Zahvaljujem se gospodine Petronijeviću.
Za reč se javio narodni poslanik Jovan Todorović.

Dame i gospodo, razume se da mislim da ovaj amandman SPS treba prihvatiti, ali želim one koji se zalažu za donošenje zakona da pitam, misli li neko zaista iskreno u ovoj sali da se na ovaj način mogu izjednačiti partizani i četnici i nosioci partizanske i buduće ravnogorske spomenice.
Zna li neko uopšte u ovoj sali koliko bi ljudi pripadnika tog tzv. ravnogorskog pokreta bilo obuhvaćeno ovim zakonom. Zna li predlagač koliko je tih ljudi i koliko bi to koštalo državu Srbiju. Ne zna. Da li je moguće da su partizani jedino pogrešili u tome što su ratovali protiv Nemaca. Pokret koji je nastao inicijativom komunista, a što jeste istina, 12.000 komunista kažu da je bilo 1941. godine, ali je prerastao u narodnooslobodilački pokret, narodnooslobodilačku borbu i stvorio vojsku od preko dva miliona ljudi na kraju rata.
Nije valjda da su svih dva miliona partizana i boraca protiv Nemaca bili komunisti. Nije valjda da je bilo racionalno obrazloženje četnika Draže Mihailovića da oni jesu u suštini antikomunistički pokret i da imaju zadatak da spreče to crveno zlo, a da su to činili upravo tako što su ratovali protiv dva miliona rodoljuba, onih koji su želeli slobodu svojoj državi.
Ako se ovaj zakon usvoji u Narodnoj skupštini, uveren sam da će to biti rezultat najtrulijeg mogućeg kompromisa. Rezultat jedne bolesne ideje koja već traje 15 godina u Srbiji, da se izjednači ono što se izjednačiti ne može. Nije valjda da ćemo u narednoj inicijativi nekog takvog bolesnog predlagača doći do toga da imamo zahteva da one koji su pripadali tzv. Ljotićevoj vojsci takođe izjednačimo sa partizanima i da za one koji su bili u nekim drugim fašističkim jedinicama ili onima koje u najmanju ruku možemo nazvati saradnicima okupatora takođe treba da razgovaramo o spomenicama, o prinadležnostima itd.
Pričaju o pomirenju. Da li se mogu pomiriti te dve stvari nakon 60 godina i da li mi zapravo time što hoćemo da izjednačimo što se izjednačiti ne može produbljujemo sukobe u Republici Srbiji, produbljujemo te ideološke razlike, a pri čemu kao racionalan čovek imam na umu još dve stvari.
Oni pripadnici četničkog pokreta, pa i tog ravnogorskog, oni časni oficiri i vojnici Jugoslovenske vojske koji su želeli da ratuju protiv Nemaca, to su i učinili, i to od oktobra 1941. pa nadalje. Oni koji su bili u zabludi, pa su 1942. i 1943. godinu proveli u četničkoj vojsci ratujući protiv komunista, kako oni kažu, a u suštini protiv srpskog naroda, kako jeste suština, takođe su imali priliku da se predomisle i da pređu u partizane, nakon priznanja i od strane kralja Petra, i od strane saveznika i od strane Čerčila.
Koji to ipak nisu učinili, propustili su priliku da budu borci za oslobođenje svoje zemlje. Zašto bi mi njima sada, nakon 60 godina, davali priliku da postanu ono što nikada nisu bili. Zašto bi im davali tu priliku, pa makar i da je reč o mrtvim ljudima.
Hoću da poštujem svakog čoveka koji se borio protiv Nemaca, ali tri dana rasprave nisam čuo ni za jednu ozbiljnu borbu koju su četnici vodili protiv Nemaca. Sve su borbe bile protiv partizana i to je ono što jeste istina, i to je ono što moj racio ne može da prihvati, i nikada za ovakav zakon ne bih mogao da glasam, a prosto se čudim onima koji će da glasaju za takav zakon. Hvala lepo.

