogorsku spomenicu? Nikada ne mogu na to pristati, bez obzira šta vi mislite o partiji kojoj pripadam, o pokretu kome pripadam, za koji ću se boriti dok u meni ima poslednjeg atoma snage.
Što se tiče partizana, rođen sam 1957. godine, ali da sam rođen ranije mogao bih i sam da otpevam "Partizan sam, tim se dičim".

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Miloš Aligrudić.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 25. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Žarko Obradović, a potom narodni poslanik Meho Omerović.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, poslanička grupa SPS je predložila da se ovaj član briše i samim tim da se zakon ne primenjuje, s obzirom da je reč o članu koji govori o primeni zakona.
Ovo smo uradili iz razloga što smo u protekla tri dana uz obilje činjenica, dokumenata, koje su skupili ljudi koji doživljavaju našu istoriju, Drugi svetski rat i sve ono što se zbivalo kao nešto lično, uspeli da dostave nama, dokumenta koja su skupljena čak i u američkom kongresu, naravno nemačka dokumenta i sve ostalo, i dokumenta Kraljevske vlade u Londonu, dokumenta Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Nismo za ova tri dana citirali nijednu knjigu ili dokument ili bilo koji podatak nekog od istoričara iz Jugoslavije od 1945. pa naovamo da nam se ne bi prigovorilo da nismo bili objektivni u prikazu činjenica vezano za zahtev da se Ravnogorski pokret proglasi delom antifašističke koalicije i da mu na tom osnovu pripadnu prava koja uživaju pripadnici narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije.
I sada iz obilja svih tih dokumenata proizilaze neke nesporne činjenice, koje ću pokušati kratko da predočim:
1) Da Draža Mihailović nije imao nameru da se bori protiv okupatora i nikada nije naredio svojim jedinicama da kao celina krenu u tu borbu.
2) Još od leta 1941. godine nudio je svoju saradnju za zajedničku borbu sa okupatorom i kvislinzima protiv partizanskog NOP-a i njegovih oružanih snaga.
3) Sa njegovim znanjem i odobrenjem sve komande i jedinice Jugoslovenske vojske u otadžbini van Srbije ušle su u tesnu kolaboraciju sa italijanskim okupatorom i Pavelićevom NDH-a.
4) U Srbiji su Nemci zadržali svoje rezerve prema Draži Mihailoviću, i to pominjemo, jer to stoji kao činjenica, posebno zbog njegovih veza sa Britancima i emigrantskom vladom, i prisustva britanskih vojnih misija u njegovim štabovima, i povremeno preduzimali represivne mere protiv organizacija i pojedinih ravnogoraca. To je tačno, to je činjenica i to stoji.
5) Promena situacije na Balkanu posle kapitulacije Italije i jačanje NOP-a i njegovih oružanih snaga primorala je i nemačkog okupatora i Dražu Mihailovića da stupe u najtešnju saradnju, posebno u zajedničkim borbama protiv ojačanog protivnika.
Jedinici Jugoslovenske vojske u otadžbini uključivale su se u zajednički borbeni poredak sa nemačkim, bugarskim i kvislinškim jedinicama sve do napuštanja Srbije u jesen 1944. godine.
6) Saradnja jedinica Jugoslovenske vojske u otadžbini sa nemačkim okupatorom regulisana je potpisivanjem brojnih pismenih ugovora čije odredbe su obuhvatale i kvislinške organe i jedinice.
7) Pored učešća u borbama sa partizanskim jedinicama, Dražin ravnogorski pokret posebno se još 1941. godine i sve do kraja rata angažovao u otkrivanju organizacija pristalica NOP-a i počinio brojne zločine kroz njihovu likvidaciju, klanja, hapšenja, pljačke i progone, uz tesnu saradnju sa kvislinškom policijom.
8) Tokom celog rata nesumnjivi pokret otpora okupatoru, partizanski NOP, bio je jedini protivnik za ravnogorski pokret koji je usmeravan samo na borbu protiv tog pokreta, a nikada protiv okupatora i kvislinga.
9) Ne postoji ni jedan dokaz koji bi ravnogorskom pokretu Draže Mihailovića mogao da potvrdi karakter pokreta otpora fašističkim okupatorima.
Nijedan dokaz nismo čuli od predlagača ova tri dana ni o čuvenim ofanzivama, ni o nečemu što su kao pokret, kao vojska, kao borbena formacija činili, kao celina. Jednostavno, taj pokret, te jedinice, ti ljudi su imali drugu ideju na umu. Očigledno su ideološku borbu shvatili kao primarnu u odnosu na potrebu odbrane zemlje i borbe protiv Nemaca i Italijana. To su činjenice.
