Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji su u ime SPS-a podneli narodni poslanici dr Žarko Obradović i gospodin Milisav Petronijević treba podržati iz razloga koje navodimo. Nije moguće, a da se pri tom ne povrede istorijske činjenice, usvojiti zakon koji bi na ovaj način regulisao neka od prava koja se ovde predlažu.
Kao argumentaciju nudim dva važna dokumenta. Jedan je onaj o zarobljavanju 87 partizanskih boraca u Slovcu kod Valjeva, u jesen 1941. godine. Od njih skoro 100, 27 ih je bilo iz Čačka. Zarobili su ih četnici i zamenili sa Nemcima za municiju. Svi ovi su streljani na Krušiku kod Valjeva, a među njima i Đurđe Pavlović iz Čačka, koga su četnici uhapsili, jer je pustio sa sprovođenja sedam Skojevaca na Banjici. To je bio njegov greh. Na spomen ploči u Valjevu stoji njegovo ime i imena svih ovih ljudi. Oni su zamenjeni za olovo, za prah, municiju i svojim životima platili što je kasnije donosilo smrt onima koji misle kao što su oni.
Pročitaću deo naređenja koje je potpisao komandant Tadić Branko, inače, on je komandant prve brigade Ozrenskog četničkog korpusa, pod jedan – "da odmah narediš svojim borcima da zauzmu miran stav prema neprijatelju, izuzev partizana, ali pored toga da svi naoružani ljudi i dalje budu na okupu i u strogoj pripravnosti, tj. da budu na svojim položajima. Ukoliko bi se naši ljudi susreli sa Švabama, pa ako bi ih Švabe pitale zašto su u pripravnosti, neka odgovore da su u pripravnosti samo radi borbe sa partizanima".
Ovaj isti odred, koji je kasnije prerastao u korpus, a govorim o Ozrenskom, 2. aprila 1942. godine sa nemačkom komandom razmenio je nekoliko dokumenata. Svi su u arhivi. Za svaki od njih mogu da kažem u kom su registru, na kojoj su polici, kojom bojom mastila su pisani i šta svedoče.
Uvažene dame i gospodo, četnički pokret nije bio isti u svim delovima bivše Jugoslavije. U nekim delovima on se manje ili više sukobljavao i sa Nemcima. U nekim delovima, kao što je zapadna Srbija, do borbe za Kraljevo 1941. godine, on je imao časne ciljeve.
Ali, uvažene dame i gospodo, u centralnoj i zapadnoj Srbiji pripadnici ovog pokreta učinili su strašna dela, strašna zlodela i to mora biti valjda svakom, ko je elementarno dobronameran, jasan argument zašto ovo što ste predložili ne može da bude usvojeno.
Ovde je juče često govoreno da su i ovi drugi streljali posle rata pripadnike ovog pokreta. Samo vas molim da razlikujemo jedan pojam, iako je posledica, nažalost uvek ista za onoga ko je ispred puščane cevi. Nije isto streljan i nije isto pogubljen streljanjem. To su dve različite stvari. Kada je neko pogubljen streljanjem, on je pogubljen na osnovu pravosnažne sudske presude. Kakav je to bio sud, o tome možemo uvek da govorimo.
Ali, molimo vas da razumete da ste ušli u jednu priču iz koje je teško izaći, a da pri tom ne revidirate istoriju, da pri tom ne dokazujete dokazano i da se pri tom, želeći da ispravite, po vašem mišljenju, jednu veliku nepravdu, ne činite druge nepravde.
Mislili smo da je ovo sve dosta daleko iza nas. Iako su rane duboke, one su zamirene. Na ovaj način nas ste stavili u poziciju da o ovome moramo govoriti jasno i razgovetno.
U našem političkom programu piše da podržavamo NOB i da cenimo njegove tekovine. Razumem one koji su predložili zakon, koji u svom programu imaju drugačiju platformu, ali od nas jedino možete očekivati ovo što ovde pred vama danas govorimo. Hvala.