Zahvaljujem se gospodine Todoroviću. Reč ima Meho Omerović, pa Žarko Obradović, pa Rajko, pa tako dalje i tako redom. Izvolite.

Naravno da iz svega navedenog treba prihvatiti ovaj amandman, ali ono što ne mogu nikako da prihvatim, a nadam se ni poslanici koji u ovom trenutku sede u sali Skupštine Srbije, to je da prisustvujemo nečemu što je zaista žalosno i tužno, o odgovornosti i parlamentarnoj kulturi neću da govorim.
U sali nema predstavnika predlagača. Predstavnici DSS-a i G17 plus su taoci predlagača koji u ovom trenutku nisu u sali, a ukoliko nemaju argumente kojima bi se mogli suprotstaviti ovim notornim istorijskim činjenicama o borbi partizanskog pokreta i NOB protiv okupatora, najmanje što sam od njih očekivao je da bar budu prisutni u sali.
Molim predsedavajućeg da uloži sav svoj autoritet da se predstavnici predlagača pozovu da budu ovde u sali, pa ako žele da slušaju šta imamo mi da kažemo neka slušaju, a ako ne žele neka nam se suprotstave nekim drugim argumentima. Očigledno je da nedostatak argumenata nadoknađuju nedostatkom parlamentarnog odnosa prema drugim kolegama u ovom trenutku koji sede u sali.

Gospodine Meho, uložio sam napore i gospodin Pejčić je upravo ušao.

Drago mi je. Mislim da hiljadu dokumenata postoji i u narednim javljanjima ću se lično potruditi da svima vama, koji imate strpljenja i odgovornosti da slušate činjenično stanje, predočim dokumenta koja govore o direktnoj saradnji predstavnika Ravnogorskog pokreta sa okupatorom - nemačkom vojskom, sa okupatorom - italijanskom vojskom, sa čak okupatorima koji su iz domena saradnika sa Nemcima, a mislim na ustaški pokret.
U narednom periodu ćemo govoriti i čitati originalna dokumenta. Ko hoće da sluša neka sluša, ali notorna istina je da su predstavnici Ravnogorskog pokreta od 1. februara 1942. godine isključivo bili u službi okupatora i bili na neki način njegova produžena ruka na prostoru bivše Jugoslavije.
Prema tome, Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije ima legitimitet. Taj legitimitet, podsetiću vas, dao im je kralj Petar 29. avgusta 1944. godine. Predlagači kažu da je kralj Petar bio prisiljen da uputi preko Radio Londona apel svim predstavnicima Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Postavljam pitanje ko je prisilio Čerčila, ko je prisilio Amerikance, ko je prisilio Francuze, ko je prisilio Ruse i moćnu Crvenu armiju da prihvate Narodnooslobodilačku vojsku, maršala Tita i partizanski pokret kao jedini autentični pokret na prostoru bivše Jugoslavije koji se od početka do kraja Drugog svetskog rata borio protiv okupatora.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, predlagač amandmana.

Kolege narodni poslanici, predložio sam u ime Socijalističke partije Srbije da se briše član 2. Predloga ovog zakona, jer smatram da je on duboko suprotan onome što se zbilo na prostorima Srbije i Jugoslavije u godinama Drugog svetskog rata, a i formalno uvodi neravnopravnost.
Naime, u stavu 2. ovog člana se ustanovljava Ravnogorska spomenica 1941 i izjednačava sa Partizanskom spomenicom 1941. godine, a za sticanje ovog prava prema predlagaču dovoljno je da je određeno lice stupilo u odrede Ravnogorskog pokreta, odnosno Jugoslovenske vojske u otadžbini od 17. aprila 1941. do 31. decembra 1941. godine.
Međutim, za nosioce Partizanske spomenice traženo je da dokažu da su se čitavo vreme narodnooslobodilačkog rata nalazili u borbi protiv okupatora i to bez prekida. Time bi se ugled spomenice 1941. godine potpuno devalvirao, a nosioci ravnogorske spomenice 1941. godini bili apsolutno privilegovani.