Sviđalo se to predlagaču ili ne i drugima koji podržavaju ovaj zakon, to je istorija i tu se ništa neće promeniti, a mi ćemo kao zemlja zbog prihvatanja ovog zakona, zbog glasanja za ovaj zakon, tj .oni koji budu glasali, imati žig sramote, jer smo saradnike okupatora izjednačili sa onima koji su svoje živote dali za odbranu zemlje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Poštovane kolege i koleginice poslanici, dozvolite mi da poslednji amandman u ovoj raspravi iskoristim i kao priliku i dam nekoliko rečenica koje će biti i poslednje rečenice u mom javljanju i javljanju poslanika SDP povodom ovog Predloga zakona.
Četnički pokret Draže Mihailovića je jedinstven vojno-politički subjekt koji je delovao na prostoru bivše raskomadane Kraljevine Jugoslavije. Ako se ovim predlogom zakona zaista želi, a to smo čuli prethodna dva - tri dana, rehabilitovati četništvo, onda moramo imati u vidu činjenice, istorijske fakte, da su četnici u svim delovima nekadašnje Jugoslavije označeni kao fašistički kolaboracionisti, a u nekim sferama delatnosti kao i njihovi kvislinzi.
Pošto su svi četnici bili pod komandom Draže Mihailovića, to bi ovakvom vrstom rehabilitacije četničkog pokreta njime bili obuhvaćeni i četnici koji su delovali na prostoru bivše NDH, Crne Gore, Slovenije; podsetiću vas, tamo je delovala Plava garda, na teritoriji Makedonije, i tamo su sarađivali sa fašistima i profašistima i oni bi bili amnestirali od takve delatnosti.
To su države koje su stvorene raspadom bivše SFRJ. U njima se četnici i predstavnici ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, kojeg vi ovakvim predlogom zakona pokušavate rehabilitovati, svrstavaju u red fašističkih kolaboracionista, pa bi bilo neumesno da se politički uplićemo već i u unutrašnje stvari drugih zemalja.
Osim toga, sva stručna i naučna literatura, posebno enciklopedije stranih država koje su moje kolege poslanici iz SPS i moja koleginica Ljiljana Nestorović u prethodnim danima citirali, sva ta literatura, bilo pripadnika osovine ili antihitlerovske koalicije, četnike Dragoljuba Draže Mihailovića tretiraju kao kolaboracioniste fašističkih okupatora i njihovih marioneta.
Istorija je nauka koja je sazdana na proverenim činjenicama. Zabeleženo je ono što se jednom dogodilo. Na delu je, međutim, pokušaj prekrajanja istorije, a to je neozbiljno, nemoralno i pred domaćom i pred stranom javnošću, čudno, ponekad i smešno, s obzirom da nemamo nikakvo obrazloženje. NOV je priznata u svetu kao jedini snažan i požrtvovan saveznik antifašističkog bloka. Njenih 305.000 boraca je palo u borbi protiv okupatora i njihovih pomagača; 90.000 četnika, naoružanih od okupatora, na tlu bivše Jugoslavije služilo je interesima okupatora.
Donošenje, na kraju i usvajanje ovog zakona, poštovane kolege i koleginice poslanici, čini mi se po mišljenju nas u SDP, proizvelo bi veoma teške posledice po ugled Srbije u svetu, posebno u zemljama na bivšem prostoru SFRJ. Da li će se dogoditi, ponavljam više puta izrečenu misao za ovom govornicom, da Srbija bude prva zemlja članica antihitlerovske koalicije koja će posle 60 godina od sloma fašizma doneti zakon kojim se izjednačavaju prava četnika, saradnika okupatora i antifašističkih boraca. Hoću da verujem da se to neće dogoditi.
Na samom kraju bih želeo da se zahvalim svim poslanicima koji su, poštujući parlamentarnu praksu, poštujući Poslovnik ovog visokog doma, prethodnih dana učestvovali u ovoj raspravi i pažljivo slušali sve što smo mi poslanici SDP iznosili.
Niste se slagali sa nama, to je vaše pravo. Žao mi je što niste predočili ni jedan dokument, ni jedan dokaz koji bi bio suprotan onim od mnogih koje smo navodili za ovom govornicom, čitajući samo ono što je napisano u arhivama i dokumentima međunarodnih organizacija i nekih drugih država. Nadam se da je ovom raspravom, barem za nas poslanike u Skupštini Srbije, Drugi svetski rat završen.
Vratimo se u 2004. godinu. Molim vas, u ime interesa građana koji su nas birali, da počnemo da rešavamo probleme građana. Ukoliko bih počeo sada, ovom prilikom da ih nabrajam, mislim da bih prekoračio Poslovnik. Problema građana Srbije ima i te kako mnogo. Oni od nas očekuju da pomognemo i da rešavamo te probleme. Zahvaljujem vam se i srećni vam svi predstojeći praznici.

Narodni poslanik Blagica Kostić, izvolite.

Nismo vam pružili dokaze, kažete vi. U okolini Užica i Čačka  1941. godine partizani su ubili nekoliko hiljada viđenijih ljudi, tzv. nacionalnu inteligenciju, koju su nazivali sutrašnjim neprijateljima. Postoje živi svedoci mnogih partizanskih zločina. Zločin je zločin, kakav god bio.
Danas me je pozvao gospodin Sveta Filipović, koji je bio pripadnik pokreta Draže Mihailovića, da mi kaže za neke od njih. Neću ih pojedinačno nabrajati. Reći ću vam samo ono što su fakta.
Mihailović je bio legitimni komandant jedinica Jugoslovenske vojske koje se nisu predale i on nije bio četnički komandant, već načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, po odobrenju Kralja Petra Drugog Karađorđevića od 17. juna 1942. godine. Istovremeno je 11. januara 1942. godine bio ministar vojni u Jugoslovenskoj emigrantskoj vladi, pod predsedništvom Slobodana Jovanovića.
Ta vlada je bila zvanični član antihitlerovske koalicije. Dok je pukovnik Mihailović stvarao pokret otpora, jugoslovenski komunisti poštovali su sovjetsko-nemački ugovor o nenapadanju iz 1939. godine. Tek po nemačkom napadu na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine oni su krenuli u akciju. Skoro pola veka, zvanični dan ustanka srpskog naroda je bio 7. jul, dan kada je Žikica Jovanović Španac u Beloj Crkvi ubio dva srpska žandarma. Stvarni dan srpskog ustanka trebalo bi da je 31. avgust 1941. godine, kada je Jadranski četnički pokret oslobodio Loznicu.
Tada se predao nemački garnizon, ukupno 93 vojnika. To je bio prvi oslobođeni grad u Evropi i prva predaja jednog nemačkog garnizona, što je prihvaćeno i na Zapadu. Četničke jedinice, pod komandom generala Mihailovića, oslobodile su i mnoge druge gradove. Učestvovale su i u borbama oko Krupnja 1. septembra i Banje Koviljače 4. septembra.
Da je Mihailović imao iskrene namere i prema partizanima, svedoči i to što je 4. septembra 1941. godine odbio predlog generala Nedića da sa njim sklopi vojni savez. Umesto toga, 19. septembra 1941. godine u Struganiku sklopio je sporazum sa generalnim sekretarom KPJ Titom o zajedničkoj borbi protiv okupatora. To je zvaničan dokument.
Četnici su 24. septembra samostalno oslobodili Požegu. Pod komandom Zvonka Vučkovića, komandanta Prve takovske četničke brigade, oslobođen je 28. septembra 1941. godine Gornji Milanovac. Tada se predao, takođe, nemački garnizon od 60 ljudi. Četnici, pod komandom kapetana Jovana Bojovića, zajedno su sa partizanima oslobodili Čačak 1. oktobra 1941. godine. Velike borbe četnici su imali pod komandom majora Dragoslava Račića, vodili su ih oko Šapca krajem septembra i početkom oktobra 1941. godine.
Najveće stradanje srpski rojalisti imali su u borbama oko Kraljeva. Najveća bitka vođena je noći između 13. i 14. oktobra, kada je, prema nemačkim podacima, poginulo 80 četnika. Tada je poginuo četnički komandant Simo Uzelac. Treba reći da je tom prikom izostala podrška partizanske artiljerije sa desne obale Ibra, koja je prethodno bila dogovorena. U sklopu ovih borbi, 7. oktobra izvršen je artiljerijski napad na Kraljevo od strane četnika, što se posle rata slavilo kao dan artiljerije JNA. Takođe, u noći između 31. oktobra i 1. novembra izvršen je tenkovski napad na grad, takođe od strane Jugoslovenske vojske u otadžbini. I ovaj dan se posle rata slavio kao dan tenkovskih jedinica.
U sklopu slamanja ustanka u Srbiji 1941. godine, nemačke jedinice su posle čišćenja partizanske teritorije, 3. decembra napale i četničke položaje na Ravnoj gori. Tokom decembra je izvršen napad na kuću vojvode Živojina Mišića. Gospodin Belić je pričao o rezultatima tog napada. Zarobljeni su Aleksandar Mišić, sin vojvode Mišića i Ivan Fregl. Oni su streljani zajedno 17. decembra 1941. godine u Valjevu.