Sa formalno-pravne strane o tom članu toliko, ali suština jeste što bi se ustanovljavanjem ove spomenice i prihvatanjem ovog člana zakona prihvatilo i nešto što nije bilo istina u toku Drugog svetskog rata, istina da su se jedinice Kraljevske vojske u otadžbini ili Ravnogorski pokret borili protiv Nemaca, Italijana i drugih saradnika okupatora. Činjenice su surove i govore potpuno drugo čime se kraljevska vojska bavila i šta joj je bio glavni zadatak.
U prilog ove teze citiraću reči šefa vojnog kabineta kraljevske vlade, majora Živana Kneževića, koji je Slobodanu Jovanoviću, predsedniku kraljevske vlade, podneo jedan vrlo detaljan izveštaj 1943. godine, gde mu saopštava šta Englezi kažu o događajima na prostoru Jugoslavije.
"Đeneralu Mihailoviću ne može se slati naoružanje za borbu protiv partizana koji se sada jedini tuku protiv osovine. Isto tako, slanje hrane zavisi od ministarstva, blokade, stanja u našoj zemlji pod italijanskom okupacijom.
U Srbiji je teško stanje. Đeneral Mihailović otvoreno sarađuje sa Italijanima i njegovi odredi potpuno naoružani prebacuju se italijanskim kamionima u Bosnu za borbu protiv partizana i to u zajednici sa italijanskim trupama. Baš danas se vodi bitka severno od Mostara između jednog Dražinog odreda od 2.400 ljudi iz Crne Gore u zajednici sa Italijanima protiv partizana. Draža Mihailović je kvisling kao i Nedić, jer Nedić sarađuje sa Nemcima, a Draža sa Italijanima.
Odredi đenerala Mihailovića uopšte sada ne vode borbu, a nama i Englezima je potrebno da bar sada stupimo u borbu, a ne kroz dva ili četiri meseca. Kada se savezničke trupe iskrcaju na Balkan, onda nam je svejedno da li će nam prići Nedić, Antonesku ili đeneral Mihailović. Onda će sve biti dockan.
Nama je sada potrebno da đeneral Mihailović stupi u akciju i razori železničke pruge. On to ne radi i sve njegove depeše o sabotaži na železnicama i rušenju pojedinih objekata nisu istinite. Oni, Englezi, imaju izveštaj od svojih ljudi u našoj zemlji i to je sigurno."
Te su činjenice opredelile vladu Velike Britanije da promeni odnos prema onima koje su pomagali 1941. i 1942. godine. Ima sijaset sporazuma koje su komandanti četničkih jedinica zaključili sa Nemcima o saradnji i o cilju borbe protiv partizana. Ovde ću pomenuti samo jedan dokument koji je potpisan od strane pukovnika Jevrema Simića i nemačke komande o zajedničkoj saradnji, naravno u borbi protiv partizana.
Cilj sporazuma je, kaže se u dokumentu, zajednička borba protiv partizana, u koju će se svrhu sve jedinice četnika Draže Mihailovića, koje su pod komandom pukovnika Simića, priključiti borbi nemačkih i bugarskih trupa, kao i trupa srpske vlade protiv komunista. Na području obuhvaćenom sporazumom četnici Draže Mihailovića posvetiće se isključivo borbi protiv partizana i time podupreti borbu protiv snaga reda i zakona itd. Za borbu protiv komunista četnici Draže Mihailovića staviće bezuslovno na raspolaganje snagama reda svoju izviđačku obaveštajnu službu i sve ostalo.
Ovaj dokument crno na belo potvrđuje ono što mi članovi SPS tvrdimo ova dva dana, da je reč o pokretu, o jedinicama, o vojsci koja je zajedno sa Nemcima i Italijanima imala primaran i jedini suštinski cilj da se bori protiv partizana, odnosno kako su oni to govorili protiv komunista.