(Predsedavajući: Vreme.)
Najveća optužba koju smo ovde čuli ticala se ocene da je Mihailović bio saradnik okupatora. To apsolutno nije tačno. Ne postoji ni jedan jedini dokument nemačkog porekla koji bi Mihailovića i njegove borce tretirao kao takve. Oni su od početka do kraja Drugog svetskog rata bili nemački neprijatelj broj jedan. O karakteru Mihailovićevog pokreta najbolje svedoče nemačke akcije protiv njega. Bilo ih je nekoliko. Uglavnom je uspevao da izađe kao pobednik.
Još nešto, o značaju koji je Mihailović imao za saveznike svedoče priznanja koja su mu odali najveći komandanti zapadne alijanse. Avgusta 1942. britanski komandant srednjeg istoka poručio je Mihailoviću da sa divljenjem prati njegove akcije. Odlikovan je i od strane generala Šarla de Gola, ratnim krstom sa palmovom grančicom. Takođe, odlikovao ga je i Truman.
Nadam se da je ovo dovoljna argumentacija da zaključimo ovu priču. Zločin je zločin, svejedno ko ga počinio. Dosta ih je bilo, vreme je da se pomirimo. Niti smo mi četnici, glasaju ljudi i za SPS i za SPO, i oni koji su za tu ideju i koji nisu. Mi živimo u 2005. godini, pa je zaista vreme da se okrenemo nekoj budućnosti.

Po Poslovniku, narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovane kolege poslanici, izašao sam da reklamiram povredu Poslovnika. Reč je o, očigledno, pogrešnom tumačenju.
Drago mi je što sam bio u situaciji, verovatno kao i većina vas, da čujemo ovu argumentaciju od koleginice iz SPO, koja je formalno jedan od predlagača ovog dokumenta. Očigledno da SPO ima jedan ideološki problem – opsednutost partizanima, kao što je Draža Mihailović imao problem opsednutosti komunistima. To je primarno.
Stalno se pominje zločin, zločin i zločin. Izvolite, predložite Narodnoj skupštini temu dnevnog reda, ako vam je stalo do toga da se raspravlja šta se dešavalo, pa ponudite relevantnu dokumentaciju i obavestite javnost Srbije kako stoje stvari. Ta opsednutost partizanima je kod vas dominantna, kao što je i general bio opsednut komunistima i nije želeo da se aktivno, kao pokret, uključi u borbu protiv okupatora. To sam pomenuo više puta i za to dao relevantne dokumente, i pomenuo i te dokumente, da su se pojedini četnički ili oficiri Jugoslovenske vojske u otadžbini borili protiv Nemaca. To niko ne spori.
Ovde je reč o celom pokretu, o karakteru tog pokreta, o delovanju jedinica ne 1941. u avgustu i septembru i početkom oktobra, nego i 1942, 1943, 1944. i 1945. godine. Kad je bio tako dobar oficir i ministar, što ga se kralj odrekao 1944. godine? Što su ga se Britanci odrekli kad je bio tako uspešan?
Znate, šteta što koleginica to nije pomenula, da se sam Mihailović odricao borbenih uspeha svojih oficira, koje je ona napomenula. Na sastanku sa Nemcima u Divcima 1941. godine on za napad na Krupanj kaže: "Napad na Krupanj nije moje delo, već je to delo otpadnika poručnika Martinovića.” On se odriče svojih ljudi. Nemački dokument. Ili, kaže: "Morao sam krenuti na Loznicu zato da je komunisti ne zauzmu". To da li su Nemci tu ili nisu, to nema blage veze. On se sam odricao uspeha svojih oficira, da mu Nemci ne bi prigovorili da se bori protiv njih. Ili, kaže: "Zahtevam da mi se omogući da nastavim borbu protiv komunizma koja je počela 31. oktobra" itd.
(Predsedavajući: Vreme.)
U svakom slučaju, obilje dokumenata smo ponudili i ta stvar je apsolutno čista za nas. Ovu trodnevnu raspravu mi smo obavili snagom volje koju posedujemo, jer govorimo istinu. Znamo da se istorija ne može promeniti, a ni ova skupština neće tu učiniti ništa donošenjem ovog zakona. Skupštinska većina će se, verujte, već posle dve ili tri nedelje stideti ovoga zakona i onoga što su učinili ovim zakonom, namerom da pokušaju da revidiraju istoriju, a to neće moći.

Reč ima narodni poslanik Radovan Teodorović.