Unutrašnji razlozi su njima bili primarni u odnosu na ono što je celom svetu tada bilo suštinsko, a to je borba protiv fašističke Nemačke, Italije i svih onih koji su bili u redu sila zla. To su neki od razloga, pomenućemo još, koji su nas rukovodili da predložimo brisanje ovog člana zakona.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji su u ime SPS-a podneli narodni poslanici dr Žarko Obradović i gospodin Milisav Petronijević treba podržati iz razloga koje navodimo. Nije moguće, a da se pri tom ne povrede istorijske činjenice, usvojiti zakon koji bi na ovaj način regulisao neka od prava koja se ovde predlažu.
Kao argumentaciju nudim dva važna dokumenta. Jedan je onaj o zarobljavanju 87 partizanskih boraca u Slovcu kod Valjeva, u jesen 1941. godine. Od njih skoro 100, 27 ih je bilo iz Čačka. Zarobili su ih četnici i zamenili sa Nemcima za municiju. Svi ovi su streljani na Krušiku kod Valjeva, a među njima i Đurđe Pavlović iz Čačka, koga su četnici uhapsili, jer je pustio sa sprovođenja sedam Skojevaca na Banjici. To je bio njegov greh. Na spomen ploči u Valjevu stoji njegovo ime i imena svih ovih ljudi. Oni su zamenjeni za olovo, za prah, municiju i svojim životima platili što je kasnije donosilo smrt onima koji misle kao što su oni.
Pročitaću deo naređenja koje je potpisao komandant Tadić Branko, inače, on je komandant prve brigade Ozrenskog četničkog korpusa, pod jedan – "da odmah narediš svojim borcima da zauzmu miran stav prema neprijatelju, izuzev partizana, ali pored toga da svi naoružani ljudi i dalje budu na okupu i u strogoj pripravnosti, tj. da budu na svojim položajima. Ukoliko bi se naši ljudi susreli sa Švabama, pa ako bi ih Švabe pitale zašto su u pripravnosti, neka odgovore da su u pripravnosti samo radi borbe sa partizanima".
Ovaj isti odred, koji je kasnije prerastao u korpus, a govorim o Ozrenskom, 2. aprila 1942. godine sa nemačkom komandom razmenio je nekoliko dokumenata. Svi su u arhivi. Za svaki od njih mogu da kažem u kom su registru, na kojoj su polici, kojom bojom mastila su pisani i šta svedoče.
Uvažene dame i gospodo, četnički pokret nije bio isti u svim delovima bivše Jugoslavije. U nekim delovima on se manje ili više sukobljavao i sa Nemcima. U nekim delovima, kao što je zapadna Srbija, do borbe za Kraljevo 1941. godine, on je imao časne ciljeve.
Ali, uvažene dame i gospodo, u centralnoj i zapadnoj Srbiji pripadnici ovog pokreta učinili su strašna dela, strašna zlodela i to mora biti valjda svakom, ko je elementarno dobronameran, jasan argument zašto ovo što ste predložili ne može da bude usvojeno.
Ovde je juče često govoreno da su i ovi drugi streljali posle rata pripadnike ovog pokreta. Samo vas molim da razlikujemo jedan pojam, iako je posledica, nažalost uvek ista za onoga ko je ispred puščane cevi. Nije isto streljan i nije isto pogubljen streljanjem. To su dve različite stvari. Kada je neko pogubljen streljanjem, on je pogubljen na osnovu pravosnažne sudske presude. Kakav je to bio sud, o tome možemo uvek da govorimo.
Ali, molimo vas da razumete da ste ušli u jednu priču iz koje je teško izaći, a da pri tom ne revidirate istoriju, da pri tom ne dokazujete dokazano i da se pri tom, želeći da ispravite, po vašem mišljenju, jednu veliku nepravdu, ne činite druge nepravde.
Mislili smo da je ovo sve dosta daleko iza nas. Iako su rane duboke, one su zamirene. Na ovaj način nas ste stavili u poziciju da o ovome moramo govoriti jasno i razgovetno.
U našem političkom programu piše da podržavamo NOB i da cenimo njegove tekovine. Razumem one koji su predložili zakon, koji u svom programu imaju drugačiju platformu, ali od nas jedino možete očekivati ovo što ovde pred vama danas govorimo. Hvala.